| < | srpanj, 2006 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Više ono oko kuvanja
Sestrinski sajtovi
kuharica.blog.hr
online domaći kuvar
Varjačom kroz svet
Sprave
- 13:42 -
Komentari (0) -
Isprintaj -
#
Dugo me nije bilo, ali to je zato što mi je bilo draže da ponovo funkcionalnu ruku koristim u druge svrhe. Na žalost nisam još doktorirao, ali sam zato malo ponovio kuhinju. Pre par meseci kupio sam komplet dobrih, teških noževa, pošto ovi Ikeini što sam ih do sada imao nisu ni za kurac. Onda sam pribavio sebi jedan stojeći mikser, zvan još i blender, za šejkove, čorbe i koktele. Iskusniji su mi rekli da ne bi trebalo da idem ispod 700 vati, da bi trebalo da ima samočišćeću (?) funkciju i, najvažnije, da ima stakleni rezervorar. Ti plastični se tobože lako prljaju i brzo umirišu. Poslušao sam savete i dosledno izabrao jedan koji po svim karakteristikama odgovara. Onda je došao na red avan, pre neki dan. Za njega osim veličine i nema nekih ekstra zahteva. Našao sam jedan odličan u obližnjoj kineskoj radnji. Napravljen je od kamena ili nekog kamenolikog betona, sivkaste je boje, i taman toliko veliki da mogu u njemu da izgnjavim beli luk, da napravim pesto sos ili da smrvim suve papričice. Izgleda skoro identično ovom ovde levo.Ali doletelo mi je da ovaj izbor agresivnih, mlevenju i usitnjavanju namenjenih kuhinjskih pomagala nije slučajan. Primetio sam da kad god uključim blender, ili kada krenem da gnječim pinjole i bosiljak, slatkasta slina navre u usta. Nije baš da jagode postaju jagodice dosadnih kolega, ili da jabuke zamišljam kao jabučice mrskih neprijatelja, ali neka radost krene sama od sebe kada vidim da se to sve homogenizuje. Mislim hrana. |
Rol viršla
- 14:02 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
|
Čudo je kako ovi austrijanci nisu ni malo inovativni. Imaju lisnato testo na sve strane, i ko zna koliko vrsta viršli i kobaja, a nema rol viršli. Nigde. Juče su mi se baš nešto bile prijele, pa sam kupio gotovo lisnato testo i pakovanje vrsli, da bi ih danas zarolao i ispekao u rerni na institutu. Kao da sam bog zna šta spremao, okupio se narod i gleda sa nestrpljenjem u onu rernu. Davao sam im posle malo da probaju, dok sam ja sa po jednom u svakoj ruci radosno mljackao. Ako neko već to nije uradio, svakako bi trebalo patentirati ovaj recept. |
Gotova hrana
- 13:00 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
Strašno me raduje što opet mogu da kuckam sa obe ruke. I dalje imam taj sindrom male sirene, tj. zasecaju mi se noževi u rame svaki puta kada treba da otkucam neko slovo iz prvog reda (qwert). Ali i ti noževi su bolji od jedne ruke. Obećao sam u prošlom postu da ću da stavim rendgen sliku, i evo je prilažem  Ali polako zaceljujem. Na sreću, nisu mi stavili nikakav gips nego samo neki sistem kajševa koji može i da se skine i da se čovek lepo okupa i slično. A i izgleda lepo. Svejedno, prvih nedelju dana jedva da sam mogao išta po kući, osim da sedim. Zato sam frižider i moj mali zamrzivač napunio gotovim i polugotovim proizvodima. Mahom su to lazanje i pice, koje su i jeftine i jednostavne za pripremu, a ne prljaju puno suđa. Onda sam kolekciji dodao još i proizvode firme koja se zove „Traditionelle Österreichische Küche“ a to su: Die Serbische Bohnensuppe, zubatac „Serbischer art“, Cevapcici, i Kohl Roulade. Pasulj i nije