Komentari

pegy.blog.hr

Dodaj komentar (54)

Marketing

  • just...tiny

    joj, ja sam pekmez...stvarno me lako rasplakati...Al se uvijek rasplačem sa razlogom.

    avatar

    12.06.2005. (23:28)    -   -   -   -  

  • Big Blue

    Suze su dio života -radosti,smijeha, tuge, bola...I ne mislim da si pekmez, meni je sasvim razumljiva ta potreba za suzama u nekim situacijama. Ono što mi je definitivno enigma to su te činjenice o muškarcima koji nemaju potrebu za suzama. Je li to stvar psihe ili se razlog skriva negdje drugdje...pitam se.

    avatar

    12.06.2005. (23:33)    -   -   -   -  

  • freestyler

    nije mi tesko zaplakati i ne stidim se toga, ja palcem i kad sam tuzan i kada sam sretan, doduse u zadnje vrijeme nesto manje, neznam ni sam zasto je tako, malo sam se cak i zabrinuo zbog toga...

    avatar

    12.06.2005. (23:35)    -   -   -   -  

  • Georg

    možda muškarci plaču samo malo manje vidljivo...

    avatar

    12.06.2005. (23:37)    -   -   -   -  

  • armin

    dobar post...tema je intrigantna...svi želimo biti jaki a suze su navodno odraz slabosti, licemjernog patrijarhata.....suze su voda....a vodom se čistimo...emotivno...kad je plač suh, više nas boli...ali ja mislim da sam naučio plakati...

    avatar

    12.06.2005. (23:54)    -   -   -   -  

  • armin

    taman sam pomislio kako vo nisam najbolje artikulirao...kad gle...nema mi komentara....još bolje...

    avatar

    12.06.2005. (23:58)    -   -   -   -  

  • Blokče F. Kobajaši

    Pokušavam se sjetiti kad sam se zadnji put rasplakala i ne ide. Ja sam u pubertetu imala plačljive faze koje su bile neizdržive, ono baš pretjerano. A sad moram priznati nisam baš laka na suzama. Ne znam, meni se čini da takav jednostavno jesi ili nisi. Ne znači da me nešto nije rastužilo ili pogodilo ako ne plačem. Jednostavno ne reagiram automatski na taj način. Ali zdravo je sa plačem izraziti emocije, kao i smijehom.

    avatar

    13.06.2005. (00:19)    -   -   -   -  

  • circadian

    ne slazem se s fizioloskim objasnjenjem - u hipolamusu definitivno ne postoji takav centar kod zena - sve je to samo dobro, staro uvjetovanje podrazaja... odnosno socijalizacija djecaka i curica kao sto si dalje elaborirala...

    avatar

    13.06.2005. (00:49)    -   -   -   -  

  • Katarina_S

    I ja sam hipersenzibilna,preemotivna,suzim i uz Disneyeve crtice,narocito Bambi:) Muskarci?? P a evo,vecina onih koje ja poznajem placu iliti...kaplju iz ociju,kako god to nazvali. Misterij?! Ne znam,mozda sam ja nevolja;) Pusa za noc laku.

    avatar

    13.06.2005. (01:03)    -   -   -   -  

  • sama, pa šta

    teška sam na suzama jer sam otupjela nakon teškog razdoblja u mom životu. ali zato me neka reklama sa nekim malim psićem raspekmezi ili u tišini svoje sobe isplačem svoje. muški ne plaču jer to nije za jake, snažne muškarce. ne plaču jer će im se rugati djeca, kasnije cure...koja količina gluposti s kojima su naši stari, a nažalost toga ima još i danas, tlačili mušku dicu.

    avatar

    13.06.2005. (01:03)    -   -   -   -  

  • gogi

    Nekad sam mogla stvarno zaplakat na svaku sitnicu, ali danas vrlo vrlo teško.I to me već počinje brinit. Šta se promijenilo pa nema suza. Jedino di zaplačem je kad moje zlato nešto zaboli a ne znam kako joj pomoć. I kad gledam romantični film. Zašto me ne pogađaju ljudske sudbine više onako strašno kao prije? Pretvaram li se to u kamen ili oguglalog monstruma? A mislim kako su i muškarci vrlo emotivni, ali kroz život idu s onim "pa nisi žensko da stalno plačeš" i tako ih se odgaja i onda imaju traume iz djetinjstva. Zadnji put sam vidila da zakoniti plače kad je umro Papa, ali kad je vidio da sam ja vidila brzo je pobiga iz sobe i kao nešto mu upalo u oko. Pa nije to sramota plakat. I tad kad sam vidila suze u njegovim očima javila mi se nenormalna ljubav prema njemu (mislim još veća nego do sada). jer ima srce....

