Nastanak i redakcije ‘Kurana’

četvrtak , 02.06.2011.



Kao što je Bog savršen, večan i nepromenljiv, takva je i tako treba biti i Njegova (otkroviteljsko-zakonska) reč; to se i u ‘Kuranu’ (sirijska reč qeryana označava 'recitovanje', odnosno 'javno deklamovanje') načelno sporadično potvrđuje: »Allahove reči niko ne može izmeniti – to će, zaista, velik uspeh biti.« (10:64) – »... Niko ne može izmeniti reči Njegove, pa ni ti.« (18:27) No, Allah daje sebi pravo da sam ukida svoje reči, jedne zapovesti proglašava nevažećim a umesto njih druge ustanovljuje: »Kada mi /jedan objavljeni/ ajet dokinemo drugim – a Allah najbolje zna što objavljuje, – oni govore: "Ti samo izmišljaš!" – A nije tako, nego većina njih ne zna.« (16:101) – »Svako doba imalo je Knjigu, Allah je dokidao šta je htio, a ostavljao šta je htio; u Njega je Glavna knjiga.« (13:38-39) – »Mi nijedan propis ne promenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?« (2:106) Allah sve može, pa i da bude iznad vlastitog zakona, što pokazuje da on ne poštuje ni vlastitu reč, iako suprotno uverava: »Mi, uistinu, ‘Kuran’ objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti!« (15:9) Najbolji Bog uvek daje najbolju zapovest; i zato što su zapovesti najbolje, one se ne mogu ukidati, već samo dopunjavati i otkrivati u drugoj faseti. No za 'Kuran' to ne važi. – Svaka Božija Zapovest je u svakoj drugoj Zapovesti sadržana, povezana je sa Celinom kao integralna spona; i kad bi se samo jedna Zapovest ukinula, bila ona i najmanja, celi Zakon bi se srušio. U Besedi na Gori Isus ukazuje na večnu važnost i večni značaj istinskog Božijeg Zakona: »Ne mislite da sam došao da razrešim ‘Zakon’ i ‘Proroke’; nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem: dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude. Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u Kraljevstvu Nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u Kraljevstvu Nebeskom « ('Matej', 5:17-19) – Objavljujući svoje večne Zapovesti, Bog, Zakon Života, ne upodobljava se ljudskim slabostima i interesima, već uvek za orijentir ima večnu Istinu i večno Dobro. No u Muhammedovoj 'Knjizi' nije tako: tu Allah ukida Svoje ranije Zapovesti (na primer o suboti i molitvenoj kibli) i ustanovljuje nove. Iz samog 'Kurana' se vidi da je njegov tekst još za vreme Muhammedovog života bio menjan i 'nadograđivan', a još više to je učinjeno posle Muhammeda.

‘Kuran’, čije je objavljivanje počelo u mesecu ramazanu (2:185), predstavlja Muhammeda kao onog koji nije znao da čita, koji je navodno bio nepismen: »Ti ranije nijednu knjigu nisi čitao, a nisi je ni desnom rukom svojom pisao; inače, posumnjali bi oni što laži govore.« (29:48) Iz ‘Kurana’ je sasvim jasno da Muhammed nije poznavao grčke i hebrejske sakralne tekstove, da ih nije čitao, no kao dugogodišnjem trgovacu, arapski mu je bar donekle svakako ortografski bio operativan. Po rečima Abd al-Fede (koji je Muhammeda uzdizao kao boga, čiju čak i otpalu vlast sa kose je trebalo sačuvati kao ‘vrednu’), pred smrt Muhammed je izustio: »D>n5sit5 h0rtiX5 i m0stil0 d0 v0m n0piš5m knjigu k>X0 v0m n5ć5 d>zv>liti d0 s5 ik0d0 viš5 vr0tit5 u z0bludu.« – Kada je se 628. g. ne. sklapao desetogodišnji mirovni ugovor (Al-Hudabija) između Muhammedove borbene svite i zastrašenih kurajšija Mekke, Allahov poslanik je se potpisao: »Muhammed, sin Abdallahov.«

Muhammed, dakle, navodno nije znao da čita i piše, ali je zato mogao da sluša mnoge judejsko-karavanske priče, koje je njegova podsvest kasnije previruće miksovala i izbacivala kao ‘objavu’; tako on na arapskome jeziku prima Al-Qur'an kao navodnu Božiju objavu, knjigu koja nema poučnu duhovnu dubinu i koja se svodi samo na nisku praznih i monotonih pretnji i lažnih hedonističkih obećanja, pustinjske fatamorgane. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno; tako se u spiritizmu javlja fenomen takozvanog automatskog pisanja i govorenja nepoznatim jezikom. Obuzeti čovek u transu piše i govori jezikom koji nikada nije učio, što je u stvari nekadašnji zemaljski jezik duše koja je se prilepila za njegovu auru i moždane stanice. – U ‘Kuranu’ se osuđuje sakupljanje kojekakvih priča, a ne vidi se da je to isto i Muhammed činio, samo što je se u njih pozivao na nekakvog boga: »Ima ljudi koji kupuju priče za razonodu, da bi, ne znajući koliki je to grijeh, s Allahova puta odvodili i da bi ga predmetom za ismijavanje uzimali. Njih čeka sramna kazna.« (31:6)

I u samom 'Kuranu' se na desetak mesta pravi odbrambena aluzija i refleksija na Muhammedovu opsednutost, što ukazuje da su neki Muhammedovi savremenici ovog jasno videli kao demonsku marionetu.

Muhammedova okolina je u početku njegovog profetskog ‘osvedočavanja’ gledala u njemu samo ekcentričnog i sumanutog čoveka željnog da bude u centru pažnje okoline: »... Drug vaš nije lud: on ga je na obzorju jasnom vidio i, kada je u pitanju Objava, on nije škrt i ‘Kuran’ nije prokletog Šejtana govor, ...« (81:22-25) – »'Kuran’ ne donose šejtani,. nezamislivo je da to oni čine; oni to nisu kadri, oni ga nikako ne mogu prisluškivati.« (26:210-212) – To što se u nekoj objavi pominje Bog, to uopšte nije dokaz i pokazatelj da ta reč ne dolazi od Gospodara Tame. Duhovi Tame, koji se predstavljaju kao ‘anđeli svetla’, itekako mogu donositi reči slične Božijim, kako bi zavele i one koji teže Svetlu. Ako je Satana mogla da zavede i okrene protiv Boga čak i deo Nebeskih anđela, utoliko lakše to može uraditi i sa čovekom i sa rastelovljenim dušama iz Podnebesa.

Muhammedova ‘Knjiga’ – Al-Qur’an, predstavlja se kao jedna od nebeskih Knjiga iz Velike Knjige, Glavne Knjige (Levh mahfuh) koju su ranije donosili i objavljivali drugi Božiji poslanici i profeti: »... Ovo je ‘Kuran’ veličanstveni, na Ploči pomno čuvanoj.« (85:21-22) – »Tako mi Gore /Sinajske/, i Knjige u retke napisane, na koži razvijenoj, ...« (52:1-2) – Tako postoje više epohalnih 'Kurana': »A oni koji ne veruju govore: "Mi nećemo verovati u ovaj ‘Kuran’ niti u one pre njega"!« (34:31) – Muhammed želi i sebe da smesti uz plejadu velikih Božijih glasnika. Naravno, za neke od njih (Danilo, Hošea, Jeremija, ...) on nije ni čuo: Muhammed 'poznaje' Enoha, Noju, Avrahama, Mojsija, Iliju, Jonu, Isusa, ... i misli da su Mojsije i Isus živeli u vrlo bliskim epohama. Da bi i sebe uzdigao kao 'proroka' koji stoji u velikom Božijem Poduhvatu Spasenja, on i Mojsija i Isusa mora formalno da prizna za proroke, kao i ono što je objavljeno preko njih: »A kada im Knjiga od Allaha dolazi, koja priznaje kao istinitu Knjigu koju imaju oni – a još ranije su pomoć protiv mnogobožaca molili – i kada im dolazi ono što im je poznato, oni u to neće da veruju, i neka zato stigne nevernike Allahovo prokletstvo!« (2:89) Muhammed pokušava da imitira biblijske proroke, i da svojim kultom zameni hrišćanstvo i judaizam. Ako Muhammed priznaje Jevrejsko 'Petoknižje' ('Tevrat') kao istiniti, božanski tekst, zašto tada bar ono što je dobro ostalo u njemu nije držao i afirmisao? (»O sinovi Izraelovi, setite se blagodati moje koju sam vam podario, i ispunite zavet koji ste mi dali, ispuniću i ja svoj koji sam vama dao, i samo se mene bojte! Verujte u ono što objavljujem, čime se potvrđuje da je istinito ono što vi imate, i ne budite prvi koji u to neće verovati. I ne zamjenjujte reči moje za nešto što malo vredi, ...« – 2:40-41) Da li zato što nije znao da razlikuje Dobro od Zla, Istinu od Laž?! Naravno, daleko od istine je da je 'Petoknižje', nastalo iz originalne 'Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', popisnih listi i Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' u celini bogonadahnut sastav. Evanđeljski tekst je pretrpeo manje redakcija nego Mojsijevi spisi, pa ipak se u 'Kuranu' uči mnogo toga što je suprotno od njega. Muhammed se poziva na Isusa, Kome ni ime (hebrejski: Jehošua; arameizirano: Ješua; hipokaristik: Ješu; grecizirano: Jesus – Isoys) nije znao valjano da izgovori (’Isa, u arapskom translaciono više odgovara imenu Isaka, Avrahamovog sina), a gotovo sve suprotno uči od Njega. U tome je najveća tragedija Muhammedovog pustošnog i zavodničkog profetstva.

Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili boga koji to nije); no u samom Al-Qur’an-u se negira da u njemu ima protivrečnosti (4:82).

Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, kasnije zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Po islamskom predanju, kad je na vlasti bio halifa Abu Bakr, posle jedne bitke halifu je došao Omer sin Hattabov, i rekao mu: »O Abu Bakre, izginuše hafizi /čuvari, oni koji znaju 'Kuran' napamet/, učini nešto da se ne izgubi 'Kuran'.« Halifa se u početku bunio za to, znajući da je se Allah obavezao da će čuvati ‘Kuran’. Ali kada su se i ostali ashabi složili, halifa je uvideo da su u pravu, te je pristao na taj predlog; on je okupio najučenije ashabe, te odredio komisiju na čijem čelu je bio Zejda b. Sabita, i još trojica hafiza u komisiji, i oni počese da pišu ‘Kuran’ u jednu zbirku /mushaf/. Pisar je bio Zejd b. Sabit. I to je bilo prvo pisanje i prvi primerak. Dakle, po ovoj opservaciji, ‘Kuran’ je literalno uobličeni izdan na arapskom jeziku oko 650. g. ne., za vreme trećeg halifa. (Znamo da je Muhammed umro 632. g. ne.) – Konačna redakcija će doći tek mnogo kasnije. Treći halifa – Utman, svoju zbirku i verziju 'Recitovanja' je proglasio jedino validnom, tražeći da se spale druga, neslužbena izdanja i kolekcije; tako je uništio i mogući originalni 'Kuran' koji je bio u posedu jedne od Muhammedovih pratilja. Kuranski kodeks zvan Samarkandski, koji se nalazi u Taškentu, datiran je na oko stoleće ipo od Muhammedove smrti. Drugi drevni kodeks se nalazi u istanbulskom Topkapijskom muzeju.

