Hajdmo malo odjebat zerpanje i ostala čmarolizanja i prebacit se na okrutnu svakodnevicu koju samo umiješni i jaki duhom umiju poružičastiti svom mogućom municijom bića svog. Jer kaj, bum malo odglumila smailagubakovića koji se lijepo utaborio na proračunu, kiseli se u svojim novim prostorijama i tak dela na natalitetnoj politici da mi se mam jebe. Naime, pitam ja vas gdo bu zerpal jednog dana ak se ovak nastavi? Di bu se ta deca zlegla? Kaj bu nam Kinezi zerpali? Il bu se možda sused Iljifi odrekel mešanja bakljav i otišel lovit girice? Dajte nemojte me jebat.
Veli meni danas suseda Rajka kak ju niko nigde ne zove i da pomale sluti da je to zbog toga kaj ima dvoje zločeste dece. Smirujem ja nju kak joj deca nisu zločesta, neg su zaprav sam deca, jer deca nemreju da ga jebeš biti zločesta, deca su deca, neka su malo nemirnija i živahnija, al nemreš baš svu decu dovest u stopostotni red ko kipce v crkvi. Onda sam je dodatno utješila činjenicom kak se i ja osećam upravo krvavo kažnjena kaj imam troje dece. Oni koji me zovu na ručak s decom narodni su heroji, a oni koji uvažavaju kurac moju nacionalnu svijest i pronatalitetnu jebaču, ne postoje. Čujem da je i zoološki povisil cijene ulaznica, pa bu mi sad za gledat majmune trebalo najmanje dvesto kuna i sad nek mi još neko veli da ne gledam telku kad tu majmune celi mesec mogu gledat s decom za tri karte zoološkog vrta. A nas je više. Treba dojti do zoolača, treba nekaj uzet za pit i jest, ma kurac. Di god ukrcaš decu nigdje nemaš nikakav popust na količinu. Da kupiš tri zahodske školjke dali bi ti popust bar na treću. Možda bih imala popust na Balearima, al ja govorim o donbakovićevoj rvackoj, o zemlji u kojoj slušam u velikim supermarketima milozvučnu pjesmu ženske kaj hoda il je hodala sa sinom od vlasnika i koja ujedno istovremeno vodi nacionalnu televizijsku emisiju i pleše oko štange. Govorim o zemlji u kojoj prije neg upišeš troje dece na faksove trebaš pohoditi finu ili koju banku s čarapom na glavi i šmajserom v ruki. O zemlji u kojoj mater troje dece zavidi beračima pamuka koji su barem navečer imali snage za ševu i dobru pismu. To je zemlja u kojoj na javnoj televiziji tretiraju decu kao nužno zlo koje će im donijeti lovu u slučaju da kupuju sladolede sa sličicama, kojoj će uvaliti tzv. besplatne udžbenike i o kojoj će beskrajno idiotski pričati raznorazni idioti osnivajući raznorazne udruge koje služe formalno za pomoć deci a zapravo dobro situiraju razne lisice ovog licemjernog kala.
I zato sam Rajki preporučila metodu insceniranja koju provodim već dulje vrijeme: naprosto se sama pozovem na ručak. Ak suprotna strana eskivira pošaljem ju u pizdu materinu i kvit. Al dobro pamtim ko mi se sam ponudil. Nema se tu kaj puno popamtiti. Jer nije lako napravit ručak za troje dece. Samo za pire krumpir ti treba dve kile krumpira, a tu sam i ja, domaćini...Jebote!
Il kaj kurac, nek idem u restoran. Svaki dan se kurče s raznoraznim delicijama od dobrog jutra do kasne večeri. Odem s decom u restoran i najedemo se. Posle se baziramo na javnoj kuhinji. Matere mu farizejske.
Bez obzira na čičubakovića uvijek sam htjela imat petoro djece. Al i tu me sjebala država, jer zbog egzistencije nisam imala neko vrijeme partnera koji je morao trbuhom za kruhom. Bijaše to mlogo opasno, jer on je mogo otić i pimpekom za pičkama. Tu uvijek postoji faktor rizika. I tak, ostala sam na troje i nije mi žal, al mi je žal kaj sam celi život slušala o drugom svjetskom ratu, pa je onda došel rat i sad stalno slušam o domovinskom ratu i kaj, ko da čekamo novi rat, pička mu materina. Pogledajte te face, u pičku, pa naši ljudi su sivi i depresivni. Sasvim je normalno da nam je pol naroda na antidepresivima koji bajdvej kurac pomažu. Zakaj?! Zato kaj nas konstatno jebu u mozak i filaju nas infantilijom, ne sigurno zbog toga da nas manje boli. I nude nam pod patronatom "svevišnjeg" svakojake akcije da se prek Uskrsa prežderemo kakti za manje kuna, a ja se pitam zar doista nismo spremni za neku drugu akciju. Ojojojoj, kako se ponekad sramim tučka u kojem sam posijana.
