kruh naš svagdanji ...

utorak, 30.05.2006.

Pajo napisajo, ja nisan mogajo od žalosti i suznijeh očiju...

Ovo što nan se je dogodilo teško je virovat. zbog radi razloga toga, te žalomsne priče, ja to nisan mogajo pisat jerbo su mi suze na ove moje oči vrcale i sve padale po leftopu. Undak san Paji proslidijo leftop, i Pajo napisa:
Taman smo se ukrcali u tobus, a veseli šofer je uskliknijo: „Pravac Zimbabvej!“
Niko sretniji od nas. Napokon je došo taj trenutak kaćemo ugledat cilj našeg puta.
Oma je cijeli tobus živnijo te zapjevo onu staru: „Kad si sretan ti udari dlan o dlan…“
Nu, tu me doceko Kral i reko: „Slušaj Pajo, nemoj se zajebavat već napiši rezime cijelog puta!“
Nevoljko, al ipak sam pristo te sam zašpicijo timtanu olovku i umočijo u jezik te počevo
pisat inpresije sa putovanja na friškom paloma jednokratnom ubrusu.

Prekrasni pejzaži pustinje su se nizali jedni za drugim. Nismo znali koja je dina ljepša od druge.
Oduševljeni Braco je viknijo: „Vidi koja plaža!“ – te je nehotično počevo oblačit tange nebili se isunčo, ako bismo slučajno stali.
Vanzemaljac je pirijo loptu za plažu, a Kral je pripremo „Koperton“ kako ni mi, a bogami ni ženske nebi izgorili na suncu.
Tobus je pičijo svojom rutom za Zimbabvej ne mareći za naše potrebe sunčanja,pišanje u dalj te bacanja okešalih jaja sa ramena i ostalih pješčanih sportova uobičajenih za plažu.
Iznervirani Kral je viknijo: „Tani Tobus!!“
-„Oću kurac!“- uzviknijo je šofer te dodo gas.
Srećom u nesreći u pustinji smo zatekli iznemoglu bakicu sa osmogodišnjim unukom te se šofer smilovo pa zaustavijo tobus, a mi smo to, muški odma iskoristili te napravili takmičenje ko ima većeg. Onaj koji ima najmanjeg moro je „popit“ čvoke od ostalog dijela muške ekipe.
Pobjedijo je Vanzemaljac(pošto nije sa ove planete), a neću reći koje izgubijo, ijako me još i dan-danas boli glava od čvoruga.
Ženske iz ekipe u bade kostimićima su veselo štrikale, heklale, vezle, radile vilerove gonblene uz: „dva klot, tri frket..“- te razmjenjivale iskustva: „Kako bodeš vilerov goblen, a nikad se ne ubodeš?“- pita jedna.
-„Ta ubodem se ja, al samo tamo di treba!“- odgovori druga te sve ženske prasniše u smijeh, ijako nama muškima ništa nije bilo jasno i u čudu smo se pogledali.
Tu nas prekine šofer:“Svi u tobus! Pravac Zinbabvej!“
Nismo se pošteno ni ukrcali u tobus, a pita Borut: „Di je ona bakica sa osmogodišnjim unukom?“
Nije stigo ni završit, a bakica se razodjene te vidimo da je oko struka obružana molotovljevim koktelom ručne radinosti pa kaže: „Nisam ja bakica! Ja sam terorista Muharem Al Abdul Džabar, ba, a ovo je moj sin Harun Al Rašid! Ukoliko se pokrenete aktiviraću eksplozivnu napravu ručne radinosti paćemo svi u vazduh. Drži to sine na nišanu i odvoji muške od ženski, bolan!“-progovori na čistom bosanskom sa vidnim naglaskom na hrvackosrbskom jeziku.
-„Oću babo!“ – kaže mali jedva višlji od pola metra te isuče kalašnjikov bjeloruske projizvodnje.
-„Jebevamate'… pićke lijevo, a kuronje desno!- kaže mališa.
Od straha ženskima popadaju gaće.
-Babo, babo…vidi pićke zinile..babo jel mogu ja to prošarat šarcom??
-Ne pucaj sine, bolan trebaju nam ko taoci! A to što ti je u visini očiju nisu pićke. Pićke su ovo što drže ruke u vis, a u visini očiju ti je pička, razumiješ bolan?“
-„Joj, babo! Svejedno bi ja to izrešeto, vidi kako zjeva.
-„Slušajte vamo, bona. Saste okupirati i uzeti ko taoci i ako budete slušali ništa vam se loše neće dogodit. Saćemo svi skupa zajedno doć tobusom do tornjeva blizanaca i zabiti se u nji. Jel ko zna di je Amerika?“ –prijupita Muharem Al Abdul Džabar.
U tobusu je zavladala grobna tišina.
-„A? Biću precizniji, jel ko od vas zna dije gradić Pejton u Ameriki kako bi došli do val streta te se raznjeli sa tobusom. To su vam…kako bona da vam rećem onako dvije… ba, velike zgrade…ko…ko…kurac kad skoći!“
Tu se Kral iznervira pa zaurla: „Znao sam da će nas Pajino sranje uvuć u govna, a ti Džabare koji si ti kurčev terorista kad ne znaš da su tornjevi srušeni prije par godina!!!! I to nije u gradiću Pejtonu već NjuJorku, a Ameriku si pogodijo samo me ćudi!“
-„Babo…babo!!! Jel to istina?? Babo… štaću sad, babo??“- zavapi mali Harun Al Rašid.
-„Lažu sine, pucaj bona rafalno!“
RATATA-TATATA-TA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
-„Babo, babo vidi ne padaju, a ispraznijo sam dva šanjžera u nji, bolan! Šta je to babo, upićku?“
Tu Muharem Al Abdul Džabar zaroni glavu u šake i počme plakat: „Đaba pucaš sine, kad smo zalutali u pustinji, tranpijo sam bojeve metke za manevarske sa bedujinima da bi dobili par kila kamilje paštete da neumremo od gladi!“
