skaska

četvrtak, 31.01.2008.

ŽLICA

da ne jedu prstima i prljaju lice pametni su ljudi izmislili žlice

- 14:49 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 28.01.2008.

zbRDA-ZDola

Odslušali smo rajngle i lonce u subotu, a prije desetak minuta i Bagu s gostima u Otvorenom. Hoto oto to o, već mi je puna kapa tog mlaćenja prazne slame kad bu se stvari ionak postvarile. Ili ne. Kvatrić?! Pa to je strašno?! Jel nekom taj Kvatrić kul? Puno se melje a kruha od toga nema. Mudrost me uči: polako. Da sam ja gradonačelnica ne bi se majci ništa kopalo osim grobova. Koje šugave garaže, jebote garaže. To je europski?! Fućkam ja na to, ja sam protiv garaža i pod zemlju kanim samo jednom za vječnost. No, da sam ja ta kao što već rekoh među prvim projektima sagradila bih groblje za kućne ljubimce koje je davno prije postojalo, davno prije kad smo bili uljuđeni, sagradila bih sinagogu, eto recimo baš sinagogu umjesto onog opet bijesnog parkinga, napravila puno normalnih kavana u kojima bi ljudi općili na ljudski način a ne deračom preko šizoidne mjuze, sadila bih drveće na svakom mestu i travu za bilo koje namjene. Otvorila bih grad za djecu, a ne za sulude šopingholičare. Da sam ja gradonačelnica odjebala bi Mamlazovu nakaradu i proširila zvjerinjak, vratila na jezera plovilice za zaljubljene, otvorila Domove kulture da ljudi plešu i vesele se, a sport bi doista bio dostupan deci, jer ovo sad je drkanje u mozak. Sport je samo za povlaštenu decu, oh kako gnusno zvuči, a onaj resto je opasan i nikakav (recimo borilački sportovi za dvjesto kuna mjesečno u dvoranama bez ikakvih uvjeta). Onolko love koliko pizdimo za stadion ufurala bi da se riješe prostori koji nisu riješeni, pa nam grad ne bi bio pod svjetlima sam od trga do Frankopanske i Vlaške. U užem centru ne bi bilo autih, jer ni meni ne pada ić tam s autom bez obzira kaj sam se zlegla u ulici koju je Bago spomenul, al koja se naravski nije tak zvala kak i kaj se nije ni država tak zvala kad sam se zlegla, a pomalo i mi gubimo imena i pretvaramo se u tamo neke projekte, jebo ih projekti i agresivna nadmetanja. Da sam ja gradonačelnica ugradila bih si pimpek i spišala ona drva na Cvetnom, možda bi se onda probudila. I ne bi majci jedna coka kolja meni sjebala vuha u subotu ujutro reklamirajući neki svoj novi srk kraj preneraženog Petrice Preradovića. Da sam ja gradonačelnica hodala bih češće gradom kaj sad više skoro pa ne delam, jer čim izajdem kroz dvorišće osjećam da hodam po pripizdini koja se sve više puni negativnom energijom. I zato se lišavam tih negdašnjih užitaka špancira, čuvam zdravlje u slučaju da jednog dana i poželim postati gradonačelnica. Kak Dragec Plečko veli, mogućnosti ne treba zatvarati. I da, uvela bih radne akcije, omladinske i staračke.
A sad dragi moji povremeni i stalni čitači, da vidim kaj vi mislite o tome. Jesem ja već prestara il se previše vežem za stvari. Ili je prenaivno pomišljati kak bi se moglo menjati neke ljude, pa se lakše menjaju zgrade, il nam ne štimaju fasade il to nama zaprav nekaj iza leđa vanzemaljci rade. Iskreno me zanimaju vaši odgovori i mišljenja. Pa čekam ko na čeki veprove.
I jebomipas ak vas ne bum komentirala.
Lepi pozdrav i ne zamerite na zbrda-zdola, moram se i ja prilagoditi novonastaloj situaciji.

- 23:32 - Komentari (48) - Isprintaj - #

subota, 26.01.2008.

