Image and video hosting by TinyPic

Sve sličnosti sa stvarnim osobama slučajno su namjerne.
Kod nuspojava i neželjenih učinaka konzumiranja domaćih specijaliteta ZLOčeste domaćice, obratiti se svom liječniku ili apotekaru ili na nuspojaveinezeljeni
ucincibloga@odjeb.net




I traveled the world looking for understanding
Of the times that we live in
Hunting and gathering first hand information
Challenging definitions of sin

I traveled the world looking for lovers
Of the ultimate beauty but never settled in
(Gogol Bordello : Wonderlust King)




Saj že mama govorila je,
da z višine se ne vidi vse,
da nikdar ne izveš, da so samo papir,
smehljaji, ki že tolko let smejijo se s teboj.
(Vlado Krestlin : Od višine se zvrti)




Kako bih volio da si tu
al' grad je tako tužan
a ti si s one strane
ove su kuće tako ružne
o kako bih volio da si tu
(Videosex : Kako bih volio da si tu)

Štorije mačka i maške od Kojotice

utorak, 28.11.2017.

5

Sasvim slučajnim pregledom "uspomena" na fejsu o tome što sam radila prije 5 godina na današnji dan, sjetila sam se kako je jučer bilo točno pet godina od kako sam došla u Njemačku.

Obično je prethodnica odlasku cijele obitelji neki od muških članova obitelji.
U našem slučaju itizaj, leklerk.

Umjesto da se u vrijeme samovanja bavim nekim od omiljenih hobija novopečenih gastića:
- blogam i savjetujem zemljake što i kako,
- pišem pamflete zahvalnosti Angeli Merkel i uvodjenju plave karte za stručnjake s područja MINT-a (matematika, informatika, prirodne znanosti i tehnika) koja nas je dovela ovamo,
- kukam kako mi je teško što sam otišla sa rodne grude a maslina je neobrana i nema gdje kafu da popiješ ili
- objašnjavam razlike izmedju Nijemaca i Hrvata;
bavila sam se dugim šetnjama po šumi, slaganjem puzzli, plivanjem, sauniranjem, kuharskim tečajevima i čekanjem da dodju dečki pa da skupa pičimo okolo.
Kad sad gledam unazad, dobro da nisam lutajući po šumama završila kao glavni lik u neriješenim kriminalističkim slučajevima.



Onda je muškadija došla za stalno.
Trebalo je naći poslove i škole.
Seliti se paralelno iz dva stana u treći.
Češće se kuhalo i peklo nego u doba samovanja.
Angela je pizdila jer imam većeg mačka od nje.





Kad nismo skakali preko granice u Francusku tražeći Renea i Madam Edith...


upoznavali smo polako okolne gradove i sela...


pa i pokrajine po kojima se motaju neki gastići sa naslovnica...


i tako pronašli Batu


i onoga koji pozdravlja sa "dobar jutar"...



Das Glück lockte mich fort von dir.
Fort von Heimat und Haus.
Ich ging mit all den anderen, und kam nie mehr nach Haus.
Mutter, kannst du mich noch lieben?
Mutter gib mir deine Hand.
Bin dein Kind doch geblieben, fremd im fremdem Land.
(Marlene Dietrich :Mutter, hast du mir vergeben)


a znali smo jednostavno i gnjiliti i ne raditi ništa, učeći to od svjetski poznatih majstora lijenčarenja...


često se toliko ulijenili da je Mačak morao pisati blog...


i ne bi vjerovali, u Bavarskoj smo naletili i na našeg Mi(e)leta...


i na neke neugodne likove...


odslušali Green Day...


neki od nas dogurali su i do Grenlanda...


dok su oni malo stariji s penzićima plovili Neckarom...


i zajebavali se po Božićnim sajmovima...


prežderavajući se makaronsima...


I kao što to u svakoj priči biva bilo je i tu i suza i smiha, nekad na šake,drugi put na vreće, kretalo je nabolje pa nas vraćalo na početak, jebali smo mater Švabama, drugi put nabijali na qrac Hrvate, plaćali poreze, radili, zaradili, trošili, potrošili, odmarali se, uredjivali stan, čuvali susjedovog mačka, razbijali i kupovali aute, družili se i samovali.
Neki od nas jednostavno su puštali dlake gdje god stignu.
A neki drugi čistili su cijelo vrijema za njima.*
I tako.
Sve u svoje vrijeme.

