dosta mi je svega
30.04.2006., nedjelja
Bljesak 1
|
Vozila su spremna za izlazak ali niko ništa ne govori, jedino su nam izlasci iz vojarne potpuno onemogučeni. Do danas smo mogli otići bar do grada da si kupimo neku klopu, do videoteke ili slično ali sad niko nije nikud smijeo. Neki su postali vrlo nervozni, ipak dosta ljudi nije nikad bilo u situaciji da možda ide na ratište, pogotovo hrpa njih koji su stigli iz bosne. Stigo je i 1.5. praznik smo mi opet nemremo nikud, telefon je zaključan a ja se nisam čuo s ženom več dva dana. Ubrzo bu ručak pa sam odlućio da umjesto na ručak odem do grada na telefon tako me niko neče skužiti da me nema. Kad sam išao kroz žicu skužio me stražar ali nema frke moji su na straži, žurim se da se što prije vratim da me ne zezaju ako skuže da me nema. Nije me bilo možda pola sata a kad sam išao prema vojarni vidio sam da prema vojarni ide nekoliko labudica, fak nije valjda da su došli po nas. Dolazim do žice a stražar pod punom opremom, opet uzbuna. trčim prema paviljonu tamo više nema nikoga, uzimam stvari i idem prema vozilima, zakaj nam uzbune uvjek daju pod ručkom. Svi su več na vozilima ostavljam stvari na kamion i odlazim do svog vozila, nema nekakve nervoze osim kod novih u ovome. Nakon pola sata šalju nas u paviljon ali bez opreme, labudice su ipak ušle u vojarnu, poćinje se pričati da se nekaj događa oko Novske. Odlazimo do paviljona i tamo nas postrojavaju, dolazi zapovjednik sa spiskom tri posade, naravno i ja sam na spisku. Nije bed na spisku su manje više sve rezervisti s kojima sam već bio masu puta na terenu. Ostali odlaze u spavaone uz neku čudnu tišinu, koda smo mi proćitani nekako označeni ili slično. Ja nemam taj osječaj, neznaju oni da je na terenu sto puta bolje nego u vojarni. Odlazimo do vozila i tovarimo ih na labudice mi odlazimo u autobus još neznamo kuda se ide. Prije nego krenemo dolazi Zeko i naizad saznajemo da idemo prema Novskoj ali da nebrinemo jer i ostali dolaze za nama, vrlo važno jel dolaze ili ne dolaze. U autobusu atmosfera na vrhuncu, sve iskusni ljudi i ljudi koji znaju sve šta treba u datim situacijama. Kolona kreče iz jedinice nije niko došao da se pozdravi osim Joze koji moli Zeku da i njega pusti s nama i ubrzo se i on ukrcava u bus. Vozimo se po autocesti, praznik je pa nema puno prometa. Nikad nisam bio na tom djelu pa mi je nepoznat dio kroz koji se vozimo. Ubrzo dolazimo do nekakve petlje, kolko kužim to je izlaz za Novsku stali smo vozila su još na labudicama. Informacija nemamo baš nikakvih, klasika sve je dosta konfuzno. Stigli su i neki novinari, jedna novinarka nas moli da ju pustimo da ide s nama (mislim da je bila iz Globusa) naravno da joj nisu dopustili. Dolazi đip i izlaze neki viši zapovjednici prepostavljam, naizad se nešto dešava. Pokret naizad skidamo vozila i šta sad. Od svih zapovjednika jedino s nama je došao Jozo i to na vlastito inzistiranje. Kud moramo ići niko nezna čovjek nam doslovno kaže, idite samo autocestom i naićičete na nekoga, mislim ono... Ali nema veze glavno da se nešto događa. Vozimo se ko divljaci, autocesta nikog na njoj a mi se s tenkovima i transporterima vozimo kolko idu pa valjda bumo nekud stigli. Vozili smo se nekih 10-15 minuta nigdje nikoga a onda u daljini dim i čuje se puškaranje, vozimo prema tom dimu. Dolazimo do kontrolne točke umprofora nigdje nikoga, sve je več razvaljeno, 100 metara dalje kraj ceste u žbunju gori tenk. Prizor od kojega mi tenkisti uvjek dobijemo grč u želucu, po izgledu nije naš ali osječaj ni tada nije nimalo bolji. Srečemo prve vojnike oni nam samo mašu da idemo napred nemamo poima koji su, glavno da su naši. Primječujem da svi imaju bjele oznake, nama niko nije dao bilo kakve oznake, još jedan primjer šlamperaja. Vozimo se dalje ali sad puno sporije, na cesti ispred nas stoji napušteni Yugo krajnjskih registracija, moram li reći da naši vozaći ne propuštaju takvu priliku i svi redom skreču kako bi prešli baš preko njega. Dolazimo i do baze umprofora ali ne stajemo, unutra se vidi da je sve puno civila koji užasnuto gledaju kako prolazimo a ni vojnici umprofora ne izgledaju bolje. Par kilometara dalje opet nailazimo na nešto vojske izvlače srpski BOV iz jarka, pogođen je ali dače se još upotrijebiti, nije izgorio. Stajemo jer stvarno nemamo poima gdje smo. Nažalost od njih nismo puno saznalo osim da su naši još kilometar dva napred, bar oni tako misle, super jako vjerodostojna informacija. Krečemo dalje ali sad ipak puno sporije i ne više u koloni nego više u nekoj vrsti borbenog rasporeda kolko to autocesta omogučava. Pucnjava se sve jaće čuje ali je malog inteziteta, praktićki samo neko puškaranje. Vozimo se nekih 3-4 kilometar i tada valjda dolazimo do linije, ustvari nema nikoga ali iznad autoceste na kojih desetak metara od tla lebdi MI-24 i puca po šumi ispred. Stvarno je gušt gledati takav stroj u akciji, no on ubrzo odlazi pucajući i dalje po šumi. Mi smo stali polako pada sumrak a iskreno nemamo poima po čemu je pucao helikopter. Silazimo sa ceste u jarak kraj nje, ispred nas je s obe strane ceste šuma, bilo bi prerizično krenuti dalje bez pješadije jer ako nekoga ima u šumi poskidali bi nas ko zečeve a i sve brže se mračuje. Odlućili smo da tu prenoćimo pa čemo vidjeti ujutro kako dalje i kuda jer iskreno niko nema poima gdje smo. Vozeći se autocestom stvarno izgubiš pojam kolko si ustvari prešao a ni bilo kakvih kuča u blizini nema da bi se po njima mogao orjentirati. Pucnjava se skoro više ni nečuje sve je utihnulo a tad nastaju novi problemi ustvari dolazi do izražaja aljkavost kojom smo uopče krenuti. Sa sobom imamo samo borbene prsluke, transportne vreče, vreče za spavanje ostale su na kamionu u Dugom selu jer smo ih po planu uzbune tamo morali staviti pošto taj kamio ide za nama. Ide ali kad izađe cjela jedinica a ne samo jedan vod. Uskoro se čuje zvuk transportera, došao je još jedan transporter jer u prvoj rundi nije bilo labudice za njega. U transporteru samo vozač (posada je došla s nama u busu), možete si misliti kako mu je bilo voziti se po autocesti samom samcatom u mrklom mraku a isto su mu rekli samo vozi napred došo buš do svojih........ |
- 20:51 - Komentari (2) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Život je sranje iz kojeg se još niko nije izvukao živ 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||