skaska

Vele da je danas počela godina štakora, a s obzirom na upliv Kineza u hrvatskoj svakodnevici ni to nije nebitan podatak, a s obzirom pak na upliv raznih drugih glodavaca koji i nisu baš tak daleko potegli kak bi nam sjebali življenje, mislim da je pravi čas da se zamislimo. Jučer smo uz jedinu i isključivu pomoć našeg radnog, skrbnog i uvijek spremnog pomoći naroda opremili hrvatsku trudionicu, a danas već nastavljamo hrvatsku ludionicu. Nu, svaka čast našim ljudima. Znaju, a daju. To je veličina!
A kaj se tiče veličina i količina, množina i jednina, jučer sam, kad već nemrem plovit jadranskim akvatorijem i jebat se s tajkunima, plovila po blogosferi i zapjenila se nad Manistrinim postićem koji je zgrebel vječnu temu jednakosti spolovila. Veli Manistra kak su neke curice kaj pišu pjesme i dobile su nagrade proglašene pjesnicima. Nu, to je logika slivnih voda. Zakaj bi se tu ogrešili u opimpekavanju celog sveta. Možemo se mi jebat sa svim udrugama i pravobranilaštvima, jer zatucani smo upravo onoliko koliko jesmo i to je evidentno na svim mjestima uključujući i područje malih životinjskih oglasa. Tko jebe kujice, više-manje svi traže cucke, jer kujice se jednom il dvaput godišnje tjeraju, a to kaj cucki stalno skaču za jebačom to nikom ništ. I nikom ništ kad se muški naprče u televizijski studio i rašire noge tak da si hlade jaja, još se skor i polegnu na stolec dok cice moraju sjediti ko opatice, nikak po bontonu prekrižit noge, neg onak ih stisnut u pozu djevice Marije. Dečki na telki mogu izgledati ko praljudi, a cure se moraju rihtati u pizdu materinu i još ih opletu sa svijeh strana.
Kad cure pišu onda drkaju žensko pismo, a kad pimpeki nekaj izdrkaju s onim svojim gardom: ja sam sad nekaj napisal, onda svi padaju ničice. I onda pod tim dojmom sveukupnog mačizma i cure nekak vole da im po onoj stvari prčkaju muški ginići, jer kao oni su bolji i nježniji. Ma dajte molim vas! Isto je i sa saborskim klupama. Na njima se najbolje griju jajca, cura je malo i obično su ukrasne špangice, a požele li da im se glas čuje sjebu se do kraja ko i ova jadna Pusićka kaj je sad poklekla pred razjarenim bikovima.
Volim ja muške, nema se tu kaj dodati, al volim i sportsku borbu. Ak se trči na sto metara nema prijestupa majci. Trčimo svi kad onaj pizdek pukne pištoljem i trčimo pa kom obojci kom štrukli.
Zbog toga i poradi toga priključujem se apelu cica mica da se bar na nominalnoj razini pripazi kak se imenuju te iste cice. Pa ak je netko doktor s picom onda je doktorica, ak vozi tramvaj sjedeći na pici onda je vozačica, a ak piše pjesme onda nije pjesnik neg pjesnikinja. Na stranu kaj svakodnevica ima dva lica ko i pica i kaj je na kraju za skoro pa svakog muškog svaka cica ustvari pica, što mlađa to bolja.
Ono kaj znam i u kaj sam sigurna ne sam radi toga kaj je to prorekla jedna cica vidovnjakinja je ovo: Hrvatska ne bu na zelenu granu dok ne bu dobila svoju prvu predsjednicu. To proroštvo je iskazano prije četiri godine. Ta je cica rekla da bu se to dogodilo skoro, kaj po vidovnjakinjama znači u okviru kakvih dvadesetak let. Ta mogućnost uopće ne djeluje znanstvenofantastično, jer ak se negda od nas malo jače potrudi nakon što obavi sve ono kaj ženska mora obaviti, od rađanja do tjeranja, ondak bu pravo tjeranje maka na konac. A s koncem mi ženske znamo kaj je delati.