ponedjeljak, 18.09.2006.
dok čekam dostavu...
Eto ljudi moji tako ja sjedim u svom kontejneru na kat na gradilištu i nadobudno se jadna gladna odlučim naručit neku dostavu, i tak nazovem ja njih jer su kao blizu, BRZI i dobri i jos uvijek čamim čekajuć. 
Glad me ubija pa kao kratim vrijeme na blogu. Uglavnom sta mislite kolko nekom tko je 5 min autom odavde može trebat da skuha tijesto, zalije ga bolonjezom, doda sir i gljive na to onda to stavi u pećnicu da se zapeče. ja bi počela bacat oklade, al jbga sama sam u svom kontejneju pa ni to nemrem. Uglavnom tak ću ja vama malo pisat i kukak oko svoje hrane pa mozda i dođe, al polako gubim živce najme to mi je još jedino ostalo jer sam sve staro kaj je bilo pod noktima pojela, upravo sam pojela i nokat na palcu pa mogu reć da više ni noktiju nemam u principu pojela sam sve kaj se moglo pojest. Joj sad si već razmišljam da se prebacim na kosu, al bojim se da će mi se to zaplest u crijeva ak dobro ne prožvačem, a žvakanje troši jako puno energije pa bum ipak još malo provjerila dal je kaj ostalo pod ostacima noktiju.
Uglavnom da dok ja ovo pišem kužim da sam postala totalno disgrafična opće ne kužim koji mi je vrag. Dobro nisam nikad bila neki ultra majstor stenografije il neš slično, al ovo je fakat preludo. No možda je moguće da su mi od gladi već počele neke psihosomatske smetnje, moguće da ruke više ne slušaju mozak i da su počele pisat neke razne inačice prehrambenih proizvoda.
Uglavnom znam da meni nebu niš ak sad neš ne pojedem i da ja u svom organizmu imam zalihe za još n dana i da bi trebala razmišljat kak je svim jadnim ljudima u svijetu koji gladuju i umiru od gladi ne zato kaj im kasni dostava neg zato kaj zbilja nemaju šta za jest, al nekak mi je jako teško sad na to mislit jer znate kak se veli svakom su njegovi problemi najveći tj svak se sam o svojoj riti brine.
Nego znate vi kaj Maja i ja već tjednima (pod utjecajem genijalnih i obožavanih Gilmoreica o kojima ću drugi put) razmišljamo di u Zagrebu čovjek može nać nešto ala američke zalogajnice di možeš u ugodnoj atmosferi, za ne preveć love sjedeći pojest neku tak brzu klopu (ona se specijalno napikla na hamburger i pomfri), al imaju oni tam i one svoje mesne štruce i krumpire i omlete razne i svašta neš takvog. Svi koji sad razmišljaju o McDonaldsu nek se gone jer to je plastika živa, ja pričam o malom brzinskom hedonističkom doživljaju na tanjuru. Pa kaj to nije čudno mi koji bi i drek uvezli u Hrvatsku, ak bi nam rekli da je zapadni il američki nismo uvezli ovak nekaj, al da pa kaj je meni, pa naravno da mi nikad ne uvezemo ono kaj nam treba (mislim zbilja pričamo o državi koja s ovolkim morem ribu uvozi iz BiH).
Uglavnom sad je vrijeme da ja odem jest da da jest. Nećete vjerovat, al meni se dostava ipak pojavila da s onom jednom jadnom malom zapečenom tjesteninom s početka teksta. I sam da vam kažem i ja i ja koje smo se kladile jedna protiv druge smo izgubile jer se ja2 kladila na sat i pol, al ne morala je ipak bit njihova pobjeda gamad smrdljiva naime došli su nakon 1h i 45min (sat i četrdeset pet minuta).
No ajde sad kad jedem mogu reć da nije loše, al definitivno ne vrijedi sat i četrspet čekanja.
Pozdrav
Lulu
