skaska

četvrtak, 27.12.2007.

CRVENKAPICA I SEDAM KOZLIĆA

Imam nekih problema s vidnim poljem. Osobito kad gledam Ž. Velu na telki. I pitam se, pitam: kad se dogodil onaj klik pa je lovac Luka postal negativac.

- 20:06 - Komentari (45) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 24.12.2007.

ČESTITKA

Je, uvek mi ponestana jajcov. Dobro sad i nekaj dodatnoga. Još dva kisela vrhnja i još šlag za kavu i još hajdmo se raspalit pa uzet nekaj kaj inače nikad ne bi, jer ljudi moji, ponese me, kaj da vam objašnjavam. Ponese me ko Maminjosa koji prvo veli da bu on poklonil curici stan i to u Zagrebu da bu bliže tetama i stričekima doktorima, a onda taj stan pokloni zaprav Dinamo kaj će reći mi u konačnici. Pa onda ponese i Večernji i Jutarnji i sve nekaj na deset strana kak je on dobar i kak ima osim velke glave i velko srce. A to kaj je curica dobila stan izvan Zagreba v nekom potkrovlju, dobro sad lepo je da je dobila, al ja nekak pamtim one bijelopraškaste prvotne mu riječi i maminjasta obećanja i ni mi jasno kaj to osim mene nigdo ne pamti. Ponese me eto ko i ove s hatevea kaj su propagirali novu jebemti shemu i dadakali kaj da bu snesli jajca a predvodila ih je maznokoščata piškica. Pol tog sam odgledala a pol nisam. Pa me ponese ko krašasti marketing kaj od svih naših lepih pesmi mora izabrati španjolsku za reklamu i kaj uvek na tim reklamama mora biti u prvom planu oralno samozadovoljavanje čokoladnim objektom i kaj su tak domoljubno odlučili delati čokoladice i kekse na temu ninđakornjača i fififufastih pizdarija. Sve si mislim kak bu Japanci il Englezi delali u svojim čokoladnim fabrikama recimo Kušanovog čokoladnog Koka, a prilika je bila. No, jebiga, poneseni jedrimo ususret Novoj kao novoj prilici da se možda i ispravimo u nekim stvarima, odnosima. I tak ja štemajzlam s košarom u završnici žderilne šoping groznice gruvajući se s ostalom istonakanjujućom čeljadi i u jednom trenutku me lupi valung, totalni kuršlus sistema. Pitajući se da di smo se dopelali i na kaj se zaprav svodi ta tiha noć pristupam punih rukohvata špeceraja vratima. I gle, na njima piše: IZLAZ. Znala sam, na kraju uvijek, kao u foto finišu izvlečem pristojan kraj.
Svima kaj vas isto tak ponese želim da vam i donese ovaj Božić i Nova unutrašnju ravnotežu s vanjskim faktorima rizika, da se trudite obnavljati vlastiti fitilj kako biste gorjeli uspravno i barem donekle osvjetlali prostor u kojem obitavate. A sebi želim da mi ufanje u bolje sutra bude okićeno što postojanijim argumentima, bar kao borek kaj sam maloprije s klincima nakitila.
Sretno i odmorno želim i svim ljubaznim i skromnim prodavačicama svih trgovačkih centara diljem lijepe naše s iskrenom željom da bu se sve izjednačile s plaćama barem deema i zahvaljujem im kaj su nevezano uz jadnu materijalnu naknadu gotovo sve tak ljubazne i nasmijane. Ovdje osobito moram izdvojiti Todorićeve tete!
Nu to je sve. Idem promešati bakalar.

- 16:06 - Komentari (36) - Isprintaj - #

srijeda, 19.12.2007.

