Zenitist i kritičari u drhtalici

Život može čoveka odvesti na najčudnija mesta. Na primer – u Dansku, u koju je Srbin Predrag Crnković došao 1990. da vidi kako Jugoslavija pobeđuje Dansku sa 2:0 u fudbalu na Idretsparkenu.

Za svoj doprinos u prevođenju nove danske književnosti upravo je primio posebnu prevodilačku nagradu od Umetničkog saveta. Ta se nagrada retko dodeljuje, samo kada je reč o posebno velikom doprinosu predstavljanju danske knjževnosti u svetu, a ovo je prvi puta da se odnosi na savremenu književnost.
Sredinom 1990-ih, kada je Crnković završio sa rukopisom prevoda ”Glavnice”, pozajmio je kompjuter od prijatelja, ukucao prevod, preneo ga prvo na flopi disk, a kasnije dajal-apom poslao sam sebi fajl na besplatnu Jahu! adresu, tako da je prevod obitavao u bespućima internetskog prostranstva dobrih deset godina pre nego što je objavljen na srpskom.
Već tada je mogao da oseti kako ga je zarazila danska boleština, ta ljubav prema hiperborehskoj melanholiji, veli Predrag Crnković, odmereni čika blagog glasa, nakostrešenih obrva i povremeno krvavog pogleda, visok i podebeo (”honorari su krivi!”, kaže on) i u kožnoj jakni, nalik ostarelom glumcu iz B-filmova ili članu ukrajinske mafije.
»Čudna je podudarnost, ali prvi roman koji sam uzeo u šake pokazao se kao moja omiljena danska knjiga”, kaže on za ’Glavnicu’, čiji ga je prevod pratio za vreme rata na Balkanu.

Sebe opisuje kao »čedo Titiovog socijalističkog blagostanja«; i on je kao mnogi iz njegove generacije pre svega – apolitičan.
»Mnogi, i stariji i mlađi od mene, jedino bi da govore o politici, ko je kriv a ko nevin u ovim ratovima«, kaže on.

Takve rasprave njemu ne znače ništa. Izabrao je književnst za koju bez ostatka priznaje da mu je duhovni azil.
Do daljeg će se usredsrediti na noviju dansku književnost, iako mu se sviđa i kanon koji se izučava na univerzitetu, pa i moderni klasici.

Mnogi Srbi, objašnjava prevodilac, imaju veoma pozitivnu, ali stereotipnu sliku Danske.
»To je žvaka o društvu blagostanja, miru, harmoniji i lagodnom životu. Ali, želeo bih da čitaocima predstavim da je dansko društvo i nešto drugo«, kaže on.
»Želeo bih da pokažem čitaocima da Danska nije oduvek bila takva. Da se društvo promenilo 1950-ih, pa zatim tokom šezdesetih i sedamdesetih«, kaže prevodilac, koji se oseća kao kod kuće i kada razgovor krene uzduž i popreko istorijom danske književnosti i dotakne se, na primer, Pontopidana ili Johanesa V. Jensena.
Njegov sledeći projekt treba Srbima da predstavi dansku radničku klasu i nižu srednju klasu, koje su živele u ne baš sjajnim uslovima. Reč je o romanu ”Slike Vangedea” Dana Turela. Tom prevodu se unapred obliuzuje.

Iako je Crnković preveo veoma raznorodna dela, ima osećaj da je reč o jednoj jedinoj velikoj knjizi.
»Ne znam da li je to naprosto pogrešan utisak, ili je reč o tome što su skoro svi danski pisci izašli iz šinjela Škole za kreativno pisanje, ili je, pak, reč o naročitom danskom mentalitetu, tek, čini mi se da svi Danci pišu jednu knjižurinu«, veli on.
»Škola za kreativno pisanje je toliko važna, da čak i danski sveštenici idu tamo na tečajeve da bi naučili da sastavljaju bolje propovedi!«

Na prvi pogled se može reći kako je "nekada kritika više značila"... Uvek tako izgleda kada je čovek nezadovoljan sadašnjošću. Da, na prvi pogled, oni kulturni dodaci Politike iz 70-oh i 80-ih deluju značajno i presudno. I sada pamtim kritike koje su tu objavljene o zbirkama priča Milorada Pavića "Ruski hrt", Svetozara Vlajkovića "Dobar provod", Božidara Milidragovića "Marta od aprila" a prikazivane su i slovenačke i hrvatske i makedonske knjige. I bosanske, na primer "Salon ćelavih pjvačica i druge priče" Irfana Horozovića, i to u kontekstu prvih proznih zbirki Davida Albaharija.