-„Upićku, babo! Babo, babo! Nemoj sad plakat već se raznesi molotovljevim koktelom rućne izrade koji imaš oko pojasa da im jebemomate'!!!!
-„Nema Harune, bolan ni molotovljevog koktela. Popili smo ga dok smo lutali pustinjom kako ne bi umrli od žeđi! To su samo prazne flaše sa fitiljom od glotanih gaća.“- sada već Muharem Al Abdul Đabar ne mogavši više izdržat zarida od plača.
-„Upićku babo pa štaćemo sad?“- zaplače i mali Harun.
Ovo nas sve nekako u tobusu rastužilo pa priđemo i počnemo ih tješit te ja iščupam iz guzice zadnju bocu „Ribara“ i to crnog te ponudim Muharema Al Abdul Džabara koji to iskapi na eks i započme svoju tužnu priču:
„Ja nisam Muharem Al Abdul Džabar, ja sam pravim imenom Hašim Hučkuk- Hoki, pijevać narodne muzke iz Visokog…“
Tu ga Kral prekine:“AAAAAAAAAaaa…pa to si ti? Sjećam se tvoje pjesme iz 67 kojom si pobjedijo na Gitarijadi u Doboju: Ašik Aginica zunbul bere dok je Aga ne odere.. Tada si snimijo i ploču za „Diskoton…A jel može jedan autogram za mene i otukd to da si ošo u teroriste?“
-„Ma mere avtogram, a kako sam ošo u teroriste? Bilo je to vako. Sve je bilo dobro i lijepo….Snimo ti ja ploče za „Diskoton“, „Jugoton“ '53, '67, '74 i nastupo širom bivše Jugoslavije: Mohorović Donji, Divčibare, Mrzović, Babin Zalizak, Babin Kuk, Titovo Jajce, Piranski Proljev, Šabac, Mlohavi Donji…da ne nabrajam i nema di me nije bilo. Bolan i lijepo se živilo, a onda došla '84 i niko živ više ne sluša narodnu muzku. Zavlado neki turbo-folk i nema više posla za mene ni za lijek i ja kuću-štaću spakujem u fiću pokojnu ženu Ufatimu i pokojni petero djece: Muju prvog, Muju Drugog, Husu, Hasu i Nedžadu pa pravac Njemaćka. Tu sam radijo, bolan, na baušteli i dobro se zarađivalo, ali ni to nije dugo trajalo.
Njemaćka se ujedinila, raspo se Sovjecki Savez pa navalili ko lud na gaće, bolan, ovi poljaci, azerbeđijanci, ukrajinci, bjelorusi i štatijaznam ko sve ne, na bauštelu u Njemaćku i poćelo rušit cijene tako da sam ope osto bez posla.
Već je bila došla'98 godina i taman mi se rodijo ovaj moj sin što je samnom Mujo Treći.
Teško se živilo, bona, al srećom moja pokojna žena Ufatima koja je radila u bordelu upoznala je Iznoguda, ćuvenog teroristu te ga dovela kući. Tu nam ovaj predloži da se raznesemo i daće svaki od nas dobiti po sedam iljada dolara po raznošenju. Tu meni proradi kliker i ja zbrojim da nas ima sedmero i seam puta seam je ćerestdevet iljada dolara i s tom svotom bi se pristojno moglo živit. Muju Trećeg nisam raćuno, jer se tek rodijo, a i mali je mogo bi nešto zaštekat pa bi bilo belaja. Nisam htijo riziokovat. Tu ja pljunem u šaku i pružim ruku Iznogudu te kažem: Važi!
Ovaj nas lijepo opaše eksplozivom, uplati kaparu i prvi cilj nam je trebo bit tornjevi blizanci di bi se Ufatima prva raznjela te tako prijuštila i prvi seam iljada dolara.
Sjeli mi u fiću i pravac Amerika. Negdje iza Klagenfurta pritjera mene pišat i ja povedem sa sobom Muju Trećeg kako bi mi pravijo društvo. Nisam ga bolan ni pošteno isuko, a eksplodira fićo i odu u vazduh Ufatima, Mujo Prvi Mujo Drugi, Huso, Haso i Nedžada.
Ufatim se za glavu od muke i zavapim:Ma ne sada pićkavammaterna, nismo još stigli na cilj. Koće nam ovo platit bolan!!?? I tako mi ošlo u vazduh ćerestdvije iljade dolara. Ako onda nisam popizdijo, bona neću nikad. Znao sam da se na ženu i djecu nemoš oslonit!
E, eto tako od '98 Mujo Treći i ja lutamo tražeći put do Amerke dok napokon vas nismo sreli, a vi mi kažete da su tornjevi već srušeni!“ – završi ovu tužnu priču Hašim Hučkuk – Hoki, a mi svi zaplakašmo zajedno s njim.
-„Glavu gore, nije sve tako crno!“- kaže Vanzemaljac.
-„Kako bona, nije?“- zavapi Hašim.
-„Pa, lijepo, do 2014. obnoviće Amerika tornjeve pa ćeš se moć lijepo raznjet i zaradit pare.“
-„Jel stvarno, ba?“- ozari se lice Hašimovo.
-„Ma stvarno!“- svi veselo potvrdimo.
-„E onda dobro! Sad ja odo paću vas ponovo otet 2014. da se svi zajedno sa avtobusom raznesemo ćim izgrade te kurce.“- poskoči Hašim te iskoči iz avtobusa zajedno sa Mujom Trećim.
-„Nema problema!“- kažemo svi u glas i počmemo im mahat sa suzama u očima radujući se ponovom susretu za koju godinu.
-„PRAVAC ZIMBABVEJ!!“- povika šofer te doda gas do daske.
A dije rezime putovanja? A kobi ga piso nakon ovog svega.

evo van i slika velikoga terorista Muharema Al Abdul Džabara zamaskiranoga u bakicu:


Živijooooooooooo svima, ako se nekom dalo ovo čitati.

srijeda, 24.05.2006.

najizvarednije izvaredno izvješće!

dobili smo izvješće iz Rvacke, točnije iz Dubrovnika, točnije iz rijeke dubrovačke i to sljedeće:

ponedjeljak, 22.05.2006.

Ma živ san, samo neznan di san...

