skaska

Oj starosti svima si teška. I smiješna!? Ovo potonje vrlo često. Primjerice, često se zna dogoditi u mom "omiljenom" dnevniku da na kraju istog puste kakav prilog o kakvom starcu koji je, po mišljenju urednika, doživio više neg kaj je normalno, pa se taj prilog pusti, a na kraju uredničić odjavi dnevnik s onim poznatim osmijehom koji govori: kaj nije čeče ovaj prilogić i ovaj starčić? A u pičku. Kao da je biti star smiješno. Ili kad neka uladičarena emisijica prikazuje starce kako se "rekreiraju"?! u staračkom domu, pa plešu, pa cupkaju ili se čak cure od sedam banki oblečeju u mažoretkinje. To je smiješno za popizdit. Tu se već svi zagrcavaju. Onda onaj poznati smijeh kad kakvih dvoje golupčića slavi šezdeset godina braka. Presmiješno. I to kad netko ima u glavi onoliko za što bi nekom uredničiću trebalo sedam do devet takvih života, a usudi se još nešto negdje reći. Na to se gleda ovak: gle ga kak je smešni starček, gle gle, pa on govori, gle gle, ima tu nečeg, joj pa i smisleno je, jezuš kak mu je koža smežurana...Pizdu materinu. Dakle, generalno većini medija u takvom kontekstu starci su smešni. S druge pak strane starcima u Hrvatskoj u većini slučajeva ništa nije smiješno.
Danas, dan prije nego li krenemo tamo gdje će većina tih staraca po logici prirode, prije nas, moram staviti na ovaj blogopapir jedno tužno (a ne smiješno) zapažanje. Naime, vozite li se Ilicom u popodnevnim satima često ćete sresti umorne STARE tete (STARICE) kako se voze do svojih domova često bezuspješno pretendirajući na zetovu sjedalicu. Približite li im se osjetit ćete miris radnog, svježeg znoja (razlikuje se od onog uzrokovanog nehigijenskim navikama), znoja koji jednostavno nisu uspjele sanirati od posla do kuće , znoja spremešanog s mirisima domestosa, vima, arfa i sličnih kemijskih tekućih pomagala za čišćenje. Jer to su stare tete koje su odavno u "zasluženoj" mirovini, no moraju potegnuti iz Ilice do prvih "elitnih" brda na produženo čišćenje kako bi uzmogle preživjeti mjesec. I to nije smiješno, ali je istinito. I događa se svaki dan. Evo sam prije nekoliko sati stajala iznad jedne koju je tijekom vožnje nazvala "gazdarica" kako bi joj promijenila termin čišćenja. Iz razgovora koji je vodila umorna teta, mi koji smo stajali bliže, saznali smo puno više no što bi to teta željela, no bila je doslovno "crknuta". Kako i ne bi kad se već davno pozdravila sa šezdesetom. A to znam jer sam slučajno išla u istu školu s njom. Ja kao učenica. Ona je pak tamo radila kao profesorica. Čega? Zar je bitno? Ili možda smiješno?