U svome odgovoru na pismo upućeno od strane halifa Omara II (717.-720. g. ne.), koji je tražio da mu car pošalje izloženje hrišćanske vere (koja je se po njemu podelila na 72 grane), car Lav III prenosi bizantijska saznanja da su 'objave' nepismenog Muhammedove (posle njegove smrti) kao 'Kuran' zapravo zabeležila i uobličila tri čoveka: Umar /Omar, Omo/, Abu Turab i Solman /Salman, Suliman/ Persijanac (iako je se među muslimanima proneo glas da ga je Bog poslao sa neba), a da je potom izvesni Hajaj, prozvan 'vladar Persije', zamenio stare knjige drugima, koje je sastavio prema svome ukusu. (Salman al-Farisi je inače u ‘rovovskom sukobu’ iz proleća 627. g. ne., kada je kurajšijska vojska Mekke napala Medinu, strategijski savetovao Muhammeda da se žitelji Medine zaštite kopajući dubok rov sa severne, lako osvojive strane grada, što se i pokazalo odbrambeno uspešnim zahvatom protiv konjice iz Mekke.)

Manuskriptna poetska forma 'Kurana' – zapisi u stihovi, ukazuju na njegovu promišljenu redakciju. Po motivima i nejasnim, nedoslednim i nepovezanim naracijama, nekoherentnim ukazima koji se često ponavljaju. Dosta je jasno da su ‘Kuran’, po sećanju uglavnom, zapisivala više pisara. Tako se u niz sura ponavlja kako je Mojsije pred Faraonom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju: »I on baci svoj štap, kad on prava zmijurina.« (7:107) – »I on ga baci, kad on – zmija koja mili.« (20:20) – »I Musa baci štap svoj, kad on zmija prava.« (26:32) – »Pa kad ga vide da se, kao da je hitra zmija, kreće, on uzmače i ne vrati se.« (27:10) Na to ukazuju i neki dualističko-mitički fragmenti koji se nepotrebno ponavljaju, o odbijanju Iblisa da se pokloni Adamu (sure 2; 7; 15; 18; 20; 27; 38). Stiče se i utisak da Muhammed (odnosno Allah) nije imao šta da kaže, pa je u svom dokazivačkom porivu bespotrebno ponavljao ono što je već rečeno i naglašeno. Začudo, oko glorifikacionog tumačenja i razlaganja takve površne literature mnogi su gubili vreme, zavodeći i sebe i druge. Jer laž ostaje laž, kako god se razložila.

Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’: »... Kaže /Muhammed/ kako beše kamila od Boga, i kako ispivaše svu reku, pa ne mogaše prolaziti između dve gore zato što se uklješti. A na tom mestu, reče, bejahu ljudi i, jednog dana, oni pijahu vodu. A kamila drugog dana, pijući vodu, hranjaše ih, dajući im mleko mesto vode. Podigoše se oni zli ljudi i ubiše kamilu, a ta beše rodila malu kamilu. Pošto je majka ubijena, mladunče zavapi k Bogu, i Bog ga uze k sebi. – Pa im kažemo: "Otkuda beše ona kamila?" – I kažu da je od Boga bila. Pa velimo: "Je li se ta kamila parila sa drugom kamilom"? – I kažu: "Nije". – rekosmo: "Onda otkuda rodi mladunče, jer vidimo kamilu vašu bez oca i bez matere, i neredoslovnu, a rodivši veoma postrada"? Ali ne vidi se ni onaj koji joj je naneo nasilje, a mladunče se vaznese. Zašto, dakle, vaš prorok kome je, kako kažete, Bog govorio, nije o kamili znao, gde se napasa i ko su ti što jedu mleko dojeći je? Neće li i ona, upavši nekako u nevolje kao i majka biti ubijena? Ili je preteča, pre vas u raj ušla, iz koje će vama, kako maštate, mlečna reka biti, jer kažete da će vam u raju tri reke poteći: vode, vina i mleka. Ali ako je van Raja preteča vaš kamila, jasno je da se osušila od gladi i žeđi. Ili se i drugi naslađuje njenim mlekom pa se uzalud vaš prorok razmeće smatrajući da razgovara sa Bogom, jer mu tajnu o kamili /= njenom poreklu i stecištu/ nije otkrio. A ako je u raju, opet će ispiti vodu i, ostaćete bez vode, presahnuće usled rajske hrane. I, u nedostatku vode, jer je svu ispila kamila, žudećete da pijete sa vinske reke. Pijući samo vino, uspalićete se, i opićete se, i zaspati sa glavoboljom. I posle buđenja od sna, zasitivši se vina, zaboravićete rajske krasote.« (Haer. 100 – prevod: Miodrag Petrović) – Sura 'O kamili božijoj' u današnjej verziji 'Kurana' dakako više ne postoji, ali postoje više ajeta u drugim stihovima koji nebulozno svedoče o postojanju 'čudesne kamile': »Allahu se klanjajte, vi drugog boga osim njega nemate! Evo vam znak od gospodara vašeg: ova Allahova kamila za vas je znak. Pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne zlostavljajte je pa da vas patnja nesnosna stigne!« (7:73) – »I zaklaše onu kamilu, i zapovest gospodara svoga ne poslušaše ...« (7:73) – »"O narode moj, evo ova Allahova kamila je znamenje za vas, pa pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne činite joj nikakvo zlo, da vas ne bi zadesila kazna bliska." – Ali, oni je zaklaše, pa on reče: "Živjećete u zemlji svojoj još samo tri dana, to je istinita pretnja".« (11:64-65) – »Semudu smo kao vidljivo čudo kamilu dali, ali oni u nju nisu poverovali.«. (17:59) – »"Evo, to je kamila" – reče on – "u određeni dan ona će piti, a u poznati dan vi, i ne učinite joj nikakvo zlo da vas ne bi stigla patnja na Velikom danu!"« (26:155-156) – »" ... Mi ćemo poslati kamilu da bismo ih iskušali, pa pričekaj ih i budi strpljiv. I upozori ih da će se voda između njih i nje deliti, svakom obroku pristupiće onaj čiji je red!" Ali oni pozvaše jednog od svojih, pa se on spremi i prekla je.« (54:27-29) – »Allahov poslanik im je doviknuo: "Brinite se o Allahovoj kamili i vremenu kad treba da pije!", ali mu oni nisu poverovali, već su je zaklali – i gospodar njihov ih je zbog greha njihovih uništio i do posljednjeg istrebio, ...« (91:13-14) – Iz drugih kuranskih sura, ipak saznajemo sudbinu čudesne Allahove kamile koja je mogla ispiti svu reku: nemarni ljudi su je zaklali. One kamile, koje nije video kao Božije, sam Muhammed je rado klao i jeo.

Damaskin, koji pred očima ima prevashodno prvih nekoliko sura ‘Kurana’, uzgredno pominje i druge redaktorski ‘zaturene’ kuranske sure: »'Spis o hrani' govori kako je Hrist tražio od Boga hranu i data Mu je, jer Bog reče govoreći Mu: "Dadoh Tebi i tvojima hranu netruležnu". – Zatim, ‘Spis o volu’ govori i druge neke reči dostojne smeha, koje zbog mnogih stvari smatram da treba preskočiti.« (Haer. 100) Pominje i spis-suru 'Radi zemlju koju ti je dao bog i održavaj je'. – Nebulozne stvari koje je Muhammed prenosio uveliko su slične spekulativnoj gnozi Persijanca Manija, iz čijeg kulta je Muhammed preuzeo ramazan (ramadan) kao mesec posta.

U suri 30 ‘videlački’ se iznosi za vojne sukobe Bizantinaca i Persijanaca: »Bizantinci su pobeđeni u susednoj zemlji, ali oni će, posle poraza svoga, sigurno pobediti za nekoliko godina.« (Ajeti 2-4) – Bizantijska vojska je 614. g. ne. teško potučena od nadirućih persijanskih snaga, tako da im je osvojen Damask, Jerusalim i Antiohija. No posle nekoliko godina, u Jermeniji, bizantijski car Heraklije je 622. g. ne. porazio Persijance, što je Muhammedovim sledbenicima strategijski odgovaralo. Naravno, oba ova sukoba su se dogodila za vreme Muhammedovog života, a očigledno su zapisana kasnije, da bi se Muhammed prikazao kao prozorljiv harismatik.

Po važnosti, odmah iza Kur'ana, većina muslimana (suniti) smešta i prihvata predanja (hadise) u kojima se nalaze šire zapisani i razloženi događaji vezani za život i delovanje Muhammeda kao i rane islamske zajednice. Al-Qur’an i sunnet (‘primeri’ za sledbeništvo i život) zajedno sačinjavaju šerijat ('zakon') opširan vodič za život i ponašanje.

Koji čovek može 20 ili 30 godina u sećanju da verno i lucidno drži nečije reči? Možda su i čuvari kuranske objave, kao i Muhammed, bili od Allaha 'nadahnuti', ...?! Na osnovu samog 'Kurana' implicitno se da zaključiti da je 'Kuran' zapisivan još za vreme Muhammedovog života. Oni koji kasnije zapisivali i sređivali Allahove i 'Džibrilove' objave, kao ljudi bez reda u sebi, naravno, napravili su anahroni haos od zbornika. Prvo su stavili duge sure (da bi to na čitaoce ostavilo jači utisak), a potom (kada se izmore čitanjem) one kratke. Naravno, kratke sure su nastajale u Mekki, kad Muhammeda gotovo niko nije slušao i ozbiljno uzimao za 'proroka' čak ni u vlastitom rodu (sa kojim je kasnije zaratio), dok je u Medini, gde je dobio mnoge ropske sledbenike i svoju gardu i vojsku, već počeo da iznosi široka proročanstva, ... Današnji neradikalni islamski učenjaci neupućenim zapadnjacima (i u sredinamama gde su muslimani populaciona manjina) uglavnom nude i izlažu razvodnjeni, ispeglani i krivotvoreni islam iz Mekke, koji nosi prividnu miroljubivost i toleratnost. Ulema (arap.: ’ulama – znalci islamskog zakona) i sami zagriženi, fundamentalistički nastrojeni muslimani nikad neće odlučno ustati protiv prisile u veri, masovnog ubijanja hrišćana u ime religijskih načela, ubijanja kidnapovanih, terorističkih ataka ... Fetva za takve stvari ne postoji, jer bi ona negirala izvorni i istinski islam.