Evo me ljudi! Nemate vi pojma ni blage veze šta se je sve nami izdogađalo. Vidili ste da smo prvo izgubili one žemske, a undak smo ji pošli tražit. vraćali se mi i tamokar u oni kafić, kod onoga rusa, ali svaki put kad bi došli on bi nan reka da su bile tute, i da su otišle prija par minuta. Nije mi jasno kako??? kako svaki put irudati? palo nan je na ovu našu pamet da ji je on morebit zarobijo i da će za nji tražit otkupninu. Pa smo ga Pajo, Blues, Toza i ja pribili ko mačku. pa je Rus posta vidilica! Vidijo je svoga Boga! Nakon što smo razvalili kafić i rusa svatili smo da on uopće ništa nezna, jerbo nije ništa reka, ustvari vika je na svin jezicin da on pojma nema. Undak smo se pogledali i bilo nan glupo! Pajo se čoviku ispriča što smo ga pribili, i utekli smo otamo.
E tute počinju moje tegobe!
kako smo se razdvojili jerbo su neki čovici trčali za nami i vikali nešto, a međunjiman je bilo i nekakvih u uniforman, odlučili smo trčat svak na svoju stranu svita, pa koga uvate najeba je. ali nesmi reć ništa o drugiman. I trčen ja tako kroz neke uličice, i kad san mislijo da san dovoljno uteka sidnen u nekakvu birtiju i naručin litru vode. Morebit da bi ja i pivu naručijo, ali su mi pare u paje ostale,pa ovo što iman moglo bi bit dosta za ovu vodu. taman se razbaškarin, napijen se vode, kad vidin neki mali, čini mi se arap, oda oko mene i sve se nešto ominje. Sličilo je to na onu igru ide maca oko tebe! Tri puta san mu pristojno reka mrš! on ništa, ni beee! Undak san se digajo da ga probijen nogon u rebra pa da ode. Nisan ga dobro zavatijo, i izgubijo san ravnotežu i prosujo se koliko san dug i širok po srid teste. uto je mali skočijo, nešto promrmlja na arapski, jamijo leftop i ode snjime u tripizdematerine! Tako ja ostado sam, brez leftopa i ostatka ekipe!
zato se nisan dugo javlja.
E sad se vi pitate, na kojomu kurcu sad pišeš kad ti je mali jamijo leftop,a? Na leftopu!!! mali jamijo meni, a ja jutros trevijo nekakve merikanjce pa jamijo njima. Zamota san i glavu u oni njijov šudar što mi je osta iz kabula, pa me sigurno neće uvati ni pripoznat. To znan jerbo san malo poslje nego što san jin jamijo leftop, stavijo ga u nekakvu pletenu torbu koju san posudijo na nekakvomu štandu, oša do nji, malo proljudika snjiman i još mi pivo platili. Nisan ima šudar više na glavi! čudni ljudi ti merikanjci, uopće jin nije stalo što jin je neko ukrajo leftop. jebe ji se kažu da će kupit novi.
A ovi njijov je bolji nego oni monkov! ovde rade sva slova, i nema onu fleku na sebi koju se sandrkan napravijo kad ga je zapiša.
Eto mali moj arape učinija si mi dobro! da ti meni nisi jamijo leftop, nikad ja nebi nabavijo novi. A sad iđen dalje tražit ove moje, jerbo smo se razbižali ko rakova dica!
A velik grad irudati! Kad ji nađen ja ću van se ponovo javit, sad iman kako! jopet iman leftop, samo merikanjski, mirliše ko duša!
Živci bili!!!

utorak, 16.05.2006.

etooo naaas...

Kako i sami znadete, dokotrljali smo se nako nevoljni do nekakvoga grada i ugledali more. E, ali problem je bijo što mi nismo znali koji je to grad.Ujitru kad smo se probudili dogovorili smo se da zaključamo tobus, spremimo se i iđemo nać nekoga te ga prijupitat koji je ovo grad, za zemlju smo više manje siguri da je Izrael. Zaključali smo tobus, stavili karton na ona dva prozora što su nan oni majmuni razbili i privezali sandrkana za kvaku. On je odma privatijo ulogu čuvara, i počejo je režat i na Kvadar kad je tila uzest majicu iz tobusa, da ne iđe po gradu brez majice. Jedva smo ga nagovorili da je pusti. Undak smo se pribrojali, i pošli dolikarec prema plaži. Ljudi moji je oviman ovde lipo,nu;


kad smo došli do plaže, oni kupači i sunčači su nas čudno gledali. Da nas nebi čudno gledali i mi smo se uklopili u raju. Svukli smo se i ko mala dica se zalećali u more, i prskali se. Undak su došli neki čovici i rekli nan da nepravimo pimzdarije.Mi smo rekli da nećemo. Undak ji je Feby pitala di smo, a kad su oni rekli Tel Aviv, opet smo od radosti se zaletili u more i jopet se prskali.Undak su nas potrali sa plaže! jebo plažu, pogotovo sad kad znademo da smo pogodili grad. E sad samo moramo nać kuću naših Boruta i Vesne.To nebi tribalo bit teško, jerbo imademo sliku balkona. Nemere bit da ima takvi balkona miljun ovde.Ono je jedinstveni balkon sa jedinstvenon odrinon. Toza kaže da ćemo ga nać brez po muke, i kad on to kaže mi mu virujemo. Da bi našli balkon moramo odat po gradu. I undak smo se uputili kroz grad inašli jedan kafić i zasili u nj;

Sili smo u kafić i undak je Slatkogrko pitala konobara:"Did ju no Borut end Vesna?a?" Konobar je zavrtijo glavon da ji nezna a Pajo je rekajo:"Sunpomujeben kako ji nezna, morebit da ni on nije odavde, vidiš kako je plavkaste kose.ko zna odaklen je doša" konobar ga je samo tupo gleda i istovarijo nan kave na stol.Posrkali smo kave i krenili dalje.
u neka doba smo prigladnili i odlično nan je došlo kad smo najišli na ove babe:

One su kako i sami vidite nešto pekle, i to nešto, ma rekla je Feby kako se zove, a ja zabovarijo, međutin odlično je za jist. I još je lipše to što smo svi dobili po jednu tu njijovu privrtu, a platili samo pet komada. U tome času san se sitijo Sandrkana, i dok niko nije pazijo jamijo san još jednu privrtu i utra je pokojnomu Tozi u gaće.Za Sandrkana.
Dotad je bilo sve u redu. Problemi i pimzdarije su počeli kad smo ušli u ovu ulicu:

