Jedan od onih života...

Jedan iza ponoći...

Jedan koji nesebično poklanjam tebi. O jednom životu i jednoj ljubavi.

- Šta ti je to na kolenu? - upita jednog dana Vanja
- Oh, ništa! Mladež... - odgovori Sanja.
- Mene podseća na neku tamnu zvezdu! - reče on.
- Zaista? - obradova se ona - Podseća i mene, ali ne smem to nikome da kažem!
- Lepa je... - divio se Vanja.
- I meni se dopada... - kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
- Smeš... - reče Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na šta se Sanja zarumeni.
- Hoćeš li da budeš moja žena? - upita je.
- Hoću! - odgovori ona tiho - Ali samo ako se zakuneš da ćeš me uvek voleti.
- Kunem se! - zakleo se Vanja.
- To je važno zbog toga - nastavi Sanja - što ne bih podnela da zavoliš neku drugu! Znaš, čini mi se da ću živeti samo dotle, dok me zaista budeš voleo...
- Ludice! - pomilova je Vanja po kosi - Kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboraviš na svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj život!

Onda su se venčali i na ovom mestu bi završila svaka bajka, rečima da su živeli dugo i srećno i imali zlatnu dečicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu.
Kuma je zaista bila zanimljiva i privlačna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oči slične Vanjinim.
"Kako je samo lepa! - pomisli on - Baš bih voleo da je poljubim!"
U tom trenutku, Sanja se saplete o venčanicu.
- Oh, do malopre mi je bila taman! - reče uplašeno - A, sada mi se čini predugačkom...
Venčanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara.

Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima.
Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju.
Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta.
Možda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slučaj je bio izuzetak. Ona je htela sve ili ništa! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu...

(Momo Kapor "ONDA")