nešto, ali je zato ovaj zubatac prilično dobar. Samo što ne znam šta tačno to znači na srpski način. On je uvaljan samo u kukuruzno brašno – možda time želi da se kaže da je to neki ubog, jednostavan način pripreme zubatca, koji tako radosno i veselo pliva Tisom, Dunavom i Moravom. Od te gotove hrane najvolijem picu. Obično je ja još nakitim jajetom, mocarelom i nekim pečurkama. Jedino, nikada mi nije dosta te pice. Jednom sam uspeo tri da pojedem. Lazanje su mi na drugom mestu, ali one ne daju prostora za improvizaciju. Gotove supe i čorbe jedem samo kad sam na ivici gladi. Ali od juče opet mogu da sečem luk, što je nekako najosnovnije. Još ću da pojedem ovo što imam od gotovih jela u frizu, pa ću polako da se vraćam svojim kulinarskim veštinama. |
Polom
- 14:03 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
Svima da obznanim, polomio sam levu ruku u ramenu. pao sam sa bicikla u proslu subotu. takve stvari mogu samo meni da se dese. u po' bela dana, potpuno trezan, zakacim bankinu, pokliznem se, padnem a moj bajs preko mene. kako izgledam mozete da vidite levo. sutra cu da okacim rendgen snimke. prognoza: 4-6 nedelja imobilizacija. srecom nije gips.smor mi je pisanje jednom rukom, ali nikad covek ne zna kad ce da ga uhvati inspiracija. osim toga, ne mogu da se setim ni jednog odgovarajuceg recepta. padaju mi na pamet jedino sos od kostane srzi ili kolenica sto sam je prosle godine za uskrs tako slasno pojeo. a recept za kolenicu je bas lak. uzme se kolenica, stavi u vodu i kuva za vreme uskrsnje sluzbe na tihoj vatri. izvadi se, ohladi i klopa oko 4. ujutro kad se vratite iz stete. i evo, ipak napisah post. |
Hladno je, ali ne i u stomaku
- 10:51 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
Evo ga, došao je sibirski anticiklon. Najavljivali su ga već danima, i iako je već dobrano zahvatio južnije, ravničarske, provincije oko Dunava, mi smo ostali pošteđeni zahvaljujući planinčugama koje nisu dale hladnom frontu dalje. Pratio sam pomno njegov dolazak. Metereolozi su mu kretanje predviđali skoro u sat tačno. Kao u onom američkom blokbasteru, hladan talas je odjednom postao nacionalna opasnost. Potpuno neočekivano, temperature su se spustile ispod -10oC, i kako stvari izgledaju, ako na leto krene onaj ciklon sa blatnjavim kišama iz Mediterana, potrebno je zvanično proglasiti kraj sveta, ili bar konačni dokaz globalnog otopljavanja. U svom povlačenju prema Poljskoj, gde mu je sada centar, anticiklon je prodro i do našeg malog grada. Kolateralna šteta, maltene. Odjednom je temperatura pala za 15 stepeni. Vozio sam bicikl, i video ga kako se mučki prikrada sa istoka. Vedro nebo bilo je samo varka, i sat vremena nakon razvedravanja krenule su da se lede barice, i da se lepe ruke za metalne predmete. Uplašio sam se da se neću moći da odvojim ruke od guvernale, pa sam se malo prigrejao u novootvorenom skloništu za beskućnike ispred gradskog pozorišta. Tamo sam preko zapaljene kante čuo ovaj sjajan recept: Potrebno vam je oko pola kile krušaka, litar mleka, gustin, karanfilići, kašičica cimeta, sok i izrendana kora jednog limuna, 40 grama putera i 100 grama šećera. Kruške ogulite (ostavite im peteljke, lepo izgledaju), prečetvorite, i odstranite im koštice. Stavite ih u litar hladne vode u koju ste dodali sok od jednog limuna i kuvajte dok ne omekšaju, ali pazite da