Evo bila malo na putu. Promenila klimu, posteljinu, ljude, al ne i televizijski program. Nažalost isti. Jedino kaj nam je organizirano sad nas došlo glave. I dobila krasan dar. Dočekala me jedna krasna blogerica s familijom kamenih pasića. Dala si je truda, pa potegla do centra i uručila mi tu krasotu. Bilo je smijeha na račun pasića, jer sa mnom su cijeli dan putovali po gradu, sad gore, sad dolje, sad lijevo, sad desno, pa opet na put, pa u taksi.
A večeras još jednom o tom našem zagrebačkom taksiju. Pa bem ti sve ak je to normalno. Dojdem s busom iz tog i tog prekrasnog nam grada za 130 kuna, jer kao i kod nas i u tom gradu prije bi se sparkiral striček betmen sa svojim karom nek negdo ko se kakti veseli kaj je sad autoput napravljen u punom profilu. Ovo puni profil ponavljaju svi ko papige, svima se zgleda sviđa ta sintagmica, a zaprav sve se more svesti i na jednu riječ, a ta je: dovršen.
Elem, sjednem ja u prvi taksi na redu. Frajer je rešaval talijanku. Uđem na stražnji sic sa svojim darom i krenemo. Već na početku puta zamijetih kako nas čudno pogledavaju putnici i vozači iz drugih automobila koji prolaziše pokraj nas. Na prvom semaforu taksi se ugasil i onda je slijedilo prvo u nizu drng drng drngdrng...upalil je. Dakle, već nakon stotinjak metara osjetila sam intenzivan miris benzina, a usput sam imala priliku pod mus usnifavati i sadržaj pepeljare potrganog poklopca u kojoj je počivalo nekoliko umrtvljenih čikova. Taksi se gasil na svakom semaforu, a miris benze bijaše sve veći. Tješila sam se kako ću uskoro, ak ne odemo v zrak, biti doma, pak nis ništ pitala, al nakon petog rikavanja auta skužila sam kak nam se iz auspuha fest dimi i kak nas ne gledaju zbog reklame za kladionicu kaj je bila zalepljena na autu, neg nas gledaju jer se dimimo kaj stara lokomotiva. I tak, dojdem do Zagreba za 130 kuna, a do svoje kuće kaj se vodi skoro pa pod centar za 111 kuna. Kad smo stali, onak već omamljena dajući kunta kinte rekla sam tipu da mi se čini da mu se jako osjeti benzin, na što je on rekel da mu je auto u totalnoj komi, da ga jebe dizna i da to nije benzin neg plin. A u pizdu materinu. I oprostil mi je onu kunu. Svaka čast. Nevjerojatno. Delal mu je znači samo dobro i nenadhebivo taksimetar. I sad se pomalo i poveliko osećam idiotski, prevareno i što je najgore OPREZNO. Još nisam zapalila pljugu dok se dobro ne proluftam, a stigla sam ima tome već dobre dve vure.

