Zenitist i kritičari u drhtalici

„U neko doba, međutim, pojavi se sredovečan par, ona i on, koje dotle nisam viđao. I Klaus se malo žacnu, jer se taman zadubio u svoje novine. Skinuše kapute, zatražiše tost i pivo. Čovek ostavi svileno šalče na sebi, a ruku uvuče duboko u džepove pantalona. Delovao je iseđeno, zimogrožljivo. Tako malen i ksršen odudarao je od glomazne žene, koja i ne bi delovala odviše propalom da je nisu opterećivale bolesne noge. Takve oteklne, guke i lepinje retko se mogu videti na javnim mestima. „Prolaznici“, rekoh u sebi, „ovde ih nko ne poznaje“.

Žena izvadi ogledalce i šminku iz četvrtastog koferčeta i dade se na posao. Često sam tokom putovanja kroz Nemačku sretao ljude koji uprkos svoim godinama i oronulim snagama daju sve od sebe da spasu ono malo života što im je ostalo. Dok kod nas ljudi prerano ostare (ne samo zbog siromaštva i loših uslova, već zbog duhovne utučenosti, zakržljale svesti o mogućem razvoju itd.), ovi Nemci se bore do kraja. Uvek bih se radovao takvoj borbenosti, tavoj ljubavi prema opstanku. U jednom gradu, čini mi se u Zapadnom Berlinu, između blokova zgrada, smešteno je veštačko klizalište. Jedna od zabava za ukućane tih blokova. Klizači, ulavnom dečurlija i mladež, unosili su pokret u te vertikale od betona, stakla i senki. Među njima se našla i patuljasta starica u lavoj haljini, sa cipelama ušniranim do kolena. Ne obazirući se ni na koga, starica je zaneseno izvodila svoje nesigurne, spore figure, razmišljajući možda da je Sonja Heni. Ta ona je, svakako, svojevremeno posmatrala spaljivanje ljudi, gradova i knjiga, koga sve nije izgubila u ratu i šta joj se nije lično desilo, ali ona se, eto, održala na površini, klizajući se po naslagama snova, uprkos svemu. Viđao sam ostarele bicikliste na sporednim putevima kako grabe put vrhova gde ih je možda čekalo neko novo JA. Divio sam se lovcima leptirova na jezeru Pilvung, čije će zbirke uskoro postati vlasništvo muzeja. Častio sam kriglom od dva i po litra penzionisanog tramvajdžiju koji je sačekivao svoje mlađe kolege na poslednjoj stanici i besplatno im pomagao da obave manevar u gradu Hamburgu. I on je meni uzvratio pivom a usput me uputio u prirodu i karakter tramvaja i moj dotadašnji otpor pretvorio u duboku naklonost.

Dok sam je posmatrao, zaklonjen abažurom, kako utiskuje karmin u široke usne, iscrtava ivice nekakvom pisaljkom, te prelazi na trepavice, kao da je za svojim toaletnim stočićem, razmišljao sam i daje o prednostima razvijenih sredina, od kojih je svakako najveća u mogućnosti da živiš svoj život ne hajući odviše za druge. Ovakvu tetku bi kod nas proglasili isluženom fuskom i to bi joj neprekidno stavljali do zannja, ako ničim drugim ono bar podgurkivanjem, namigivanjem...