U jednome trenu dok smo pajo, Blues Toza i ja gledali neke đinđe, došle su do nas Feby i Arianna, i Selma isto. I rekle nan nešto što nas je sledilo! Uglas su trabunjale da su se Mama, Slatkogrko, Kvadar i Maja odvojile od njih i pošle balanzat po ovin barakan. Nakon nekoliko minuta više ji nisu vidile a poslje ji nisu mogli nać. Tražili smo ji nekoliko minuta, i undak odustali, jer par ljudi koje smo pitali rekli su da ji nisu vidili. Sad ćemo se ako Bog da vratit do tobusa po Sandrkana, pa da jih on traži. Njušenjen. A morebit i da se same vrate.
Eto, zato nemeren više pisat jerbo ji moramo tražit. A kad njih nađemo, jopet ćemo tražit balkon!
Živci bili!!

petak, 12.05.2006.

ŠALOM IZRAEL; ŠALOM VESNA I BORUTE; ŠALOM SAAARA; ŠALOM SREEETNAAA...

Aha! Eto nas u Izraelu! nego šta! Fala dragomu Bogu na testan i tobusu pa smo se iskobeljali iz Negeva!
Pričala feby da se jadni Mojsije ovdan vrtijo četrdeset godinica, a mi evo samo par dana. E, ali sve se mislin da je Mojsiju bila ova naša pamet, još nebi izaša iz pustinje,još bi se vrtijo! a on je brez tobusa, brez teste i sa puno svoga svita biža da ga ne sataru u papar i dovejo svoj svit na odredište. mi nemamo tako puno svita, imamo karte, tobus, teste i đava će znat kliko će nan tribat da nadođemo do odredišta. Ako ga nađemo uopće, jer je meni priča jedan naš misijomar da su te zemlje u africi sve iste. Undak se ja mislin pridložit ovin mojin suputnicin da kad uđemo u prvu od tih istih zemalja, nju proglasimo zinbabvejon pa ko ga jebe. Ovi naši u Rvackoj ijonako neće znat di smo, moremo srat šta oćemo. Najkraće koda oni znadu di je zinbabvej, biće su bili tamo.
Nego da se vratin na ono bitno, na putovanje! Prije toga samo da se potužin da sve više sam sebi sličin na onoga poštara iz maloga mista, onoga meškiljavoga, ušudnoga, ma znate na koga mislin. A prije san se sam sebi činijo ko homer!
ajmo, putovanje!
Kako nas je Pajo sve ispripada sonon svojon glupošću paljenja grma jebogabush, nije nan se bilo lako uputit. Ali smo bili sritni jerbo smo naši paju kojega smo zagubili, i jerbo su one tri uspile istrenirat sovu, pa smo i poruku od drugoga dila ekipe dobili. Irudami i Kralica je dobro! vidili ste šta korkodilima čini, e sad zamislite kako je meni!

Uglavnon, prošli smo negev brez zustavljanja, jerbo se pokazalo da kad se ustavimo više neznamo oklen smo došli ni kud ćemo dalje. Zapovidili smo Paji koji vozi da vozi ravno i brez stajanja, a ako se ustavi da ne gasi motor i da se ne ominje. Da se ustavi tek kad vidi prvi znak. To nas je koštalo probušenoga tobusa a jednoj rampi jerbo Pajo kaže da STOP njemu nije znak. A Bože moj jesu to fini ljudi tamo! Odma su nan se ispričali što su nas gađali protuavijonckin topon jerbo su mislili da smo mi neki drugi. I pofalili su nas, pogotovo Paju da bi moga bit odličan bombaš samoubojica. Oni su nas uputili da iđemo samo ravno i ne bojimo se.
I oni drugi su isto tako fini ljudi. Oni su samo drugačije obučeni. Ali su gostoljubljivi čudo jedno. Čin su nas vidili odma su nas spazili i počeli nan dobacivat u tobus neka njiova pića u bocan. Samo nan je bili čudno što iz svake boce viri nekakva krpetina i gori. Feby nan je objasnila (nema je svit) da su to nekakvi kokteli, samo ja zabovarijo ime.

Tako smo mi vozili, vozili, vozili, još nas ovi dvaput častili pićen a meni bilo čudno što Selmičak, Arianna i Pokojni Toza uporno izbacivaju te boce čin koja doleti. Nisu uspile ni pod dotaknit. Kako je oni izbace a oni doli bižu kako ji noge nose. Ima bit da oni ne žedne ka mi na ovome pustinjskome sumcu. Ovi drugi su nas samo još jednon gađali topon ali to je bilo zbog brze vožnje pa jin ne moremo zamirit.
Prid jutro smo izbili na more. Koje - ne znan. Ni ovi grad što se vidi ne znamo koji je. More bit da smo blizu a more bit da smo daleko od Vesne i Boruta.

Mi smo to uslikali i ti van vako izgleda



Ovde smo odlučili se ulogorit dok nan neko ne kaže di smo.

VEEESNAAA! BORUTEEE! AKO PRIPOZNATE SLIKU DOLAZITE PO NASSSS!!!

četvrtak, 11.05.2006.

SPEMCJALNO IZVJEŠĆE ODILJENE SKUPINE

BRACO JE POSLA JEDNO A KRALICA DRUGO RADI BALANCE SOVE DA NE PRIGINJE NA JEDNU STRANU!

Kako smo vas već izvjestili, mi smo bili u potrazi za Kralicom. Njenu sliku smo pokazivali svima okolo….i undak odjednom….neki nam je ribar reko da je vidijo sličnu osobu kako sa blimkerom u ruci ide prema oblama Nila, te smo i mi pohitali tamo.

Kako Nil baš i nije nešto kratka rijeka, trebalo nam je dobrih pet minuta da nađemo Kralicu. Upravo je bila zabacila blimker te pjevušila:
«Trči mama kukumka, kukumka, trči tata Taranta, Taranta….»
Uz to je još škrgutala zubima.


