skaska

Nije da se često uvaljujem u taksije, al kad bih sve zbrojila i oduzela bila bi mi to financijski isplativa varijanta. Ipak, s druge strane nije sve u financijama. Mislim, da se fakat odlučim za tu varijantu pokušala bih uspostaviti bliski kontakt s meni najmanje iritantnim taksi kompletom, jer ovak svaki put upiknem nekaj kaj me više-manje šokira. Dakle, vrlo rijetko sam imala sreću naletiti na uredan taksi. Ono, opran mislim. Čist. Auto kaj miriši do neke mjere da se u njemu može zdurati od točke a do točke b. Furt uletavam u neke stare olupine i to isključivo kad zovem taksi telefonom. Mislim, nije sad lepo pričati tak o starim ljudima, al isto tak nemam baš sreću naletiti na nekog mladog i bar obrijanog ter kulko tuko friško otuširanog taksi vozača . Evo, neki dan sam pokupila taksi na kolodvoru i jedva sam zdurala do doma. Čak sam u jednom trenutku zamolila zabradavljenu pojavu s moje leve da me prije istanka, jer više nis mogla durati smradež luka koji mu se širil iz žvala. Nije me čul, jel izgleda da je imal čepiće u vuhima il je definitivno gluh s obzirom da mu je trebalo jako i prejako dugo da skuži da mora propustiti hitnu koja je, malo je reći glasno, tinuninala iza nas. Taksi nije imal klime, al je zato bil pun osušenog blata, mrvica svega i svačega, smrdil je po cigaretama, a prašina koja se nataložila na plastičnim površinama imaše pet, šest ak ne i sedam slojeva. Presvlake su bile pune masnih mrlja i jebate fakat ono nisam picajzla, al za te novce fakat mislim da ne tražim puno. Al ono kaj me najviše jebe u cijeloj priči je to kaj sam i u takvoj splačini morala biti obljepljena reklamom za kladionicu. Naime, taj taksi je bil furajuća reklama kao i mnogi njemu slični i ja fakat ne znam zakaj ja za svoje novce moram biti dio reklame za nekaj kaj ne da prezirem neg čega se gnušam. Ak me već svaki drugi taksi prisiljava sudjelovati u kojekakvim promidžbenim vozećim efektima onda nek smanji cijenu vožnje il nek vozi gratis, neg mu ta kladionica ili lutrija il kaj već je plaća vozikanje gradom. Mislim, slično je i s tramvajima i busevima, al jebiga, jeftiniji su pa im se pola prašta, no u principu nije mi drago kad se vozim tramvajem točno iznad sise Lane Jurčević ili s desne strane nekog šlica američkih traperica. Mislim da bi se lova i na sto drugih načina mogla namaknut, a ne da se sve skupa pretvori u čušpajz agresivnih i neinventivnih reklamica. Osobno ni pod koju cijenu ne volim furati nikaj na čemu je nekaj aplicirano. Radije pokisnem neg furam kišobran na kojem mi je nadrkan neki reklamni slogan. A tko pita zgrade na našeg trgu? Mislim ono fakat gnus. I još sad ovi šatori age pive. Nakon prve tekme imala sam nesreću proć ranom zorom i osjetiti kak tone pišaline reagiraju u sudaru s jutrom. Sramota! Sve ima svoje granice, pa čak i Slovenija. Još sam da oblepe kola hitne pomoći sa recimo naljepnicama najave koncerta Jasmina Stavrososa i za onog ko je pred istezanjem papaka unutra neisplativo je i uključivati aparate za reanimaciju. Čitajući zadnje bogojavljanje donkatjunka nameće mi se upit ko i gradski porez, prirez, razrez i namaz: kad bu crkva oglasila svoje sponzore. Jel blizu dan kad bu gosn Žužulovski tiskal glaskoncila, molitvenike i bilbiju, kad bu gosn Pavićevski prebacival na cedeje nadahnute propovijedi i kad bu gosn Kulmerović okićeval oltare prvoklasnim crnim tulipanima i brendiral svetu vodicu. Gospođa Blondić bu kreirala opaticama kolekcije po godišnjim dobima, a Kerumče bu pred vratima božjeg hrama delil šećernu vatu. Jeblizuje