skaska

Znate one fore kad vam netko uleti s bajaderama, ledenim kockama, ciglicom frankove, vinom krive boje i sličnim. O nejestivim nedobrim darovima koje bi radije zafrndelali prek susedove ograde ne bih, jer oni naprosto nisu jestivi i ne kvare se iako su kvarni u suštini, jer dobar dar je uvijek od dobrog čoeka ili ako hoćete dobre komunikacije. Neću ja darovati svojoj dobroj frendici nekaj od čega bu se zbljuvala, jer mi je dobra frendica baš zato jer znam od čega joj se želudac diže. Da ne štedim slova, reći ću samo da takvim nejestivim darovima kojima me znadu iznenaditi znanci punim i šopam jednu policu jednog regala i onda ih zločesto darujem drugim znancima za koje mi se zbljuv ak se zbljuv. Liniju dobrog darivanja treba čuvati, malo je dobrih darova kao kak je i malo dobrih prijatelja i tu se ne treba zavaravati. Ako pogodim nekad i oduševim nekog nejestivim zbljuv darom to je slučajnost tako mi predistražnog postupka u slučaju "knjigolov" (javnosti još nepoznat proces u bliskoj budućnosti).
Idemo se mi vratiti na jestive poklončiće koji su se nekad nosili obično umotani u bijeli dućanski papir, a danas ih većma trpamo u neke kineske šarene vrećice s ručkicama jebemti ručkice i lopovsku državu. Dakle, jestive darove koji odudaraju od mog jestivog ukusa zbog svog okusa trpam u drugu policu i proslijeđujem. Nekad, dok sam još imala vremena i dok sam radila manje i imala više kao i svaki pošteni hrvatski bedak, znala bih se baviti prstenovanjem primjerice čokolade s lješnjacima. Ne volim lješnjake u čokoladi, pa kad mi to dojde u paketu s onom ciglicom onda šaljem dalje. Prstenovanje se sastojalo od sitnog znaka prepoznavanja na nekom neuglednom mjestu omota. Poslala bih čoksu u svijet i čekala je da se vrati poput poruke u boci. Čoksa je putovala i putovala, takoreć s koljena na koljeno, te bi se pritom apšisala vraćala tik do mog kućnog praga. Najdalje do mamine sestre. Da nije umrla možda bi krug bio zatvoren. Mamina sestra. No, u ono sam vrijeme vrijedno mogla pratiti put prstenovane, puno se više obiteljski družeći.
Danas kad više radim, a manje imam, nemam više vremena za ta istraživanja iako mi pada na pamet tražiti neki suport grada i ministarstva u tom smislu, pače i kakav europski fond sklon opservacijama svekolike vrste. Možda da isto probam s europskom unijom, pa pošaljem životinjsko carstvo gore te čekam kad će mi se kao bumerang vratiti slatkica koja skriva fotku čiope ili bijeloglavog supa.
Al ono jebemti kaj vidim, osjetim, njušim i kaj smrdi i zakaj sam natrackala sve ovo je ful zbljuv stalno jedne te iste face koje prelaze s medija na medij, uključujući i ovaj matere mu, a nejestivi su i neupotrebljivi, iskaču iz svega upaljenog kao apšisali komadi čokse s črvljivom rižom. I tu kiselu rižu se uvijek nanovo pita kaj misli o nečem, a riža ne misli o ničem. Misli kosooki kak bu je pobral i zapjenil u svom rižinom voku. Bemti.
Koji blogeri, koji bakrači, dajte malo safta i dodane vrijednosti, izmislite nove ljude, puna mi je žučna kesica dramskih pokušaja razrookih bića naslinjenih na slavu naše male palanke.
I da se razmemo, jebe mi se za takozvanku popularnost. Želim biti popularna i slavna samo za svoje buduće snahe i zeta, tako mi Bog pomogao. Iritacija pizdarijama tipa novopečenog blogiranja na poticaj izvana prestrašna je. Ne brojim dane, postove, al mislim da sam u ovih pet godina na ovom blog servisu, na kojem se nude itekako ukusni i jestivi i nejestivi darovi, upoznala čitajući cijeli svemir onih koji imaju kaj reći.
kisikisi
p.s. mnijem da je sve to ipak j. u mozak ter ću se ubaciti u kategoriju seksa