se ne prekuvaju i ne pretvore u kašu. To dosta zavisi od tipa kruške, ali jedno 15 minuta nakon što su provrele trebalo bi da bude dosta za svaku sortu. Paralelno, u malo mleka koje ste odvojili od one litre razmutite 30-40 grama gustina, a ostatak mleka stavite da proključa zajedno sa korom limuna, cimetom, 2 karanfilića i šećerom. Kada mleko provri, skinite ga sa vatre i dodajte razmućeni gustin stalno mešajući žicom. Vratite na vatru, i kada krene da se zgušnjava, dodajte puter isečen na tanke listiće, stalno mešajući. U to vreme trebalo bi i da kruške budu gotove sa kuvanjem, pa ih dodajte ovoj smesi zajedno sa 100 ml tečnosti u kojoj su se kuvale. Promešajte sve, pustite da baci dva ključa (da se ujednače ukusi), i servirajte vruće, uz par listića nane. Čim sam se vratio kući krenuo sam da spremam ovu poslasticu. Jelo je odlično i sjajno prija na ovoj sibirskoj hladnoći. Na žalost, lokalna vlast je zbog niskih temperatura uvela apsolutnu zabranu kretanja, tako da nisam mogao da podelim ovaj obrok sa svojim novostečenim prijateljima. Danas sam ih obišao, ali nigde nikoga nema. Mora da su otišli na neko toplije i udobnije mesto. |
Jedenje kod ne sebe
- 00:38 -
Komentari (3) -
Isprintaj -
#
|
Bio sam zauzet ovih prazničnih nedelja, i nisam stigao ni da jedem kako treba, a kamoli da pišem. Ne pamtim da ovoliko dugo nisam kuvao. Ipak sam uspeo da odem za Srbijicu gde se udavala Jovana. Njena i njegova majka trudile su se da drže goste stalno pod nekom hranom, koje se od sveg tog venčanog uzbuđenja ni ne sećam. Znam samo da je ostalo puno. Tako valjda treba, da se otera nemaština i da ne čuje zlo. Slavlje se nastavilo sve vreme, i to toliko intenzinvno da sam se zaigrao i ostao nedelju dana duže nego što sam planirao. Ne sećam se da mi je skoro prošlo ta količina vremena toliko brzo. Najbolje sam jeo na jednoj postnovogodišnjoj elektronskoj žurci, gde su bila spremljena neverovatno ukusna i vizuelno lepo napravljena jela, kao što su zelene kiflice sa marmeladom, ili opasna salata od morskih plodova. U međupauzama pamtim samo odlične supe od pečuraka i blitve, a post sam prekršio jednom pljeskavicom u Perperu i dvema picama iz Bucka, koji sada ima filijalu i u mom komšiluku. Po povratku u Austriju odmah je uletela konferencija u Sefeldu. Treći međunarodni simpozijum, a ja, veteran, imam već 3 bedža koji identično izgledaju. U Sefeldu se, pre svega, dobro jede. Prošle godine sam imao prilike da upoznam gospođu Elizabet Gerer, ministarku za nauku i obrazovanje, koja nas je svih dvesta izvela na ministarski ručak u najboljem restoranu u selu. Ove, izborne, godine Lizi je opet došla, ali nije ponovila taj gest, i mislim da će joj Austrijanci uzeti to za zlo. Hteo sam da joj skrenem pažnju da su ljudi kratkog pamćenja, i ako hoće podršku naučničkog establišmenta, mora da ih podseti zašto su za nju glasali, i da ljudi vole da vide gde ide sav taj novac od poreza. Ali taman ja da priđem mojoj staroj poznanici, njoj zazvoni mobilni i čujem je kako očajno zapomaže: „Gde da vam nađem 17 miliona za tog Klimta, pitajte one iz muzeja“. Lizika je odlučila da prištedi zarad nacionalne umetnosti, pa neka smo mi i ostali na knedlama i kupusu taj dan. Ta neće valjda Klimtova najpoznatija platna da završe u nekom privatnom stanu u Tel Avivu. Osim Lizi, konferenciji je prisustvovala i Jasminka