* Mali savjet za one kojima je dosadno u životu : Ako vam život nije već sam po sebi dovoljno čupav i dlakav - nabavite mačku. Ili još bolje - dvije.



Für alles Tun,
Glaub, glaub, glaub,
Auf dieser Welt,
Glaub, glaub, glaub,
Kommt die Zeit, wenn es dem Himmel so gefällt

Die Zeit der Fülle, die Zeit der Not.
Die Zeit der Sorge um's tägliche Brot.
Die Zeit zum Speisen, die Zeit zum Fasten.
Die Zeit zum Schaffen, Zeit zum Rasten.

Für alles Tun,
Glaub, glaub, glaub,
Auf dieser Welt,
Glaub, glaub, glaub,
Kommt die Zeit, wenn es dem Himmel so gefällt

Die Zeit der Saat, der Erntezeit
Die Zeit des Danks, daß es soweit!

Die Zeit zum Schweigen, die Zeit zum Reden.
Die Zeit zum Singen, Zeit zum Beten.

Für alles Tun,
Glaub, glaub, glaub,
Auf dieser Welt,
Glaub, glaub, glaub,
Kommt die Zeit, wenn es dem Himmel so gefällt

Die Zeit der Furcht, die Zeit zum Mut.
Die Zeit, die weit von Bös' und Gut.
Die Zeit zum Frieden nach all dem Leid.
Denn Streit und Friede hat seine Zeit.

Für alles Tun,
Glaub, glaub, glaub,
Auf dieser Welt,
Glaub, glaub, glaub,
Kommt die Zeit, wenn es dem Himmel so gefällt
Wenn es dem Himmel so gefällt.
(Marlene Dietrich : Glaub, glaub, glaub)


- 23:02 - Komentari (18) - Isprintaj - #

nedjelja, 19.11.2017.

Apokalipse

Sanjala sam sinoć da dolazi nekakva neodredjena apokalipsa i to me i nije nešto uzrujalo.
Kad već sama idem u vražju mater onda mi je kakva takva utjeha da svi idu sa mnom.
Čak me malo i veselilo da će recimo i bivši šef mojeg muža zbog kojeg smo se ove godine toliko nasekirali otići kod arhandjela Gabrijela na recepciju.
I nadam se dobiti sobu sa puno svojih daljih rodjaka.
Buba švaba.

Ili pak blogeri.
Apokalipsa bi im sjebala i fresh i kul i top liste pa čak i Blognjuza.
Preživio bi je jedino Bug.
(I možda Keith Richards.
No to je druga priča.)



Ali i Bug bi se samoubio jer nakon smaka svita više ne bi imao koga skidati sa liste na naslovnici i žderati mu postove.

Kako se dosta družim sa mačkama pokupila sam njihovu znatiželju, pa me u toj priči najviše zanimalo što nam se tako otpisanima zapravo sprema.
Potop?
Udar asteroida?
Napad svemiraca?
Novo ledeno doba?
Globalno zatupljavanje?

No ono po čemu bi se ovaj san mogao tretirati kao noćna mora ne leži u armagedonu.
U snu je svekrva bila blizu.
Pomisao imati jednu apokalipsu uz sebe dok se dogadja druga bila je toliko nepodnošljiva da sam se odmah probudila.

Za kraj jedna s kompilacije za kraj...


And the world could die in pain
And I wouldn't feel no shame
And there's nothing holding me to blame
Makes you want to feel makes you want to try
Makes you want to blow the stars from the sky
I'm taking myself to the dirty part of town
Where all my troubles can't be found
(Jesus and Mary Chain : Head on)



- 11:01 - Komentari (33) - Isprintaj - #

utorak, 14.11.2017.

Dolijali okorjeli zločinci



Terete se za slijedeća nedjela protiv ljudi i imovine:
- uništenje kožnatih stolica u blagovaonici
- upropaštavanje dugo traženih odgovarajućih presvlaka za kauč
- lomljenje nekoliko desetaka ukrasnih predmeta i uspomena raznih vrsta
- neovlašteno ulaženje u spavaću sobu batlera i skrivanje u ormaru
- višestruki pokušaj bijega
- puštanje dlaka po tepihu
- grebanje zida
- podrivanje kućnog reda
- guranje njuške u kajmak
- paljevinu repa na svijeću
- sve ostalo.

