skaska

Gledam ja danas onog Jandrkovića kaj ima tak bitnu punkciju da nemre bit bitnija, jel? Nekaj mu fali kaj može srediti, a ono kaj mu fali puno kaj nemre o tom ni ne bum. Dakle, gledam ga s onim mali staklenim okicama, zbunjen, bez grama odriješitosti, gordosti, ko nebaščelik nikak ne zgledi med svim onim svojim pajdašima, a još gore zgledi kad izajde van prek rvatske grane, među ljude, kad mu kucne da odradi ono za kaj je postavljen. Naravski, fale mu kile. Al ne brinem se ja, bude se on brzo zaokružil. Tu nema greške. Još i jer po gazdinoj direktivi mora bit sit to bu išlo ko po špagi. Bu se zaokružil i ne bu iskakao kao dosad. Makar doktori vele da je dobro povremeno iskakati, kako radi pojedinačnog tako i radi nacionalnog zdravlja.

na ulicama

Matere mu danas fakat popizdih. Evo ga na, zamalo se klinci podaviše u školskom busu. Pa koga oni muljaju?! Kad je Primorac došel za ministra moram priznati da nisam bila nezadovoljna, jer kaj, čovjek ima gadan stisak ruke i to cijenim. Nema ono lignja, sipa ili svizac stisak, dečko je sportaš i obećaval je. I i i i prošle su godine. Kaj je napravljeno je napravljeno. Bolonjez cica lovu, za doktorat se mora iskeširat 60 somića. Iskeširat?! Obećavalo se obećavalo, te ne tri smjene neg jedna u školama, te nove škole, vrtići, dječja igrališta. O znanstveno-fantastičnim pizdarijama kao što su školski ormarići ne bum. Jer to buju valjda imali naši praprapraunuci, ako, ako...Tko će meni dokazati da se OVA DRŽAVA BRINE O DJECI, TKO?! Deca nam kratkoročno i dugoročno stradavaju upravo u procesu školovanja, obveznog školovanja. Da ne duljim eto jednog apela:
MINISTRE!!!!!!
Uskoro će se tiskati, muljati, kuljati i drukati udžbenici. BESPLATNI!!?? S obzirom da vrlo dobro znam stanje u osnovnim školama republike nam lijepe, znam i da su školski ormarići ono što kazah nešto rečenica iznad, a da je jedna smjena prisutna samo na otocima u kojima broj djece stane na prste lijeve ruke. Eh, kad to znamo i Vi i ja onda Vas molim da na vrijeme, a još nije kasno, velite il naredite budućim "velikim dobrotvorima" koji će i ove godine svoje dobročinstvo iskazati uvaljotinom "novih/starih" udžbenika a koje u konačnici plaćamo MI, DA ISTE TISKAJU NA VOLUMINOZNOM PAPIRU kako naša djeca ne bi TEGLILA KAO MAGARCI i u konačnici na kraju školovanja postali polu ili u potpunosti invalidi školskog sustava RH. Papiri na kojima se sad redom tiskaju udžbenici skupi su i teški papiri koji ne služe đacima niti čuvaju njihovo zdravlje, a pridonose li i njihovom znanju druga je i upitna priča. Dakle, hajde da vidimo je li Vam stalo doista do dječice i može li se školska torba konačno OLAKŠATI, možemo li dječici konačno OLAKŠATI. Poslije toga možete krenuti u humanitarnu akciju "TKO TO TAMO PEVA" i uvijek će dobri, uvijek poslušni i uvijek empatični Hrvati uplaćivati, uplaćivati. Dajte napravite nekaj, nemojte puno komplicirati, stvari su vrlo jednostavne. Dok se Vaše stranačke kolege prepucavaju i voze u blindiranim amfibijama, naša deca se voze s Pavlom Vujisićem. Idemo Ministre, akcija!!!

bijelo slabije kvalitete
idealno za lepit tapete
ljubo moja, neka sline
od zavisti, od miline