Muhammed je bio suočen sa gorkom činjenicom da su prvi njegovi sledbenici samo delimično prihvatali ‘Kuran’, i to ga je pogađalo kao ‘Đžibrilovog glasnika’, i zato pribegava eshatološko-sancionoj pretnji: »Kako to da u jedan deo ‘Knjige’ verujete, a drugi odbacujete?! Onoga od vas koji čini tako stići će na ovome svetu poniženje, a na Sudnjem danu biće stavljen na muke najteže.« (2:85) Pojedine fantastične delove Kurana čak ni pustinjski nomadi, navikli na bajke, nisu i ne bi mogli olako prihvatiti; neki pojedinci su pak jasno videli da Muhammed iznosi i doteruje samo stara bajkolika narodna predanja: »Ima onih koji dolaze da te slušaju, ali mi smo na srca njihova zastore stavili, da ‘Kuran’ ne bi razumeli, i gluvim ih učinili, pa i ako bi sve dokaze videli, opet u njih ne bi poverovali. A kada ti dolaze da se s tobom raspravljaju, govore oni koji ne vjeruju: "To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!"« (2:85) – Kad preuzima porozna predanja i legende od otuđenih Jevreja Arabije, Muhammed zna i lepo mišljenje da iznese o jevrejskom narodu: »U narodu Musaovu ima ljudi koji na istinu upućuju i koji prema njoj pravedno sude.« (7:159)

Inspiraciju od stranih snaga Muhammed je primao u transu, obuzetosti, opsednutosti. Treba znati da nijedan Božiji prorok ne pada u trans gde nezna za sebe, već je duboko svestan svoga stanja kad ga Božiji Duh ispuni i počne govoriti kroz njega. U trans neobuzdanosti padaju oni koji nisu očistili svoju podsvest i oslobodili kanal prema Nadsvesti, Bogu, koji ne mogu zakonito da preuzmu svetlosne impulse Najviše Svesti koji se moduliraju u jezik mesa. Kako je tačno Muhammed ‘Kuran’ primao, ni njegovi savremenici i sledbenici nisu znali. Kasnije su smatrali da ga je u snu, somnambulno dobijao.

Muhammed je živeo u svetu gde nije mnogo razlikovao san i svet ljudskih želja od jave. I on svoje snove uzima za 'bogonadahnuća'. Dakako da Bog proroku može i u snu govoriti, ali ako prorok ima potpuno očišćenu svoju podsvest i maksimalnu povezanost sa Duhom Života, takvo kanalisanje postaje izlišno. Osim toga prorok nije tu radi samog sebe, već za narod: dakle on mora da stane pred narod i narodu gromko i živo da besedi i prenosi Božiju reč, a ne da traži snolike inspiracije u svojoj ležaljci.

Muhammedova profetska ‘vokacija’ počinje kad je "meditirao" i "tragao" za istinom na planini Hira, i kad mu se navodno arhanđeo Gabriel javio dok je spavao u pećini: raširio je pred njim svilenu maramu sa izvezenim tekstom, trazeći da on to pročita. Kako nije umeo da čita, 'Gabriel' je u snu tom maramom počeo da ga davi (- koje nasilništvo za jednog Božijeg 'anđela'?!), a potom mu saopštava da je Bog stvorio čoveka od ugruška krvi (što je pogrešno, narodno shvatanje začinjanja), i na kraju mu objavio da je on Allahov prorok! A ko je taj Allah koji je pozivao na ubijanje, pljačke, na uzimanje mnogobrojnih žena, koji je odbacivao Boga kao Oca i Prvorodnog Sina Božijeg?! Tako se u Al-Qur’an-u iznosi: »Nezamislivo je da Allah ima dete, ...« (19:35)! Te: »... Otkud njemu dete kad nema žene, ...« (6, 101) – Arhanđeo Gabriel, koji se tobože i Muhammedu javio, blagoslovenoj Mariji najavljuje za Isusa Hrista: »I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti Velik i zvaće se Sin Svevišnjega. /.../ Duh Sveti doći će na tebe i Sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto Dete zvati Sin Božiji.« (‘Luka’, 1:31-32) – Muhammed nije shvatao da se Bog ne pokazuje samo kao Duh Stvaralac već i kao ljubeći Otac, nije shvatao da Bog Otac (koji je i Majka) može imati dece, sinove i kćeri! Ti sinovi i kćeri su Nebeski anđeli (nastali, rođeni iz Božijeg Daha) i ljudi. Videći Boga samo kao Tvorca on pokazuje time da je za njega sve samo 'predmet'/tvar, i anđeli, i arhanđeli, i ljudi, i duše. A to opet pokazuje njegovu bezosećajnost za drugog čoveka, nemogućnost da ga doživi kao Božije dete u kome prebiva večni Duh. A ko je bezosećajan nije mu nikakva smetnja i mač da potegne na na bližnjeg i prekobližnjeg, životinju koja diše isti dah kao i čovek.

Hrišćani u Bagdatskom Halifatu odmah su uočili da Muhammed nije imao svedoke da istiniti Bog kroz njega objavljuje Svoju Reč – ‘Knjigu’. Zato je i Muhammed zahtevao od naroda da mu se bezuslovno i slepo veruje da je on ‘Božiji prorok’ i da je Bog na njega i preko njega ‘spustio’ za ljude Svoju reč. Kada je Mojsije na Sinajskoj Gori primao ‘Knjigu Zakona’ i Deset Zapovesti, svedok mu je bio čitav izraelski narod: Gora je se tresla, dimila i gorela duhovnim ognjem, zbog Božijeg prisustva: »Jehova reče Mojsiju: "Ja ću, evo, doći k tebi u gustom Oblaku da narod čuje kad budem s tobom govorio i da ti zauvijek veruje".« ('Izlazak', 19:9) – Muhammed je svestan da oko sebe nema nikakve svedoke koji bi potvrdili da mu Bog objavljuje 'Knjigu Istinitu', 'Recitovanje', i zato preteći traži bezuslovnu veru. On, u svome egoteizmu, smatra da ono što prima iz Podnebesa predstavlja nešto nenadmašno, što više niko ne može primiti.

U samom ‘Kuranu’ se zapoveda da se ništa ne čini i ne prima bez svedoka, a začudo za primanje samog Kurana ‘ne treba’ nikakav svedok: »O vernici, zapišite kada jedan od drugog pozajmljujete do određenoga roka. I neka jedan pisar između vas to verno napiše, i neka se pisar ne uzdržava da napiše, ta Allah ga je poučio; neka on piše, a dužnik neka mu u pero kazuje i neka se boji Allaha, gospodara svoga, i neka ne umanji ništa od toga. A ako je dužnik rasipnik ili slab, ili ako nije u stanju u pero kazivati, onda neka kazuje njegov staratelj, i to verno. I navedite dva svedoka, dva muškarca vaša, a ako nema dvojice muškaraca, onda jednog muškarca i dve žene, koje prihvatate kao svedoke; ako jedna od njih dve zaboravi, neka je druga podseti. Svedoci se trebaju na svaki poziv odazivati. I neka vam ne bude mrsko da ga utanačite pismeno, bio mali ili veliki, s naznakom roka vraćanja. To vam je kod Allaha ispravnije i prilikom svedočenja jače, i da ne sumnjate – bolje; ali, ako je reč o robi koju iz ruke u ruku obrćete, onda nećete zgrešiti ako to ne zapišete. Navedite svedoke i kada kupoprodajne ugovore zaključujete i neka ne bude oštećen ni pisar, ni svedok. A ako to učinite, onda ste zgrešili. I bojte se Allaha – Allah vas uči, i Allah sve zna. I ne uskratite svedočenje; ko ga uskrati, srce njegovo će biti grešno, a Allah dobro zna ono što radite.« (2:282-283)

Bogoslov Jovan Damaskin, koji je nešto posle Muhammeda živeo u damaštanskom halifatu, i koji s pravom Muhammedovu veru vudi samo kao arijansko-saracensku sektu, ukazuje za nemoć muslimana da pokažu istinitost ‘snošenja’ Al-Qur’an-a sa Neba: »... Kažemo im: Pošto vam bez svedoka nije dopušteno da uzmete ženu, ni da kupite ni da pribavite, a ni vi sami bez svedoka nećete da imate magarce ili /druge/ životinje, dakle pomoću svedoka imate i žene, i imanje, i magarce, i ostalo, samo veru i pisanija /= sure/ imate bez svedoka. Jer, onaj koji vam je predao veru niotkuda nema dokaze, niti se za njegovog svedoka iko zna, nego je spavajući primio nju.« (De haeresibus, haer. 100) Ako nije imao svedoke da prima reč od Boga, Muhammed je trebao imati svedoke da čisto i sveto živi i da zaslužuje da primi i prenosi Božiju Reč, odnosno da se ozbiljno posluša ono što iznosi. No njegov raspustan život, ne da nije dostojan Božijeg profeta, već ni običnog pustinjskog nomada.

Po kuranskoj objavi sama kuranska reč je dovoljan svedok: »Mi smo te, kao poslanika, svim ljudima poslali, a Allah je dovoljan svedok.« (4:79) – »Allah svedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ono što on jedini zna, a i meleki svedoče; – a /ipak/ dovoljan je Allah kao svedok.« (4:166) – »Reci: “Ko je svedok najpouzdaniji?" – i odgovori: "Allah, On će između mene i vas svedok biti.« (6:19)

Muhammeda su neprestano pratile i žarile optužbe i prebacivanja, zato što je bez vernih svedoka primao 'objave', da sve u vezi svog profetstva izmišlja: »A kad se ovima naši jasni ajeti kazuju, onda oni koji ne veruju govore o istini čim im dođe: "Ovo je prava čarolija!" Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" Reci: "Pa, ako ga izmišljam, vi mene od kazne Allahove nećete moći odbraniti; On dobro zna što o ‘Kuranu’ govorite. On je dovoljan svedok i meni i vama; On prašta i samilostan je."« (46:7-8) – »Ovaj ‘Kuran’ nije izmišljen, od Allaha je – on potvrđuje istinitost nekadašnjih objava i objašnjava propise; u njega nema sumnje, od gospodara svetova je! A oni govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa, dajte vi jednu suru kao što je njemu objavljena, i koga god hoćete, od onih u koje mimo Allaha verujete, u pomoć pozovite, ako istinu govorite".« (10:37-38) – »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici!"« (21:5) – »Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa sačinite vi deset ‘Kuranu’ sličnih, izmišljenih sura, i koga god hoćete, od onih u koje pored Allaha verujete u pomoć pozovite, ako je istina što tvrdite"!« (11:13) – »Zar ovi da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Ako ga izmišljam, greh će pasti na mene, a ja nemam ništa s tim što vi iznosite klevete".« (11:35) – Uistinu, za sva zla koja će proizići na osnovu sledenja 'Kurana' greh će pasti na Muhammedovu dušu i na duše onih koje su 'Kuran' kao 'Božiju objavu' prihvatili bez ispitivanja. Muhammed umišlja da su njegove sure otkroviteljski nešto jedinstveno i neponovljivo; svaki biblijski Psalam nosi više snage i pouke nego ceo 'Kuran'. Lažni proroci i lažni videoci i pre i posle Muhammeda donosili su mnogo prepredenije i utanačenije objave, a to danas najbolje vidimo u čenelingu parodijsko-sinkretičkog Pokreta za Novo Doba.