Godovac Cimerman. Za razliku od ministarke koja voli zlatom izvezenu roze garderobu, Jasminka nosi samo crno (nadam se da nije u žalosti). Jasminka je posebna i hrabra. Jasminka je visprena i elokventna. Jasminka je poznata, odlično vlada materijom i poštuju je kolege. Jasminka je svakako bolja od onog šumadinca Stojkovića. Gledao sam Jasminku kako jede štrudlu od jabuka sa sosom od vanile. Naš sto je bio tačno iznad njihovog za pola metra, i uz lagane note džez standarda, ona je kašikom i viljuškom pažljivo sabirala zalogaje štrudle. Dok sam mljackao svoju Saher tortu, gledao sam kako ona svoje pažljivo spremljene zalogaje pridržava viljuškom dok kašikom nanosi sos, i kako onda odlučno zabada u samu srž testa i zalogaj prinosi svojim lepo oblikovanim ustima koja uz sve te godine u inostranstvu odbijaju da iskotrljaju R. Gledam Jasminku, pa onda gledam sebe. Gledam nju, pa onda opet sebe. |
|
Daleko sam ja od Nikolaja Velimirovića i dobro mi je na ovoj daljini. Ne verujem da je svetac, a to me već samo po sebi skoro odstranjuje iz pravoslavnog viđenja tela Petrove NVO, ali svejedno postim. Počeo sam tek pre par godina sa Urošem. Ubedio me svojim paganskim pričama o Hristu Hrastu u obližnjoj kafani gde sam pokušavao da se skriven iza lažnih imena odbranim odabranim poglavljima iz prava biljaka, dabrovima o Uskršnjem postu na Fruškoj gori, Prustovim šoljama čaja (sa mlekom), floskulom da greh na usta izlazi i u krug. U međuvremenu je post postao skroz moje iskustvo koje sam uspeo i da proširim, što i nije bilo tako teško u našoj jadnoj Srbijici. Sada u kuvaru imam popriličan broj posnih recepata. Poslednji dobar koji sam probao je onaj iz Jutarnjeg Lista koji sam iscepao letos u Medulinu. Gospodin Vlado Žemlić, zamjenik šefa kuhinje u restoranu Okrugljak, član Hrvatskog kuharskog saveza i osvajač brojnih medalja, a posljednje zlatne 1995. na natjecanju Gastro u Zagrebu, preporučuje tofu sa povrćem kao nadasve zdrav, laki obrok i predviđa da će biti pravo osvježenje za cijelu obitelj. Za četiri osobe (mada bi od ove količine i 6 pristojno jelo) potrebno je: 1 glavica luka, 2 režnja češnjaka, po jedna crvena, žuta i zelena paprika, 1 tikvica, 1 manji patlidžan, 1 brokula, 1 cvjetača (karfiol), 80 dg tofua, 5 žlica soja umaka, 5 žlica jabučnog octa i 2 žlice lanenih sjemenki. Na maslinovom ulju se lagano prpoprže luk, češnjak i paprike narezane na rezance. Dodaju se narezane tikvice, patlidžan, brokula i cvjetača. Nakon 5 minuta, doda se tofu koji se preko noći marinirao u mješavini soja umaka i oc?ta. Doda se i marinada, poklopi i pirja još 5 minuta na laganoj vatri. Na kraju se pospe proprženim lanenim sjemenkama. Jelo jeste lako i prilično zdravo pošto se sastoji mahom od presnog povrća. Osim toga, lepo izgleda sa svim tim bojama od različitog povrća. Jedina zamerka mu je što malo smrdi, jer ta marinada od sirćeta i soja sosa ne miriše baš najbolje kad krene da krčka. Dobro sam jeo, a na kraju,ostao mi je taj nejasan odnos prema kanonu kao i sa početka. Ne znam koliko je dobro što iz čitave priče uzimam samo ono što mi se sviđa, kao oni šizmatici. Moj dragi otac Pera je prema tom mom stavu uvek bio blag, ali kako je zajebao sa mašinama za pranje aviona izgubio je malo na kredibilitetu. A i siroma’ Pavle mi nešto ne odaje utisak celovitosti. Ja ću tako i dalje da biram i svaštarim, a valjda će na kraju sve da se završi kako treba. Sa verom u Hrista, što bi rekao Ćirilov. |