P.S. Naravno, na kraju su pušteni uz kauciju od 70 eura i usluge pedikure koje si batlerica samoj sebi nikada ne priušti.

- 20:44 - Komentari (22) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 06.11.2017.

Ribara starog kći

Kad se u našemu malome mestu rodi vnuk ili vnuka, niki te više ne zove po imenu.
Od toga dana si baba ili dede.
I si te tako zovu.
I ne jadiš se radi toga.
Čak i na telefonu, va imeniku piše "baba i ded".

Prvo je šal ded.
Od danas do jutra ga ni više bilo.
Na telefonu je ostalo "baba i ded", iako si mogal zvat samo još babu.

Onda je šla i baba.
Od danas do jutra.
Malo prije rodjendana.
I dalje stoji na telefonu "baba i ded".
Ali više nimaš koga zvat.


Plače stara lesa
plače kot miće dite
za onimi dani kad sej otpirala za se...

(Radojka Šverko : Plače stara lesa)


Post objavljen 06.11.2015 ("Želja")

Primjetila sam jednu stvar, o svemu mogućemu sam pisala na blogu, o mami vrlo rijetko, gotovo nikada. Možda to leži u prešutnom dogovoru mame i babe o raspodjeli djece u obitelji, po kojem sam ja ispala "babina", a sestra "mamina", a možda tek u činjenici da me rodila sa 19 godina, pa mi nikada nije uspjela biti autoritet jer je i sama trebala nekoga da joj obriše nos kada kihne.

Cijeloga života mama je imala kompleks zbog vječitog pitanja po dolasku doma : "kadi je tata?" jer da „niki ne pita kadi je ona“. Jebiga, nisam ja kriva da je ili bila doma ili na poslu udaljenom 250 metara od kuće dok je tata bio leteći (ok, on je imao posao nekih 800 metara od kuće, ali to je za mala uspavana primorska mjesta ravno u pizdi materinoj).

Moja je mama kao mala bila toliki kauboj da je sa 12 ili 13 ostala bez zuba u nekoj tučnjavi sa mladjim bratom, sa negdje isto toliko je pala sa grane susjedi u vrt i ubila kokoš (za što bi ju otac bio ubio da nije bilo njene babe koja je kokoš otplaćivala na rate u zamjenu za "da ne reče onome vragu" iliti mojem dedu, a njenom sinu), mladju sestričnu je "posudjivala" pa je u kolicima puštala niz nizbrdicu dok bi je frendica na dnu hvatala (to je išlo dok netko ujni nije ispričao kako joj lijepo šeću kćer, pa im bebu više nije davala na čuvanje).

Kaubojština se nakon udaje skrivala iza šivanih haljinica i kompletića model Jackie Kennedy (kako sam mrzila kada sam kao Milko debilko hodala uz nju u haljinici jednakog uzorka), još više iznad velike trajne (dok sam ja htjela biti umazana slajom, a ona mi nije dala jer da "ča će ljudi reć") i izbila na vidjelo u par navrata, recimo kada je školsko dvorište pomela mojim zlostavljačem u prvom ili drugom razredu i isto tako vritnjakom iz forhenda ispratila dvojicu koji su mojoj sestri u (dugu frčkavu) kosu zalijepili žvakaću zbog čega je jedno vrijeme djelomično ćelava išla okolo. Nikada neću zaboraviti kako je kao Šejn stala na dvorištu i upitala : „Ki je taj isti?“, a sve curice iz mojeg razreda koje je maltretirao pokazale su prstom u smjeru dotičnog zabezeknutog prištavca. U ono se vrijeme mobing još uspješno rješavao metodama koje su danas nezamislive, pa tako mladi gospodin nikad više nije došao na ideju doći nam bliže od pedeset metara.