Odma je nju Vamzemaljac koji nije sa ove planete priuptio jel ona Kralica našto je ona potvrdno kimnula glavom, odsutna mislima. Jedva smo mi njoj iščupali onaj blimker iz ruke. Moro nam je i Antuka pomagat, dok su Antukine pice stajale sa strane i sve to promatrale pomalo ljubomorno.

Kad smo napokon uspjeli, Kralica nam je objasnila da je ćela ufatit kokdrila koji je prema predanju pojo maloga Ju Ju. Undak smo joj objasnili da je to samo pjesma i da to ništa nije istina. Međutim…..taj momenat je nešto zagrizlo u blimker. Svi smo upregnili sve sile da izvučemo to nešto i uspjeli smo. Sad Kralica ima nove cipele i torbu od kokodrilske kože.


Ijako nije bilo lako….jer je Kralica u jednom momentu upala u Nil pa smo je morali izvlačit i reanimirat (gluho bilo). Antuka jom je davo usta na usta, a ja i Vanzemaljac smo joj ćeli masirat prsa. Al jebga, Kral sazno za to pa poslo upozorenje da ne diramo Kraličina prsa, te je i taj zadatak preuzo Antuka na sebe. Sad Kralica malo teže diše, ali je dobro.

Mi smo napokon krenili prema Vesni i Borutu. Cjelo vrjeme ponavljamo u sebi SHALOM (čitam i izgovaram ŠALOM). Uz put smo nabasali na neke bedujine koji su ćeli kupit Kralicu. Međutin nismo se uspjeli dogovorit za cjenu te smo nastavili dalje. Srešćemo se sa avutobusom neđe đe se dogovorimo. Vratite nam sovu čim sleti.

Vaš Braco

Nakon što san se jadna i kukavna vrnila u Dolinu kraljeva u onu svoju grobnicu jerbo se Braco, Vanzemaljac koji nije s ove planete, Antuka i njegov harem pica nisu pojavili kod Keopsove piramide u 19.27h ja san van judi moji nastavila kopat.
Kopan ja tako kopan i najedanput mi se zid sruši prid očima a prida me se ukažu stepenice po metra široke i visoke baren isto toliko. Nikako u isti tren me zapljusne vonj trista krepanih mački hermetički zatvoren par iljada godina. Ako tada nisan zanesvistala judi moji, neću nikad. A Kral može uz moj blagoslov ne prat noge idućih pedeset godina jerbo ne vidin kako bi mu to mogla nakon ovoga zamirit.
Kako mi vrag nije da mira pođen ja silazit niza te stepenice, zapravo više se nako alpinistički spuštat nizanj. Negdi na trećoj stepenici san se okliznila pa mi je u to ispala bakterija i oko mene je nasta mrak ka da san u kakvon grobu (poslin san svatila da je usporedba sve samo ne figurativna). Nekako san se spustila niz još pešest stepenica i u mraku Božjon providnošću napipala meglajticu. Kad san je iz četvrtog pokušaja napokon upalila učinilo mi se da san umrla jerbo je oko mene sve blištalo a kad san došla sebi jemala san šta i vidit.


Kako ja ne znaden čitat ovo njiovo pismo (Feby bi mogla znat pa kad vidi neka privede) a čula san da je cila Karterova espedicija pocrkala zbog nekakvog prokletsva nije mi padalo na ovu moje pamet dirat srakofag koji je bija drito isprid mene. I tako san van ja judi moji bržanboje ugrabila ono šta mi se našlo na putu i utekla odande ka da me svi vrazi gone.

Na izlazu san postavila malo TNT-a jerbo mi se nije dalo vračat onu svu zemju na njeno misto i da ko ne bi dira svo to blago dok se naša dična espedicija ne vrati po ostatak.

Ispravak netočnog navoda: lov na krokodile nije bija inspiriran malin Juju. Čula san ja za nikakve krokodilske postole i borše pa san odlučila sama provjerit. Izvadila san ji najmanje desetak prije nego je Bracina kompanija došla ali nijedan nije ima ni postole ni boršu. A kako san imala krokodilske kože za izvoz odlučila san jih sama napravit za sve žene u tobusu. (prve su ispale vako)




Muški mogu dobit postole ako ostane ritaja. Sve ostalo je kako van je Braco ispriča.

Ostavita Kralica

ponedjeljak, 08.05.2006.

Fala Bogu živi smo!!! (put za Zinbabvej - dijo neki)