Oglasio don kako ima novu knjigu i kako će je promovirati. Naravno, među komentarima na njegovom blogu zapitalo se već dosta njih hoće li mu na promociji biti i celzijuska. No, šalu na domaću, jedan komentar na njegovom blogu sjeo mi je danas baš onako. Naime, Turimtikitu se osvrnula na naslov knjige koji je sve samo ne miroljubiv: hrvanje sa svijetom. Dobro sad, moglo se sve to skupa nazvati i još "borbenije", u igri su mogli biti puškomitraljezi, bacači plamena, uziji, guziji i slično. No, ono kaj ostaje ko talog kavice jest NASILJE. I mogu vam reći, dragi moji vjerni pratitelji, da od jutra razmišljam o tome kako bi se to Vijeće za nacionalnu sigurnost trebalo sastati i iz razloga koji nam pomalo, a sve će nažalost više, dolaziti do ušiju, očiju...MLADI I NASILJE. Što se to dogodilo klincima koji su se njihali u kolijevkama ili još bili neplanirani dok je kod nas bilo normalno vidjeti vojnike na svakom ćošku. Dok je zemlja gorjela i dok je u tijeku bilo isplivavanje najsmrdljivijih riba, malih ljudskih otpadaka koji su pod alibijem rata iskazivali dokle ljudsko biće može pasti. Što se dogodilo malom petnaestogodišnjem Marku da iscipelari školskog kolegu iz totalno beznačajnog razloga? I curama iz šestog a da dođu na ideju jedne "krasne masovne tučnjave"? Hoće li Vlatka s istim žarom dolaziti u školu nakon što su se neki dečki, dok se vraćala iz škole, sjetili da nad njom naprave redaljku vritnjaka? Ili zašto je Ivo iz sedmog be radi najave kontrolnog rekao svom frendu Saši o profačici da "joj jebe majku u pičku" u vremenima kad se još raspravlja koja će seksualna vrsta odgoja ući u škole? I sve ovo što navedoh istina je prava, ništ nisam izmislila, iz prve ruke, prvih ušiju. Što se to događa s klincima? Čudi li nas? Dok su nas vođe ufurale u izvanrednu situaciju straha, strepnje i tjeskobe povedeni teškim likvidacijama u centru grada, zapravo već dugo, baš dugo živimo u takvom stanju. NAROD JE PREVAREN i TJESKOBAN. Djeca traže oslonac, a rijetko ga nalaze. SVI SU PREVARENI i nemaju toleranciju. Većina profesora, čast iznimkama i svaka im čast, NE ZNA SE nositi. Roditelji se ne znaju ili ne žele nositi, a iz klinaca izlazi ono što je u njih ušlo. Zli duhovi sadašnjosti, dragi moji. Nisu teške riječi jedne obične domaćice, ali tako je. Sve što smo sijali sad bumo želi htjeli to il ne htjeli. I zato don Mirko nije baš u redu kad vam djeca dojdu u nedjelju u crkvu, nažalost iz pragmatičnog razloga, potjerani roditeljima koji čekaju formalnost prve svete pričesti i firme, nije u redu bez obzira iz kojeg su razloga došli jer su tu, da na njih vičete, a da vaša propovijed izgleda kao izvještaj s burze s naglaskom na: sve propada, pa je i burza propala. Kaj je to? Imamo li snage prevladati zasluženo nasilje, jer zasluženo je? U vrijeme dok je stvarana ova lijepa naša koja je sad njihova,a domalo će biti i njihova od njihove, dečki su sa srcem ginuli dok su se barabe bogatile. Baš mi vrag ni dal mira pa sam išla pogledavati koje su firme osnivane u vrijeme dok su dečki prolijevali krv. I kome je to bil biznis na pameti u to vrijeme. Baš sam išla malo izlistavati krvna zrnca i snašlo me ono što sam i predmnijevala. Hebga, nije predrasuda.
Žalosna sam iako me optimizam ne napušta. Naprosto mu ne želim otvoriti izlazna vrata. Vjerujem u čovjeka. Jer nije planiran da se na taj način gubi. Jer je zamišljen krasno i jer se ostvaruje svaki dan, tiho, samozatajno, bez velikih riječi. I ne hrva se sa svijetom, već sa samim sobom kako ne bi pokleknuo svakodnevnim izazovima koji su tu baš da učvrste njegov pravi put.
E hebga, kad se don promovira ja propovijedam. I zato molim Blaženu Djevicu Mariju i Sve Svete uključujući i uredništvo naslovnice blogahaer da mi skinu s one stvari one dvije fufe koje mi se pojavljuju i titraju svaki puta kad otvorim blog.hr

upadajte 1:
PREVENCIJA NASILJA U MOM KVARTU
Nakon pet kladionica i jedne kockarnice u krugu 60 metara, banka prekoputa s nedjelje na ponedjeljak zamenila stara vrata novim. izgledaju moćno. na licima kvartovčana čita se olakšanje