ŽIVOT UŽIVO

Evo, baš sam napravila inventuru svojih usisivača. Za one koji ne znaju, jedan od intenzivnijih hobija mi je skupljanje usisivača. Na taj kup idu i oni kaj delaju i kaj više nemreju usisati ni perut pesju. Ovaj zadnji kaj sam kupila dostojno zamijenjuje pravog frajera: stasit, jak, prisutne osobnosti, estetski dorađen, usklađen s regalom, jezovit a opet privlačan kao beba zvijer u stanju usisat i slabije prilepljenu keramičku pločicu. Jednom riječju usisni macan. Eh, s njim zadnja dva sata usisavam muceke i tepiheke i luftam kuću, te se svako malo najdem na prozoru pa gledam novi sadržaj svog kvarta. Rekoh već, prije dvije godine zatvoriše zadnju knjižaru, al otvoriše u međuvremenu pet kladionica i jednu pravu veliku kockarnicu. A sad i prodavaonicu petardi i ostalih bumbracobum. Gledam tak s ponistre i vidim klinci ulaze ko sumanuti, kupuju petarde svakojakih izričaja, od dimnih do nekakvih kaj praskaju na rate il obročno, do onih kaj tresnu kak Bog zapoveda. Dva momčića na dvije kase kasiraju sve u šesnaest. Nema razlike. Svaki moj pogled vidi ovo: klinci u grupicama ulaze, kupe, a onda odmah onak najgerih isprobavaju kupljeno ispred lokalne ambulante. Naivna kakva jesam i pod virozom teško spajam zadnjih dana uzrok i posljedicu, te kad mi je jučer doktorica rekla kak je čudno da nema pacijenata nisam shvatila zapravo zbog čega. Dedeki i bakice kaj si dojdu malo pridremati u ambulantu na čeku prebacili su sve termine vjutro kad je dan, jer klinci jutro nekak izbjegavaju, možda i zbog murje kaj se uvijek nasafta u lokalnom bircu prek put. I tak ja gledam i gledam kak trgovina cvate i ni mi jasno jel sam ja to krivo shvatila da se klincima ispod osamnaest ne sme prodavati pirotehnika il su u spiki neke varijante koje više nemrem pohvatati.
No, da se vratimo na sauganje. S obzirom da sam tak malo malo na prozoru tak sam napravila i neoprostivu grešku u koracima tj. sauganju. Naime, u dnevnoj sobi u kojoj ponajviše boravim zirnula sam jednog pauka kapitalca. Spizdila sam ga dok si reko mamićhumanitarac i ondak opet lupila na prozor, a čudo od tehnike ostavila u kutu nezaštopane cijevi. A to jebemti nije uputno kak nije ni upitno da bu se onaj pauk vratil kak se uvijek svaki pauki vraćaju. Ak ih se ne zaštopa uvek se, jebemti, vraćaju. Doduše spromenjene psihe, rekla bih osvetoljubiviji, podmukliji, nadrkaniji.

- 16:54 - Komentari (63) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 10.12.2007.

volim, volim politiku (SJEĆANJE NA VLADU)

Sam kad se setim kak mi je pomagal čistit šupu. Dala sam mu uz nekaj kuna i onog kaj si je on zbral, i za decu Politikine Zabavnike kaj su se dunstali iznad starog frižidera a onda je došel drugi dan i rekel da ne zna ćirilicu, a da ju ni deca mu ne znaju. I pital me je jel ih more dati susedu Radojici Spasiću Raci, jer da se on seća ćirilice. Eto, koje li pristojnosti u Vlade. Ondak sam mu još dala i dva pakistanska tepiha, jer su me deca nagovorila da kupim za prizemlje nekaj boje dreka moderno i jeftino, al deca ko deca, uvek nagovore mamu. Posle smo si spili pak sam mu ispričala vic kaj me asociral na Radojicu a glasi nekak ovak:
Upita učitelj maloga Ivicu:
- Ivice, reci ti nama što bi učinio da naiđeš u šumu na ranjenog hrvatskog vojnika?
- Ubil bi ga - ispali mališa ko iz topa.
- Ivice! Sigurno nisi dobro čul. Ponavljam! Što bi učinio da naiđeš u šumi na ranjenog hrvatskog vojnika?
- Ubil bi ga!
- Graurhhhh! Ivice sjedni, jedan! A ti Jovice ne šapći!
Sećam se kak je na povratku doma još zagledal v par crnih vreći kod kontejnera valjda glede u svezi flašovinja, al kontejner nije dizal. Izgleda da je to bil znak. Taj sam ga put zadnji put videla.
Ostaju sjećanja na Vladu. Svakaj je on znal napravit. Priča se da je puno suseda kaj ni na sprovod nisu došli prikopčal nekak tak da plaćaju manje struje neg troše. Jebate zaprav da kradu struju, ne?! No, ja nis bila s njim takav intimus i zaprav to mi opće ni palo napamet. Struja? Zanimljivo?! Jer ustvari on je nekaj takvog po struci bil dok ga nije šećer dokusuril u prvom poluvremenu, a on lokanjem objavil kraj utakmice.
A ja sad nakon rizi-bizija, pohanih pilećih krilčeka i salatice sedim, pijem sok od bazge i pušim. I nekak se ježim od tog svježića friščića. Morti sam asocijalna od tolkih asocijacija, al da me jebeš ne volem ni kulake ni kulačke portire.

- 15:08 - Komentari (46) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 03.12.2007.

LETE DVIJE MUHE

a osobito lijeva

- 17:49 - Komentari (60) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se