dosta mi je svega
30.04.2006., nedjelja
Bljesak 1
|
Vozila su spremna za izlazak ali niko ništa ne govori, jedino su nam izlasci iz vojarne potpuno onemogučeni. Do danas smo mogli otići bar do grada da si kupimo neku klopu, do videoteke ili slično ali sad niko nije nikud smijeo. Neki su postali vrlo nervozni, ipak dosta ljudi nije nikad bilo u situaciji da možda ide na ratište, pogotovo hrpa njih koji su stigli iz bosne. Stigo je i 1.5. praznik smo mi opet nemremo nikud, telefon je zaključan a ja se nisam čuo s ženom več dva dana. Ubrzo bu ručak pa sam odlućio da umjesto na ručak odem do grada na telefon tako me niko neče skužiti da me nema. Kad sam išao kroz žicu skužio me stražar ali nema frke moji su na straži, žurim se da se što prije vratim da me ne zezaju ako skuže da me nema. Nije me bilo možda pola sata a kad sam išao prema vojarni vidio sam da prema vojarni ide nekoliko labudica, fak nije valjda da su došli po nas. Dolazim do žice a stražar pod punom opremom, opet uzbuna. trčim prema paviljonu tamo više nema nikoga, uzimam stvari i idem prema vozilima, zakaj nam uzbune uvjek daju pod ručkom. Svi su več na vozilima ostavljam stvari na kamion i odlazim do svog vozila, nema nekakve nervoze osim kod novih u ovome. Nakon pola sata šalju nas u paviljon ali bez opreme, labudice su ipak ušle u vojarnu, poćinje se pričati da se nekaj događa oko Novske. Odlazimo do paviljona i tamo nas postrojavaju, dolazi zapovjednik sa spiskom tri posade, naravno i ja sam na spisku. Nije bed na spisku su manje više sve rezervisti s kojima sam već bio masu puta na terenu. Ostali odlaze u spavaone uz neku čudnu tišinu, koda smo mi proćitani nekako označeni ili slično. Ja nemam taj osječaj, neznaju oni da je na terenu sto puta bolje nego u vojarni. Odlazimo do vozila i tovarimo ih na labudice mi odlazimo u autobus još neznamo kuda se ide. Prije nego krenemo dolazi Zeko i naizad saznajemo da idemo prema Novskoj ali da nebrinemo jer i ostali dolaze za nama, vrlo važno jel dolaze ili ne dolaze. U autobusu atmosfera na vrhuncu, sve iskusni ljudi i ljudi koji znaju sve šta treba u datim situacijama. Kolona kreče iz jedinice nije niko došao da se pozdravi osim Joze koji moli Zeku da i njega pusti s nama i ubrzo se i on ukrcava u bus. Vozimo se po autocesti, praznik je pa nema puno prometa. Nikad nisam bio na tom djelu pa mi je nepoznat dio kroz koji se vozimo. Ubrzo dolazimo do nekakve petlje, kolko kužim to je izlaz za Novsku stali smo vozila su još na labudicama. Informacija nemamo baš nikakvih, klasika sve je dosta konfuzno. Stigli su i neki novinari, jedna novinarka nas moli da ju pustimo da ide s nama (mislim da je bila iz Globusa) naravno da joj nisu dopustili. Dolazi đip i izlaze neki viši zapovjednici prepostavljam, naizad se nešto dešava. Pokret naizad skidamo vozila i šta sad. Od svih zapovjednika jedino s nama je došao Jozo i to na vlastito inzistiranje. Kud moramo ići niko nezna čovjek nam doslovno kaže, idite samo autocestom i naićičete na nekoga, mislim ono... Ali nema veze glavno da se nešto događa. Vozimo se ko divljaci, autocesta nikog na njoj a mi se s tenkovima i transporterima vozimo kolko idu pa valjda bumo nekud stigli. Vozili smo se nekih 10-15 minuta nigdje nikoga a onda u daljini dim i čuje se puškaranje, vozimo prema tom dimu. Dolazimo do kontrolne točke umprofora nigdje nikoga, sve je več razvaljeno, 100 metara dalje kraj