A sad malo o tom kaj svetska banka veli da smo leni. Ima u tome nekaj, zaprav ima jako puno. Ne samo da smo leni već smo i razmaženi u pizdu materinu. Pa tak ima onih koji su na fiksnoj plaći, imaju još i topli gablec u firmi, firma im još plaća svakojake tečajeve, pak dobe nekaj po leti, pak po zimi i još sikću. Žive kaj bubregi v loju s tim da nikad nisu zadovoljni s lojem. Oni su se prikeljili na leđa onih koji delaju i delaju i ovise samo o tome kolko bu delali i još ih jebu oni kaj štekaju u celom sistemu, pa turbo često delaju za drek.
Većina Hrvata zaprav ništ ne dela. To je činjenica. A socijala je postala zajebačka kategorija. Tak recimo tip koji odluči napraviti nekaj od svog života i pokrene neki mali posel i k tomu zaposli par komada burzotića postaje udrena budala kaj svaki dan ide na vjetrenjače. Dok se pak mutež od problematičnih lijenčina u posvemašnjoj dokolici domišljava kak izmusti sve kaj se nudi. I dok idiot poduzetnik razbija glavu kak zadovoljiti državu i napuniti svojim znojem vječno praznu državnu vreću, tak se mutež problematičnih ali zdravih lijenčina provodi celo leto na teret kojekakvih akcija za nezaposlene i socijalno ugrožene. I kaj znači biti socijalno ugrožen?! Ko je tu zapravo ugrožen?! Naravno, ugrožen je onaj idiot koji nekaj poduzima i dela da bi na kraju prolupal jer shvati da je ustvari postal društvena cica.
Socijalno ugroženi a zdravi obično vrlo ponosito vele kak nemaju riješeno stambeno pitanje pa se promptno stavljaju na nekakve stambene liste. Kao oni imaju pravo na stan. Pak stan i dobiju dok se radišni kreteni kreditno zaduže do krematorija a kako bi imali kakvu takvu gajbu. Pa im onda socijalno ugroženima često ne odgovara lokacija, pa brundaju kak nigdo ne mari za njih, jer njima je Dubec ili Soblinec daleko, oni imaju pravo na stan u centru grada. Da se moreju muvati po Cvetnjaku i jebati Horvatinčića. Socijalno ugroženi moreju jesti u pučkim kuhinjama, nositi si rajngle i ne jebati se s kuhanjem, imati besplatne vrtiće, deca im besplatno jedu v školi, imaju gratis udžbenike, zimovanja, dobivaju gratis obleku, voze se vamo tamo u svim prijevoznim sredstvima i jebeju se opušteno, bez stresa. Oni su socijalno ugroženi i ne pada im na pamet tak zdravima al ugroženima nekaj delati, jer onda bi bili pak poslovno ugroženi. S druge zdrane socijalno neugroženi idioti u svojim poštenim i radnim naumima putem dobivaju svakojake boleštine od silne brige da im cica daje što više mleka i da ih država more podojiti svaki baš svaki dan i u konačnici napraviti i sir za socijalno ugrožene. Jebeš mi mater ak ne znam deset familija socijalno ugroženih koji će jesen početi odmorni i preplanuli spremni i dalje biti turbo socijalno ugroženi, dok će ono malo jebenih idiota koji pokreću ovaj hrvatski zahrđali mehanizam šljakati nakon, ako su imali sreće, pet japanskih dana odmora.
I da tih deset socijalno ugroženih, odmornih i preplanulih familija upitam jel bi gdo za pare štel pokositi moju travu i porezati živicu javil bi se nitko. Jer oni su socijalno ugroženi i čekaju cicu udobno zavaljeni pred telkačom čiju pretplatu kao ugroženi ne plaćaju dok im režije podmiruje grad kao socijalno ugroženima.
Rad je u Hrvatskoj doista izgubil svaki smisao i to nas je jebalo, sada nas jebe, a po svemu sudeći jebačina se očekuje i nadalje.