Muhammedovi inspiratori hoće svoga podmeta da predstave kao onog koji ranije navodno ništa nije znao o stvarima koje su mu otkrili: »Ovo su ajeti Knjige jasne! Objavljujemo je kao ‘Kuran’ na arapskom jeziku da biste razumeli. Objavljujući ti ovaj ‘Kuran’, mi tebi o najljepšim događajima kazujemo iako pre njega nisi doista ništa znao.« (12:1-3) – Sve što je u 'Kuranu' izneseno, sve je to suštinski Muhammed i ranije čuo; njemu je to u transu i snu dato samo miksovano i prerađeno; sve ono što je čuo i saznao od arijanaca, nestorijanaca, judejaca, Etiopljana, karavanskih trgovaca Egipta i Palestine sa kojima je dolazio u kontakt kao begunac i trgovac i nastojnik imanja Hadidže, ...

Muhammedov rudimentarni i kruti kvazimonoteizam izgleda da je oblikovao jedan arijanski monah: »... Razgovarajući sa nekim arijanskim monahum, stvori svoju heresu.« (De haeresibus, haer. 100) Koliko je zla i podele donelo arijansko negiranje Hristovog Boštva u historiji i bogoslovlju, dobro je poznato: »Mi dobro znamo da oni govore: "Poučava ga jedan čovek!" Jezik onoga zbog koga oni krivo govore je jezik tuđina, a ovaj ‘Kuran’ je na jasnom arapskom jeziku.« (16:103) Islamska predaja i eksegeza u tom poučavaocu iskrivljeno vidi nekog Grka, kovača iz Mekke. Kada je se Muhammedu prvi put, u pećini planine Al-Hira, javio 'Džibril', i ovaj preneražen otišao svojoj ženi Hadidži da joj opiše svoj profetski poziv, pobojavši se da se udala za bolesnog čoveka, ona je se, radi konsultovanja, zaputila jednome monahu i pismoznalcu, Baraku ibn Navfalu, koji je nedavno primio 'hrišćanstvo'. S druge strane i sama "hrišćanka" Hadidža je svoga muža ubeđivala da mu je Bog pružio ruku milosti jer je se pokazao milosrdan i susretljivim prema srodnicima, sirotinji i gostima. U početku svoga "profetstvu" Muhammed je pokazao određenu sumnjičavost prema "Glasu" i "Proviđenju" koje mu je se javljalo. No na kraju je se nerazumno "uverio" u istinitost objavljivača i objave. Pri obuzetosti stranom silom osećao je se kao da mu neko otkida dušu; lice bi mu se orosilo znojem, dugo bi lešao u nesvestici iscrpljen (istinska objava ne iscrpljuje do nesvesti čoveka već ga okrepljuje!), obuzela bi ga drhtavica, čuo bi reči koje su izgledale kao zvonjava ili udaranje krila: »Nekada reči udare u moje srce kao zvoneće zvono, i to je fizički jako teško za mene. Nekada čujem reči kao da su izgovorene iza zastora. Nekada vidim prikazu koja mi saopštava reči.«

Zato što sve Jevreje i sve hrišćane ne 'smešta' u njegov pakao, da se zaključiti da su Muhammedu neke hrišćanske herese i frakcije, pre svega arijani (koji su odbacivali Hrista kao Boga) i nestorijanci (koji su odbacivali blaženu Mariju kao Bogorodicu), bili prihvatljiv soj vernika: »... Kad bi sledbenici Knjige ispravno verovali, bilo bi bolje za njih; ima ih i pravih vernika, ali, većinom su nevernici.« (3:110, v.: 1:113)

Hegumen Teofan Homologet (752.-818. g. ne.), u svojoj pouzdanoj ‘Hronografiji’ (koja obrađuje vreme od 284. do 813. g. ne.), donosi podatke i iz Muhammedovog života. Tako Teofan ukazuje da su neki Jevreji iz Arabije, na početku Muhammedove ‘profetske’ vokacije, poverovali da je on Mesija, Izabranik Božiji, koga su oni očekivali. Desetorica jevrejskih vođa su se odrekli rabinskog judaizma, i pridružili se Muhammedu, ostali uz njega sve do kraja njegovog života. Podsticali su ga na bezakoničko ponašanje prema hrišćanima. I kad je Muhammed jeo kamilje meso, koje je po Mojsijevom Zakoniku nečisto, nisu smeli, iz straha za svoje živote, da mu prigovore. Teofan iznosi da je Muhammeda u njegovoj zabludi da mu se javlja Arhanđeo Gabriel podržao neki heretički monah koji je zbog svog krivoverja prognan u Arabiju. On je zbunjenoj Hatidži, koja je pomišljala da se udala za bolesnog čoveka, objasnio da se njenome mužu uistinu govorio Gabriel, koji se javlja Božijim prorocima. Zavedena Muhammedova žena je tako postala prva Muhammedova sledbenica, a od muškaraca je to bio Abu Bakr, koji će kasnije biti izabran za Muhammedovog naslednika.

'Nebeska Knjiga' na Muhammeda nije odjednom spuštena, već mu je zavodnički davana sukcesivno tokom niza godina: »Od vremena do vremena mi objavljujemo ‘Kuran’ tebi, zato izdrži do odluke Gospodara tvoga, i ne slušaj ni grešnika ni nevernika njihova!« (76:23-24) – Pojedincima iz Muhammedovog okruženja je bilo neobično što se objava 'Kurana' razvlači po ajetima, koji stalno jedno isto ponavljaju, godinama: »Oni koji ne vjeruju govore: "Trebalo je da mu ‘Kuran’ bude objavljen čitav, i to odjednom!" A tako se objavljuje da bismo njime srce tvoje učvrstili, i mi ga sve ajet po ajet objavljujemo. Oni ti neće nijedan prigovor postaviti, a da ti mi nećemo odgovor i najljepše objašnjenje navesti.« (25:32-33) Razvlačenje sa objavljivanjem 'Kurana' odgovaralo je Muhammedu, da bi mogao što duže da izigrava Božijeg proroka i što veći broj neutvrđenih duša veže za sebe, pridobije za svoj rogobatni kult. – Izgleda da se redaktori Muhammedovih objava nisu osvrtali na Allahovu zabranu da se 'Kuran' ne deli na delove (sure), kao što su hrišćani učinili sa svojom Knjigom (svojim 'Kuranom') kroz četiri Evanđelja: »... I reci: "Ja samo javno opominjem!" – kao što smo sledbenike Knjige opomenuli, one koji ‘Kuran’ na delove dele.« (15:89-91)

Ono što je objavljivano preko Muhammeda, to su njegovi učenici pamtili a pismeni zapisivali. Postavlja se pitanje ko je pamtio otkroviteljske sure koje su date u Meki, dok još Muhammed nije imao učenike?!

Muhammedu i njegovim sledbenicima inspiratori iz Podnebesa, koji se predstavljaju kao 'Džibril', ukazuju mu da mu oni sukcesivno čitaju Nebesku Knjigu, a da on ne treba 'Kuran' da izgovara dok se cela objava ne završi: »Ne izgovaraj ‘Kuran’ jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio, mi smo dužni da ga saberemo da bi ga ti čitao. A kada ga čitamo, ti prati čitanje njegovo, a posle, mi smo dužni da ga objasnimo.« (75:16-19) Dakle, ono što je Muhammed zapamtio, i što su zapamtili njegovi sledbenici, to je mnogo kasnije zapisano i doterano. Fantastčno doima da je Muhammed mogao sve što je primio i verodostojno u celini da iznese: »A kad im se kazuju ajeti naši, koji su jasni, onda govore oni koji ne veruju da će pred nas stati: "Donesi ti kakav drugi ‘Kuran’ ili ga izmeni!" – Reci: "Nezamislivo je da ga ja sam od sebe menjam, ja sledim samo ono što mi se objavljuje, ..."« (10:15) – 'Melek' Džibril od Muhammeda, koji je se bojao od ljudskih prebacivanja, traži da se 'Kuran' otvoreno počne čita, obnaroduje, tek kad se kompletan izgovori i zapiše: »Neka je uzvišen Allah, vladar istiniti! I ne žuri s čitanjem ‘Kurana’ pre nego što ti se objavljivanje njegovo ne završi, i reci; "Gospodaru moj, ti znanje moje proširi!"« (20:114)

Niketa (Niketas) Bizantijski, naučnik iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Fotija (820.-897. g. ne.), dobro je poznavao ceo tadašnji tekst ‘Kurana’, i sistematski kritikujući islamsku ‘Knjigu’, daje brojeve surâ koji ne odgovaraju modernim izdanjima ‘Kurana’. Ako ne drugo, to bar ukazuje da raspored sura nije svagda bio isti.

‘Kuran’ koji je Muhammed dao i zapisao, bio je vrlo malena i neznatna knjiga. Kada upoređuje islamsku ‘svetu Knjigu’ sa ‘Knjigom’ nikejskih hrišćana, Niketa o prvoj govori kao o »najužasnijoj i nerazumnoj /maloj/ knjižici Arapina Moameta /to oíktiston kaí alógiston toý Arabos MMámet biblídon/ punoj hule na Svevišnjeg, ...« Ta neobimnost ‘Kurana’ zasmetala je ‘Prorokovim’ naslednicima, pa su je na osnovu predanja i ‘sećanja’ dopunjavali, stvorivši užasavajući literalno-narativni konglomerat. Žanr ‘Kurana’ se teško može odrediti: to nije ni tipično historijska, ni teološka, ni profetska, ni zakonska, ni himnička knjiga, već narativna zamrsotina koja vrlo često liči na buncanje čoveka u snu.

Pošto se u kuranskom čenelingu vrlo često mešaju lica entiteta koji daje i prenosi reč (mi, ja, on), nezna se ko zapravo stoji iza svega: sam Muhammed, ‘arhanđeo’ Đžibril (Gabriel), meleki ili Allah. U prvoj suri, osim ako se ne shvati kao višnja molitvena pouka, očigledno Allah ne govori (cp.: 15:87). – Istinska objava ne traži sirova i očajnička ubeđivanja i pretnji. U ‘Kuranu’ je puno poziva da se u nešto slepo veruje, a premalo uputa da se ispituju duhovi koji se predstavljaju kao ‘Boštvo’. Pa ti duhovi nekad zbune i Muhammedovu podsvest, te se u nekim ajetima nezna da li to Muhammed govori iz sebe ili Allahove legije kroz njega: »Mi ga u vidu jasnih ajeta objavljujemo, a Allah će onome kome on hoće a pravi put ukazati.« (22:16) – Dakle ne stoji: »... A ja ću onome kome ja hoću na pravi put ukazati.« Ili: »... A mi ćemo onome kome mi hoćemo na pravi put ukazati.« – Muslimani se hvale svojim krutim monoteizam, a sam njihov bog – Allah, objavljuje se i predstavlja se kao neko jato bogova. Više nego očigledno za pronicljivi um je to da kroz Muhammeda i njegovu nepročišćenu podsvest govore slično nepročišćeni duhovi iz Podnebesa, koji nalaze satanski ugođaj u tome da pred nekim izigravaju ‘Boga’.