Idemo videti kaj bi kukanići mogli delati da ne delaju ono kaj sad delaju i kaj ih sad svi mešaju kaj onaj gulaš o kojem sam vam pričala. sve je više vode u njemu i meša se meša da to ni normalno. No, krenem vam ja jučer na izlet sa svojom decom, jer s decom se treba nekad ići na izlet u lijepu našu kako bismo je više voljeli. Ter troje djece strpam u auto sa sendvičima i sokovima što me je došlo cca 50 kunića, ter ulijem benzu za 150 kunića. Pravac: Trakošćan. Platimo mi 20 kunića autoput, jer bijahu neki radovi na dijelu od Krapine, te se vozasmo malo po prirodi. Onda stigosmo i parkirasmo se na šoderici punoj rupa punih vode. Sitnija dječica odmah pojuriše prema sablazan štandovima punim helijevih balona i kineske plastike na što ih ja zašpotam rekavši kako ne bumo imali za jest. I krenemo. Prvo se kćerki i mami pripišalo, te morasmo platiti 4 kune za pišanje. Onda su djeca zaželjela sladoled i što im majka ne bi kupila sladoled. Ta neće nam izlet proteć u konstantnim zabranama. Ter kupim sladoled djeci, a sebi ne s obzirom da bi to bilo pretjerivanje. I ostavim 25 kuna. Potom se uputismo na glavni ulaz kupiti karte. Kako smo se uspuhali i putem razglabali o političkoj situaciji, ulasku u nato i eu, što s djecom volim prodiskutirati, valjda smo ženskoj na ulazu izgledali poprilično iscrpljeno te nam je progledala kroz prste i naplatila samo 45 kuna što će reći nije uračunala najmlađe dijete, a mene je ubacila u studentice. Hura hura hura, triput hura za tetu s naočalama! Onda smo se ubacili drsko i bezobrazno u neki razred koji je bil na maturalcu. Zbog vodiča. Vodič inače dojde 100 kunića, a ovak smo ga iskoristili zabadav. I još sam ga pitala da jel ima duhova kak se šika ili ni tu više ništ ne štima. Frajer se kleo da nije videl duhove kad je nekolko puta tu prespaval, no znam da je to rekel sam radi dece da se ne splaše. A deca se kao plaše duhova, pa dovoljno im je dati da gledaju Dnevnik i više se ne bu ničeg plašili. I tak smo s vodičem vidli sve kaj se trebalo videti. Onda smo se sposlikali do ludila, pak pojeli sve kaj smo ponijeli za jest. Onda smo išli prošetat oko jezera i kaj, za pol vure deca su umirala od gladi. Eto nas u restaču na vodi. Prosim dva puta ražnjiće i dva puta chewpachiche (piše na jelovniku) plus četiri pepsi cole rekoh dečku u kariranoj majici. Platih 220 kunića i natrag. No, do izlaza vodi duga staza, pak se djeci omilio sladoled i tam ostavismo još 25 kunića. Naravno, kćer i ja opet na pišanje. Tu Rudanica ni bila s Bandićem, pa cure plaćaju i opet 4 kune. Djeca navališe potom da idemo u zatvor. Ipak, odgovorila sam ih, jer je i teta na šanku rekla kak samo prek tjedna moremo videti zatvorenike u Lepoglavi kak delaju ručni rad. Ende. U autu smo. Idemo i plaćamo 39 kuna autoput do Zagreba. Usput uspavana od onih ražnjića skrećem na pumpu i pijem kavu, a deci kupujem sok u maloprodaji da uhuštedim. Rezultat samo 23 kune. Eto, pa sad vi računajte. Nismo se puno bahatili, a ode 600 kuna. I da je s nama bil tata na službenom putu dodajte još 150 pa sad okrenite na prosječnu hrvatsku plaću i pozdravite sve dušebrižnike koji vele da je nezdravo da deca sede na kompjutorima. Na kompu moreju videti i Trakošćan i New York, blago mamama. Kojima se stalno piša.
I za kraj jedna anegdota koje sam se prisjetila, a koja je ispala kao neki vic. Al fakat se dogodila i to u interkontiju kad je jedan meni znan dečec došel iz pripizdine, al je bil dobar sportaš pak su ga nobl smestili tam. Prvo vrijeme još se nije snašel u interijeru i kad mu je došla ženska iz domaje štel ju je počastit u hotelskom kafiću. Došel je konobar i pital kaj bu pili, a on je ko iz topa naručil: za mene pivo zapičkusok.
A sad idem dalje delati, jer u delu je spas. Tak veli i Todjorićeva kćer koju danas sretoh kako vozi jedan veeeeeeliki auto. Još sad mi je pred očima ta crna metalična farba u opreci s njenim friškim blajhom. Ili mi je to od promjene vremena?