Knedle
- 11:00 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
|
Bili smo kod Davida u zimskoj kući u Alpbahu. Kuću je 40ih godina prošlog veka izgradio deda njegove devojke, ali sada se sve izmenilo, pa čak i jedan porodični prijatelj njenih roditelja, koji je uz to i peder, ima tu svoju sobu, koju je dobio jer je u podrumu izgradio jednu sasvim pristojnu saunu. Očekivano, glavnu kutlaču uzeo je Bler. Ne bi to bilo čudno, da na meniju nisu bila tradicionalna tirolska jela, a Bler je punokrvni Novozelanđanin. Danima pre toga ja sam lobirao za die Serbische Bohnensuppe (koju u konzervi pravi kompanija Tradicionalna Austrijska Kuhinja), ali je konačna odluka pala na gulaš i knedle, tim više što nas je po dvoje delilo sobu. Bler, osim što svih dana u godini nosi kratke pantalone, potiče iz stare novozelandske porodice, gde „father drinks like a fish, and mother smokes like a train“. Međutim, Bler ima taj sjajni kvalitet koji krasi sve dobre kuvare – doslednost. Junački je napravio taj gulaš, koji i nije neka mudrost, a uz to bogami i knedle. Knedle su jelo napravljeno od ostataka. Imaju bar dve vrste. Od krompirovog testa, i od mrvica. Ove od krompirovog testa se prave tako što se skuva kilo krompira u ljusci, ohladi, oguli i pomešta sa 250 grama brašna, 4 jaja, dve velike kašike putera i sa malo sode bikarbone. Od testa se prave kuglice koje se onda pune obično nekim slatkim nadevom, recimo slatkim od kajsija. Slane knedle obično se ovde služe uz gulaš, i prave se tako što se hlebne mrvice (još bolje stari suvi isečeni hleb) pomešaju sa mlekom, vodom i brašnom tako da se dobije žitka masa, ređa od testa. Ne treba preterivati sa brašnom, jer će biti pretvrde. U masu se ubaci sir, viršle, so i peršin. Između dlanova oblikuju se male kugle koje se onda ubacuju u kipuću vodu, i kad knedle ispilivaju, gotove su. I sami Austrijanci priznaju da je njihova kuhinja kopile Austrougarske monarhije. Kažu da je to od kuvarica i dadilja koje su dolazile i podizale njihovu decu na hrani svojih očeva. Sasvim očekivano, hrana je jaka, i kao svaki mešanac ima sjajne kombinacije ukusa. Ribizle sa bečkom šniclom, kajgana sa grožđicama i musom od jabuka, divljač sa sosom od šljiva. Bitno je da je masno i da ima mnogo skroba pride. U supermarketima ima da se kupi svinjska mast za na leba, moča od pečenja, i jako veliki izbor iznutrica (iako se od pojave krojcfeld jakobsove bolesti goveđi mozak više ne nalazi u rafovima). Sa druge strane, austrijanci su najveći konzumenti bio produkata u čitavoj Evropi. Svako će ovde dati nešto više novca za fairtrade kafu, paradajze iz bašte ili domaću rabarbaru. Ravnodušnost prema označitelju nacionalno u kuhinji veliki je kvalitet austrijanaca nije baš u skladu sa opšteraširenom ksenofobijom. Mada stomačna ofenziva je evidentna. Najezda sarmi i kebaba polako ali sigurno menja opštu sliku. |
Sanjarenje za jul
- 16:16 -
Komentari (3) -
Isprintaj -
#
|