Iako si često znam olakšavati pomisao kako je mojoj generaciji sjeban život vanjskim utjecajima, pa se tješim kak ipak ne živim tamo negdje u afričkoj pripizdini kao pripadnica nekog plemena kojeg kolju noći pripadnici nekog drugog plemena, nekad to jednostavno ne ide. davnih sam dana rekla jednom friku zapadnjaku kak nema pojma kaj je to život, jer se zlegel u jednoj državi i po svemu sudeći riknul bu v njoj, a da za sve to vrijeme nije bilo veće frke od povremenih štrajkova kontrolora leta. moja generacija zlegla se u jednoj zemlji, onda je živjela i ginula boreći se za drugu, ondak u toj drugoj ima sad kaj ima, a većinom nema ak se borila za nju i kaj, sad je spika ući u treću. treba imat za to živce, il otupit il zašiljit, ni jedno ni drugo nije normalno. generalno možemo se mi muljat kulike hoćemo al normalno nije.
Bez obzira što svi mislili o medijima i načinima na koje oni prate život mislim da nigdo od nas ne bi štel da mu se nekaj taji i da je primjerice javnosti Pukanićeva likvidacija prikazana kao plinska eksplozija uzrokovana zaboravljivošću jedne donjogradske dementne domaćice. I bez obzira na medije nasilje je sveprisutno. Nasilni su vozači, a bogme i vozačice, škvadra na blagajnama, u čekaonicama ordinacija, iza i ispred šaltera, na ulicama, u parkovima, ispred kontejnera, u izabranim filmovima na telki, nasilni su supružnici, djeca prema starim roditeljima, djeca prema djeci, nasilni su kućni ljubimci jer su gazde tako željele i oni kaj vam jave u pol četri telefonski da ste osvojili nekakav jastuk i da sad morate ići na neku prezentaciju iliti mozgovnu egzekuciju...Dakle, živimo u jednoj superživčanoj i tjeskobnoj atmosferi u kojoj sam nekidan, a bijaše to dva dana prije nek je Pukanić likvidiran kupila dnevne novine na kojima bijaše zalijepljena vrećica s naslovom (crvena slova boje krvi): DJECI DARUJEMO HRVATSKU ZEMLJU! Ispod toga sitno nas pitalo: Tko smo mi? U sebi sam odmah odgovorila: idioti. No, kad odlijepih tu splatjinu okrenuh je i pročitah: ovo e akcija s ozbiljnim posljedicama. dajte svom djetetu vrećicu i pitajte ga bi li htio biti Zemljo Posjednik. Onda mi još vele kako ću biti iznenađena odgovorom i kako će mi sve to skupa obogatit obiteljski život...Dan kasnije čuh radijsku reklamu vezanu uz tu "sjajnu" marketinšku kampanju u smislu: prekidamo program zbog važne obavijesti...o svijete jebote ja skromna domaćica. I još piše na vrećici da zemlja služi isključivo u promotivne svrhe i kako je svaka daljnja uporaba na vlastitu odgovornost. Prvo kaj sam pomislila da su nam šibnuli zemlju za sve sprovode koji se događaju ovih dana, da ubacimo zadnju šihtu u raku. Onda pogledah zapravo o čemu je riječ i vidim da su kreatori ovog nenadjebivog zemljodara isti oni koji guraju onu grozomoriju od animacije zvanu učilica. Pa vidim da je riječ o nekoj NASILNOJ igri u kojoj se OSVAJA ZEMLJA i da pobjednik (dijete!!!) DOBIVA KOMAD HRVATSKE ZEMLJE. Pizdu materinu. I onda se čudimo, čudimo. I nije jadno reći kako se sve vrti oko love i kako su doslovno svi moralni principi pregaženi HRVATSKIM bagerima.
A sve one koji još nisu vidjeli nove kućice ZET-a (zagrebački električni tramvaj) koje vrijede tri milje kuna pozivam na nedjeljni obilazak istih.
upadajte: Barbara Kolar postala je špekom kompatibilna Dušku the Ćurliću. "Svaka čast" hateveovim hm hm stilistima koji još uvijek forsiraju tanke bretelice, dekolteus i neki čudni odsisadolje kroj.
upadajte 2: vrijeme je da se vratimo (jednu vuru natrag, utješno)

pitanje za milju kuna:
Glavni grad Hrvatske je:
a) Orahovica
b) Bagdad
c) Zagreb



upadajte: pička li vam materina. da ne moš hodat po gradu. da ne moš djecu slat na trening il na cugu, jest u miru kesten pire sa šlagom, a strahuješ da ti mater nije zakvačilo il oca, da ne moš doć doma kad ti je sila na zahod i kad dojiš da nemereš dat ditetu mlika
ja bum otišla v Zagorje. tam tam samo tu i tam negdo nekoga sa sekirom picne, al to je retko i puno tiše

