skaska

nom čupom, drugu...e to nis ni pitala. Đemu ja u cc1, prozujim do onog kafića sa šarenim stolcima kak je i bilo dogovoreno s Levanticom (ili nije?) i damgle damgle. Zujim dalje niđe mojih blogerica. Nakon petog kruženja prokužile me tete u kafićima, konobari, prodavačice i pače zaštitari. Bijah sumnjiva ko Jebena Jelena koja otišla natrag vrit u eter kak je i došla. Il ko Mujo na motoru koji kruži i sve viče "đe se gasi, đe se gasi". Uoči šestog kruženja odlučih sjesti, popiti kavu i zdimiti jednu ko stara ofucana voditeljska kokoš poslije odrađene prazničke štajge.
Naručim kofi, zapalim pljugu i kaj vidim. Vidim unezvjerenu ženu kako cupka po cc1 sad leve sad desne. Sjedim i dalje konspirativno spustivši prelijepu glavu do pola ramena. Nek šnjofa dalje, nek si misli. Mislim, ono, ak nije Levantica onda je sigurno neka anketarka il ženska kaj bu mi uvalila papirek s adresom teretane ili picerije. No, nakon tridesetiosam sekunda shvatih da je to štrikačica i pružih joj topli pogled. To je bilo dovoljno.
- Si ti Levantica?
- Aha. A ti si - nu, pa gdo neg Skaska. I tak smo mi otišle na udobnije foteljice, do Fulvusice, na istočnu stranu, kaj se razme, CC1 i tam kao što već znate dofajruntile u ugodnom razgovoru. E sad, meni se čini da sam sam ja pričala, a sve kaj sam pričala to sam već znala otprije. To često činim i nemrem si pomoć. Između interpunkcija se ubacivala Levant, al nema još kondicije osim lupit koju prostu i prostoproširenu. Fulvus je u tom spletu unaprijed bila osuđena na poraz, jerbo vidjelo se da ju boleština koči što je mene jošte više osokolilo te sam, da nije bilo ljubaznog konobara koji nas je upozorio kako CC1 nema kreveta ni kaučih za prespat i kak bi trebale razmišljat otijti, eh da ni bilo njega mislim da bih počela lupat deseterce i to one zimske. Ne želite znati razliku između ljetnih i zimskih, vjerujte.
Zaključno cure su fajn zgodne i ono kaj sam već napisala, a nepoznati netko je zbrisal, to je da bez obzira kaj se na blogu maskiramo ipak nije lako zamaskirati karakter ili veći dio njega. Zato smo valjda i imale ideju najti se, a nadam se bumo i ponovno kad malo zazeleni. Jer v taj petak smo sam donesle svoja krasna tijela, lijepe glave i velke cice, a ono kaj nas je spojilo na kavi su naše duše. Eto ti Levantica, i ja znam bit patetiko. Nu, lepo smo si razmjenile poklončiće. Levantičin je već našel počasno mesto, u Fulvusičinom su uživali moji sineki, a Filipinkin se upražnjava na ratetatetate.
Sve u svemu, ak prihvate, Fulvusica bu mi piar, a Levantica bu mi glavna za razvojne projekte. To sam čvrsto zaključila na osnovu sve dosadašnje prepiske i međusobnog čitanja, a sam potvrdila na susretu.
I tak bi to bile za prvi put.