RAKIJE AMO

Baš sam nešto kolutala po frižideru misleć što ću sutra smućkat. Slano sam isplanirala, al oko slatkog malo dvojim. U toj namjeri shvatih kako rok trajanja slatkog vrhnja kojeg bum tukla da postane šlag izlazi na dan kad imam sud. Zanimljiv i predviđam jednostavan pravni zakurac kao što je jednostavan recept koji vam podastirem. Riječ je o malo modificiranoj slastici koju sam si znala priušitit kod Lazića, slastičarnice koja više nije tam, jer ju je zamijenila druga a nalazila se kod Čarlija i prek put Bobana u kojem su se nekad jele fine ribice, a do njega kupoval med u Pčelarskoj centrali kaj nikad ne bum prežalila. Recept se zove RAKIJE AMO što će reći da uz slatko vrhnje nad kojim vršim nasilje u mikseti, te ga tučem do iznemoglosti, cukora i rakije postoji i treći član ove male gastro fuzije, a to su višnje. Zadnjih godina poberem svoje višnje iz vrta, napravim dvije il tri bogate štrudlice, malo ih zamrznem, a sve ostalo hitim v rakiju i šećer, pa na sunce mu molovano. Sve to prigusti i zmeša se kad je već jesensko doba i otad ja delam ovo tu i tamo. Slastica je dobila ime po nekim interaktivnim vezama među sastojcima. Pa tako moje višnje vape i sikću: rakije amo. I ostali sastojci ponešto blebeću, al ovo mi se činilo dosta dobrim nazivom i to je to.
RAKIJE AMO (recept)

Zemete pol litre slatkog vrhnja od Dukata i nikojeg drugog jer sve ostalo ne donosi ni približno taj okus. Onda zemete četri lepe zdjelice, može na stalku, a može i bez stalka. Sa stalkom izgleda hoh. Na dnu zdjelica hitite najmanje po deset višanja iz rakije i još ih zalijete s tim sokom punim rakije. Posle stučete slatko vrhnje na tvrdo i onda u njega lupite pol deci istog onog soka u kojem su se višnje pažmale. Još malo miksate dok vam šlag ne bu ravnomjerno roskast, ljubičast ili ružičast, kak vam drago. Onda rasporedite šlag na te četiri posude, a na vrh metnete dvije, tri višnje usuho. Sad, vi morete još metnuti koje pizdarije tipa holipa i sličnog. To je varijanta za najdraže goste. Iz istog materijala morete to metnuti i u osam posudica, al velim, ovo kaj sam ja vama napisala to je onak da se malo ubiješ i uživaš uz intimne susrete s najdražima.

O rakiji: domaća rakija hvaljen je prehrambeni proizvod. ima jedna tužna priča o njoj koja je i mene dotakla s obzirom da sam trebala tom čovjeku biti u rodu. naime, negdje u tijeku rata, negdje u Bosni, našla se četiri mladića. nijedan nije imo više od dvajst. bauljali oni tako da ne ulazimo u organizaciju svega toga i naišli na neku vodu da ne ulazimo gdje i kako. popili oni svi odreda vode. poslije toga popiše njih trojica i rakiju koju je jedan ponio od kuće. četvrti nije pio rakiju i naglo mu pozlilo. prebačen je helićem do bolnice i nakon dva dana umro u mukama. voda ona bijaše otrovana, provjeriše kasnije znalci i da je pio rakiju bio bi živ kao i ona trojica i postao bi mi rođak. ne pitajte kako, gdje, što, zašto, al ovo je istinita priča. Dobar tek.

- 22:28 - Komentari (33) - Isprintaj - #

utorak, 22.01.2008.