U istinskim Božijim objavama Gospod se poziva (“tako mi ...”), ‘kune’ Svojim Imenom, Svojim Zakonom, impersonalnom Snagom iz Koje je manifestovan i personifikovan; no kuranski Allah, koji se predstavlja kao višnji Bog, kune se svojom tvorevinom i stvarima koje bi trebale biti manje od njega: »... Kunem se zvezdama – koje se skrivaju ...« (81:15) – »... Kunem se rumenilom večernjim, i noći, i onim što ona tamom obavije, Mesecom punim, ...« (85:16-18) – »I ja se kunem gospodarom istoka i zapada da ih možemo boljim od njih zameniti i niko nas u tome ne može sprečiti.« (70:40-41) – Ovde se Allah, pak kune nekim gospodarem (ne Gospodstvom!) koji je veći od njega (cp.: 73:8-9)

Protivrečnosti, fantazije i pseudonaučnosti u ‘Kuranu’



Sve što je produkt sirovog i otuđenog ljudskog umovanja, to sa sobom neminovno nosi manje ili veće zablude. Takve zablude ne nestaju ni onda kada svoje ‘ja’ projektujemo na neko božanstvo, pa se onda na njega pozivamo, primamo od njega ‘objave’, kao što je to Muhammed radio. Obožavanje ljudskih bogova uvek se svodi na obožavanje ljudskog ‘ja’, na obožavanje Stare Zmije koja u čoveku usađuje i razgoreva sve ono što je negativno i nezakonito, što povlači borbu sa Bogom i Nebom.

Al-Qur’an, kao zamršena objava iz Podnebesa, filtrirana kroz Muhammedovu zamračenu i podeljenu svest, prepunjenu arapskim i jevrejskim predanjima i legendama, prepuna je protivrečnosti i besmislica; no u samom ‘Kuranu’ negira se da u njemu ima suprostavljenih ukaza: »A zašto oni ne razmisle o Kur’anu? Da je on od nekog drugog, a ne od Allaha, sigurno bi u njemu našli mnoge protivrečnosti.« (4:82). Ako se na primer u Al-Qur'an-u priznaje istinitost Evanđelja (Al-Maide, 46), zašto se negira Isusovo raspeće i uskrsnuće za koje se svedoči u Evanđelju? Tvrdi se da je neko drugi umesto Isusa razapet, a On to nije mogao biti kao savršeni pravednik. Ne shvata se da Isus nije stradao za svoje grehe već za tuđe, ne shvata se da je razapet da bi tako i nama dat simbol duhovnog puta: onaj koji hoće ući u Unutarnje Kraljevstvo on mora raspeti starog čoveka, grešnog čoveka. I sam Al-Qur’an na jednom mestu ipak govori o Hristovom vaskrsnuću ali u drugom hronološko-eshatološkom konteksu. Tako se prenose navodne Isusove reči dok je još kao dete vizionarski svedočio o Sebi: »I neka je mir nada Mnom na dan kada sam se rodio, i na dan kada budem umro, i na dan kada budem iz mrvih ustao.« (19:33 ). – A u patmoskoj ‘Apokalipsi’ Uskrsli Gospod iznosi proroku Jovanu: »I bejah mrtav, i vidi: živ sam u sve Vekove.« (1:18) – Hrist ne kaže da će opet umreti; i On i kao duhovno biće ne može umreti. No kuranska eshatologija tu donosi fantastičan obrt, te uči da će na Sudnjem Danu i nebesnici, time i Hrist, umreti, a onda biti vaskrsnuti od Boga. No u Nebu, Kraljevstvu Duha, sve je stvoreno za besmrtnost, i sve je večno. Na drugom mestu se pak uči da vernici u edenskim baštama više neće smrti okusiti: »... U njima, posle one prve smrti, smrt više neće okusiti.« (44, 56)

U ajetu 39:68 daje se jedna paradoksalna eshatološka predstava o Sudnjem Danu: »I u rog će se duhnuti, i umreće oni na nebesima i oni na Zemlji, ostaće samo oni koje Allah bude odabrao; posle će se u rog po drugi put dunuti, i oni će, odjednom, ustati i čekati.« – Kako to mogu umreti oni koji su u Nebu, kod Boga? Pa uz Boga, Duha Života, mora biti sve čisto i savršeno, nepodložno smrti?! Ako je neka duša kod Boga, ako je savršena i čista, zašto bi ona umirala? I kako duša može umreti? Ili čovek nema dušu, besmrtno duhovno telo? Pa šta onda, po smrti fizičkog tela odlazi na Onaj svet (u Onostrano) i u Nebo? Čime su onda zaslužni pravednici ušli u Nebo, ako ne dušom? Da li su materijalnim telom ušli u Nebo? Ako su njime ušli, pa ono ne treba ni da se ‘vaskrsava’, kako uči ‘Kuran’. Ako je Nebo Kraljevstvo Duha, kako materija može da nađe svoje mesto u tom svetlosnom eteričnom Kraljevstvu? – Kao i hrišćani slova, i Muhammed veruje da će Gospod ljudska fizička tela, makar se ona i u prah pretvorila, ponovo sastaviti, vaskrsnuti: »Hoćete li da vam pokažemo čoveka koji vam predskazuje da ćete, kada se sasvim raspadnete, zaista, ponovo stvoreni biti? Iznosi li on o Allahu laži ili je lud?« (34:7-8)

Po suri 41 (ajeti 9-12) Allah je Svet iz ničega stvorio Zemlju, pa potom zvezde i nebesa, i sve to za osam dana, dok se na drugim mestima govori da je Stvaranje trajalo šest dana: 7:54, 10:3, 11:7 i 25:59. Takva kosmologija postaje još zamršenija kad se kaže da su zemlja i brojne zvezde bili najpre jedna celina: »Zar ne znaju nevernici da su nebesa i Zemlja bili jedna celina, pa smo ih mi raskomadali, i da mi od vode sve živo stvaramo? I zar neće verovati?« (21:30) – I na kraju se nezna i to da li od zemlje (ekstrakta gline – 23:12) ili od vodene pramase Allah sve stvara. Allah prvo stvara Zemlju pa nebesa (2:29). Bog Duh je najpre stvorio Nebo (i njenih sedam Sfera), čisti duhovni Svet.

»... Jedan Dan u gospodara tvoga traje koliko hiljadu godina, po vašem računanju. « (22.47) – U stavku 70:4 Allahov Dan već znatno duže traje: »Ka njemu se penju meleki i Džibril u Danu koji pedeset hiljada /vaših/ godina traje, ... «

Kazna za blud je stotinu udaraca bičem: »Bludnicu i bludnika izbičujte sa stotinu udaraca biča, svakog od njih, i neka vas pri vršenju Allahovih propisa ne obuzima prema njima nikakvo sažaljenje, ako u Allaha i u onaj svijet verujete, i neka kažnjavanju njihovom jedna skupina vernika prisustvuje!« (24:2) – No na drugome mestu u 'Kuranu', kaže se da je kazna za posvedočeni blud žene doživotni kućni zatvor, a za bludničenje u paru samo prekor: »Kada neka od žena vaših blud počini, zatražite da to protiv njih četverica od vas posvedoče, pa ako posvedoče, držite ih u kućama sve dok ih smrt ne umori ili dok im Allah ne nađe izlaz neki. A ako dvoje to učine, izgrdite ih; pa ako se pokaju i poprave, onda ih na miru ostavite, jer Allah prima pokajanje i samilostan je.« – U svakidašnjici, bludnik i razvratnik Muhammed je bio nešto 'milostiviji' od svoga Allaha, pa bludnike nije kažnjavao ni bičevanjem, ni zatvorom, ni prekorom, već kamenovanjem, smrću. Čak i one koji za blud ne bi imali svedoke, već dobrovoljno 'ispovedili' Muhammedu svoj greh.

U suri 105 pravi se nekakva fantastična reminiscencija po kojoj su ptice na etiopske vojnike bacali grumenje od gline, i, koga bi ono pogodilo, razboleo i umro: »Zar nisi čuo šta je sa vlasnicima slona gospodar tvoj uradio! Zar lukavstvo njihovo nije omeo i protiv njih jata ptica poslao, koje su na njih grumenje od gline pečene bacale, pa ih on kao lišće koje su crvi istočili učinio?« (1-5)

Mojsije i nekakav njegov pratilac danima sa sobom nose ribu, a ona odjednom uspeva da sklizne u more (18:61); čudo, kako je van vode toliko dugo mogla opstati na životu?!

Iz ko zna kakvih predanja i legendi (možda i jevrejskih, a Jevreji u Arabiji su se bili već uveliko otuđili od stožera judaizma), 'Kuran' donosi nekakvo nebulozno kazivanje o ljudima koji su u snu, u pećini (ispred koje je svo vreme ležao njihov pas), proveli 309 godina, kao ilustraciju za Allahovu vaskrsiteljsku moć: »Misliš li ti da su samo stanovnici pećine, čija su imena na ploči napisana, bili čudo među čudima našim? Kad se nekoliko momaka u pećini sklonilo pa reklo: "Gospodaru naš, daj nam svoju milost i pruži nam u ovom našem postupku prisebnost", mi smo ih u pećini tvrdo uspavali za dugo godina. Posle smo ih probudili da bismo pokazali koja će od dve skupine bolje oceniti koliko su vremena proboravili.« (89:9-12; v.: 2:259)

Vaskrsenje se ‘ilustruje’ i pričom kako je Mojsije zapovedio da se ubijeni mrtvac udari jednim od udova naročito izabrane krave naznačene za žrtvu, ne bi li oživeo: »I kada ste jednog čoveka ubili, pa se oko njega prepirati počeli, Allah je dao da iziđe na vijelo ono što ste bili sakrili; mi smo rekli: "Udarite ga jednim njezinim delom!" – I eto tako Allah vraća mrtve u život i pruža vam dokaze svoje da biste shvatili.« (2:72-73) – Allah 'oživljava' raskomadane ptice: »A kada Ibrahim reče: "Gospodaru moj, pokaži mi kako mrtve oživljuješ!" – On reče: "Zar ne vjeruješ?" – "Vjerujem", odgovori on, "ali bih da mi se srce smiri." – "Uzmi četiri ptice", reče on, "i iseci ih, pa pojedine komade njihove stavi na razne brežuljke, zatim ih pozovi, brzo će ti doći. Znaj da je Allah silan i mudar".« (2:260)

U ajetu 3:185 nalazimo dosta ustaljen eshatolosko-sankcioni pogled: »I samo na Sudnjem danu dobićete u potpunosti plate vaše, ...« - Međutim u ajetu 3:169 ukazuje se da su neki već dobili platu u Bogu i pre Sudnjeg Dana, da su oni već kod Boga: »Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovom putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod gospodara svoga, ...« Ako neki ljudi i neke duše dobijaju punu platu odmah posle umiranja, čemu onda Sudnji Dan, naknadni sud za sve duše, sve ljude? Čemu Sud za one koji su već 'ušli' u Raj?