upadajte 2: i to je njemački ekspresionizam

Nevjerojatno, katastrofa, fuj. Ne znaš kaj je gore, kad ovu emisiju vodi Čuljakica koja celo vreme sedi i nalakti se kaj da je v bircu prije fajrunta il ovaj novi malac. zgledi kaj da je na ultrajakim depresivima il ima neku tešku upalu zglobova. na levoj ruci ima velku čuku sanaderku i zaprav se celo vreme nemrem koncentrirati na spiku koja to i nije neg se brinem da ne zvisi s onog barskog stolca. snena pogleda kao u maglovita zagorska jutra, sam kaj ne zaspi kao da poručuje: aj nemojte me jebat, odgovorite na ova pitanja kaj sam skucala za vas i odlepršajte doma. sad kad joj je uletil ovaj mislav togonal, koji za razliku od nje stoji?! čini mi se još pospanija neg kad je delala šihtu od četri dana zaredom. ne znam kaj je s tom curom. i zakaj više nejde frizeru? zakaj se oprištavila, kaj se događa. ondak ovaj mislav, dečec se trudi, al to sve skupa je prestrašno. iza svih tih istih likova koji se na kraju svode na najfrekventnije prepotentne šukera i čačića sede neki ljudi. pa jebemu, življa bi bila fototapeta. kaj je sad pak to? kaj nigdo ne vidi da se to otvoreno mora zatvoriti. nek puste neki ciklus kakvog vrijednog režisera. uvoze pizdarije i jeftino smeće, ma nek ponove seriju "Korijeni", nek deca, al i sad već ljudi koji nisu to imali prilike vidjeti upoznaju kunta kintea, čini mi se da bi to sad baš dobro sjelo. kaj nigdo na toj telki ništ ne vidi i ne čuje. pogotovo ne čuje. u subotu su onaj sedmak i karmela deset minuta govorili bingo u prazno. ništ se nije čulo i sve su morali ponoviti. jer nikog nije bilo da to provjeri. o nebesa. prije smo imali onaj znak: ispričavamo se zbog smetnji, a sad mi se čini da bi bilo okej staviti znak za koji doduše još nema uvjeta: ispričavamo se na dobroj emisiji. totalno podcjenjivanje škvadre. fuj

postala slavna preko noći

upadajte:
deca, pa ja ne znam o čemu vi pričate. gdo je kaj rekel o knjigi?! uostalom, mene ne čudi kaj je ta teta napisala i knjigu i kaj je najprodavanija. i 24 vure je najprodavnije, a ne kupuju ga žirafe ter bizoni. kulike se sećam, a morem i opet pogledati gore levo, rekoh: postala slavna preko noći (i to bez točke)...nemojte mi sad da je to zato kaj noć ni bila kratka, neg je bila duga i mlačna...
ugodan ostatak dana želim vam

Ona kretenčina kaj je ubila onu mladu curu u Sinju čeka presudu. Luka Pezelj zvan debeli koji guli. Il bu gulil 40 il bu 15 za obično ubojstvo. Pitam vas ja kaj je 15 let i kaj je to obično ubojstvo. Kolko se daje za neobično ubojstvo, jer bogme kaj se tiče mašte u tom pogledu i na ovijem prostorima tega ne manjka. A jeste ga vidli. Kad su ga apsili bijaše mršav, kost i koža, glupa obrijana glava, kreten prve kategorije. Danas, kad čeka presudu odebljao čovjek, lijepo se oporavio, vidi se da mu zatvor odgovara, vidi se da se fino papa, puno odmara, razmišlja, rasteže, udiše svjež zrak, bogme svaka čast, naši su novci vidi se s razlogom propičkani. Nu pitam vas ja kad će pošten čovjek moći u zatvor na takav tretman. Kad ćemo lijepo zbog prekršaja moći barem na tjedan, dva na odmor i dodatnu israhnu koju bogati valjda u toj mjeri, kaloričnosti i pomnosti u odabiru nemaju ni naši vrhunski sportaši. Zar samo takve pičke i kretenčine moreju jest i pit na naš račun.
Uvela bih ja drakonske kazne tipa sjeciruku, sjecinogu, rubiglavu, vadibubreg, frčipimpek i slično. Da se isprazne ta mjesta uživancije i dokonosti na naš račun. Ubiješ nekog, ubijemo tebe. Cap cap kvak kvak zvrndrn. Zvisiš na prvoj šljivi sa špagom ili štrikom za veš. I visiš. A nisi pedro neg si pederčina koja se usudila oduzet drugom biću život. Pa kaj, sad bi trebal nakon 15 let izać. Jok. Nema majci. Dajte mi pravosuđe u ruke i da viš. Kako bih ja to počistila. Sam da vidite moj sudoper nakon kaj sam ga zglancala, ma situacija bi bila picikato. I kaj s mafijom. Ja sam očekivala da bu drugi dan bar dvesto ćelavaca palo. Kaj delaju, vijećaju, goje se, jedu, piju kavu sa šlagom, razmišljaju, igraju bridž, drkaju kaj kaj...
Dok pošten narod mršavi, nepošteni se debljaju. Da je bil Hrvat to bi rekel i Ezop.