A onda... Možda je sećanje varljivo?! Ako se pobliže pogledaju te kritike iz požutelih podlistaka, zar se ne vidi pritajena pretnja, jedno - modernim političko-dizelaškim rečnikom iskazano - bubecanje pisaca, dok u pozadini vreba čaršijsko ogovaranje?

U stvari, kritika nikada nije bila nezavisna. Ona je bila državna. To što čak i Milovan Danojlić priznaje kako se "nekada vodilo računa o književnosti" o prvoj knjizi, pa makar o tome "odlučivali mladi komesari u cokulama", još nije dokaz o izgubljenoj idili. Ko su bili književni žreci posle II svetskog rata? U Beogradu, Eli Finci. A Stanislav Vinaver je vegetirao. Doduše, on se zajebao još pre rata, zamerio se svima onom "Pantologijom...", to nači i predratnim građanima, a posle je bio prepametan za novu vlast. Da bi mu politički korektni arheolozi pronašli i pisanje u "pogrešnim časopisima". Ali, za sada, ovo je dosta: Finci žari i pali, a Vinaver vegetira. To dovoljno govori o nivou te kritike. (Uspomene Svetozara Vlajkovića i Pavla Ugrinova, na primer.)

Danas kritika više nije državna već liči na privatne policije i telohraniteljske ekipe ruskih tajkuna, ili na reketaše zbrda-zdola privatizovanih državnih giganata ili novoosnovanih nakladničkih pečuraka - kritičari rade za te izdavače, zavisni su isto kao i sekretarice i kafe kuvarice.

Ono što im je pravedna kazna jeste, međutim, nečitanost i odsustvo autoriteta, to jest, bre - totalni manjak uticaja. Oni su telali, ne stručni tumači književnog dela na osnovu odabrane književne teorije. (Na stranu što i ta "idealna pozicija" sama po sebi asocira na naslov ranog romana Sola Beloua "Dangling man"!) Lik direktora u jednoj seriji Lole Đukića kaže - "Kakav sam ja direktor ako nikoga ne mogu da otpustim?" Kritičar po pravilu rezonuje - "Kakav sam ja kritičar ako ne mogu da uništim život /ili bar knjigu, predstavu, film/ piscu, pozorištu, producentu?" Ali, ono što pamtimo iz brodvejskih komedija - da posle premijere glumci i reditelj provode besanu noć uz cigarete i cugu, a onda u 4 ujutro kupuju prvo jutarnje izdanje da bi videli presudu svojoj predstavi, pa ako je kritika porazna odlaze na most da skoče, e - toga nema kod nas. Takvu moć kritika danas nema, čak je nečitana, ne čitaju je čak ni sami kritičari, često ni pisci, a obaška ne "publikum". Tako da je kritika danas - samolegitimisanje, poza upućena ko zna kome. Jer kad nema tržišta, kada ni čitanost u bibliotekama nije bitna, ostaje samo obraćanje samom sebi, glumljenje kulture u osiromašenoj zemlji. Predstava prd praznom dvoranom.

Biti kritičar je kupovanje bureka svom izdavaču. Ovo što je jedan stočni sajam u Hrvatskoj (booksa.hr) uradio sa konkursom za mlade kritičare liči na oglase za prijem mladih agenata CIJE ili na regrutovanje čistača ulica u stripovima o grupi TNT. Ujka Sem pokazuje prstom u gledaoca postera i kaže "Vi ste nam potrebni!" Mladi kritičari, koji su se tu zaposlili - i čak dobili honorare - valjda su sijajući od sreće rekli svojim roditeljima "Tata & mama, ja sam dobio/la posoa kao kritičarka u booksi! Radim za državu. Za vladu..." Kao mladi pretorijanci, koji se vežbaju na prvome ko naiđe. Kada pitaju naše seljake koji dođu da služe vojsku šta bi hteli da budu, oni vele: "Automehaničar da ne moram da idem peške, ili vojna policija, pa da smem da mlatim." Tako i ovi kritičari sada smeju da kritikuju i još imaju džeparac. Mladi, herostratski nastrojeni, premda ulizički tamo gde treba. Mlada grla na stočnom sajmu, tamo gde je vlasnica toga sajma svome ljubljenom volu dala da bude kritičar.