    avatar

    13.06.2005. (01:04)    -   -   -   -  

  • espadrila

    hm...placem kada mi se cini da cu inace eksplodirati, najcesce pod tusem. a muski, barem oni u mom zivotu, isto placu. manje, povucenije, sramezljivije, ali placu.

    avatar

    13.06.2005. (02:34)    -   -   -   -  

  • blond lady

    placim isto na te stvari kao i ti ..a ima isto i zena kao i muski koji ne placu ili jako, jako rijetko, nebi to uzela samo kao muski fenomen...mosta je kod muski to zbog odgoja da je plac samo zenskima dozvoljen :)

    avatar

    13.06.2005. (06:34)    -   -   -   -  

  • Cookien svijet

    hm, ja se ne rasplačem često. mora se raditi o nečem stvarno potresnom i gadnom. i kad se rasplačem nastojim to činiti u privatnosti, a ne pred drugim ljudima. e sad što se tiče muško-ženskih razlika... bojim se da je stav moje majke da djecu treba odgajati jednako, bez pravljenja muško-ženskih razlika, rezultirao time da sam ja ispala prilično muškobanjasta u nekim stvarima. pa tako i u plakanju. zato ti za to pitanje nisam baš kompetentna :))

    avatar

    13.06.2005. (07:06)    -   -   -   -  

  • :: e - storm ::

    joj, i ja sam živi pekmez kad se radi o tim temama... i mene zanima to pitanje o muškarcima... zanimljiv post... pozdrav ... :)))

    avatar

    13.06.2005. (07:17)    -   -   -   -  

  • trill

    U principu plačem samo na lijepe stvari. Malo naopačke, ali tako je. Zacmoljim na happy endovima u fimovima, čak i u reklamama (jedna telefonska mi je bila najgora, kad nazovu baku na božić), plačem kad naši pobjede negdje u svijetu u nekom sportu ili bilo čemu, plačem na školskim priredbama od klinaca (ne moraju biti moji klinci), uglavnom od lijepih stvari. Kod tužnih, ružnih i loših se obično zatvaram u sebe. Možda se pod pritiskom pretvaram u muško ;))

    avatar

    13.06.2005. (08:13)    -   -   -   -  

  • Friva

    To da muškarci ne plaču su tipični stereotipi. Psiholozi kažu da nije dobro dječacima zabranjivati da plaču jer nisu curice. Možda su zato muškarci frustriraniji zbog žena, baš zbog toga...iako se baš i ne bih mogla složiti s tim jer sam srela tako izopačenih i iskompleksiranih žena...normalno je da plaču i muškarci...meni to ne smeta iako moj muž nikako da zaplače, osim od sreće svaki put kada je postao tata...

    avatar

    13.06.2005. (08:24)    -   -   -   -  

  • maja

    ovu priču s naslovnice nisam pročitala niti neću jer se ne usudim. da, i ja sam stvarno osjećajna, plačem na sve živo, nemrem se skontrolirat makar bih voljela. recimo, one reklame na tv-u s djecom. ili špica za Dobrojutrohrvatska. uvijek plačem. a u ozbiljnim stanjima, koja "zahtijevaju" suze, mislim da se ok držim. otugujem, pa se vratim u svijet. ne volim ljude koji se time razbacuju, i žele time plijeniti pozornost. muški koji (ne)plaču? da, rijetko ih vidim da plaču. neznam zašto.

    avatar

    13.06.2005. (08:32)    -   -   -   -  

  • beštijica

    Ajme meni, ne sjećam se jesam li dvaput u životu zaplakala na film, dramu ili tužnu priču. Mene takve stvari naprosto ne diraju jer ih doživljavam kao fikciju, kao nešto što se ne događa IRL. Koliko se sjećam jedino sam sretno zasuzila kad se Bebili rodio, inače ni sreću ne pozdravljam suzama. Uglavnom plačem kad me netko razbjesni, pa od nemoći i očaja zasuzim, ali to je stvarno rijetko. Atipična žena, što ćeš... ;) Volim reći da se tek u zadnjih par godina učim plakati, ali ne ide mi Bog zna kako... :)