Još jednom čestitke gospođi Sanader na nagradi, a također i čestitke unatrag gospodinu Sanaderu na istoj toj nagradi dobivenoj prije desetak ljeta. Također čestitke kćeri Sanader na rektorovoj nagradi. Ne sumnjam da u toj obitelj čuči još netko tko je zaslužan primiti kakvu nagradu. To je za mene, zna se, uspješna obitelj.

čujem danas vjutro kak je u akciji Indeks najebal student i kak je dobil uvjetno. to me nasmijalo u istoj mjeri kak me rastužilo to da negdo ko je pokopal prije tri dana kćer jedinicu već more igrati tenis. no, valjda sam se ja iz drugih jajcov zlegla, pak to ne žimku, a zlegla sam se v centru naše metropole kaj je više pola, a još manje ima metro.
danas sam se, drage moje uvažene čitateljice i uvaženi čitatelji štela osvrnuti baš na tu tzv. metropolu. evo idu magle, idu hladniji dani, zima a morti i sneg. kad to padne ne bu pomogle ni kacige. odite si malo razgibati krakove pak pogledajte fasade i vidli bute kak na svakoj drugoj piše: oprez, pada žbuka. nego kaj?! Ne bu valjda padale gibanice il pečene prepelice. sve je otišlo vrit i sam fali malo snega da se se to skup natopi u teški biskvit i padne vam na glavu. a kao gradi se, napreduje se, sve cvijeta bogati. Je, to je istina, gradi se sve u šesnaest sam kaj. grade se gabori na mjestu starih kućica, bez plana, bez kontrole a one estetske da ne govorim. sve su to privatne prćijice nevjerojatno maštovitih "poduzetnika" koji se vole igrati bojama od tamnoljubičaste prek roze do limun žute. ak je grad od trga do britanca i od trga do onog kvatrića kaj sad sliči na krematorij grad onda je do drek. Isti taj grad se povećal u žiteljstvu nekoliko puta, a mi još uvijek na dva stara bazena. toliko o javnim potrebama. bundek nam maže oči, je lepi, al jebate samo je jedan. sve je posječeno kaj da po noći prekovremeno dopeljavaju kanadske drvosječe, pa udri. a o namjeni prostora da ne govorim. nekad nisi mogel dobit prenamjenu prostora za popravljanje kišobrana u seksi shop sam tak, a danas? evo ga na za ogled kvart koji gledam. oćelavil ko nabrijani zaštitar. u krugu od deset kilometara nema knjižare, nema normalnog restorana ni kafića bez one jebačine od poker aparata. zrušili jedini prostor koji je mogel lepo glumiti neki javni od dobrobiti za masu dece i ljudi kaj su se dotepli. staro dobro kino. na pedeset metara otvorena kockarnica i pet kladionica, od tega tri prilepljene jedna za drugu. i žderačina naših i vaših megalomanskih centara. dakle, preostaje nam sam žderati i kladiti se. i to je, Milane, metropola?
kak su mene učili i kak se slažem država bi po meni trebala voditi računa osim o računima stoke sitnog zuba i o takvim stvarima. tu bi trebala biti da nas štiti od lopova velikih i malih, da nam osigura da se moremo šetati u miru i da po svojoj prilici ne moramo ići na opciju hodati kacigom il se moliti Božeku ak se hoćemo šetati po gradu. i zato je dobri ljudi plaćaju kak plaćaju i kruh svako jutro. meni se pak čini kaj da država sam povremeno proviri, a onda se opet skrije u bespućima improvizacije. kaj da je neka jazz država, al cvilež kaj proizvodi daleko je od onog kaj sam znala slušati u bipiju.
kak i većina Hrvata i ja bi štela da kad pošteno delam da se ne osećam prevarenom majmunicom i da mi granice te države ne čuva tip koji službeni bemve koristi za to da si prek vikenda iz svog sela dofura mačku vulgaris dlakavis na draganje. svaka čast bivšem ministru, al da je fural pajceka to bi mu kod mene bila olakotna okolnost. ukratko, ja hoću državu koju ne bum osjetila kao teret neg koja bu tu napravila ono za kaj smo ju platili. jer ak smo se tak dogovorili onda se to mora nekak i poštivat inače sve ode u krasan. a ja mislim da mi već dugo sviramo u bendu u kojem je iz temelja izigran početni dogovor, pa ta mjuza koja izlazi iz naših shebanih glazbala više sliči na lelek od kojeg se sve spušta osim što se diže kosa na glavi.
A sad moram na posel, jer burza je open.