Nikada pa ni onda neću zaboraviti pismo koje je diktirala teti, a pisali su ga djedovom ocu, mojem pradjedu od kojeg je prababa pobjegla (i odgajala djeda kao samohrana majka što je u ono doba bilo gotovo vrlo rijetko i skoro pa nezamislivo) a koji se pod stare dane (govno dočekalo 96 godina) sjetio da ima tamo negdje na moru familiju od pokojnog sina, koja bi se mogla brinuti za njega kada mu je tko zna koja po redu žena odapela. Teta je svako toliko zastajala kako bi provjerila : "Ča stvarno tako da napišem?", lakomi ujac bi počeo : „A da ipak pride poli nas, piše da ima zlata i penziju…“, baba je filozofirala : „A ča ja znam, ča te ljudi reć ako ga ne zamemo…“, na što bi mama ponovila : "Nego kako drugačije, piši! - Ti stari seronjo i niškoristi, jebalo ti se je živo jel moj otac živ ni kako mu je, jebi se ti i tvoji soldi i tvoja penzija i tvoje zlato, kadi si bil dosad, budi i odsad!"
Pantelijina oporuka, samo pisana iz drugoga kuta.

Ono što se nije dalo sakriti iza šarenih kompletića je oduvijek bio humor koji je pobrala od pokojnog oca, mojega deda, poznatog iz nekih starijih postova. Osim humora, a možda i baš zbog njega (mi smo tada kao klinci mislili da je blesava, a sad kužimo da se samo pravila) nekad bi znala provaliti takvu pizdariju da se niti jedna plavuša iz vica ovog svijeta ne može mjeriti sa njom.

I tako smo jednom sjedili u sedam i petnajst (ne u petnaest nego baš petnajst) i išao je crtić sa zecom i kojotom u kojem se kojot predstavlja kao Mirko S. Zlikowski, genijalac, a kako se njegova genijalnost nekako poklapala sa genijalnostima maminih provala prozvali smo je Mirko.
Tako je od moje stare nastao Mirko, od Mirka je nastala Kojotka, pa Kojotica i sve je to na kraju (blog mislim) otišlo u pičku materinu i sad životari na aparatima.

Mama danas slavi rodjendan, a meni je teško jer nisam bliže, a i da jesam ne znam da li bi mi bilo lakše ili teže gledati je kako je odustala od same sebe zbog usrane depresije od koje boluje sada već četiri godine i nema baš nekog posebnog (ili barem ne brzog) poboljšanja.

Imam samo jednu želju za njen rodjendan : da se vrati Mirko.


Anita (06.11.1948 - 27.10.2017)



Po cijelome kraju na sto milja
Ljepote takve ni'
Kao što bješe lijepa Janja
Ribara starog kći...


Post objavljen 27.08.2010 ("Oprosti mi pape")

Dragi moj Tajo,

i dobro ti je da nimaš interneta i ne moreš čitat ča ću ti ja ovdi napisat.

Ne znan ni sama više ki put se selin po svitu, otkako san '91. završila jebeni faks, dobila nogun va guzicu i sa tri kofera zbrisala va Njemačku. Kadi nisan mogla ostat duže od 4 leta, jer san sa hrvatskin pasošen (nabijen ih na putovnicu) tamo mogla obrisat guzicu, ko i va puno drugih državna svitu, va kimi se je dalo normalno živit.

Velika ti fala, u biti fala mojemu dedu, a tvojemu ocu, ča se je boril va partizanih i tako najebal spašavajuć onu bagažu iz zaledja, ka ni znala plivat, pa su ga povukli sa sobun va Kupu. I tako bil jedan od onih budal, ko i drugi ded, ki su se borili da ne budemo danas Talijani. Jer da san danas Talijanka, najveći problem va životu bi mi bil odgovor na pitanje : Koga je jebal premijer? A ne : Kako preživit iz miseca va misec? Dica od istih onih radi kih se je utopil, mesto da ih je pustil neka tonu va pizdu materinu, danas imaju se, a ja niman niš. Ko ni ti. A zač?

Jer je tvoja mater, a moja baba, odjebala "narodnu vlast", ka joj je nudila da joj mater Partija i otac Tito pomognu odgojit dicu, z besedami : "Moja dica imaju samo jednu mater i jednoga oca i ne treba in drugi!". I onda vas odgojila uz staru singericu. One druge matere, lipo su se slizale sa crvenima, a kad se je ploča okrenula, obrnuli su se ko suncokreti. I danas njihovi vnuci pljukaju po tvojemu ocu, ko po komunjari, a nikad ni bil va Partiji. A oni su. A bil si i ti. Ali oni su sad va Stranki. A ti nisi. Pa sad laješ na zvezde, ali kasno ti je, stari moj. Ko je jamio, jamio je!