Muhammedov Allah nevaljale ljude u životinje pretvara: »Reci: "Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti? Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio, i u majmune i svinje pretvorio, oni koji su se šejtanu klanjali – njih čeka najgore mesto, jer oni su najdalje s Pravoga puta odlutali".« (5:60; v.: 7:166) – »Vama je poznato ono što se dogodilo onima od vas koji su se o subotu ogrešili, kao i to da smo im mi rekli: "Budite majmuni prezreni"!« (2:65) – Da li je majmune i svinje Bog stvorio, ili su nastali pretvaranjem ljudi u njih, te da li i oni odlaze u Pakao samo zato što su majmuni i svinje?!

Šta reći za epizodu priče o Josipu (Jusufu) gde gradske žene, pozvane od faraonove žene, na divanima zagledane u Josipovu lepotu sebi nepažnjom noževima seku prste (12:31)?

Iz apokrifnog ‘Evanđelja Detinjstva’ preuzima se priča kako Isus navodno od blata pravi pticu i udahnjuje joj život: »Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica.« (3:49) Da li se iza ove fantasmagorije krije neka izostavljena evanđelska priča o Isusu koji oslobađa ptice iz zamke? Ptica se izleže iz jajeta, a ne nastaje od blata.

Iz magijskih grimoira i talmudskih kazivanja Muhammed preuzima predstave o Solomonu (Sulejmanu) kao magu, koji je razgovarao sa duhovima džinima, i koji su mu izgradili Hram: »I učinili smo da mu iz izvora rastopljen bakar teče i da džinnovi, voljom njegovog gospodara, pred njim rade; a kad bi neki od njih otkazao poslušnost naređenju našem, učinili bismo da ognjenu patnju oseti. Oni su mu izrađivali što god je htio: hramove i spomenike, i zdele kao čatrnje, i kotlove nepokretne.« (34:12-13) – Za roba čovek ne treba da ima ni drugog čoveka ni duhovno biće. Solomonov Hram nisu sagradili nikakvi duhovi već brojna ljudska radna snaga tokom sedam i po godine (‘Kraljevi’, I, 6:38), da bi bio osvećen 961. g. ne.

U više narativnih epizoda ponavlja se kako je džin Iblis (Đavo), stvoren iz vatre, zgrešio kad je odbio da se pokloni Adamu, čoveku stvorenom od zemlje. Sva Božija stvorenja treba da se klanjaju samo svome Tvorcu i Roditelju, ne jedni drugima.

Po’Kuranu’ ljudski embrion se formira iz ugruška krvi: »Mi čoveka od biti zemlje stvaramo, zatim ga kao kap semena na sigurno mesto stavljamo, pa onda kap semena ugruškom učinimo, zatim od ugruška grudu mesa stvorimo, pa od grude mesa kosti napravimo, a onda kosti mesom zaodenemo, i poslije ga, kao drugo stvorenje, oživimo – pa neka je uzvišen Allah, najlepši stvoritelj! Vi ćete, poslije toga, pomreti, zatim ćete, na onome svetu, oživljeni biti.« (23:12-16; v.: 19:1-2, 75:38-39, 78:5, 85:67) – Stvaranje čoveka od ugruška krvi (tokom »tri tmine« - 39:6) je primitivno narodno shvatanje začinjanja i rađanja čoveka; krv u embrionu ne cirkuliše do kraja treće sedmice od njegovog formiranja. Ono što se danas prevodi kao 'ugrušak' izvorno je imalo značenje 'pijavica' (arap.: 'alaqah; grč.: h bdélla), crv koji siše krv (PG, tom. CV, col. 708 A) – Muhammed smatra da se samim začinjanjem nezna pol bića koje nastaje, već za to treba da prođe izvesno vreme (što današnja genetika jasno razotkriva kao zabludu): »Zar /čovek/ nije bio kap semena koja se ubaci, zatim ugrušak kome on onda razmer odredi i skladnim mu lik učini, i od njega onda dvije vrste, muškarca i ženu, stvori, ...« (75:37-39) – »Kad prođe 42 noći kapljice /nutfa/, Allah joj šalje meleka, koji je oblikuje i načini joj: oči, uši, kožu, meso i kosti. Zatim kaže: "O Gospodaru, je li muško, ili žensko." I gospodar vaš odredi, što želi.« (Sahih Muslim).

Muhammedovi kuranski ukazi, ne da su međusobno uveliko suprostavljeni (o suprostavljenosti sa egzaktnim naučnim disciplinama potom), već su i u suprotnosti sa biblijskim odeljcima na koje se Muhammed poziva, iako ih, što je više nego očigledno, nije čitao i nije poznavao. Po ‘Knjizi Izlaska’ Egipat pogađaju deset Zla; po ‘Kuranu’ to su devet (17:101), dok se nabrajaju samo pet (7:133).

U ajetu 3:183 Jevrejima se pripisuju reči: »Bog nam je zapovedio da ne verujemo nijednom poslaniku pre nego što prinese žrtvu koju će vatra progutati.« – Gde ta zapovest stoji u Tori, Tanahu, u Mišni ili Gemari?

U ‘Kuranu’ se tvrdi da Jevreji književnika i proroka Ezdru uzimaju kao Sina Božijeg, Mesiju: »Jevreji govore: "Uzajr je Allahov Sin", a hrišćani kažu: "Mesih je Allahov Sin." To su reči njihove, iz usta njihovih, oponašaju reči nevernika nekadašnjih, ubio ih Allah! Kuda se odmeću?« (9:30) – Naravno, u jevrejskim sakralnim spisima nigde se ne može čuti da oni Ezdru uzimaju kao Božijeg Sina!

U ajetu 17:103 iznosi se za izlazak Izraela iz Kuće Ropstva: »I faraon odluči da ih iz zemlje istera, pa mi potopismo i njega i one koji su bili s njim, sve.« - No pogledamo li ‘Knjigu Izlaska’ vidimo da je se Faraon dao u potragu za Izraelcima, ne da bi ih isterao, već da bi ih zadrzao kao robovsku radnu snagu (14:3 i dalje) – I sama logika ide protiv kuranskih navoda, jer ne jurimo za nekim kako bi ga isterali, već da ga uhvatimo i zadržimo.

Koji um bi mogao da poveruje u kuransko kazivanje da su Izraelcima, tokom Izlaska, iz mora u subotu ribe same izlazile (za hranu): 7:163? Po ‘Starome zavetu’ Bog je u pustinji izraelski narod hranio pahuljičastom manom.

U ajetu 2:256 čitamo: »U veri nema prisiljavanja: pravi put se jasno razlikuje od zablude!« - Ko poštuje tuđu slobodu i tuđe pravo da veruje u štagod hoće, pa i u laž, taj se protiv njega neće boriti mačem, kao što se traži u ajetu 9:5: »... Ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakome prolazu dočekujte!« - slično 8:39: »... Borite se protiv njih dok mnogoboštvo ne iščezne i dok samo Allahova jera ne ostane.«

Prikazujući čoveku samo materijalnu zbilju satansko je htelo i Zemlju, svoje glavno uporište u borbi protiv Boga, da prikaže 'središtem' univerzuma. Takvoj pseudodoktrini podlegli su i mnogi drevni mislioci i učenjaci. Tako latinski filosof Kikeron u svome spisu 'Rasprave u Tuskulu' iznosi: »Zar da sumnjamo u ono što nas uveravaju matematičari – ili da ipak i to podvrgnemo sumnji kao što obično činimo, mada ovde najmanje ima mesta sumnji – da se Zemlja nalazi u sredini Svemira i da u odnosu na celokupno nebo predstavlja kao neku tačku, koju oni nazivaju /grčki/ kentron.« (I, 40) – Novoakademičar Kikeron i u 'Skipionovom snu' slično gledište prezentuje govoreći o nebeskim sferama: »Sama Zemlja predstavlja devetu sferu, u sredini je, ne kreće se i najdonja je, i ka njoj streme sva tela vlastitim nagonom. /.../ Zemlja ... kao deveta sfera ostajući uvek na istom mestu zauzima sredinu sveta.« (9.10) – U Platonovoj kosmogoniji, Demijurg je Zemlju takođe postavio u središtu sveta: »Zemlju, međutim, našu hraniteljku, koja se vrti oko same ose protegnute kroz svemir, odredio je za čuvara i tvorca noći i dana, kao prvu i najstariju među bogovima što su se unutar neba rodili.« ('Timaj', 40 B-C) – Iako su pitagorejci (Plutarh: 'Numa', 11) i Aristarh Samoski (III stoleće stare ere) učili da je Sunce u središtu Sveta, ipak u antici heliocentrični pogled na ustrojstvo Vasione nije mogao da prodre ni u narodne mase ni u njegov mislilački kadar. Pod uticajem Arisotelove filosofije prirode (IV st. se.) u obrazovnom starom svetu preovladao je geocentrični pogled, koji je Klaudije Ptolomej, u drugom stoleću posle Hrista, mnogim proračunima učvrstio kao definitivni sistem Vasione. Takav pogled je tek Kopernikovo heliocentrično učenje počelo da istiskuje. Kopernik je u Nirnbergu 1543. godine, pred svoju smrt, izdao svoje, za onda vladajuću astronomiju, revolucionarno delo ('O kruženju nebeskih tela') koje je pobijalo geocentrični pogled. Kopernikovo učenje je dalje afirmisao Galileo Galilej (1564.-1642.), koji je načinio i mnoge pronalaske u fizici, te konstruisao prvi astronomski teleskop. Galilejevo učenje i tvrđenje o kretanju Zemlje oko Sunca inkviziciona kongregacija u Rimu je 1616. osudila kao heresu, kao učenje koje se »protivi svetim božanskim spisima«, a knjigu mu stavila na spisak zabranjenih naslova. Paganizirana Crkva je polazila od pogleda da je Biblija (odnosno njeno tumačenje Biblije) u svemu nepogrešiva, da je pouzdana ne samo po pitanju vere i morala, već i istorije, i geografije, i biologije, i astronomije, ... Kada je bivši augustinski monah i pokretač protestanske reformacije, ostrašćeni Martin Luter saznao za Kopernikovo otkriće i tvrdnju da je Sunce, a ne Zemlja, u središtu sveta, uzviknuo je: »Budala, hoće preokrenuti celu umetnost astronomije! Trebalo bi poticati vlasti da svim sredstvima kojima raspolažu uguše to tako opasno i religiji tako suprotno učenje!«

Geocentrične, dakle pogrešne predstave o kosmičkom položaju Zemlje, zadržao je i 'Kuran'; muslimanska 'sveta Knjiga' barata sa starom i izvrnutom kosmološkom koncepcijom gde je Zemlja postavljena u središtu Sveta a oko nje su sedam nebesa: »Mi smo sedam nebesa i z n a d vas stvorili.« (23:17; v.: 67:3) Muhammedovi inspiratori, dakle govore o sedam nebesa iznad čoveka i Zemlje, čime Zemlju stavljaju u središte Univerzuma. Odakle je u islamu uzeto učenje o sedam nebesa i sedam zemlji (65:12)? Odgovor je vrlo jednostavan i nametljiv: iz judejske Kabale i iz 'Druge Enohove knjige'. (Hrišćanstvo i mitraizam takođe su učili o sedam Nebeskih Sfera, kroz koje se duša uzdiže do Boga, ali ih nisu grubo materijalistički predstavljali.)