upadajte:

čestitke gospođi Sanader na nagradi INE. ostalima (22) puno sreće druge god INE

SKASKA: Dragi Božek, daj ti meni reči kaj je ovo. Je ovo početak kraja sveta? Mislim, škvadra uvijek zamišlja kak bu to bilo bum, tres, ciju, krc, a cice bogme u to sve umeću često i Toma Cruisea s obzirom da su on i smak sveta tu negde?
BOŽEK: Dakle, ništ ni slučajno, jer da je sad ti i ja ne bi vodili ovaj razgovor, ne? Kaj da ti velim. Pukel mi je film. To kaj se događa na svetu više ni normalno. Jedna škvadra propucava od debljine, prežderačine i viška, a druga se topi. Svi su spižđeni na kaj više zgrabiti, drpnuti, niko više s nikim ništ, jebate sve je otišlo k mom jedinom neprijatelju, ne?
SKASKA: I kaj, znači fakat je počelo? Mislim, niko se nije nadal ovakvom scenariju, jer da je već bi Ogresta nekaj snimil od tega. Znači, definitivno je počelo?
BOŽEK: Je, išel sam na foru da vas ubodem di ste najtanji. Gladnoj i polumrtvoj škvadri kaj im po facama plaze zunzare i nagrizaju ih još žive crvi tak i onak je svjedno, al većini kaj dela i pizdi za onim imati imati imati sad bu bilo malo drukče biti. Ne bi ti ni pričal kaj bu sve to povleklo.
SKASKA: Sori, al ovo me asociralo na higijenske uloške. Nego, voljela bih od tebe čuti decidirano: jel ovo početak kraja?
BOŽEK: Je pa neg čega?! Sad bute tek vidli svoga boga, odnosno mene. Mislim, s vremena na vreme škvadru treba podsetiti da šef postoji, ne?
SKASKA: Al jedno mi nije baš bistro. Pričaju ljudi kak bu opet pošteni bili jebeni, a ovi sa švica zlatom da im ne bu ništ. Jel to okej? Jel to tvoja pravda?
BOŽEK: Dete drago, ti bi mesto da čitaš Jergu i Glamuzinu trebala povremeno hititi oko i na moju knjigicu. Ti sve lepo piše. Kroz iglenu ušicu ni tak lako projti. Isprobaj!
SKASKA: Okej, mislim da kužim. Al, samo još nekaj za kraj. Muči mi nekaj.
BOŽEK: Je pa normalno, zato sam i poduzel ove mjere da vas muči nekaj, ne?
SKASKA: Ne općenito. Mene muči nekaj konkretnog. Dakle, onak, malo mi je vuna jer znam biti onak malo, znaš, ma pizda mu materina, znam biti prosta ko šlapa. Jer mi buš to uzel za zlo s obzirom da sam popušila većinu kaj sam poštenim delanjem zaradila, a izgledno je da ću popušiti sve do kraja kaj i drugi hlebinci? Ono, nisam ja tebe često zazivala onak grdo. Češće sam onak unutarnje organe, spolovila i te spike, ne?
BOŽEK: Ma daj ne budali. Lepo se opusti. Posle ovog financijskog pakla dolazi čistilište u kojem bute se malo posvetili familijama, bute zajednički dijelili osjećaje gladi, straha, nemoći kaj bu vas sve dovelo do prvotnog zaključka kak ste mali i jadni, a kak ste si umislili da ste veliki i moćni. A onda slijedi...
SKASKA: Raj?
BOŽEK: Je, za raju uvijek bu ringa ringa raja. Ovo je početak (k)raja.
SKASKA: No, fala vam Božek, umirili ste mene, a nadam se i one kaj bu ovo čitali. I za kraj, sam još jedno pitanje.
BOŽEK: Slušam?
SKASKA: A kaj bu v raj išel i don Katjun...
(tu se veza naglo prekinula i ja nastavih ispijati topli kapučino na blagom jesenskom suncu kao kakav superjunak a-men nakon dobro obavljenog podviga)