Hm, da vidimo napokon kaj nam Vedranica von Rudan veli na ovu prestrašnu trakavicu čija glava, već sad je jasno, ne bu išla ni na ultrazvuk ni na bilo kakve serioznije pretrage. Malo je šanse da bu se ikaj promijenilo općenito s glavama. Eventualno bu nekome očešalo uho i iščupalo par dlaka i i d e m o d a lj e.
Naša se Vedranica našla u stvarno nezgodnoj poziciji. Dobro, nije jedina kaj cica iz Pukijeva gertašla, al nekak je najispupčenija na tom čudnovatom novinskom trbuhu. I napeto se iščekivalo kak bu ta ženska sad reagirala i jel bu u konačnici sve kaj je dosad pičkarala samo gluma, dobar marketing i u krajnjoj liniji laž. Velim, baš nezgodna situacija. Za Vedranu. Koja se "izvukla". Nekak sam to i očekivala. Eto, prvi puta je srala tak da zapravo ne znaš jel u meko il u tvrdo. Nekoliko je puta bilo potrebno pustiti vodu, pa kefom kef kef, pa opet šljus da bi se konzumiralo to izvlačenje koje bijaše zapravo uvlačenje i u kojem od dva stupca jedan daruje svom poslodavcu i njegovoj priležnici sveudilj hvaleći nekakve novinarske slobode?! To joj pada i opet u šekret. Čučavac. U drugom pak stupcu "izvlači" se na produljeno uvlačenje optužujući državu i zemlju i grudu i cicu u poziciji kad prvi puta ima pred sobom imena i prezimena nasilnika i žrtve. Gadi joj se tako i država i zemlja i policajci...tek spominje imenom i prezimenom neslučajno jednu žensku. Zato kaj se svima malo zgadila, al u biti ta Dorica Nikolić nit smrdi ni miriše. Ono kaj ona ima to su šiške. Nju su zaposlili tam di je i guli do penzije. Zakaj Vedrana baš nju?! Bilo je tu puno škvadre kaj ima osobnu i jmbg, zakaj nikog nisi spomenula ili ti je željudec baš na Doricu tak ekstremno osjetljiv. Il ti se čini da je ona najbezopasnija kak i je, jebote.
Na prvu loptu koja ide ravno u gol Vedrana je imala sve pred sobom, i aktere i imena i pičkaranje. No, odlučila se ženska prikloniti kod nas "normalnom" tijeku radnje i razblažiti još ni skuhan gulaš, a koji ćemo svi zajedno ipak pokusati, israti i koji će se prirodnom cirkulacijom vratiti odakle je i došao kao da nikad i nije.
Ipak, to uvlačenje-izvlačenje ima svoj dobar razlog. Vedrana nam ga je i otkrila u jednoj rečenici po kojem se ta teta ne razlikuje od većine naših sugrađana i suseljana. Naime, ona veli KAK JE OD BANKROTA DIJELI JEDNA PLAĆA. I to je to. Cijena koja je pretvorena u vrijednost. A vrijedno je ne bankrotirati. Imati. Jebote imati i imati, a ne biti. Vriti ili van vriti.
Al nekak se nadam da Vedrana ipak ne bu više pisala za pukija, bez obzira kaj bu bankrotirala. Bolje bankrot nego šrot. Evo, ja bih se da sam na njenom mjestu, bez obzira što se gnušam linča općenito, pridružila onoj gomili socijale i odjebala honorarčenje kod pukija. vjerujte mi čula sam za mnogo gore bankrote od mogućeg Vedraninog, al bilo ih je. Nemreš jebemti baš sve kupiti, za sve ostalo tu je master garda. Uostalom, Vedrana, moreš pisat tu kod mene. Ja bum ti dala jednom tjedno svoj blog pa pičkaraj. Moji dragi čitatelji bu te čitali, a kad ti presuši lova od knjiga bumo pokrenuli humanitarnu akciju. Nemaš pojma kak su bljogeri humanitarno osvješteni i nemaš brige.
Novinarska sloboda o kojoj Vedrana priča kak i sloboda općenito zajebana je stvar. Ona te hiti na kušnju dok si reko puki i vidi kaj ostane: obična jadna mala ženska na honoraru.

