Jedan od onih života...

ponedjeljak, 12.12.2005.

Zaspala je zadnja ruža hrvatska...

Čitam ove moje postove... baš se 01.12. sjetih onog koji sam napisala za Sisvete... pomislih eto, moja baka...
Neće pisati -2007...

U njenu sobu uđem tiho, tiho baš na prstima...
Bojim se da ne zalupim glasno vratima,
Zaspala je zadnja ruža hrvatska...
01.12.2005. umrla si u 9.15 kao da si čekala da te tvoj sin u 9.13 vidi još jednom, zadnji put prije nego zauvijek sklopiš oči i sa onim strahom prepustiš se smrti... u nadi da te tamo čeka deda ispod vašeg jorgovana, ispod one lipe...
I tek sad kad te nema, tko će jutrom da me budi...
I tek sad kad te nema dobro znam, ti si bila zadnja ruža hrvatska...
05.12.2005. u 10.50 shvatih da sam preživjela... A lijes ti je bio tako malen... I ono malo bijelo srce, mali vjenčić od tvog praunuka... Pomislih, vidiš nisi me slušala onaj dan u kuhinjici... htjela sam da plešeš i na mojoj svadbi...
Ružo, moja ružice, sve sam suze isplako noću zbog tebe...
Ružo, moja ružice, sve sam suze isplako...
Pogledala si me u bolnici, znam da si znala da sam to ja... I htjela si nešto reći ispod one grozne maske sa kisikom...Nisam te razumijela, oprosti...
Njene rijeci k'o rijeci stranca, kad traži put u kasni sat...
Shvatih 'ko je kad ime je rekla, oprosti nisam ti prepozn'o glas...
Rekla sam samo svi smo dobro i psa smo nahranili i prošetali... Pomislila sam ako želiš umrijeti, onda idi... Znam da si to htjela...
Veli mi davno sam znala, mi smo na staklu tek topli dah...
Nema još puno, al' i to bi dala, da te bar jednom ugledam...
One tvoje naočale na stoliću do bolničkog kreveta... i one ukosnice koje si ujutro stavljala u svoju bijelu punđu... Ležala si tako slaba, bila si tako mala... Znam da znaš da sam to bila ja, znamo se ti i ja dobro...
Poznato zvono i stan, vrata otvorih sam...
A tamo sjena, tek oci njene i strah na licu umorne žene...
Teško je bilo gledati te onako kako pokušavaš nešto reći sa sijedom kosom raspuštenom po jastuku, sa onim čelom sa kojeg ti je kapao znoj... Oprosti ali stvarno sam pomilsila da je bolje da odeš...
Rekla je odlazim, ovo je rastanak...
Moram te i ovaj put' ostavit', al' mojom voljom to nece bit...
A sada iako vjerujem da sam znala da i ti to želiš i znam da ste sada tamo gore skupa i da si sretna... povlačim sve svoje riječi i misli...
Tišina moj je prijatelj stari, a rijec drag i rijedak gost...
Slažem slike k'o cvijet u herbarij, mislim na nju i prolaznost...
I dala bi cijeli svoj život da te poljubim još jednom u obraz na vratima dvorišta na broju 23, da te primim za one tvoje tople umorne ruke... Da još bar ovaj Božić pojedem cijeli protvan onih tvojih prefinih londonerica... Jer ti znaš koliko ih volim...
Ne gledam nikad' u dlan, ponekad pobjeci znam...
Od sitnih stvari i od žamora, do ploce hladnog mramora...
Tako je prazno sada tamo, u tom stanu, u tom dvorištu...

Fališ mi baka, jako... VOLIM TE....

- 13:24 - Komentari (3) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< prosinac, 2005 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31  


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

  • Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...

    (Đ. Balašević)

    17.11.05.
    Ej, nosite... ovu pjesmu zadnji put,
    u jednu ulicu kraj rijeke
    zauvijek zabranjenu... samo za moje korake...
    Ej, kada bi... neko granu masline,
    na jedna vrata odnio
    vrata sto sam zauvijek... davno, davno zatvorio...

    Evo zaklet ću se ja pred svima,
    svim na svijetu i svime sto imam...
    Da je nikad nisam htio,
    da je nisam volio i da ne bolujem...
    pred svima se zaklinjem,
    pred svima al pred Bogom ne smijem...

    Pjesma uvijek mirise na uspomene...
    Recite joj da katkad pita za mene....

    12.09.05.
    Vem jaz sem bil platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja,
    (pa ne znam).

    Izginjajo barve izginja nebo,
    iz teme pristaja nekdo,
    v srebrnih oblekah ob spremstvu luči,
    prinašajo vest da te več ni.

    Na listu papirja je njeno slovo,
    štempl venus in notri adijo,
    kam je šel moj ponos,
    moj trud moj pogum,
    kaj je razlog da izgineš stran od tu.

    Ostaja njen vonj v okvirju obris,
    raztrgane pesmi in zvok,
    v prazni puščavi še čakam na njih,
    strah ostaja vem da jih več ne bo.

    V pesek zdaj rišem besede za njo,
    in upam v odsev na Venero,
    vse bi dal da bi izvedel zakaj in kako,
    vse bi dal da pokažem kaj lahko.

    In spet je večer,
    spet je nad mano planet,
    izgubljam vso svojo moč,
    postajam slep,
    prisluhi prividi vse se podira,
    vse se krivi a ne smem,
    pa vem, da lahko,
    in vem, da lahko..

    Saj bil sem že platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja...

  • Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prica prosta je:
    Štogod ih manje zavoles, manje ti njih nedostaje...
    I nisam kadar svindlati... Za sobom skele paliti...
    Da silom steknem nekog kom cu faliti...


    ..........
    Ako dirnes u civutski vrt... Kletvu ces nositi ko srebrn zvoncic...
    Bices zedan kraj bunara... I siromah s puno para...
    Sve ces dijamante dati za smesni cirkoncic...
    Ko u tud vrt ude... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
    Eh... "Ne pozeli nista tude..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

    Kao mrva iz dzepa... Truni se lako... Zivot protekli...
    A rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

    14.09.05.
    ... Daljine nisu to, što se mom srcu činilo,
    kad je hudo mislilo, da je sasvim dovoljno...
    da ti čuje glas...
    ... Daljine nisu to, što se za dušu primilo,
    pusta su to polja nade, i barikade...
    između nas...