ili Kako da se prehranimo Jedi zlatno cveće što raste duž crkvene ograde, nisu ti potrebni ni viljuška ni nož, jedino prsti da slome, otkinu i zgnječe. Jedi đurđevak, ukusan je koliko i ružine latice, a ruža ima ukus nekih drugih cvetova, bele rade na primer. Posluži se slobodno mladim bosiokom, sadila ga je u martu luda Natalija, sve oko kuće dok nije obišla deset puta. Sa cveća pređi na osmokrakog leptira, sa leptira na pčelu pošto si joj izvadio žaoku, sa pčele na ljutu osu, ubod tad već nećeš ni osetiti. Jedi travu. Što si ti gore od onog ili one što muče, bleji ili kopa nogom, što gleda milo u svog vlasnika s bičem ili nožem. Kad uhvatiš pacova, potrudi se da se oslobodiš izvesnih predrasuda. Ukusan je pacov. A od kože ćeš načiniti dragoj zimsku kapu ili rukavice. Hrani se pažljivo onim što je oko tebe: krpama, krvavim zavojem, trulim pisaljkama. Pa božji si čovek. Kažu da si božji. Aleksandar Ristović 22.juni 1992. |
Slina
- 11:05 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
Upisao sam se na plivanje. Za male pare čovek može čitave nedelje da se rekreira u obližnjem studentskom sportskom centru. Ima to svojih prednosti i mana. Iako sam u terminu kada nije velika gužva, i obično imam čitavu stazu samo za sebe, nisam mogao a da ne primetim kako se izlučevine ljudi koji obilaze bazen u ostalim terminima uredno slažu na dno bazena kao male sase. Po konzistenciji gotovo sigurno je u pitanju slina koja izlazi prilicno nekontrolisano prilikom plivanja. Video sam to i kod sebe. Hipotona voda je malo ukruti, a hlor izbeli i da zelenkasti šmir, tako da poprimi tu artificijelnu, gotovo ljupku notu na dnu bazena. Bilo mi je strašno gadno na početku, primećivao sam gde ima tendenciju nagomilavanja, i na strateškim mestima zatvarao oči . Vrhunac gadosti bio je jednom prilikom kada sam jednu od tih stvari, verovatno skoro izlučenu, video da se ljeska, tako, na par centimetara ispod površne vode. Stao sam da se opasuljim, a onda je neko iz suprotnog pravca ne primetivši lepo pokupio tih par desetina lebdećih centimetara. Osim toga, dva tri puta mi se desilo da sam osetio nešto tako ljigavo na ruci ili nozi, ali sam se tešio da je bolje to nego na licu. Kanibalizam, ma kako strašan tabu formalno bio u našem društvu, ipak ne izbegavamo. Molekuli naših najdražih stalno su oko nas. Udišemo ih, jedemo ih za ručkom, pijemo uz kafu. Jedemo i one koje nećemo, a i nas same jedu ljudi oko nas: kada prdnemo u liftu, kada se ljubimo, smrdljive čarape koje leže na podu resprostiru nas po zapremini sobe. Žive i mrtve ćelije stalno se odvajaju od nas. Molekuli (koje smo MI sami sintetisali) trepere i napuštaju nas igrajući. Zimi manje nego leti. Trilijarde bakterija i sitnih bubica hrani se nama svakodnevno, a da to ni ne vidimo. Osim toga, naš organizam poseduje kontrolni mehanizam koji se aktivira prilikom nedostatka hrane. Tada prvo jedemo našu mast, onda mišiće. Sva se prehrana ionako na kraju svodi na razlaganje gradivnih jedinica do piruvata, koji će onda već da se ugradi u ono čega nam fali. Svi putevi idu preko piruvata, i ne možemo od toga pobeći. I razmišljajući tako o tome koga sve jedem (i pijem, posebno u bazenu), i ko mene sve kuša, prestalo je da mi bude gadno međ’ sasama od tuđe sline. Kada se svede na biohemiju i mehanicističke modele, ona prestaje da bude odurna. Mudro se mreška, kao Buda, oslobođena svih emotivnih označitelja. Posmatrano kroz biohemijsku prizmu vegetarijanstvo je jednako besmisleno kao i francuska kuhinja. Ma kako se trudili, ne možemo da izbegnemo tuđe oči, koje su sada možda hrskava paprika. Ukusi u tom teslinom svetu ne postoje. Piruvat je samo jedan. |