Malo prije ponoći 14.4.veliki je brod udario u veliku santu leta. Nakon dva sata i dvadesetak minuta film je završio.
Budite dobro more, rodbino!

kad sam bila mala često sam se zabavljaja kuckajući po pisaćem stroju svoga oca. pa bih nakuckala cijeli red velikih nula. pa bih se vratila natrag, obrnuvši samo malo valjak, i nakuckala cijeli red malih nula tako da čvrsto stoje na onom redu velikih nula. pa opet natrag po cijeli red navodnika za kapice i opet natrag po cipelice od malog slova w. i ispali pravi čovječuljci. kao da ih danas gledam

pogotovo u crkvi. Zadnji puta kad sam bila u svojoj crkvi koja je uzgred budi rečeno vrlo lijepo koncipirana arhitektonski, s oltara se čulo da se rastavljene žene ne mogu ispovijedati...a jebati? Smiju li se rastavljene žene jebati sa župnikima. Smiju li se župniki jebati. I koja bi to pokora bila...Kuliko severininih zdravomarija i kuliko bozanićevih očenašeka? prosta sam žena, iz naroda, ne? thompsonajt i da ni jela još bi više bila anoreksična i histerična su se mogli i crkveno razrešivati i počet ab ovo, al većina ženskih nema štelu u svojoj župi a kamoli u Vatikanu. a da to malo drugačije postavimo: ne trude se. jer kao što nas svakodnevica uči oni vole vezane, rastavljene, jedre, ponizne vjernice. sa svih strana. kopajte si štelu ženske, jebali vas oni. oni vole samo neke krvnike i samo neke samoubojice, oni donose sud prije zadnjeg suda i pozivaju se na zadnji sud. oni su suci. izgleda oni su isti ko i razni gašpanjerosi koji godinama svojim crvenim pakljenskim očima kroje pravdu pravednicima od kojih pak potonji zataču gaće na štap. i čemu se onda moremo nadati? rješenje problema iz prve kitice jest dajte im da se jebu. ne vidim prepreke da moj bivši župnik ne objelodani da ima na tri brda po troje dece i da ljubi i ševi. meni to nije problem. to veći mi je problem gledati kako se ononiki s kopitima i rogovima smije kad gleda kako se troše najdragocjenije sekunde na stjecanje nečega toliko bezvrijednog, toliko ništavnog koliko je i ova sva jalova kombinatorika života koji je to prestao biti za većinu SMRTNIKA. Idite u miru materinu

pokoj mu čemu

Do zuba su me naoružale moje bljogerice. Zaprav, kad bolje rezimiram naš susret mislim da smo sve spremne ak ne za seljačku a ono barem za bljogersku bunu. Međusobno darivanje rezultiralo je vrsnim pepeljarama s kojima u jednom preciznom preletu moš skinut deset možebitnih nasilnih daveža, zatim tu su igle koje bi mogle služiti i za pletenje, no također vrlo precizno mogu izkiklopizirati protivnika, vinčeko koje u pauzi borbe krijepi, te konačno palice svih veličina s kojima sam se danas cijeli dan zanimala, te svladala osnove izbijanja bubrega, jetre i gušterače. Osjećam se kompletno. Sretno. Doduše, pomalo me mori promjena vremena koja stiže, no maloprije sam fiksirala još jedan darak i zaključila kako mi biljka neobična oblika raste pred očima. Nakon što sam dovršila zadnju današnju pljoskicu s istom sam počela komunicirati, te smo razmjenile međusobne dojmove o proteklom državničkom posjetu i o tome zakaj je Buš tolko namigival. Dakle, nije riječ o kaubojskom ponašanju, čovjek je naprosto alergičan na maćuhice a koje su holdingovci pretjerano ušpikali sve da ovom kakti lepše i šarenije Zagreb zgleda. Dobra namjera...I nekak imam osjećaj ko da smo se opirali da nam daju neku injekciju i opirali i mrmorili i gunđali i sad smo je ipak dobili i uslijedila je nekakva totalna apatija da bih bila sklona zaključiti kak bi mi sad bilo svejedno da mi i u zahod metnu bojeve glave pa tko živ tko posran.
Dakle, nas šest veličanstvenih sa začinom ljilja boje našle smo se na parkingu. Po svemu sudeći već smo svima sumnjive, osobito ekipi iz obližnje crkve, jer svako malo dok smo jele najfiniji koljač od pp iz gepeka je negdo prolazil i križal se. Tu ne ubrajam đorđaklunija koji je tak nisko pal da sad više nije biral koju bi u auto ubacil, a mi smo se složile da s takvim polovnjakom ne bumo imale posla. Ili sve ili nijedna, no. Kad smo si počele razmjenjivati kramu taj proces prolaženja svakojakih limenih ljubimaca je postal vrlo upečatljivo učestal, al mi se nismo na to obazirale, jer obzir je ono kaj smo ostavile na blogu. Nakon razmjene krame odlučile smo razmjenjivati iskustva i opet smo se smjestile kod kita konobara koji nas je zapamtil s obzirom da ima fotografsko pamćenje, a za to je zaslužna ili kriva levantica koja mu je prošli put dala fotač v ruke da nas zapiči. Razmjena uz cugu je tak brzo prošla da nismo ni primijetile kak onaj konobar svako malo prilazi blizu našeg umjetnog bršljana, koji nas je usput dijelio od ostalog nebljogerskog svijeta, mašući snopom ključeva. Punih košara darova vratile smo se na mjesto gepeka i ubacile u vlastite jurilice dok nas je sa strane promatrao užasnut i moralno rastrojen đorđkluni.
Sve u svemu kaj se mene tiče ja bi s tim ženskama mogla i na farmu. Meni se čini da bi se mi tam super snašle i da se ne bi svađale i da bi živele tam do kraja sretno i zadovoljno. jebi se đorđ