Kako i sami znadete naša svjecka espedicija na svomuputu za zinbabvej, je prošla kroz još jedno misto važno za povjest. I zemljopis isto. A irudami važno je to misto i za prirodu i društvo. I za rvacki jerbo smo se mi tamokarec potpisali na glagoljici. I tako ostavili trajni znak Rvackoga pisma i kulture! To se misto zove Petra! Iz rečene petre smo krenili bržambolje jerbo su u neka doba iz onoga hodnika izletili neki čovici, vriskali, kumili rukan u nebo i gledali u nas krvavin očiman. Tako smo se brzon potrpali u tobus i krenili brzinon munje koja ima astmu da izbjegnemo njijovo očito zadovoljstvo što smo se potpisali u hodmiku. Još su oni za nami trčali na devan, vikali nešto, i pokazali nan još jedan svoj običaj, da pucaju za dragin gostiman. undak se je Bluz uspejo za antikvitet i tako je đava lipo odnijo i deve i čovike. Više ji nismo čuli...
U neka doba je na tobus sletijo bracin golub pismonoša, a moremo ga zvat i knjigonoša kad je o Bracinin porukan rič. Tako smo se obradovali da mu nisan uzejo za zlo što mi se posrajo ravno na čelo.U porukan nas Braco obavješćava da su oni dobro i zdravo, što ste imali priliku pročitat i da tražu Kralicu pa će za Izrael. Isto tako nan je otvorijo oči po pitanju paje, jerbo mi nismo ni primjetili da ga nema. Kad smo proljudikali o tomu slučaju, Pajinu, došli smo do saznanja da ga niko nije vidijo od Kabula, kad je oša srat iza kuće.Morebit smo ga tute zagubili.Jednon će ga to njegovo sranje glave doć. Pošto smo mašala daleko od kabula, pa nema smisla da se vraćamo nazad, a pošto je Pajo snalažljivo i bistro momče donili smo jednoglasnu odluku:"Ko ga jebe, nek se snalazi, zna di smo pošli!". Moran van objasnit i kako nismo vidili da ga nema.Najime u klraju tobusa, na sečiji je nabacana svakakva roba i tute je Pajo volijo prileć, a kadikad bi se zamota u tu robetinu da ga nemereš vidit. tako smo mi mislili da spava ko krmak! I nismo ga budili.Kad bolje razmislin nismo ga ni mogli budit ni da smo tili jerbo uopće nije bijo u tobusu. A da vi ne pomislite kako kad je toliko robetine tamo nabacane, naše žemske ne vode računa o igijeni i uređenju tobusa moran van reć da to nije istina. Tobus nan je uređen i mirluhan odkad su one snami.Samo Sandrkan još smrdi.
Nego da se vrnemo na glavno, na putovanje! Ljudi moji koja je ovo budalasta zemlja, plaže ima kilometrin ali mora nigdi. I ne ulažu čini mi se u turizam. Jerbo cilo vrime nismo vidili ni jednoga kupača. Ni sunčača isto.Da je nami ovolika plaža irudami bila bi puna čeha, pa nek odaju do mora.Kad je ovliko žala znaš da je negdi more.
Nego, kako je ovde sve isto mi smo van se , nećete virovat malo izgubili. Neznamo kud ćemo. Neznamo ni kud nećemo, jerbo je svugdi isto i svugdi ravno. Nemeremo ni naprid ni nazad, jerbo neznamo di je naprid a di nazad. A znamo se mi, znamooo se orjentirat.Po mahuni, ovi mahovini narafski. I undak smo uputili Mamu, Slatkogrko i Kvadar da nađu neko drvo i njemu pripadajuću mahovinu. Nisu našle drvo ni mahovinu, ali su našle dvi sumčanice i jedan osip od sunca, po koži. Kako misija nije uspila odlučili smo čekat kakvoga prolaznika pa ga priupitat za smjer. Za vrlo kratko vrimena cirka neki 12 sati naletija je jedan bedujin. Malo je bijo čudno obučen, drugovačije od ostalih koje smo viđali, a skroz je bijo drugovačijo od onoga što su ga mama i Arianna mlatile jerbo nigdi na njemu nisi moga vidit modricu. Selma ga je prva ugledala i poletila knjemu da ga pita za smjer za Izrael, a on ništa nije govorijo, samo je piljijo u nju.Irudati kako i neće kad je u onoj žurbi kad ga je ugledala zaboravila grudnjak obuć.Pa mu je ulipšala dan! kad smo mi ostali došli undak je odvojijo pogled od selminih Božemiprosti, i uputijo nas. To smo i uslikali da ostane upamćeno na pičkersu:

čin je pokaza rukon, sija je sa svijin pajdon na nekakvoga prdavca i oša svojin poslon.I to smo uslikali:

Dugo smo se još pitali šta je radijo onon drugon rukon???
Svejedno uputili smo se kud nas je uputijo. I vozili, vozili, vozili, vozili. A undak prid zoru smo vidili nekakve kuće, đavla kuće tvrđavu, nu šta smo vidili:

Došli smo do vrata i uputili Feby, pošto ona zna jezike da priupita di smo to? Pričala je s nekin čovikon u crnoj monturi i mavala rukan, i malo-malo pa bi se uvatila za glavu. Kad se vratila rekla nan je di smo:"Na Sinaju!" "Dobro, a di je to?"- pita je Toza iz svoga ležećega položaja.Odgovorila nan je da je to na granici Egipta i Izraela, našta smo se mi počeli veselit, dok nan nije rekla da je to s druge strane, i da nas je oni navrnuti bedujin jebamušarenpasmater krivo uputijo! E, sad mi je ža što ga Mama i Ariana nisu dovatile, njima se baš nekako omililo mlatit lokalno pučanstvo, poglavito bedujine.
Ali u svemu tomu ima nešto dobro, baren znamo di smo!
Parkirali smo tobus i nako grupno razgledavali tu velebnu planinu, naravfski odozdal, jerbo nan se nije dalo penjat. U neka doba, smo iza jedne okuke čuli:"LJUUUDIIII AJMEEE VAMOOO DOLAAAZIIII!!!"_-zavriskala je Kvadar gledajući u ovo:
Kad smo vidili svi smo popadali na kolina i samo blenili u grm.morebit mi i nebi tako reagirali, da nan Feby nije ispričala šta se ovde sve dogodilo, na ovoj planini. Ali tute nije kraj!
U jednomu času, dok mi tako klečimo i gledamo sad već podase jerbo niko od straja nesmi pogledat u grm začuje se glas:" PUUTNICIII IZ TOOOBUSAAA ZAAA ZINBABVEEEJ!"
"A?"-odgovorimo u glas
"JESTEEE LIII SVIII TUUTEEE?"-opet kaže glas
"Nismooo"-odgovorimo mi
"A DIII SUUU VAAN OSTAAALIII?"- opet će glas
"Za neke znamo,za neke neznamo"- odgovori Toza koji je najhrabriji jerbo je već mrtav
"AAAA ŠTAAA MIIISLIIITEEEE ŠTAAA JAAAA RADIIIIN OVDEEE?"-opet glas
"Neznamooo"-kažemo mi
"GRIJEN SE JERBO STE ME ZABORAVILI U KABULU JEBOVASSUNPOR, PA SAN DOŠA S NEKAKVO LADNJAČON DOVDE. SMRZA SAN SE KO PIČKA"- kaže glas i izađe Pajo iza kamena
Dalje nije lipo pisat jerbo dica morebit ovo čitaju...

I samo još jedna poruka: BRACO, ONI TVOJ GOLUB SE PRIVALIJA MRTAV NA SRID TOBUSA KO ONI PARTIZAN IZ VRDOLJAKOVA FILMA. UVATILI SMO JEDNU PUSTINJSKU SOVU PA JE SELMA ARIANNA I KVADAR TREMIRAJU DA BUDE GOLUB PISMONOŠA. KAD ZAVRŠI TEČAJ ŠALJEMO TI JE!!!