ceste u žbunju gori tenk. Prizor od kojega mi tenkisti uvjek dobijemo grč u želucu, po izgledu nije naš ali osječaj ni tada nije nimalo bolji. Srečemo prve vojnike oni nam samo mašu da idemo napred nemamo poima koji su, glavno da su naši. Primječujem da svi imaju bjele oznake, nama niko nije dao bilo kakve oznake, još jedan primjer šlamperaja. Vozimo se dalje ali sad puno sporije, na cesti ispred nas stoji napušteni Yugo krajnjskih registracija, moram li reći da naši vozaći ne propuštaju takvu priliku i svi redom skreču kako bi prešli baš preko njega. Dolazimo i do baze umprofora ali ne stajemo, unutra se vidi da je sve puno civila koji užasnuto gledaju kako prolazimo a ni vojnici umprofora ne izgledaju bolje. Par kilometara dalje opet nailazimo na nešto vojske izvlače srpski BOV iz jarka, pogođen je ali dače se još upotrijebiti, nije izgorio. Stajemo jer stvarno nemamo poima gdje smo. Nažalost od njih nismo puno saznalo osim da su naši još kilometar dva napred, bar oni tako misle, super jako vjerodostojna informacija. Krečemo dalje ali sad ipak puno sporije i ne više u koloni nego više u nekoj vrsti borbenog rasporeda kolko to autocesta omogučava. Pucnjava se sve jaće čuje ali je malog inteziteta, praktićki samo neko puškaranje. Vozimo se nekih 3-4 kilometar i tada valjda dolazimo do linije, ustvari nema nikoga ali iznad autoceste na kojih desetak metara od tla lebdi MI-24 i puca po šumi ispred. Stvarno je gušt gledati takav stroj u akciji, no on ubrzo odlazi pucajući i dalje po šumi. Mi smo stali polako pada sumrak a iskreno nemamo poima po čemu je pucao helikopter. Silazimo sa ceste u jarak kraj nje, ispred nas je s obe strane ceste šuma, bilo bi prerizično krenuti dalje bez pješadije jer ako nekoga ima u šumi poskidali bi nas ko zečeve a i sve brže se mračuje. Odlućili smo da tu prenoćimo pa čemo vidjeti ujutro kako dalje i kuda jer iskreno niko nema poima gdje smo. Vozeći se autocestom stvarno izgubiš pojam kolko si ustvari prešao a ni bilo kakvih kuča u blizini nema da bi se po njima mogao orjentirati. Pucnjava se skoro više ni nečuje sve je utihnulo a tad nastaju novi problemi ustvari dolazi do izražaja aljkavost kojom smo uopče krenuti. Sa sobom imamo samo borbene prsluke, transportne vreče, vreče za spavanje ostale su na kamionu u Dugom selu jer smo ih po planu uzbune tamo morali staviti pošto taj kamio ide za nama. Ide ali kad izađe cjela jedinica a ne samo jedan vod. Uskoro se čuje zvuk transportera, došao je još jedan transporter jer u prvoj rundi nije bilo labudice za njega. U transporteru samo vozač (posada je došla s nama u busu), možete si misliti kako mu je bilo voziti se po autocesti samom samcatom u mrklom mraku a isto su mu rekli samo vozi napred došo buš do svojih........ |
- 20:51 - Komentari (2) - Isprintaj - #
Bljesak
|
Bliži se obljetnica Bljeska pa evo da ispričam kako je to bilo iz resursa aktivnog učesnika te akcije. Nakon što sam iz garde izašao 1993. g. i vratio se starom poslu više nisam ni pomišljao na rat i nove pustolovine. Radio sam, spremao svadbu i okrtanje novom životu sa svojom vlastitom familijom. Trajalo je to do prvog mjeseca 1995. Radio sam u Mariboru i doma sam dolazio samo vikendom i to vrijeme sam provodio kod cure a ne doma. Kad sam došao curi jedan vikend saznao sam da su me prije dva dana tražili doma s pozivom za vojsku ali pošto me nije bilo doma poziv su vratili. Mislio