Priča mi jučer kolegica po struki kak su joj upali fakat u stan policajci, prošnjofali okolo i naredili da sutra spusti rolete. Pokazali su joj i policijsku značku na njeno traženje sam kaj, ona ima pepeljare na ajs i mogli su joj spičit i značku od mog najmlađeg sina iz kineskog dućana ne bi vidla. Nu da spustit rolete treba bez obzira kaj su nam već svima spuštene i rolete i gaće, ter smo se dobro svi i pride naprčili bušu ne trebalo. Tako sam se nekako i ja danas ustala iz satenskih lancuna i sve spuštene tolerancije prebirem po primozgu kak bu jebate sve stalo i škole i tvornice (one dvije), aute bumo spizdili na krovove, goluba tak više ne bu jer valjda bu si snajperisti malo provežbali, sve bumo zavarili kaj je na otvaranje preporučeno i gubice, kad je nemoguće (je li?) da se jednostavno evakuiramo par dana na Sejšele dok projde gungula. Je. No, danas mi je majstor Đuka uljepšo dan da nije mogo bolje. Sjećam se davno kad su se Ameri kakti spustili na mesec majstor Joža mi je ispod terase celo vreme nekaj šlosal i sigurna sam da ga do dana današnjeg zaboli kita i za Amere i za mesec. Danaske sam pak svratila do Đuke, jer bi se u samostalnoj i demokratskoj heh lijepojzajedničkoj prije spustila na pravi mesec, naravno prije bih se popela, nego eto našla ono kaj mi treba, a treba bi okrugli stol. Bez obzira kaj smo puni raznoraznih kurčevih okruglih stolova s dodatkom obveznog keteringa, ja nikak najti stol odgovarajućih mi dimenzija, a još k tomu kaj je najbitnije da ni raspolovljen za rastezanje. Koji će mi bilbao stol za rastezanje, ako ga ja nikako i nikada ne želim rastezati. Isto mi ga dojde da si kupim prase, a ustvari hoću maltezera. Nakon što sam se nagledala svega i svačega od okruglih stolova, sjetih se Đuke i pomislim kak bi mi on to mogel zrezat ak je kojim sretnim slučajem u trijeznoj fazi. I eto me danas kod njega. Zatekla ga kak se druži s gemištom i nije slutilo na dobro, te sam mu sve lijepo zapisala da ne fula drastično. Centimetar sim tam nije greda. Al ono kaj me oborilo s drva kod Đuke bilo je to kaj on danas, trećeg travnja ljeta bušjeg dveiosme nije imal i nema pojma gdo nam sutra stiže. I nakon što me ponudil s cugom rekavši: buš si kaj popila, prihvatila sam čašu gembača i pripalila sedmu pljugu.

po Zagorju