upadajte 1:
fala hateveju kaj je nakon tjedna u kojem je nasilnom smrću na onaj svijet otišlo desetak ljudi u subotu posle dnevnika dalo film u kojem izbrojih čak pet sekunda bez pucnjave i šore. da sam ja urednica posle te triparačke istočnjačke kreševine sad bi metla recimo filmek boju novca il nekaj slično, a sve da se prek vikenda ne bi malo opustili. i nemoj da mi je neko rekel moreš zgasit teve il posudit cede. JA plaćam pretplatu

Izabrali tipa mesto Deše da sredi sukob interesa. Nekako mi se čini da se fura na Lbebića, Dprimorca i većinu pa reče: moramo KRENITI. ja fakat ništ ne razmem. možda je to od šećera. evo, dok mi se korpusom razmili srpski rahatlokum od ruže glumit ću stećak, pa se opet vratim

Šokirana sam. Ne štede se ni djeca. Sicilija je mala maca. Gdje su doveli lijepu našu?! Što učiniše od nje?! Valja nama u potragu za izgubljenim smislom.

upadajte:

slušam glavešine kak pričaju bla bla bla treba ovo treba ono, institucije ovo institucije ono i dsz. tak su uvjerljivi ko prošlogodišnji đuveđ. veli naš ivo kak se moramo obračunati s organiziranim kriminalom bez obzira s koje strane dolazi. kaj mu to pak znači? kaj misli na levo, desno, gore, dolje, nutra, van, pokraj cica, uz bubreg, na glavi, aj kaj. uh...utješno: bolesti srca i krvnih žila još uvijek su na prvom mjestu ubojice u Hrvata.
a dragom Bandonačelniku savjetujem da prestane s preseravanjem, da čuva zdravlje i ne gubi energiju na raznorazne sljemenske uspone već da se možda više usredodoči na kakav brzi spust. s temperaturom i na granici nekog čudnog plača pristavši na mikrofon dovodi u opasnost da zarazi i zagreb

upadajte 2:
ovaj Charles kaj je sletil u lepu našu i kaj je bil na Mjesecu nije ni svjestan da to ni ništ prema tom kaj je bil kod nas. bogec neinformiran. a kakti i predaval bu

upadajte 3:

creativa! naj njatike. mesto da pišeš odi mi na čelo i ja bum ko mia erak ak treba za tobom i na Mesec lajala

jajca su fakat preskupa, a u stvari su zakurac