Anegdota 1. "Na tom trulom Zapadu se može dogoditi da godinama kupujete novine kod prodavca na kiosku, a onda jednog dana tog prodavca nema, a vi saznate da se čika obogatio, jer mu je uspeo bestseler." Anegdota 2. "Osoba A: Vidi, Jan Fleming je posle prve knjgie o Bondu mogao da kupi kuću i imanje na Jamajci...! Osoba B: Naravno, na Zapadu ako objaviš jednu uspelu knjigu, ti si se obezbedio..." Kod nas niko ne može da se obezbedi od prodaje knjiga. To pogoduje stvaranju, kako bi rekli seljaci koji čitaju Deridu - simulakruma književnih vrednosti. Imamo nagrade i lektire i kafane. Pisac možda i nađe uhleblje kao urednik književnog programa neke biblioteke ili kulturnog centra, ili urednik časopisa, ili neku drugu sinekuru, ali onda treba naći i nadomjestak za tu prodaju, to tržiše... Onda se umesto tantijema i rojaltija i honorara gomilaju plakete. Istaknut, poznat, prestižan... Ako pisac ne piše na nekom svetskom jeziku, ili ako ga ne otkriju na tom jeziku, ostaje mu da bude istaknut i prestižan.

Pisci na malim jezicima su pepeljuge. Njihove knjige na tim malim, kao hijeroglifskim jezicima, su cipelice koje će možda zapasti za oko nekom entuzijasti ili agentu. Veovatnoća je malo manja nego za dobitak na lotou.

Maksimum koji u takvoj situaciji može da izvuče domaći pisac jeste da postane - kultni pisac. A to znači da uvek može da računa da će oko 500 čitalaca (koje on ne poznaje) kupiti njegovu knjigu. Do takvih duhovnih prenumeranata je doprla piščeva poruka u boci. Jer, ništa se ne može meriti sa reklamom koja dolazi od nepoznatih članova opštinskih biblioteka. Pisci koje čita samo rodbina ne spadaju u kultne pisce. Ali, samo kultni pisci imaju pravo da preziru prodavane autore, ne i oni koje čita samo njihova tetka. Ti sa tetkama imaju da ćute, jer ako napadaju pisce bestselera, to je kao kada ružna brkata baba kritikuje lepe cure koje vrte guzicama. Pisci sa tetkama treba da pripreme albume i da u njih lepe samolepive sličice svojih čitalaca.

Taj surogat za tržiše (mogućnost da pisac uopšte dobije pare od prodaje svojih knjiga - pod uslovom da ih prodaje), taj dakle surogat u vidu viška nagrada i gađanja kritikama, može da zavara pisce i takvi su onda ugasili. Njih gledamo kako gostuju po školama ili govore zahvalnice, obraćajući se nepostojećem publikumu od stiropora.

Ako te čitaoci kupuju, ti si car na Zapadu. Kod nas čak ni moćniji izdavači ne uspevaju da izvuku lovu iz knjižarske mreže. To pomalo liči na scenu iz ruskih satiričnih romana iz 1930-ih. (Jedan lopov krade od drugog lopova.) Dragoslav Mihailović je, tako, jedan svoj pozni roman objavio u samizdatu, jer od rasprodate prethodne knjige (inače odličnog romana, čak postmodernističkog i to bez zezanja) pisac nije video ni dinara. Nažalost, ni sam nije uspeo da se izbori s tom drugom knjigom. Ipak, najveći prirodni neprijatelj pisca jeste - izdavač, koji misli da samo pisci i prevodioci ne treba da žive od knjige. Za knjižare bi bila dovoljna i efikasna finansijska policija ("hoćemo li u Evropu ili ne?!"), ali izdavači su komesari. Čak i kada su friško osnovane pečurke.