30 NAJGLEDANIJIH

Ajmo malo videt kaj je bilo u današnjih najgledanijih trideset minuta, kak veli Šprajc. I nemoj da mi negdo tam veli da zgasim telkač. Nije to tak jednostavno. Zgasiš telkač a sve ostalo upaljeno. Jebiga. Po Dnevniku se jednoumnom dan poznaje, a u danu više-manje svi živimo, osim naravno, časnih i nečasnih iznimaka. Elem, izdvojila bih nekoliko stvari. Generalno Dnevnik HTV kao da sjedi na pol školjke. Nije ni Dnevnik Nove TV, a nije ni Dnevnik. Pa sve curi uokolo. I nema tog domestosa koji bu to počistil i dezinficiral. Ni na vidiku. Uvodna pizdarija o slomu burze ne priliči jednoj ozbiljnoj informativnoj emisiji kao što ni jednoj dnevnoj novini ne priliči da se natječu sa 24 sata i uslikavaju poginulu djecu na naslovnicama. Užas i strahota. Ondak je uslijedila erotska masaža i podcjenjivanje raje (je li termin podcjenjivanje s obzirom na rezultate glasooojvanja ipak razuman) s smešnoglupom reportažom u vidu ankete iz dežele. Zaključak: Janezi samo kaj nisu odapeli, i to nije sve...poskupljenja idu dalje...sve je teže...grozno je. okej. Hateve mi čita misli. Jerbo i u Kongu je novinar Aščić. I sad raja treba čekat puno opširniju reportažu iz Konga. Da viš ti kak se živi tam. I kaj bi mi šteli, koji kurac?! Ak može deset malih crnaca zakaj ne bi četiri milje Rvata. Odlično Šprajc. Odlično! A ti Bandiću der sutra diži te tramvajske karte na dvajst kuna. Ovo kaj si ih digel na deset to je onak da se stvarno posramimo malih crnaca iz Konga. Pa kod nas je zaprav sve zabadava. Osobito čast. Pa smo tako prije prognoze nevremena vidjeli kamo su ažurni suci doveli slučaj Ivankić. Slučaj? Jebote slučaj!? To je njima slučaj. To je za Ivankića i njegovo troje djece tragedija. Osobno sam površno poznavala tog vedrog čovjeka i tu skromnu, a pametnu ženu koju su mediji u prvom naletu prikazali kao neuku primitivku koja ne ide svaki mjesec giniću. A ženica je bila profesorica matematike i triput je rodila. I zakaj bi svaki mesec išla giniću?! Osobito ak se taj ginić zove Kurjaković. Četvrti put je ostavila i svoju i dušu svog nerođenog djeteta u bolnici Sv. Duh. I slučaj za Kurjakovića otišel u zastaru. Pa kaj još pričamo?! Na kaj da se žalimo?! Fuj, bljuj.
Nekidan je na istom tom hateveju prikazan neki francuski dokumentarac o trudnoći i porodu. Upala sam na pola. Ženska je već bila u petom mesecu. Mogli smo pratiti bebu u trbuhu joj, a pogledali smo i porod. He, he...Kad se sjetim svog prvog poroda i Borat bi mi zavidil. Nas pet nakon sveukupno pedeset sati trudova dočekasmo tetu čistačicu koja je dezinficirala istim onim domestosom podove ispod nas i usput, valjda zbog naše opravdane derače (ni bilo onda epiduralnih pikica i sličnih pomagala), dobacila nam svima: a kaj, fukati ste se mogle a sad nemrete roditi. Jebote led. I kaj sad. Lako je reči nemoj gledat, nemoj čitat, začepi si vuha, usta i rit. A kaj sutra kad krenem međ ljude po kruh svagdanji. Jel bum imala posla s ljudima koji su isto sve to začepili?! Kaj ak ne?! Jer, ne gledali mi, ne čitali i ne slušali istom se Kurjaković i ovaj put izvukel, a jošte više nečasno i jadno i dalje obnašaju sudačku "čast" oni koji po meni ne bi obnašali ni odvoz smeća (svaka čast smetlarima, to sam samo kanila uhvatiti neke okvirne krajnosti s obzirom i na prihode jeboimpas). Nekako si mislim da je i Ivankiću drago kad smo barem malo informirani o njegovoj kalvariji, iako je to onaj tip čovjeka čiju ispravnu kičmu nisu mogli polomiti ni smrdljivi uvriježeni dolari ponuđeni mu, ni dugo traženi posao ni sav naš više-manje usrani pravosudni ritam. Sram me ovakve pravne države i fakat ne znam kaj bum ovim malim zelenima kaj su uprav došli iz avenuemalliusa rekla o tom. O šopingu i rasprodajama sam im se povedala, pa su zato i išli provjeriti znam li o čemu govorim. Sad su se valjda uvjerili. Ja znam o čemu govorim iako bih često radije da nemam pojma.