četvrtak, 04.05.2006.

Specjalno izvješće odneklen

Stiže izvješće. Krenili Vanzemaljac koji nije sa ove planete, antuka i njegove dvje priležnice te ja napokon iz one oaze. Pošto smo malo, ali samo malo, više popili nego šta smo htjeli, undak smo zaboravili vode ponjet. Na antukine pice smo natovarili dva suha žirafina vrata a na antuku pršut od iste živine. Daklem žirafe. Tako da imamo putem šta prigrist.

I krenili mi tako u nepoznato. Prvi dan smo dobili izvješće. Dotrčo golub ko brez duše. Uz nogu mu Pajina poruka da ste Paju zaboravili neđe u Kabulu. Vrćaj se po njega. Ili vrni Sandrkana pa nek Pajo jaše. Evo ođe pajo ćući i ćami ćekajući.


U drugoj puruci piše da je KRALICA ostala doma skroz naskroz ostavljena. Kralu, cccccccccc, pa kako si to mogo napravit čoječe brezobzirni. Ja sam Kralici poslo istog goluba brez krila da trkne i da jom prenese da ćemo je ja, Vanzemaljac koji nije sa ove planete, Antuka te njegove dvje pice, čekat kod keopsove u devetnes sati i dvadeset sedam minuta. Ali jebemtikupus zaboravili mi sat pomaknit i naštimat vrjeme. Pa smo mi došli malko kasnije.

Još smo usput imali malih problemčića. Najime kako smo zaboravili vodu mi smo cjedili nekako korjenje te smo dobili proljev. Već sam napomenijo da smo dalje srali nego pišali. Problem smo imali i za napojit Antuku i njegove pice. Trebalo je iskopat tolko korjenja.


Sad odosmo potražit Kralicu. Pošto je ona ipak žemsko, potražit ćemo je na prvom pazaru đe se prodaju haljine, vanculeti, marame, šalovi Dinama iz Zagreba te razglednice iz Banja Luke. Priložili smo i sliku. Valjda će je neko prepoznat.


Čim je nađemo krećemo kod Vesne i Boruta. Tamo je već bila neka ekipa na sjelu pa se nadamo da jim je ostalo štagoć za nas.

Vaši Vanzemaljac koji nije sa ove planete, Antuka, prva pica Antukina, druga pica Antukina, ja i može bit Kralica (ako je nađemo).

srijeda, 03.05.2006.

SPEMCJALNO IZVJEŠĆE OSTAVITE KRALICE

OJ TOBUSE SVE TI GUME PUKLE
ŠTO STE MOGA DRAGOGA ODVUKLE OOOOOOOJ!

Evo ima dana nekoliko, more bit i malo više, da je ona moja nesrića skupa zajedno sa onin drugin nesrićan imenima Braco, Pajo, Blues, Vanzemaljac, pridruženin nehumanoidnin članovin Sandrkan i Antuka uputila se na niku espediciju po tamo nekin zemljan koje ja jadna ni napisat ne umiden.
I gledan ja tako, raspisa se bome oni moj. Ima bit da je više rići uputija cilome svitu u ovi nekoliko dana, more bit malo više, negoli je meni u sve ove godine.
I dobro, mislin ja tako sama sebi, a kome ću jadna ti san i kukavna, neka... baš lipo piše, more bit da se i mene siti pa donese kakvi vanculet da se imaden ćime pokrit kad bude u koju drugu espediciju odlazijo. More bit će nešto i naučit od tega pustega svita šta će ga vidit, kakav stranjski jezik, jerbo od svi jezika na svitu, on je judi moji do sada zna samo za teleći.
Aaaaa ne!
Niti je štogod naučija niti je vanculet kupija. A ako je i kupija sigurno je završija na glavi koje od oni ženskinja šta su ih pokupili puten. Znan ja, vruće je tamo i moraju se bidne pokrivat po glavi ne bi li baren one jadne zadržale koju sivu stanicu jerbu kako su ovi muški krenili do kad dojdu do tog Zajebambveja neće se sami znat ni popišat a kamoli vratit u Rvacku.
I neka su poveli žene, da jin njih nije bili bi i posrani i popišani, a čini mi se i gladni. Samo mi nije pravo vidit da usrid pustinje u kakvoj mu je baba za drugoga rata bila nosi sumcobran brez velike potribe. Moja Feby, ne boj se ne bi za mnon. Ja bi po njemu mogla i krepat od vrućine. A more bit da se bidan popravi. Ako ništa, ono ću ga moć po potribi ucjenit.
U znak protesta, napuštan ognjište, jebe mi se živo za plamen ili kako god. Najranije ujitro sidan u avijon i letin u Egipat. Čula san da u Dolini kraljeva imaju još koju grobnicu za otvorit, a kako u tome poslu ima puno kopanja, a ja san fala Bogu kopanje dotorirala (malo na dočiću malo na njivi) undak mogu bit tin velikin znanstvenicin od nikakve pomoći.

Recite mu ako me triba da me more nać malo dalje od Tutankamonove grobnice, ne znan na livo ili na desno, ali sve je to u koji kilometar.

OSTAVITA KRALICA

ponedjeljak, 01.05.2006.

Bem ti pumstinju i žalo! (put za Zinbabvej)

O B A V J E S T!!!

Vako: čuj i počuj, slušaj amo:

Mala, kupi te prnje i pribaci se, kako god znadeš u Izrael do Boruta i Vesne. Tamo ćemo te pokupit čin dopilotamo. To ti je prijateljica Feby sredila jerbo je rekla da i ti dobro pivaš pa da ćete undak pivat skupa.

Braco, jebenanse i za te i za Antuku što okolo skače po nosorogican i za Vanzemaljca isto. Bijaše ić s nama pa ne bi imali problema. Al me čudi kako niste jučer zvali upomoć ka ste bili s onin plesačican. Dokotrljajte se do toga Izraela kako god znadete.