sam da je to gotovo no opet me drugi dan zove mama da su opet donjeli poziv, sreča pa sam bio kod cure. Što su tolko navalili na mene, srečom pa sutra opet idem u Maribor tam me sigurno nebu našli, ima i drugih nek i oni malo probaju meni je dvije godine bilo sasvim dovoljno. Ujutro sa kolegama krečemo za Maribor dolazimo do granice i prvi put kako sam prelazio granicu da nas je policajac tražio osobne. Vidim traži nešto po kompu i izlazi van i traži da se parkiramo sastrane. Ništa nam nije jasno, dolazi drugi policajac do nas i onda šok, ostali mogu preko a ja moram nazad jer nemam regulirano vojno pitanje, da ne povjeruješ. Okrečemo se nazad i voze me za Zagrreb. Dolazim doma i šta sad, ništa idem do općine da vidim kaj hoče od mene. Dolazim na vojni odsjek, svi me bljedo gledaju pošto sam ja valjda jedini koji se sam javlja da podigne poziv. Ubrzo nestaje zbunjenost pošto eto nisu mi slali poziv s općine nego je poziv stigao direktno iz MORH-a . Kasnije sam saznao da nas par dečki koji smo bili od prvih dana a kasnije izašli iz garde vode na posebnom spisku kako bi nas mogli diči kad se ukaže potreba, sranje, netreba se u takvim stvarima iskazivati. Podižem poziv, a šta ču drugo, ionako su več svi iznervirani, starci jer ovi stalno poziv nose , cura... Podižem poziv i pravac Dugo selo, razmošljam ba si odmah obučem uniformu ali neču, glumiću guštera. Dolazim u Dugo selo, na porti vojna policija u moje vrijeme toga nije bilo, neče me pustiti da sam idem do jedinice jer kao sigurno neznam kud treba ići. Dolazi neki po mene iz OKB-a, ne poznam ga a ni on mene, i bolje. Hodamo prema jedinici a on meni priča bajke misleći da sam ja neki gušter, dolazimo do jedinice a tamo urnebesni doček, niko nije vjerovao da čui se ja pojaviti znajući s kolko muke sam uopće otišao prije dvije godine. Ovom kaj me vodi sad baš ništa nije jasno. Svi me pozdravljaju ja sve znam, kako da mu objasnim da sam ja jedan od prvih koji je ikad bio u toj jedinici, ipak me nije bilo nešto manje od dvije godine. Kolko god me mrzilo da se opet vratim u vojsku kad sam vidio sve one poznate od kojih su neki bili od početka samnom nekako mi je sad bilo drago što sam sad opet među svojim dećkima. Naravno ubrzo dolazi i do razočarenja kad sam vidio koji je zapovjedni kadar ali to se moglo i očekivati da bu najbolje prošli oni koji su se držali pozadine. Da ne duljim s ovim previše sljedećih mjeseci protuiču na obuci koju vode ljudi koji o tome nemaju blage veze. O maljutkama priča čovjek koji ju nikad nije ispalio, vidio kako leti a mene uvjerava da je glavni motor ustvari kumulativno punjenje rakete jer kao ja neznam a on je ipak neki zapovjednik.... Najviše što me je smetalo je to što smo stalno bili od nekom uzbunom pa nismo smjeli ići ni do grada a kamoli kući. Tako sam bio primoran stalno bježati ko kakav gušter da bi otišao do buduče. Nisam puno se bavio svim tim sranjima oko vojske jer sam bio okupiran svojom svadbom koja je zakazana za 22.4.95. Ubrzo je došao i taj dan a što je najgore dali su mi samo 10 dana slobodno, koda nemogu bez mene, glupost. Svadba je bila mala samo moji i njeni roditelji, kumovi šta češ više. No u ponedeljak novi šok zove me mama da su zvali iz vojarne da se hitno javim nazad, srečom nisam dao broj od žene pa nisu znali da živim kod nje. Nisam se obazirao na to pa valjda mogu 3 dana bez mene. U srijedu ipak dolaze do mog broja