- 20:17 - Komentari (52) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 21.01.2008.

NASTAVAK

nom čupom, drugu...e to nis ni pitala. Đemu ja u cc1, prozujim do onog kafića sa šarenim stolcima kak je i bilo dogovoreno s Levanticom (ili nije?) i damgle damgle. Zujim dalje niđe mojih blogerica. Nakon petog kruženja prokužile me tete u kafićima, konobari, prodavačice i pače zaštitari. Bijah sumnjiva ko Jebena Jelena koja otišla natrag vrit u eter kak je i došla. Il ko Mujo na motoru koji kruži i sve viče "đe se gasi, đe se gasi". Uoči šestog kruženja odlučih sjesti, popiti kavu i zdimiti jednu ko stara ofucana voditeljska kokoš poslije odrađene prazničke štajge.
Naručim kofi, zapalim pljugu i kaj vidim. Vidim unezvjerenu ženu kako cupka po cc1 sad leve sad desne. Sjedim i dalje konspirativno spustivši prelijepu glavu do pola ramena. Nek šnjofa dalje, nek si misli. Mislim, ono, ak nije Levantica onda je sigurno neka anketarka il ženska kaj bu mi uvalila papirek s adresom teretane ili picerije. No, nakon tridesetiosam sekunda shvatih da je to štrikačica i pružih joj topli pogled. To je bilo dovoljno.
- Si ti Levantica?
- Aha. A ti si - nu, pa gdo neg Skaska. I tak smo mi otišle na udobnije foteljice, do Fulvusice, na istočnu stranu, kaj se razme, CC1 i tam kao što već znate dofajruntile u ugodnom razgovoru. E sad, meni se čini da sam sam ja pričala, a sve kaj sam pričala to sam već znala otprije. To često činim i nemrem si pomoć. Između interpunkcija se ubacivala Levant, al nema još kondicije osim lupit koju prostu i prostoproširenu. Fulvus je u tom spletu unaprijed bila osuđena na poraz, jerbo vidjelo se da ju boleština koči što je mene jošte više osokolilo te sam, da nije bilo ljubaznog konobara koji nas je upozorio kako CC1 nema kreveta ni kaučih za prespat i kak bi trebale razmišljat otijti, eh da ni bilo njega mislim da bih počela lupat deseterce i to one zimske. Ne želite znati razliku između ljetnih i zimskih, vjerujte.
Zaključno cure su fajn zgodne i ono kaj sam već napisala, a nepoznati netko je zbrisal, to je da bez obzira kaj se na blogu maskiramo ipak nije lako zamaskirati karakter ili veći dio njega. Zato smo valjda i imale ideju najti se, a nadam se bumo i ponovno kad malo zazeleni. Jer v taj petak smo sam donesle svoja krasna tijela, lijepe glave i velke cice, a ono kaj nas je spojilo na kavi su naše duše. Eto ti Levantica, i ja znam bit patetiko. Nu, lepo smo si razmjenile poklončiće. Levantičin je već našel počasno mesto, u Fulvusičinom su uživali moji sineki, a Filipinkin se upražnjava na ratetatetate.
Sve u svemu, ak prihvate, Fulvusica bu mi piar, a Levantica bu mi glavna za razvojne projekte. To sam čvrsto zaključila na osnovu sve dosadašnje prepiske i međusobnog čitanja, a sam potvrdila na susretu.
I tak bi to bile za prvi put.

- 18:21 - Komentari (18) - Isprintaj - #

petak, 18.01.2008.