Još postoje dinosaurusi iz socijalističkog doba, urednici koji govore - a to i misle - da "knjiga ima kulturnu vrednost, s onu stranu tržišnog uspeha"; s jednim takvim simpatičnim dinosaurusom sedim u kancelariji, koja miriše na 1970-te; i nameštaj je iz tog doba, i stariji, i sve odiše birokratskom trapavošću, od tajnice do saradnika; a ipak, oni stvarno žele nešto da objave... Iako znaju da se to neće prodati. U blizini te izdavačke kuće se nalazi specijalni sud za ratne zločine. Kada je izašla prva knjiga Kristine Heselhold, nekoliko meseci pre toga su uhapsili Radovana Karadžića - doktora Dabića. Kada je izašla druga knjiga Kristine Heselhold, opet nekoliko meseci pre izlaska, uhapsili su Mladića. Tada sam rekao Kristini: "Ako krenemo i sa trećom tvojom knjigom, uhapsiće Hadžiča..." Uhapsili su onda sve Srbe koji su još preostali (osim Mire) i ja sam javio Kristini: "Hej, ti više nećeš objavljivati knjige u Srbiji. Svoj zadatak si obavila..." (Kako smo samo šetali pored zgrade tog suda, Kristina i ja, i posmatrali ljude u maskirnim uniformama, sa fantomkama i mašinskim puškama. Onda smo odlazili u Muzej Nikole Tesle, a posle na pohovani kačkavalj u restoran blizu Kalemegdana...)

Otići na Maldive, u slamnatu kuću na vodi a s bideom i lavaboom i internetom, i osetiti onaj reklamirani "filing da si sam na svetu", i onda to fotografisati idiotom i pohitati da slike aplouduješ i obznaniš drugima, na fejsbuku ili mejlovima slati te fotke kome god se setiš - e to je postmodernizam.

"Tako očajnički žele biti isti kao mi", rekao je jedan lik u "Ruskoj kući" Džona le Karea - i to se odnosilo na Ruse. A zapravo to važi za sve istočne Evropljane. Pa i za navodno emancipovanije i "relaksiranije" građane SFRJ. (Osim antititoista, kojima su te godine presele i koji su počeli slobodnije dihati tek 1995-ih.) "Odrasli smo na filmovima i knjigama sa tog Zapada, sve nam je tamo bilo šarenije i slađe." Pa sad, neki su odrasli na ruskim. "Tištalo nas je što su nam babe poreklom iz planinskog sela, a ne Edingburga ili Antverpena." Pa sad, neki su na vreme zaposeli svoje Nepričave i Vražogrnce. "Zavideli smo Zapadnjacima na stolećima uređenog života, čak i bez ratova." Pa sad, pametniji su na vreme ukapirali i tu otuđenost, jelte. I hrlili smo u taj obojeni svet iz našeg crno-belog (i doslovno i metaforično) da bismo shvatili (kako /t/ko) da nas Zapadnjaci drže Indijancima i konobarima (ovamo se dobro jede). Iz jedne palanke smo dospeli u drugu, u predvorje zamka koji nam nikada neće otvoriti kapije. (Kako nagoveštavaju stihovi pesme "Vraćam se" Arsena Dedića.) U sobama na vrhu tih zamkova stanuju njihovi potomci, za njih su skupe škole i odabrana igzekjutiv radna mjesta. A mi, ako ulovimo ćerku gladnu balkanske kite i promenimo veru i naučimo taj šlif, možda postanemo šerpasi bez akcenta.

U kulturnom smislu, SFRJ je bila metropola, posmatrana iz svemira. Bilo je mesta toliko, da zabranjenih pisaca skoro da nije bilo. Ljubljana, Zagreb, Beograd - međusobno su se ispomagali. O tome pišem samo iz treće ruke, sećam se onoga što su govorili Bogdan Tirnanić, Zupan, Kermaneuer, Igor Mandić... Juče to čitam i u Ugrešićkinoj "Kulturi laži", koju sam doneo iz biblioteke po treći put i - budući da sam knjigu čitao na preskok - tek sada naiđem na taj pasus. Danas, posle razdruživanja, ispada da je Srbija neka vrsta umanjene SFRJ. Ko bi rekao da ću to da kažem, jer - kako reče Pipo Fink iz "Forsiranja romana reke" - zemlja i roditelji postoje da se ne vole, ali ovakva Srbija, šugava i nikakva, metropola je za Hrvatsku i Sloveniju, bar u pitanjima izdavaštva, kulturne politike i kako da kažem, općeg ozračja. (To valjda znači da su ga Slovencii Hrvati dibidus ugasili...) Hrvatski nakladnici su se dali razmaziti zbog potpore koju dodeljuje ministatrstvo i trenutno valjda samo jedan jedini izdavač može da štampa knjigu bez te potpore (ali je i taj planove zatvorio za 2 godine unapred). Osim toga, Srbija je još dovoljno prostrana da nikome ne mogu da zatvore sva vrata. Koga ne vole mejn strim beogradski kulturni krugovi, taj ima Vojvodinu, doduše sada samo Novi Sad, a tu je i Niš. Postoji najmanje 6 dobrih književnih časopisa koji uspevaju da izlaze redovno (u formi knjige), uz potporu gradova, Pokrajine i Republike. Nađe se i izdavač kome ne moraš da platiš troškove štampe. Daleko je od Dorćola do Banovog Brda, a između je i Voždovac...