Jer sam sto puta od tebe čula onu priču kako je moj drugi ded spasil mulca od 13 let, koga su oteli streljat va partizanih jer je ukral nikoj babuskari tri jebene smokve. I kako je mali pred celim vodom moral hodit sa tablicun na prsimi na koj je pisalo "Ja sam lopov!", a si su morali pljukat po njemu i reć kako je zaslužil streljanje. I kako je komandant pital pred streljanje zadnji put jel ima tu ki, ki misli da osuda ni pravedna. I kako je onda ded napravil korak naprvo i rekal : "Ja mislin. Neću gledat kako ubijamo dite!". I kako su onda jedan po jedan drugi rekli isto. I kako je onda taj mulac na dedovome sprogodu, trejset i pet let kašnje, plakal najviše od sih.
A da ni ne spominjen kako je riskiral svoju rit, da bi spasil službenika NDH (vavik si govoril da nit je bila nezavisna, nit je bila država, a najmanje Hrvacka), ki je onda lipo na vrime prešal na pravu stranu i kašnje postal oficir i držal predavanja po školi o "značenju i važnosti narodnooslobodilačke borbe"?

Jer sam sto puta čula od tebe, mame i babe kako je:

- škola važna (baš pakiran onih 500 kg knjig, ke san pročitala i razmišljan počet ih koristit ko hartu za šekret)

- poštenje najbolje i kad si pošten moreš mirno spat, a ne ko ovi lopovi ki kradu se ča stignu (a ja se budin sako jutro na tri i kvarat i ne moren zaspat od pojidi),

- ov i on glup ko kurac (a sad njihova dica imaju kuće na tri kata i kafiće i butige, a ja iman kurac od ovce radi tvoga i moga poštenja i silne pameti)

- treba bit iskren i pomoć sakome ako moreš (sad ih vidi - si oni ki si ih zaposlil, zaposlil in glupavu dicu, sredil in da dobiju stan od firme, dok smo se mi gužvali va babinoj kući - danas te ne znaju ni pozdravit kad te vide na placi dok voziš golfa staroga 26 let, a oni se kurče va novih autih)

- i da ne nabrajan više, jer mi je valje slabo i moran na zahod.

Fala van velika, a posebno tebi, ča ste me naučili mislit svojun glavun, pa ne moren držat jezik za zubimi. I radi njega san stoput već najebala, a ne moren si pomoć.

Fala ti, ali stvarno ti fala, da je jedino va čemu si iskoristil svoj položaj, bila stipendija od 80 dolarih, ku san dobivala tri leta priko veze. Bez obzira ča bi ju va nikoj normalnoj državi ko najbolji student na svojog godini dobivala i bez iste te silne jebene veze.

Fala ti, da ću jednoga dana, kad budem krepavala, svojemu sinu ostavit samo masu beskorisne životne filozofije, idealizma i nade va niku višu silu, ka će jednoga dana soj bagri ovoga svita dat po pički, onako kako bi trebalo.

Sve u svemu...oprosti mi pape, sve te grube riči...

Tvoja prvorodjena kćerkica


Velimir (27.08.1943 - 29.01.2015)



Prije jutra ribari se bude,
More zna njih, more zna te ljude
Prije jutra u zoru
S galebima na moru
Na poštama sunce čekaju
(Vinko Coce : Ribari)


***
Molim admine za tihu (blogo)sućut, bez korištenja ovog posta za potrebe popunjavanja naslovnice..
Hvala.




- 21:10 - Komentari (12) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< studeni, 2017 >
P U S Č P S N
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30      



Književne anegdote Daniila Harmsa:

Jednom se Gogolj preobukao u Puškina, došao Puškinu i pozvonio. Puškin mu je otvorio vrata i povikao:
- Vidi, Arina Rodionova, ja sam došao!"


Sjedi tako Puškin kod kuće i razmišlja:
- Dobro, ja sam, dakle, genij. Gogolj je takodjer genij, a i Dostojevski je, pokoj mu duši, genij. Pa kako će se, bogamu, sve to završiti?!
Tu se sve i završilo.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se