TRI DUŠE, A DVIJE OD NJIH I PUŠE

Evo me, vratih se upravo s prvog blogerskog susreta. Doduše, to je vraćanje potrajalo, jer takvu maglu već dugo nis doživela, a i kretene koji po njoj jure. Opičila sam radio i onak polako pokušavala nazrijeti belu crtu koja me dijelila od prašilnika iz suprotnog smjera. Elem, još ujutro nis bila sigurna jel bum mogla otijti u CC1 na susret s Levant i Fulvus. Negdje oko podne sam si mislila pozvat Hitnu da si malo popričam sa zgodnim dečkima i da mi daju infuziju. Al oko pola dva sam progledala. Razlog znam, al o tom sad ne bum, jedino bum vam rekla da ima veze s onim letećim tanjurom kaj se danas klatil oko Metkovića. Nu, lepo kak sam i rekla tak sam i došla. V sedam i pet. One su trebale sediti na prvom katu u šarenom kafiću kaj se zove šareni, jer ima šarene stolice. Prokružila sam i tražila dve cice, jednu s crve

- 22:50 - Komentari (42) - Isprintaj - #

petak, 11.01.2008.

NEĆU LOVU

Zanima me jel i vama ovih dana u neograničenim količinama stižu mejlovi s naslovom "ovo je zakon, šaljite dalje". Spominje se neka prijateljica prijateljice koja je zaradila brdo love, pa neka teta pravnica koja to ne bi delala da ne misli da bu zaradila. I onda su tu svi ti ljudi koji misle da bu zaradili pa šalju, šalju. Ima ih svakakvih. Neki usput reklamiraju i svoje proizvode. Bože mili kaj su se svi zapalili. A ja neću lovu i brišem.
p.s. jel mislite da bu nam došlo više turista s bajsom il bu opet pešice upitnik

- 00:02 - Komentari (52) - Isprintaj - #

srijeda, 09.01.2008.

KAJ SAM DANAS DELALA

Nakon tri dana isključivog ležanja danas sam ležala i gledala prvi program. Koji je to fenomenalni osjećaj elaboracije potpomognut neidentificiranim virusom koji mi je penetriro u staro izmučeno tijelo. Na trenutke sam se osjećala kao izvanzemaljka i da vam pravo velim opičila bih nakon vijesti taj takozvani prelijepi planet nekom svemirskom raketom, pa da ode sve u pičku materinu kak i zaslužuje. Još nije prošlo ni deset dana a ništ lepoga vidla nisam osim crtića kaj sam čekala a nis ga dočekala, pa prema tome ni vidla. Ostalo je sve na suvoj pretpostavci. Možda ni on ne bi bil lep. Pogledala sam i nekakvu sapunicu, a onda rvacku uživo koja me je privukla he he temom o robovskom položaju nogometaša. A kad tamo prilog za ukurac, jer o tome su pozvali pričati nekog polupismenog menadžera he he. Ja to ne razmem. Kaj ta deca nisu čula ništ o novinarstvu. I naravski, od sveg naslova ništ. Al ta me sapunica u kojoj, kolko sam mogla shvatit, os radnje čini skoro oslobađanje robova, ponukala da malo proplačem nad Lukicom Modrićem. Jadan dečec. Fakat je rob. I tu se nema kaj drugog dodat. Možemo mi pričati o bijelom roblju, o ovom i onom zlostavljanju a tu se pred nama fakat odvija prodaja robova. Jer kaj drugo reći kad gorespomenuti menadžer nogometni veli nekak ovak: mene su pitali jel taj mali na prodaji, a ja reko jest...Pa ti sad vidi.
Od ostalih stvari koje su me jako znervirale je i novi telefon za milodare za trudnice u Petrovoj. Kaj ih nije sram stalno žicat lovu raju i još se hvalit kak je taj odjel od prošlog stoljeća odnosno od dvajstprve godine neuređen. Pa jebote zakaj plaćamo porez. Kaj sam za robovlasnike nogometne. I kaj je s pužnicama?!
Eh da, i ono kaj me je nasmijalo i pridonijelo, nadam se, mom skorašnjem ozdravljenju je kviz najslabejšna karika. Pa to je fakat za usrat se od smeha. Neopisivo. To morate gledati.
Sad vas lepo pozdravljam a sve u razmišljanju u kaj bum se ovo leto maskirala.