Tako se u najpoznatijoj kabalističkoj 'Knjizi sazdavanja' – Sefer ha-Jecirah iznosi za stvaranje pomoću sedam dvojnih Otiota, transcedentalnih Slova: »Pomoću sedam Dvojnika sazdana su neba i zemlja. Sedam nebesa: Veth – Vilon /Zastor/, Ghimel – Rakiya /Svod/, Dhaleth – Sh'chakim /Magline/, Khaph – Z'vul /Stanište/ Stanište, Phe – M'on /Konačište/, Rhesh – Makhon /Boravište/, Thaw – ‘Aravot /Oblaci/.« (4, 15)

Danas Znamo da Zemlja nije ni u središtu Sunčevog sistema, ni u središtu naše galaksije (već na periferiji), a samim tim je daleko od toga da bude u središtu Sveta. No činjenica je, da je ona Bogu, od svih materijalnih planeta najvažnija, jer je na njoj i najveće bojno polje između Svetla i Tame.

»On drži /bez stubova/ ono što je na nebu da ne bi palo na zemlju, osim ako on to dopusti. – Allah je, uistinu, prema ljudima blag i milostiv.« (‘Kuran’, 22:65; v.: 31:10) – I ovaj stih svedoči o geocentričnim shvatanjima 'Kurana', i o neshvatanju da su zvezde velika i masivna tela koja imaju svoju silu privlačenja, te da nikako ne mogu pasti, u odnosu na njih, malenu planetu Zemlju.

Zvezde u Vasioni 'Kuran' vidi kao vatrene ukrase Kosmosa: »Mi smo vama najbliže nebo sjajnim zvezdama ukrasili i učinili da vatra iz njih pogađa šejtane, za koje smo patnju u ognju pripremili.« (67:5) – »A nebo najbliže sjajnim zvezdama smo ukrasili i nada njim mi bdijemo.« (41:12) U beskraj šireće zvezde, smeštene u bezbrojna jata i u milijarde galaksija, ne mogu se smestiti u 'jedno nebo najbliže nama', kako je to Muhammed zamišljao da stoji.

Kuranski verzi pokazuje koliko su Muhammedovi inspiratori, duhovi vezani za Zemlju, malo poznavali matererijalne astronomske konstelacije, kako su se držali samo primitivnih populističkih predstava na arapskom podneblju: »Neka je uzvišen onaj koji je na nebu sazvežđa stvorio i u njima dao svetiljku /= Sunce/ i Mesec koji sja.« (25:61) – Sunce i Mesec nisu među zvezdama i sazvežđima, već su od njih udaljeni milionima i milionima kilometara. I same zvezde su sunca, i one sjaje ne zato što ih naše Sunce obasjava, već zato što imaju vlastitu svetlost.

‘Kuran’ ne samo da Zemlju stavlja u središte Sveta, već je i vidi kao ravnu ploču sa četiri kraja: »Poslije toga je Zemlju poravnao, iz nje je vodu i pašnjake izveo, i planine nepomičnim učinio, na uživanje vama i stoci vašoj.« (79:30-33) – Allah vam je zemlju učinio ravnom, da biste po njoj hodali putevima prostranim? (71:19-20) – »Zemlju smo prostrli, tako je divan onaj koji je prostro!« (51:48; v.: 18:86.90)

'Kuran' poznaje samo »osam vrsta stoke.« (39:6). Dakako da i domaćih i divljih životinja ima razvrstanih u mnogo više vrsta i porodica.

Koliko je naivno verovati za duhovne i Nebeske stvari čoveku koji nije poznavao ni ono zemno?

‘Kuran’ dopušta mogućnost da se slatkovodne i slane vode, i pored dodirivanja, ne mešaju, ne menjaju svoj salinitet, već imaju svoju prepreku – berzeh, koja to onemogućava: »On je dve vodene površine jednu pored druge ostavio: jedna je pitka i slatka, druga slana i gorka, a između njih je pregradu i nevidljivu branu postavio.« (25:53; v.: 55:19-20) Slatka voda koja se uliva u slano more može se na ušću čovekovom oku prikazati u različitoj boji, ali to ne znači da se ulivanjem u more njena voda ne meša sa morskom, ne postaje slana.

Muhamed se drži primitivnog mnogobožačkog (olimpskog) shvatanja prirodnih nepogoda: . »... On spušta grad sa planina u nebu, pa njime pogađa koga hoće ...« (24:43)

Za Allaha se kaže da je gospodar »dva istoka i dva zapada« (55:17): onih koje grade "planine" na nebu, i onih na zemlji.

Po ajetu 27:28 planinski masivi se kreću poput oblaka: »Ti vidiš planine /u nebu/ i misliš da su nepomične, a one promiču kao što promiču oblaci, to je Allahovo delo koji je sve savršeno stvorio.« - Po ajetu 31:10 planine su pak nepomične: »Nebesa je, vidite ih, bez stubova stvorio, a po Zemlji planine nepomične razbacao da vas ne trese, i po njoj životinje svih vrsta razasuo.«

Da bi nekako sakrili očigledne zablude u ‘Kuranu’ islamske apologete pričaju priču kako je izvorno arapsko značenje kuranskih ajeta gotovo ‘neprevodivo’, i u prevodu oni uveliko gube smisao. No i oni koji kritički, u arapskom tekstu, čitaju Al-Qur’an, vide i mogu jasno videti mnoge protivrečnosti i besmislice u njemu.

Prvobitni primerci ‘Kurana’ i njegovi prepisi, kako pokazuju novija otkrića (1973. g.) iz Sane, u Južnom Jemenu, pisani su na arapskom jeziku bez punktacije slova, koja je kasnije uvedene u arapsku ortografiju. Nepuktirana i punktirana slova kod mnogih reči uistinu im daju sasvim drugo značenje.

Da li je Isusova majka Marija bila Mojsijeva i Aronova sestra?!



Koliko se u ‘Kuranu’ sadrže fantastične i anahrone konstrukcije, koje ne odgovaraju ni povesti ni zemljopisu, pokazuje i stavak koji tvrdi da je Isusova majka, blažena Marija (arap.: Marjam), bila Aronova (Harunova; hebr.: Ah0ron) i Mojsijeva (Musina) sestra: »O sestro Harunova, tvoj otac nije bio od onih koji su skloni preljubi, a ni majka tvoja nije bila nevaljala žena.« (19:28) – Muslimanske apologete često nategnuto pokušavaju da prikažu da ovaj ajet samo kaže da je Marijina krepost bila samo slična Aronovoj, odnosno da se ovde ne govori o neposrednom krvnom srodstvu Marije i Arona. Mojsija i Arona već jasno vidimo kao braću: 25:35. »Mi smo Musau Knjigu dali i brata mu Haruna pomoćnikom učinili, ...« (25:33)

U ajetu 12, sure 66 Isusova majka Marija se predstavlja kao Imranova kći: »Marjamu, kćer Imranovu, koja je nevinost svoju sačuvala, a Mi smo udahnuli u nju život, i ona je u reči gospodara svoga i knjige njegove verovala i od onih koji provode vreme u molitvi bila.«

Između vremena blažene Marije i prvosveštenika Arona proteklo je preko 1000 godina! Aron je uistinu imao sestru, i ona je se uistinu zvala Marija (hebr.: Mirjam), kao što se iznosi u ‘Knjizi Izlaska’, 15:20, i njegova znamenita sestra bila je proročica, ali to jednostavno nije bila blažena Marija, kćerka Joahima i Ane.

Zašto bi se blažena Marija oslovljava po bratu? Zašto bi se Harun nazivao Marijin brat? Da bi se neko predstavljao i oslovljavao po bratu (kao što je to bio slučaj kod Isusovog brata Jakova Pravednika), taj brat treba da je poznata povesno-društvena figura. Marija, Isusova majka, nije imala poznatog brata. Nije uopšte imala brata: bila je jedinica u majke. Po predaji u starosti izrođena. Dakle jasno je da se u ovom ajetu Muhammed anahrono i paradoksalno spaja vreme i poziciju blažene Marije, Isusove majke, sa Mariju sestru Mojsija i Arona.

O 'roditeljima' blažene Marije, Isusove majke, govori medinska sura Alu ‘Imran – Imranova porodica, treća sura.

U 33. ajetu ove sure kaže se da je Allah kao svoje miljenike nad ostalim svetom izabrao porodice Adama (Adema), Noja (Nuha), Avrahama (Ibrahima) i Imranovu porodicu. Imranom (hebr.: Amram) Muhammed, odnosno njegov inspirator, naziva Aronovog i Mojsijevog oca, braću svete proročice Mirjam. Aron je inače bio prvi Izraelski prvosveštenik. U ‘Knjizi Brojeva’ Amramova porodica je spomenuta u 26:59: »Amramovoj ženi bejaše ime Jokebeda. Bila je kći Levijeva, koja se Leviju rodila u Egiptu. Ona je Amramu rodila: Arona, Mojsija i njihovu sestru Mirjam.«

'Izlazak', 15:20: »Marija proročica, sestra Aronova.«

Muhammedova naracija anahrono meša pojavu proročice Mirjam i blažene Device Marije. Tako se o rođenju Marije govori: »Kada Imranova žena reče: "Gospodaru moj, ovo što je u trbuhu mome je zavetujem samo na službu tebi, pa primi od mene, jer ti, zaista, sve čuješ i znaš!" – Posle ona, kada je rodi, reče: "Gospodaru moj, rodila sam žensko" – a Allah dobro zna šta je rodila – "a žensko nije kao muško; nadenula sam joj ime Marjama, i ja nju i porod njezin stavljam pod tvoje okrilje od prokletog Šejtana.« (3:35-36)

Zapaziti detalje ukaza: »Porod njezin«. Misli se na Isusa Hrista, Božijeg Posvećenika (cp.: Q. 3:45).

Imran i njegova žena posećuju Hram, gde je službovao sveštenik Zaharija (arap.: Zakarijja): »I Gospodar njezin primi je lepo i učini da uzraste lepo, i da se o njoj brine Zakarijja. Kad god bi joj Zekerijja u hram ušao, kod nje bi hrane našao. – "Odakle ti ovo, o Marjama?" – on bi upitao, a ona bi odgovorila: "Od Allaha, Allah onoga koga hoće opskrbljuje bez muke.« (Ajet 37) – U vreme Arona i Mojsija Izrael nije imao nikakav Hram, već samo pustinjsku Skiniju.

Sura 20 govori o tome kako je Harunova, Mojsijeva (Musina) i Marijina majka nadahnuta spasavanje deteta svog života pred Faraonovom zatorničkom politikom: »Udovoljeno je molbi tvojoj, o Musa! – reče on, a ukazali smo ti milost svoju još jednom, kada smo majku tvoju nadahnuli onim što se samo nadahnućem stiče.« (36-38, v. 28:7.11)

Tako ispada da su Mojsije i Aron bili Isusovi ujaci, braća od Mirjam.

