|
Pokušao sam ovo duhovito sročiti, ali nema šanse, peru me hormoni kad se svega sjetim (a prošlo je već više od godine dana), pa u skladu s emocijama dopustit ću si cendravost. Upozoravam da je ovo malo, za mene, duži post. Napominjem, nisam bio pristalica očeva na porodu.
Međutoa, totalno sam demantiran!
Svaka sličnost sa stvarnim događajima, osobama i emocijama je namjerna i željena. Ovo ne pokušavajte sami kod kuće i bez nadzora za to posebno obrazovanih subjekata. Odgovor na pitanje biti ili ne biti na porodu skriven je u raspletu. Eto tako…
OVAKO JE POČELO
06.00- budilica, buđenje, pranje, pišanje, kava. Nervoza, ovo nam je već deveti odlazak na kontrolu u bolnicu na kraju grada, predviđeni termin isporuke je iza nas (+8 dana).
07.00- uzimamo prtljagu, krećemo na već dosadne kontrole, za pregled spremni.
07.25- dolazak, dva trudna trbuha prije nas, dobro je, nije gužva.
08.05- izviruje doktorova Sestra, uzima povijest bolesti i nestaje, čekamo.
08.30- prozvani smo, vaganje (+ 17 kg), tlak uredan, CTG ok, još pregled kod picomehaničara i idemo domu svome.
OVAKO SE POČELO ZAPLITATI
09.15- ulazimo kod ginića, pregled u tijeku i izjava:
«VI STE SPREMNI (4 cm), ZAŠTO NISTE U RAĐAONI?!?», pitam se kak' je to izmjerio…pali mi se lampica, jebote, zar je stvarno vrijeme?
09.30- usro sam se, možda i nismo spremni!? Dvojbu prekida OberSestra sa završnim pitanjem «GDJE VAM JE PRATNJA? KRENITE U RAĐAONU!» Čudno, nije vruće znojim se, nije hladno tresem se, kumamother savršeno mirna (120/80), ja panika (200/100), trčim po kofer!
10.00- žena instalirana u rađaonu, uvalili joj klizmu, «picina frizura» ok (ženica se sama sredila) ja preuzimam civilku, kaj sad? Idem u birtiju, zbunjen i tup, tup, tup...
11.00- čekam poziv i cevčim konjak, nema poziva, jebi se, idem doma čekati.
11.40- doma sam, tup, stiže prvi sms, prikopčali je na drip!
13.00- drugi sms, trudovi se malo pojačali, hm zanimljivo, i ja isto osjećam.
14.00- prvi poziv, upravo je imala posjet doktorice, vampirke u bijeloj kuti koja je mesarskim zahvatom prokinula/probušila vodenjak.
15.30- nemam živaca biti doma, imam temp. (38,5), popio sam 2 andola i potrošio pola role tariguza, samo da bude sve ok...pravac bolnica.
16.00- dolazim u bolničko zdanje, zovem ženicu, trudovi pojačani, još je u predrađaoni, mene ne puštaju…i bolje, ionako sam neuračunljiv/niškoristi.
17.00- zombijam po bolnici, po dvorištu, kremiram pljuge, mali konjak do dva bi dobro sjeli, penjem se pred rađaonu (2.kat), spuštam se dole, opet se penjem (planinarim), čekam poziv, ništa.
17.40- nervoza, ma idem opet dole, na zrak, prizemljujem se kad zvoni mobitel, ženica zove, «MOŽEŠ DOĆI, 7 cm», glb...ne znam zašto ne osjećam noge?!, počinje frka, naša curica je spremna za isporuku!
ORGAZAM/VRHUNAC
17.45- duboki udah/izdah, vadim iz arhive lažno smirenu facu i ulazim u rađaonu, skidam civilku i oblačim zelenu uniformu, pogodili su moj broj, paše mi uz boju lica (bolesno žuto/zelenu).
17.47- sestra me uvodi u boks, kumamother leži nasukana na bok spojena na drip i ctg, žice na sve strane (borg), trudovi dosta jaki, boli ju i umorna je, ali hrabra! Gutam još jednu knedlu/lubenicu i sjedam kraj nje. Zajedno plovimo kroz sve jače trudove, pokušavam preuzeti dio bolova, znam da je teško, ljubim ju, bodrim, glumatam, treba biti sabran, a ja oduzet...nju boli, a ja u banani...ma daj se smiri (to ja sebi).
18.40- solo smo u rađaoni, klima šljaka, obzirom na okolnosti čak je i ugodno.
Dolazi picmajstor (Arap), kit je skroz u redu, obavlja pregled, otvaramo se sve više, trudovi sve jači i češći, bol se pojačava, kaže mi da ne može više, zajedno dahćemo k'o dva mala peseka, blizu smo!
19.00- trudovi već vrlo jaki i česti, osjećamo nagon za tiskanjem, kumamother me šalje po babicu (i u p.m.), dolazi babica, mlada, smirena, stručna. Postavljaju ženicu u pozu za rađanje, obavljamo jedan probni trud, slušamo upute, sve smo bliže!
19.02- babica zove Arapa i jednog domicilnog, Arapman kaže sve je ok (10 cm), glavica je spuštena, babica preuzima stvar u svoje ruke, domaći asistira, počinje, adrenalin me pere, uzbuđenje raaaaste! Dolazi jaki trud, tiskaj, jako-pauza… drugi trud, tiskaj, diši, drži-pauza… treći trud stisni, izdrži-pauza… ultra smo blizu! Skuplja snagu za finale.
19.05- bol je jaka, osjećam to, ali kumamother je jača, držim ju, navijam, mazim… ja lud, još jedan trud…i evo je… vidim glavicu, glavicu, GLAVICU!!!, naše zlato se pojavljuje, suze mi lupaju na oči, sad izdrži, galami, jako stisni, udahni, izdahni, zadnji napor...ide!!!
19.08- naša curica se pojavljuje, HEJ!? pimpek, jajčeka, muško, SIN, SIN, RODILI SMO SINA!!! Režu mu pupčanu, velik je (pimpek inkluded), jak, sve je na broju, glasno plače, plačem ja, plače i kumamother, stavljaju ga mami na prsa-miran je-pada ljubav na prvi pogled, uzimaju ga od mame-plače, zlato naše, naša ljubav! Slikam ga kroz suzopade.
RASPLET
19.20- kumamother je iscrpljena, sretna, ponosna, još posteljica i to je to. Izlazim van, eksplodiram, smijem se/plačem, zovem bake, dede, drage ljude, mobitel mi se usijao!
I tada iznenada mir...ispunjen neopisivom srećom i ponosom postajem svjestan svega onoga što se upravo dogodilo i čemu sam i ja, srećom, mogao biti prisutan – RODIO SE NAŠ SIN!!! Neprocjenjivo!
sestrušina?
|
