O osnovnoj i osnovnoškolskoj zbunjoli

srijeda , 11.10.2017.

Pisala sam već o tom kakva sam bila kad sam bila mala, al onda me pucao pms i bila sam sva neka razdragana i izostavila gro detalja. A bit će tu svašta pomalo i bit će malo poduže pa kom se da, super, kom ne, nećemo zamjerit. Krenimo od tamo negdje sedme godine jer mi je sve prije toga u nekoj magli jer brat bratu, već sam pisala o tom, u mom se djetinjstvu do negdje sedme godine nije bog zna šta puno događalo, osim činjenice da me čekala karijera u pravljenju kolačića od blata. Čak sam i čokoladu rastapala na radijatoru. Pa tak da sam bila televizijski program brzo bi me ugasili. Ajmo o ljubavnim počecima i (ne)dogodovštinama. Počelo je to još tamo u osnovnoškolskim danima kad uđeš "u vezu" (pod ogromnim navodnicima, mislim, molim vas) s drugim 9-godišnjakom, ono ni ne kužiš šta te je pitao i šta se tu radi, al ti kažeš da jer je nepristojno reć ne, možda bi se čovjek uvrijedio. Jedan od ljepših trenutaka tih dvotjednih "izbjegavam te izbjegavaš" me vezama je bio onaj kad me simpatija pogodila vrećicom smokija u glavu. Jer on mene voli i ne želi da mu je draga gladna, al nije znao to ljepše izvest. U ono vrijeme je bila jako popularna igrica "Postani milijunaš" pa smo tako provodili svoje "dejtove". Ne znam jel dečkić stvarno ni kojeg k nije znao ili mi je popuštao, ali nije baš bio dobar u toj igrici. Taj me je dugo ganjao i kad si malo bolje razmislim, imala sam više dečki u nižim razredima osnovne škole, nego u tinejdžerskim godinama. Možda im se svidjelo to što sam bila ratoborna curica koja nije nikome ništa prešućivala pa mi ni šaketanje nije bilo strano. Ništa ozbiljno, ali znali smo se dobro pofajtat, s nekima sam se redovito fajtala, ne bi dan bio dan da toga nije bilo. I evo, i to se pitam koliko je to bilo normalno ako uopće je normalno. Fajtanja su prestala kad su dečki ušli u pubertet i nisam ih više mogla pobjeđivat u tučnjavama pa sam se povukla u mirovinu s dosta pobjeda i nekoliko gubitaka. Uglavnom, kako su godine odmicale, tako je i ekipa iz razreda polako počela ići u izlaske (već s 11,12 godina, ne znam kud su išli, al ajd) pa su im se valjda otvorili vidici ili što i odjednom ženska strana razreda više nije bila toliko zanimljiva. A ni nama ženskama nisu bili ti muški više bog zna šta, to se propušilo već u tim godinama i počelo forsirati nekakvo odrastanje i kuliranje i što ti ja znam, ja sam se još igrala s barbikama do tamo 12-e godine. Uglavnom, tamo kad smo imali 13 godina, znači negdje 7. razred, počelo se govorit i o seksu i to ne tak da nam je ta riječ bila smiješna, već ono, počelo se ozbiljno pričat o tom. 540 upitnika i uskličnika iznad glave. Kakav seks, gdje, šta, kako, s kim, zašt. Ne znam jel istina, al bio je taj neki u razredu što se hvalio sa svojim trofejskim pričama kak je sad ovu, a sad onu, al tak svatko može svašta reći. Tad je muškoj, hormonima napucanoj strani bio idol, neke od nas ženskih su se iščuđavale i zgražale, druge su se pravile kul, pa kao da, i one to rade. Al šta je je, svi smo na bazenima vidjeli da je ondašnja njegova cura zaronila i nešt petljala oko njega, al mislim da je tu više radila mašta i tračerajska mašinerija, nego istina. Uglavnom, čemu ovo drobljenje sveg i svačeg, pa eto čisto da se stekne dojam koliko sam bila zatvoreni tip naspram svih ostalih i nekako kasnila u tim stvarima za svima. To kasnila nemojte shvatit kao da mi se žurilo upuštat se u tristo veza i ić na ne znam koliko dejtova i još nekoliko njih vuć za nos, već sam kasnila u smislu da mi je trebalo 500 godina da prozborim i uopće počnem izlazit van. Pubertet me na čudan način lupio u glavu, al ajd kog nije. I onda ko puštena s lanca u kratkom roku napravila dosta sranja. Klasika. Uglavnom, dok je ono nešt malo ženskih što se družilo sa mnom pričalo o šminci, izlascima i dečkima, meni je to sve bila nepoznanica. Ko da sam pala s Marsa, pojma nisam imala o čemu one pričaju, tj. nisam se mogla poistovjetit s njima. I jbg, tak ja dosadila i sebi i njima i izašla iz tog društva pa sam s jednom frendicom pričala o djetinjastim glupostima. Dok i ta frendica nije počela izlazit van, našla si neku sasvim treću ekipu i onda je došla srednja i kak to obično biva, ak je išta i valjalo, otišlo u k i tek sad na faksu pronašla ljude koji mi stvarno odgovaraju, iako nikog ne smatram prijateljem, samo ih tak zovem. Sad kad razmislim ovak vremenski i emocionalno odmaknuta od svega toga, nije ni previše čudno što se nisam htjela družit nešto previše s tim ljudima, kao ni oni sa mnom. Sad više nije ni bitno. A bome se ni meni ne drobi više i tu ću stati. Laku noć narode.

<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se