Očigledno je da Muhammed, na osnovu maglovitih predanja, ne razlikuje Isusovu Mariju od Mojsijevu i Aronovu Mariju. On meša sasvim različite osobe, priče i povest o njima nakaradno stapa. Sve to ukazuje na konfuznost njegove podsvesti i na neupućenost i njegovih inspiratora (‘Džibrila’) iz Podnebesa.

Bizantijski hroničar Georgije Monah (IX stoleće) u svome traktatu 'O vođi Saracena – Muhammedu ...' zapanjuje se nad Muhammedovim besmislicama da je Isusova majka Marija bila Mojsijeva i Aronova sestra: »Kazuje /Muhammed/, da je Hrist, Reč Božija i Duh Njegov, sazdan i sluga, i da se besemeno rodi od Marije, Mojsijeve i Aronove sestre. /.../ Svetu Devicu Mariju /po Muhammedu/ ne treba nazivati Bogorodicom, nego je smatrati sestrom Mojsijevom i Aronovom.«

Imam Muslim (priznati sakupljač poslaničke tradicije – sunneta) zabeležio je slučaj kada je bliski Muhammedov prijatelj, čije ime je bilo Al-Mugireh ibn Šubah, pošto su mu hrišćani regiona Nadžran ukazali da Isusova majka Marija nikako nije mogla biti Aronova/Harunova sestra (ka što se tvrdi u ajetu 19:28), vratio u Medinu i od Muhammeda potražio pojašnjenje spornog ajeta, Muhammed mu je navodno odgovorio: »Oni /Jevreji/ su imali običaj /svojoj deci/ nadevati imena svojih poslanika i pobožnih ljudi koji su živeli pre njih.« – Dakle, ‘pojašnjeno’ je da u ajetu 19:28 nije govoreno o Aronu, Mojsijevom (Musinom) bratu, već o bratu Isusove majke Marije, koji je se, po uzoru na plemenitog prethodnika iz njihovog naroda, takođe zvao Aron (Harun). – I drugi narodi su deci davali imena po svojim precima, ali to ovde jednostavno ne pije vodu. Marija je bila iz Judinog plemena (Davidovog roda), a Mojsije, Harun i njihova sestra Mirjam iz Levijevog plemena.

Krvne rodbinske veze između Marije, Mojsija i Arona, u ‘Kuranu’ su dosta naglašene, tako da je dosta očigledno na koje povesne likove se pripovedački cilja: Mojsije: »... I podaj mi za pomoćnika iz porodice moje Haruna, brata mog.« (19:29-30) – »I srce Musaove majke ostade prazno, umalo ga ne prokaza, da mi srce njeno nismo učvrstili i vernicom je učinili. I ona reče sestri njegovoj: "Idi za njim!" I ona ga ugleda izdaleka, a oni nisu bili ništa primetili.« (28:10-11)

Tvrdnja da je Marija Aronova sestra, a Marija, Aron i Mojsije Amramova deca, jasnim korespodentno-logičkim sledom pokazuje da je smatrano kako je blažena Devica Marija živela u Mojsijevo vreme, odnosno da su Mojsije i Aron živeli u vreme svete devstvenice Marije.

Kako je Isusova majka mogla da ima brata (Haruna), kad je, kako kazuje apokrifno ‘Evanđelja po Jakovu’, koje prenosi drevno predanje, Marija začeta posle molitve izmoljene od neplodne i ostarele Joahimove žene Ane: »... Imajući na sebe venčano odelo, oko devetog sata /dana, Ana/ ode u vrt da prošeta. I ugleda lovorovo drvo, i sede ispod njega, i pomoli se Bogu govoreći: “O Bože otaca mojih, blagoslovi mene i molitve moje kao što Si blagoslovio i matericu Sarinu i podario joj sina Isaka”. « (2:8-10) I zato što je u starosti, intervencijom Božije milosti, dobila Mariju, Ana je se Bogu zavetovala da će je dati da se kao devstvenica nazirejka odgaja pri Solomonovom Hramu (cp.: 'Kuran', 3:35), u kome će kasnije njen drugi sin, Jakov Pravednik, biti predstojatelj nazireja, beskrvnog sveštenstva.

Zablude bajkolikih Muhammedovih tvrdnji su beskrajne; on ne samo, pod uticajem arapske sekte koliridijanaca koji su glorifikovali Mariju, blaženu Mariju smešta u nikejsko Trojstvo (umesto Duha Svetog) – 5:17.116, već i Arhanđela Gabriela doživljava i predstavlja kao Duha Svetog od koga je sveta Devica začela: »Mi smo k njoj meleka Džibrila poslali i on joj se prikazao u liku savršeno stvorena muškarca. – "Utečem se milostivom od tebe, ako se njega bojiš!" – uzviknu ona. "A ja sam upravo izaslanik gospodara tvoga" – reče on – "da ti poklonim dečaka čista!" – "Kako će imati dečaka" – reče ona – "kad me nijedan muškarac dodirnuo nije, a ja nisam nevaljalica!" – "To je tako!” – reče on. "Gospodar tvoj je rekao: ’To je meni lako’, i zato da ga učinimo znamenjem ljudima i znakom milosti naše. Tako je unapred određeno!" – I ona zanese i bremenita se skloni daleko negde.« (19:17-22)

U ‘Kuranu’ susrećemo i druge anahronosti. Na primer u suri 20.83-89 govori se o Samarjaninu Samiri koji je zaveo Mojsijeve Izraelce da u pustinji naprave zlatno tele. No, Samarjanima kao o etničkoj grupi ne možemo govoriti pre 870. g. se. (‘Kraljevi’, I, 16:24), kada je grad Samariju podigao severnoizraelski kralja Omri. Kada je Severno Kraljevstvo Izraela Asirija (Sargon II) pokorila 722. g. ne. Samarjani su se pomešali sa mnogobožačkim narodima. Kroz svoja rasejavanja, u kasnijim stolećima, slično su prošli i Jevreji.

KUR'AN

Kur'an kao književno djelo je veoma prosta knjiga kojoj nedostaje povezanost i prepuna je kontradikcija. Nije mi namjera Kur'an oboriti njegovim kontradikcijama. Muhamed i njegov Kur'an se obara svojom evidentnom količinom mržnje, odobravanjem i potsticanjem Muhamedovih zlodjela. Muhamedova nedjela najbolje obaraju Islam. Na jednom mjestu se navodi:

4. 159. I nema nijednog sljedbenika Knjige koji, kada bude umirao, neće u njega onako kako treba povjerovati, a na Sudnjem danu on će protiv njih svjedočiti.

Ovaj citat govori da nijedan sljedbenik Knjige neće ispravno vjerovati u Isusa u trenutku svoje smrti, dok će on na sudnjem danu protiv njih svjedočiti. Dok postoje drugi citati koji govore da ima sljedbenika knjige koji ispravno vjeruju:

3. 199. Ima i sljedbenika Knjige koji vjeruju u Allaha i u ono što se objavljuje vama i u ono što je objavljeno njima, ponizni su prema Allahu, ne zamjenjuju Allahove riječi za nešto što malo vrijedi; oni će negradu od Gospodara njihova dobiti. – Allah će zaista brzo račune svidjeti.

1. 113. Ali, nisu svi oni isti. Ima ispravnih sljedbenika Knjige koji po svu noć Allahove ajete čitaju i mole se;

Znači ipak ima Kršćana koji vjeruju onako kako Muhamedov Alah predstavlja Isusa.

Sledeći citat govori da ima malo ispravnih Kršćana, dok su većina nevjernici:

3. 110. Vi ste narod najbolji od svih koji se ikada pojavio: tražite da se čine dobra djela, a od nevaljalih odvraćate, i u Allaha vjerujete. A kad bi sljedbenici Knjige ispravno vjerovali, bilo bi bolje za njih; ima ih i pravih vjernika, ali, većinom su nevjernici.

Zanimljivo je to da se u prvom citatu govori da nema nijednog Kršćanina koji ispravno vjeruje, dok na drugoj strani se to opovrgava i navodi se da ih ima nešto ispravnih vjernika.

Sledeći Kur'anski citat govori o tome kako u vjeri nema prisile:

2. 256. U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti – pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj ko ne vjeruje u šejtana, a vjeruje u Allaha – drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. – A Allah sve čuje i zna.

Dok sledeći odobrava ubijanje "nevjernika" sve dok se ne pokaju i prihvate Islam:

9. 5. Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.

Sledeći ajet govori da će svaki musliman biti u paklu, barem privremeno:

19.71. I svaki od vas će do njega stići! Gospodar tvoj se sigurno tako obavezao!
19. 72. Zatim ćemo one koji su se grijeha klonili spasiti, a nevjernike ćemo da u njemu na koljenima kleče ostaviti.

Dok sledeći govori kako će oni što su poginuli u džihadu automatski ići u raj:

3. 169. Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga,

Trebalo bi mi daleko mnogo vremena da navedem sve kontradikcije, kojih stvarno ima mnogo. Ali to mi nije primarni cilj jer Muhamedovo navodno poslanstvo najbolje opovrgavaju njegova nedjela. Prevodioci Kur'ana nastoje da kontradikcije ublaže i otklone tako što će improvizovati prevod. Daleko više kontradikcija se može naći u Engleskim prevodima Kur'ana nego Bosanskim prevodima.

Primjer je sledeći ajet na Engleskom:

5. 69. Believers, Jews, Sabaeans and Christians - whoever believes in God and the Last Day and does what is right - shall have nothing to fear or regret.

Prevod Mustafe Mlivo je identičan Engleskom:

5. 69. Uistinu, oni koji vjeruju, i oni koji su jevreji i Sabijci i kršćani ko vjeruje u Allaha i Dan posljednji i čini dobro pa neće biti straha nad njima i neće oni žaliti.

Dok prevod Besima Korkuta ispravlja i govori u prošlom vremenu, znači oni koji su vjerovali prije Muhameda:

5. 69. Oni koji su vjerovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabijci, i kršćani – oni koji su u Allaha i u onaj svijet vjerovali i dobra djela činili, - ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.

Ovaj primjer govori da je uzaludno navoditi kontradikcije kada su ih svjesni i sami prevoditelji Kur'ana.

Još jedan primjer ispravljanja nelogičnosti od strane Besima Korkuta je sledeći citat:

52. 24. Korkut: a služiće ih posluga njihova nalik na biser skriveni,
52. 24. Mlivo: I obilaziće oko njih mladići njihovi, kao da su oni biser skriveni.

Mlivo prevodi "mladiće" kao i Engleski prevodioci, umjesto "posluge" kao što prevodi Besim Korkut. Zanimljivo, muslimanima se obećavaju mladići u raju.

Najveća kontradikcija Kur'ana je ta što glumi nastavak prijašnjih objava, od kojih se enormno razlikuje. Na primjer Kršćansko učenje ima vrlo malo ili nikako dodirnih tački sa Islamom. Ako je Islam nastavak objave, onda bi trebao da budem barem suštinski sličan Novozavjetnom učenju. Muhamedov Kur'an se zasniva na prepričavanju Starozavjetnih priča, praznim prijetnjama i konstantnom ponavljanju sličnih ili identičnih stihova.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se