i zovu me i kod žene i eto ništa od mojih 10 dana. Vračam se u vojarnu i prvo što mi upada u oći je lokot na telefonskoj govornici, to je siguran znak da se ipak nešto dešava. U vojarni ništa posebno, nema neke velike strke osim zaključanog telefona. Nakon dan dva ipak naznake nečega , moramo presložiti sve kutije s municijom, vozila se uređuju i popunjavaju gorivom. Vježbaju se uzbune, koja je budala smislila da mi iz paviljona pod punom opremom moramo trčati u hangare i uz to nositi streljivo za vozila, pa do hangara ima preko 2 km. Pa to nemre niko i kaj je najgore onda te kutije nosi nazad ko budale. Bio je 28.4. taman smo otišli na ručak i sjeli za stol kad evo opet uzbuna, ma ko ih jebe nebum više trčao pa kud puklo da puklo. I drugi se nonšalantno šeču svima je več dopizdilo to trčanje vamo tamo. Uzimamo stvari i idemo prema hangarima i municiju su natovarili na kamion i voze za nama, naizad nešto pametno. Došli smo do vozila, i šta sad idemo dalje na ručak ili šta, vraga moramo municiju staviti u vozila. To je nešto novo, stavjamo municiju u vozila , ja svoju samo stavljam u vozilo, neču još puniti top i PKT jer bi se neko mogao ubiti kolko su zmotani novi zapovjednici. Sjedimo u vozilim i prisluškujemo telefone preko RUP-a. Da ako niste znali dragi stanovnici Dugog sela i okolice uredno smo slušali vaše telefonske razgovore, a šta bi drugoradili na dosadnoj obuci. Tenkovi se pale i izlaze iz hangara, opa izgleda nije zajebancija jer i mi palimo vozila i formiramo kolkonu za izlazak iz vojarne. Sve bi bilo oke samo što ja nisam ponio transportnu vreču, vreču za spavanje jer mi se nije dalo vući ta sranja, mislio sam da je to još jedna u nizu vježbi. Sjedimo tako več 2 sata na vozilima niko ništa ne govori, polako jedan po jedan idemo do paviljona jer skoro niko nije ponio sve što je trebalo. Nakon tri sata sjedenja opet ništa vračamo se u paviljone jedino vozila ostaju vani, ne vračamo ih u hangare niti vadimo municiju iz njih......... |
- 20:49 - Komentari (0) - Isprintaj - #
01.04.2006., subota
Ipak nešto i zna
|
Jučer sam u novinama naizad proćito dobru vjest. Naizad je ministar zdrastva počeo raditi svoj posao. U čemu je stvar, u sljedečem... Prije nekih 5-6 mjeseci po tiho (dobre stvari se kod nas stalno donose poskrivečki) naš ministar je donio odluku da se svi oni kojima je dijagnosticiran PTSP pozovu i upute na izvaredni lječnički pregled za utvrđivanje sposobnosti za upravljanje motornim vozilima. Pošto svi koji ste išli na te preglede več znate jedan od uvjeta prolaska na tom pregledu je i psihološko testiranje. Pošto oboljeli od PTSP-a posjeduju več lječničku dokumentaciju da su psihički bolesni samim tim nemogu položiti psiho test na navedenom pregledu ( ako mogu onda je neko nestručan kad im je davao papire za status oboljelog od PTSP-a) te samim tim gube pravo na vozačku dozvolu ili u krajnjem slučaju dobivanje iste u ograničenom trajanju. Samo ovom odlukom , naravno ako se dosljedno provede a da ju Suzana ne sruši, broj oboljelih od PTSP-a bi se u par mjeseci smanjio sa 30 000 na možda 1000-2000 što je recimo i realna brojka. Sad da vidimo dali če se odluka provesti kako spada ili če opet ispasti pojeo vuk magare.... |
- 16:44 - Komentari (0) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Život je sranje iz kojeg se još niko nije izvukao živ 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||