A Hrvatska se provincijalizovala dozla boga. Svi su povezani, kao crnogorsko bratstvo. Novinar se oženio spisateljicom, kritičarka se udala za pisca, Zagreb i Pula i Rijeka kao tri pobratimljene općine, nekog šutneš u Zagrebu, drugar mu prdne u Rijeci. Te sentimentalne i bračne veze u hrvatskoj kulturi, jebote, kao istospolni brakovi. U hrvatskom kulturnom životu čovek se oseća kao podstanar koji živi u sobičku u nekoj avliji, pa kad god izađe ili se vrati, gazdarica ga ošacuje s prozora i zna kad je otišao i kad se vratio, ko mu je došao u goste i kada je otišao, i sve se vidi kroz prozorče. Pendžer.

I u tim skučenim sredinama kulturne kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca još su najbolja - ministarstva kulture. Zato što su najmanje loša, zato što su manje loša od takozvanih "nezavisnih književnih grupa". I ova današnja hrvatska ministarka, ona debela što se udala za čiču i svi pre nje, kao i Tasovac - ali i Petković i onaj karatista Miodrag Đukić, i Vlatko Pavletić u Hrvatskoj - svi su oni još i dobri u odnosu na književne ortake "iz kraja"--- Možda su svi ti ministri kao Polifemi iz mita, koji su nenamerno pustili Odiseja da se provuče ispod ovaca, ali su prošla i, kako kažu seljaci, subverzivna dela kao npr. srpski roman Sime Mraovića u Hrvatskoj ili hrvatski (!) prevod knjige "U zagrljaju Đavla" Denija de Ružmona u Srbiji. Ko zna, da su ti ministri znali za te knjige, možda ih ne bi dopustili, možda su ih samo prevideli "ispod ovaca", ali je fakat da su one izašle.

Ministarstva su manje loša od bilo koje književne klape zato što su ministarstva - mastodonti. Ima lufta i za subverzivce. Klape su konformističke, samo gledaju na koju sisu da se nakače, stipendiju, fondaciju, dotaciju; "Ej, ja pozovem tebe, a i udesi da posle pozovu mene..."; i tako to. Da su sada živi Kiš, Kovač i Pekić, i da im se da odlučuju, bili bi isključiviji od bilo koga našeg ministarstva. To je u prirodi književnosti - pisac je kao šahista, okrenut samo sebi "i najboljoj rečenici"; kolege su opaka konkurencija. Pisanje traži izolaciju, sebičnost, prijateljstva pate zbog toga, a i porodice. Retki su pisci koji su hvalili i otkrivali bolje od sebe, oni kojima je princip dobrote bio važniji od "književne besmtrnosti" (Kunderina opaska o piscima...), kao što su to bili Bukovski i Henri Miler. Naša ministarstva su daleko od Kafkinog zamka, ona su više neke dobrotvorne ustanove. I sada, kada para ima manje nego ikada, "nazavisne" književne klape samo u ministarske sise gledaju.

Tipičan intelektualac SFRJ umire u 65-oj od raka. Rođen je u familiji u kojoj je otac možda imao fakultet. Porodično učešće u NOB-u čak nije bilo nužno. Izbor fakulteta je bez izuzetka slučajan. Dobri profesori prenose klicu nauke na inteligentnog studenta željnog znanja. Slede postdiplomske studije, žar učenja, i stipendija u SAD ili negde po Evropi. Naučni radovi. Napredovanje o izvesne mere, a onda - vododelnica::: jesi li član Partije ili nisi član. Ako nisi, onda malo zaobilaziš. Ne mora mnogo, ako si apolitičan, boli te dupe i teraš dalje. Brak pre 30-te. Deca. Socijalistički stan pre četrdesete (zbogom podstanarski dani!). Preživljavanje političkih trzavica u našem burnom socijalističkom razvoju. Razglednice iz Dubrovnika, Rovinja, Iowe USA, Kotora, Londona... Oko šezdesete, zdravlje počinje da popušta. Poslednje godine života guraju se pod zlokobnu novinarsku ponjavu "duga i teška bolest"...