    avatar

    13.06.2005. (09:16)    -   -   -   -  

  • MaSanYa

    Kod mene postoje dvije vrste plača... jedan se pojavljuje kad doživljavam jake emocije, bilo tužne, bilo vesele... uglavnom, prije sam te suzice sakrivala, danas me baš briga. Druga vrsta plača ne pojavljuje se često, ona dođe uvijek kad sam preopterećena, nezadovoljna, kad danima skupljam stres... zapravo to onda nije plač, već ridanje, poslije mi bude lakše. Ovaj plač nikome ne pokazujem. Hard povremeno plače, tj. to je više kao suze u očima. Samo sam ga jednom vidjela da je "puko" i da je gorko proplakao. Tada je pred mene "isptresao" sve svoje misli i one za koje nisam niti znala da ga muće. Ne znam zašto to ne čini češće.

    avatar

    13.06.2005. (09:21)    -   -   -   -  

  • Lily

    Ja se ne rasplacem cesto ali kad krene - ne mogu stati - nastane prava poplava. A nii moja bolja polovica nije imuna na plakanje. Da li ga radi toga smatram manje muzevnim - cak naprotiv.... :)

    avatar

    13.06.2005. (09:31)    -   -   -   -  

  • Let me know...

    Ma teško da si "teški pekmez"... I ja plačem svako malo... od tuge ili sreće... od bola ili dragosti... svejedno... Volim pustiti suzu jer mi je onda lakše... I nisu muškarci manje emotivni... nego npr. moj suprug kaže da on uspije "zaboraviti ".. uzme i radi nešto drugo.... okupira se nećim drugim da ne misli na stvari koje ga bole...., ali ipak u jednom trenutku ostaneš sam i bez nekog posla i onda bum.... I MUŠKARCI PLAČU....vjeruj mi... samo mi to radimo glasnije, a možda čak i ne toliko češće... Pusa

    avatar

    13.06.2005. (09:42)    -   -   -   -  

  • Elena... Mama..drži..me

    uff draga moja ma nisi pekmez...najgore mi je kada se moram suzdržavati da ne zaplačem i onda iz mene krene lavina suza...svi mi plačemo i muškii ženski..svi smo ljudi..i svi imamo emocija..;-) ps:dobra tema..

    avatar

    13.06.2005. (09:55)    -   -   -   -  

  • POLIGLOTNA od-do!

    Ne plačem često, ali kad plačem... E kad ja plačem, to je žalost strašna, drži me po cijeli dan i neutješna sam... Za muškarce ne znam, muža sam vidjela da plače 3 puta u 11 godina.. Misterij, zbilja..

    avatar

    13.06.2005. (09:56)    -   -   -   -  

  • blog of a down

    Zašto muškarci manje plaču? Ne znam, ali reći ću ti zašto ja manje plačem. Mene nikad nije rasplakao neki film, možda kad su ubili starog Žuću, ali to je bilo daaaaavno. Kad su ubili Antigonu, ne da nisam plakao, nego mi čak i nije bilo žao. Ništa me ne može usrećiti, a malo što rastužiti da se rasplačem. Tužne priče čitam ravnodušno. Zašto bih plakao? Kao da se te priče ikako odnose na mene. Jednom smo ja i jedan moj prijatelj (koli je prilično osjećajan) bili u njegovoj sobi. S prozora je pucao pogled na narkiće gdje se bodu. Ja sam to mirno promatrao, kao neku najnormalniju stvar na svijetu. On mi je prebacivao kako to mogu samo tako gledati, kako mi ih nije žao... Možda iz ovog zaljučuješ da sam bezosjećajan. Ali nije mi to došlo s neba kao dar Božiji. Nekada sam bio osjećajan kao i ti. Ravnodušnost i bezosjećajnost sam vježbao godinama. Da sam toliko mnogo vježbao košarku danas bi sigurno igrao u NBA-u:)) Ali još nisam ni izdaleka blizu nekoj imaginarnoj savršenoj bezosjećajnosti. Ati si još puno dalje :b U nekoj vrlo "emotivnoj" situaciji se blago ukočim, skamenim facu i čekam da prođe. I za kraj, evo ti pjesma "feelings" od offspringa: /Feelings/For all my life i'll feel it/I wish I'd never met you/You'll make me sick again/Feelings/Feelings like I never liked you/Feelings like I want to kill you/Out of my life/

    avatar

    13.06.2005. (11:40)    -   -   -   -  

učitavam...