- 00:10 - Komentari (34) - Isprintaj - #

subota, 05.01.2008.

PUŠI KARU SVOM DRUGARU

Šiškava i crtousti opljusnuše me u današnjim novinama. A ondak jebeni plan koji su kakti kuhali dok je šiškava menjala boje taških da bi danas izabrala boju klaunovskog nosa. A klaunove, ZNA SE, deca ne vole. A deca su naša budućnost. Elem, što me zasmejaše do uvelih šalaporki. Recimo pod točkom PRAVOSUĐE vele kao daljnje poboljšanje materijalnog položaja i uvjeta rada u pravosuđu...spominju procesnu disciplinu, pa u točki OBRAZOVANJE jedna smjena, više znanstvenika, pa u točki SPORT transparentnija poslovanja, veća izdvajanja (valjda Mamiću), pa u točki DRUŠTVENA ODGOVORNOST kakti zaštita prava radnika i tak dale i tak dale kak bi rekel jbtito. Nemojte me zajebavat. I to su kuhali sve ove dane? Ko tu koga puši. Kakva su to općenita sranja. Pa ne bu valjda rekli: opičimo ih sa svih strana, počerajmo glupu raju do prvih grana. I zaprav kak je to smešno, sad kad smo se već navčili na pušenje i skoro pa skroz naskorz popušili, sad slijedi pogana represija. U svim zatvorenim prostorima, valjda uključujući i Remetinec. To ne piše v tim točkama al najljakše je sprovedivo. Na formalnom nivou. Generalno se mi pušači pak trebamo okrenuti jedni drugima, kao i uvijek u teškim vremenima, odjebat otuđenje i slizat s naslovom. Jajca su ionak otišla gore. U duplo.

- 12:51 - Komentari (40) - Isprintaj - #

utorak, 01.01.2008.

PRIJE I POSLIJE (sretna vam Nova)

- Po svemu sudeći, ja ću biti prva! - valjda takve teme krenu s prvim boleštinama.
- Ne znam baš... - dometne Žarko dok su sa svojih zajedničkih sto sjedili na kauču. Dijelila ih je zdjela bijelog grožđa. Ruke bi im se tek povremeno sastale. Nad bobama. Između komentara televizijskog programa i glasnog krckanja, ona nastavi:
- Nije lijepo to kako uvijek pričaš da ću ja živjeti sto godina! Kad tako veliš, osjećam se poput nekog čudovišta.
- Od toga se ne umire. - Žarko je mislio na njenu bolest.
- A možda imam još nešto! - Eva je mislila na kakvu tešku boljku koju joj još nisu uspjeli pronaći, iako je dobar dio tjedna provodila kao zakleti hipohondar na kojekakvim pretragama.
- Umišljaš. I uostalom, čemu uvijek kreneš s tom temom!? Prvi će onaj kojeg Bog pozove. I odredi.
- Da, a ti misliš da ćeš to biti ti. To ne moraš reći. To po svemu pokazuješ i to me užasno živcira. Užasno!
- To je kad nemaš ni kučeta ni mačeta - komentirala je Senka, njihova susjeda dok smo zajedno čekale recepte u ambulanti.
- Zamislite, tako zaspati... - pridružila sam se.
- I što je tek njemu došlo u glavu!
- Govorimo li još uvijek o istom?
- Da. O susjedu koji se jučer upucao.
- O Žarku preko puta pekarnice? - upita žena koja nam je sjedila nasuprot.
- Vele da je to napravio odmah nakon što je ustanovio da ona ne diše.
- Nakon, odmah nakon, o Bože! - Sestra je prozvala Senku. A ja sam došla prije nje. Nikad mi neće biti jasno po kojem sistemu prozivaju.

- 20:11 - Komentari (35) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se