STOJ U MJESTU
Nisam sigurna, ali cini mi se da se plutam u praznom prostoru. Toliko sam dugo u “depri” da mi je svega bilo dosta, a ponajvise same sebe. Tu ja odlucih svakog jutra izzmikati crne misli u papirnati dnevnik (kojeg vodim) i ponositi se time sto vec dva mjeseca nisam zapalila cigaretu. Prije jutarnje guzve koja me gnjeci na putu za posao izmantram da cu: duboko disati, ne razmisljati u pojmovima “za sve sam si ovo sama kriva, glupaco debela”, reagirati u skladu sa iskrenosti srca, ili barem dostojanstva (tj. distance), zaboraviti na usporedivanja te voditi svoj zivot. Pametno se ovime zavaravam dok se tusiram i ribam zube. I sve bi i imalo sanse da ne moram stati pred ogledalo i odabirati odjecu. I nervirati se jer fakat ne znam kuda sa kosom. Na tu se temu tjesim u stilu „ipak imam kosu“, no ta vrsta optimizma me ne moze bas dizati u polet citav dan. I dok polako kontola popusta nakon sat ili dva, ja se odlucim zaposliti iliti punom parom raditi, truditi se i ne misliti na moj zivot. Ponekad mi se cini da to zaista vise i ne znam. Ako natuknem temu svoje veze ili karijere ili bilo kakovih izbora i slijedecih koraka, nadem se u panicnom vrtlogu suza i treskavice. Bas panika. Sve se cini grekom ili me obuzme najgori mocuci osjecaj „ za se je ionako kasno“. Znam da je glupo. Znam i da nema smisla. I da ce me sve to jednom uloviti. Ili cu lupnuti glavom o zid. Sve to znam, ali ja se pravim pametnom. Da ce sve to proci samo od sebe. Da ne mogu ipak biti najveci kreten. I onda ono ubitacno besmisleno, zasto bas ja? Cak razmisljam da to je ljubav iako znam da sve slici dobrom prijateljstvu. Ne mogu se trenutno upustit u detalje jer me strah da cu opet skrahirat bas kao proslog ljeta kada sam zapocela ovaj blog. Zato me i nije bilo ovih dana. Jer vise ne znam da li ima smisla razmisljat kada sam kukavica za nesto konkretno ucinit. Jer zvucim ko ogrebana gramofonska ploca. I otuda i ta navala dosade. Jer su to jedine stvari o kojima treba razmisljat, a ja ih drzim iza barikadiranih vrata. Zakljucala sam se u svoju malu radnu sobu i glumim vakum. Moram nesto poduzet, jer ovo me kosta previse energije, zivaca i sna. |