E sad ka smo poručili šta smo imali poručit moremo van ispripovidit di smo i šta radimo. Vako:
Ka smo utekli od bedujina ili ispravnije spasili bedujina od one dvi što su pomanitale a ujedno i nas spasili od krvne osvete njegovi bedujina uputili smo se u crnu noć. I vozili smo kroz crnu noć. Ustvari Pajo je vozijo krou crnu noć. On su tin nije ima problema jerbo se napijo pa je ijonako po puta spava. Al smo mi drugi su tin imali problema pa se molijo svak svomu Bogu. I spasijo nas je sve. Spasijo nas je tako što je Pajo pa s volana pa je undak tobus stanijo jerbo mu je pala i noga s gasa. Tute smo odlučili prispavat.
Ujitru nas je trznila nečija vika. Sandrkan je počejo lajat, žemske su izletile iz tobusa a ja, Pajo i Blues ko pravi heroji i zaštitnici smo gledali oće li in se šta dogodit pa smo undak izašli. Ka smo izašli imali smo šta i vidit:

Ona što je vikala je bila Mama44, jerbo je išla obavit neke stvari Božemeprosti, pa kad je vidila zidine i deve, undak je kriknila, jerbo se još nije razdanilo pa ko zna šta se njoj bunovnoj učinilo! Kad smo izašli iz tobusa, undak smo ošli do ti zidina i gledali ka telad u šarena vrata. Irudati, sve okolo kamen, a u kamenu kuće, zidine, palače, koda smo u priču upali. Undak je Toza pita Paju:"Di smo?", a Pajo je mramoran odgovorijo:"Jebemisunpor ako znan!". Tad smo i skontali šta je prouzročilo izbacivanje paje iz sedla, ovi oću reć iz sica vozačkoga, opizdijo je ravno u neku kamenčinu, i tako naslonjen je tobus osta do ujitru. Samo mi nije jasno kako mi drugi nismo skontali. Svejedno kad smo se okripili, išli smo u običlazak toga čuda na koje smo, ma zamisli opet slučajno nabasali. I šta bi mi da nan nema naše Feby, em piva, em znade(baren kaže da znade) di smo.
Otvorila rečena kimšobram, i sve nas vodi okolo po tomu čudu božijom i govori:"Dragi moji, ovo di smo mi zapeli, se zove Petra!" "Kakva Petra irudati"- ja upita, a drugi samo otvorili usta i ništa ne govore, samo bleju okolo."Petra"-započne opet naša vodička"Petru su napravili Nabatinci, davno, a oni su van bili..". E, jebi ga- vikne Bluz, oni su to davno napravili, pa vidijo ja da nešto nije u redu, kad je vako spižđeno sve! Nato Pajo doda "Ti Nabacici, kako ono, nabasisi, kako god, di su oni sad??". I bilo je još miljun pitanja na koje nan je naša Feby sve lipo odgovorila. Đava zna i ona jeli istinu govorila. Mi smo je slušali koda je istina.
Undak smo se još malo šetali, ali smo se prija vezali dugin konopin za tobus da nas nebi đava daleko odnija pa da se ne pogubimo. Svitu moj ko bi se ovde izgubija nebi ga ni inkasator za htv naša više. Kad smo se naslušali povjesnih činjenica, i obašli malo okolo, odlučili smo da moramo ostavit svoj trag ovde, da smo bili, ko prava svjecka espedicija. Bilo je svakakvi prijedloga, da ostavimo tobus(budalasti Bluz),da nataknemo zastavu na jednu od ruševina( Kvadar) i ostalih, nji neću nabrajat, jer su bili još benastiji. Undak smo odlučili da moramo napisat nešto, uklesat da buduća pokoljenja znadu da smo ovudan prošli. Cili smo dan po onomu ćelopeku tražili pogodno misto, dok Toza nije dotrča(to se samo tako kaže) i reka nan da odemo vidik kakvo je on misto naša. Odma smo pojitali. I naša je ! Lipo misto! Neki hodnik, dobro, oni nabasisi ili kako se već zovu su ga malo usrali svojin crtkarijan, ali smo mi odlučili da je misto dobro i da ćemo tute ostavit trag. Ovin puton još jednon pofaljujen druga Tozu koji je brez obzira na to što je mrtav, a to su objektivne okolnosti, učinija veliku stvar i naša pravo misto. Ovin puten pofaljujen i Sandrkana, koji ga je vuka dotamo i nazad.
Undak smo se dali na posa i brzo se dogovorili: Ja kako znaden glagoljicu, a tili smo tako napisat da nemere svaka pizda pročitat, nisan mora uklesivat slova. Ja bi ji crta, a Feby koja je zajedno sa Kvadron, Slatkogrko, Mamon44, Selmon, Majon i Ariannon smišljala tekst, dodavala je papir Paji.
Pajo je undak zapovida Bluzu kako će klesat, a Toza nije ništa radijo, jerbo je našajo misto i jerbo je mrtav.
Kad smo isklesali to van je izgledalo, i još uvik izgleda vako:

Kad kliknete na pičkers pojavit će van se velika, a to je vrlon bitno da bi vidili koji je trud tute uložen. Bluz kaže da su ga najviše zajebavale one njijove crtkarije i muve. Ma ko je vidija crtat deve po hodniku ljudi moji.
uglavnon na tomu tamo piše sljedeće:

Dana gospodnjega godine 2006.
Ekipa svjetcki putnika je slucajno
potrevila ovo misto zvano petra.
Da se znade za buduce generacije
ostavili smo ovi tekst.
Espedicija u sastavu
pajo
kral
braco nek nije s nami
vanzemaljac ni on nije s nami
feby
maja
slatko grko
kvadar
mama44
blues
selma
arijana
pokojni toza
i sandrkan i antuka

Tako smo mi ovde ostavili svoj znak , da se znade kad prava espedicija putuje. Samo mi nije jasno kako niko prija, osin oni nabisisa nije ništa pisajo i crtajo. Morebit da smo mi to prvi našli!!!
Sutron iđemo dalje... e, da sada smo u Đordanu kaže Feby. Jebamešarenpas kad ona nije skroz pukla, kako ćeš bit u Đordanu kad je on u Ameriki, i čovik je ? Kako bi mi svi skupa s tobuson stali unj? Pa nije oni kit iz biblije...
Živci bili!!!

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv