Zenitist i kritičari u drhtalici

28.10.2013., ponedjeljak

Prisluškivanje


Ne verujem u američko prisluškivanje celog sveta.
Da bi se prisluškivali toliki ljudi, treba angažovati stotine hiljada ljudi, možda i milione.

...
Svaki razgovor koji se snima, mora biti ispisan u transkripte.
To treba isprintati, šume poseći zbog toga.

Zamislimo stotine hiljada snimača, kako rade u tri smene, uz beneficirani radni staž, uz termose sa kafom i krofnama koje se greju ispod infracrvenih lampi i stotine hiljada raznosača pizza, koji ih hrane, tajno, izvečeri, ne ynajuí koga hrane.

(A treba i te snimače špijunirati!)

...
To zatim treba analizirati.
Zamislimo stotine hiljada analitičara u kancelarijama uz aparate za filter kafu i hiljade krofni, zatim tu je topli obrok, a treba i te analitičare proveravati i pratiti.

Ti izveštaji zatim idu na završnu procenu.
Zamislimo desetine hiljada ljudi na tajnoj lokaciji, uz termose sa kafom, brda krofni i cisterne sa mineralnom vodom.

A i njih treba kontrolisati.

...

Milioni metara trake, desetine hiljada diskova, zilioni nula i jedinica, milioni ljudi koji slušaju šta drugi govore.

SAD su ostvarile san Leke Rankovića - na jednog Amerikanca dolaze 3 sreska špijuna, a imaju toliko da im se presipa, pa su i građani sveta dobili svoje sreske špijune.

I onda se neko pita otkud Americi javni dug od toliko bilijardi dolara? Sve pojedoše špijuni i analitičari.

I meni se baterija na samsungu prazni za 24 sata. Ili je propala ili neko prati moje razgovore "sa stranim državljanima" te "analitičke prikaze ovdašnje situacije pune zlonamernih neistina".

........
Aha, dobro, nadzire se i tehnologija. I stanje na berzi. Usput, za iste pare. Umetnici, koji dobijaju samo kosti, nemaju zašto da brinu.



- 13:41 - Komentari (0) - Isprintaj - #

25.10.2013., petak

O lepoti

"Imaju li lepi ljudi prednost u životu?"


...

Lepota je korisna, ako se baviš poslom koji traži lepotu, ako si glumac, maneken, javna ličnost, ako si na neki način slavan. Ako si u miljeu u kojem možeš lepotu da razmeniš kao stranu valutu. Ako se ne baviš takvim poslom, lepota je teret. Kao obveznica koja nema vrednost.

...

Čovek mora da nauči da koristi lepotu. Ona se ili koristi ili se okreće protiv lepotana. Jer lepota ne može da se konzerviše. Lepotom se neizostavno zavodi, a zavođenje je pokoravanje, a pokoravanje je čin rata. Lepota je stoga oružje i za nju važi isto pravilo kao i za pištolj: ne maši praznim pištoljem i ne uzimaj ga ako ne nameravaš da ga upotrebiš.

....

Lepotan je agresivan i onda kada nije. Samom pojavom unosi nemir. ......... Lepotan koji nije obavešten da je lep, nije vaspitan da je koristi kao oružje i uz to se ne bavi poslom u kojem bi mu ona koristila, nalazi se u nevolji. .......


...

Obični ljudi vole lepotu samo na filmu, u romanima i u TV serijama. U takozvanom običnom životu, ona ih plaši, postiđuje, vređa i izaziva zavist i mržnju. Tada lepotan shvata da bi mu isto bilo i da je "lepi Džoni" to jest čovek-slon. Lep čovek (a da nijw glumac, maneken, voditelj i neki celebrity) vredi i kao Pamela Anderson kao čitačica vremenske prognoze na radiju ili kao Merilin Monro kao suflerka u pozorištu.

..... ...........

Da, priča se o unutrašnjoj lepoti i duhovnom zračenju, harizmi i sličnim stvarima. Ali ta unutrašnja lepota i harizma su izuzeci, to je uvek kompenzacija za nešto, one se moraju otkrivati. One se uvek ističu kao suprotnost "pukoj lepoti". Hajde sad neka lepotan pokuša da dokaže svoju unutrašnju prirodu...

...

Šta rade prosečni u susretu sa lepotom, u tom takozvanom običnom životu? Brane se glasinama. Oni nisu ni svesni koliko su ugroženi. A glasine vrše svoj posao. Kao tempirana bomba.

Lepota je običnim ljudima bukagija. ...................................... Ali, ako si slavan, pa makar i nesrećno slavan, imao si je rašta nositi.




- 04:22 - Komentari (0) - Isprintaj - #

13.10.2013., nedjelja

IZ LAŽI U LAŽ




Ovaj roman objavljen 1971. prepun je bakelitnih telefona, teleksa i bioskopa, vide se zulufi, zvoncare i hipi kultura frca na sve strane. A ipak je sve isto kao i danas, sa mobilnim telefonima i internetom - u međuvremenu su izumrle i videoteke - jer roman govori o ideološkim prevrtačima, novinarima i o potrazi za istinom i bliskošću.



...

IZ LAŽI U LAŽ

roman Henrika Stangerupa
Naslov originala: Henrik Stangerup, ”Lřgn over lřgn”, Gyldendal 1976 III izdanje

Knjiga bi možda mogla da izađe sledeće godine...


II poglavlje


Da li je bilo slučajno što je producent tek pri kraju njihovog razgovora otkrio kako izvrsno zna da su mu uzeli bioskop? Berit i on su došli dotle da su sve karte položili na sto: imali su para za još tri-četiri meseca, a onda će on morati da potraži neki novi posao, dok je Berit pomišljala da se u isto vreme obrazuje za socijalnu radnicu, ili da, još bolje, završi dopisni tečaj za sekretaricu u zdravstvu. Raspitivali su se gde u Danskoj ima slobodnih bioskopa, ali se ispostavilo da ih ima jedino u dva manja stanična grada u zapadnom Jilandu. Krijući od žene on je, pa i uz pomoć plave knjige, računao koliko će starijim direktorima bioskopa u Kopenhagenu, Orhusu i većim gradovima u unutrašnjosti trebati da umru, ali izgledi su bili loši: neće skoro. Nije bilo drugog izlaza: morao je opet u filmadžije. I jednog dana je potegao za Kopenhagen da obiđe svog starog producenta. Znao je da mu je kompanija u poslednje dve godine zaradila silne pare iznajmljivanjem tehnike i studija Amerikancima i da je otvorenija za novi danski film od većine domaćih producentskih kuća što su vodile beznadežnu bitku da održe u životu klasičnu dansku komediju „za narod“. Producent ga je primio s velikom predusretljivošću. Sve što se dogodilo između njih pre pet godina bilo je očigledno zaboravljeno i producent je štaviše stavio do znanja sekretarici i telefonistkinjama da ga narednih sat vremena ne uznemiravaju zbog ove neočekivane posete „starog prijatelja i saradnika“.
Razgovarali su o svemu po malo. O situaciji u filmu: neosporno je danas druga priča nego pre pet godina, nije sve išlo samo od sebe, ziheraštvo je donosilo samo pozitivnu nulu, ozbiljni filmski pokušaji u stranom stilu su mogli – zbog sve već svesti o kvalitetu – da zarade sasvim lep profit u danskim razmerama, zvezde nisu više bile garancija da će publika da nagrne u sale, uskoro će video kasete da preplave tržište, jednom rečju: iz dana u dan nove promene, nova iznenađenja nova razočaranja. Ali, kada se zaljubiš u filmski svet, nema nazad, tu su se saglasili. To čoveku uđe u krv. To je povezano sa neizlečivom željom da uložiš sebe u nepoznato. Zatim su se pitali za zdravlje i porodice, decu koja su im odrasla, možda već otišla od kuće. I o starijim članovima, koji su možda već umrli. U opuštenoj atmosferi razgovarali su na ravnoj nozi, popušili po cigaretu-dve (ne valja to, ali ionako se mora umreti od nečega!), popili po čašicu slatkog vina i ogovarali - u ime starih dobrih vremena – tog i tog direktora fotografije ili tog i tog reditelja. U prikladnom trenutku izneo je producentu svoju misao kako bi mu dobro došlo „malo stvaralačkog rada“. I tada je pala ta primedba. Ne na zloban način. Ne da je postojala zadnja namera, da se baš čekao momenat da se ta primedba izrekne, kao što bi producent uostalom i rekao: „ne vuci me za jezik...“; ali na producentovim usnama je bio lako ironičan (!), nadmoćni (?) rezignirani (?), sažaljivi (?) smešak kada je rekao:
- Sada ćeš morati da potražiš nešto drugo!
Pokušao je da se pravi kao da mu nije ništa. Producent je ustao i nalio im još slatkog vina. Malo zatim uzeo je scenario iz ormana i pružio mu ga. Pričao o nekadašnjem pripadiku pokreta otpora, koji se posle dvadesetpetogodišnjeg boravka u Brazilu vraća u Dansku. Obilazi stare prijatelje ali se duboko razočarava njihovim sitnoburžoaskim načinom života; jedino o čemu oni umeju da razgovaraju jesu poreski odbici, podizanje dece, televizijski program i trice i kučine u tim njihovim vikendicama s baštama. On u sebi još gaji avanturistu, svest o tome da život mora biti nešto drugo i nešto više od svakodnevne čamotinje blagostanja I šta on radi? Nalazi se sa veoma mladim ljudima – producent se na trenutak zamislio, a zatim je nastavio – mladim vanparlamentarcima, je l' se tako zovu? Oseća kako ga oni privlače. A privlači i on njih. Lep momak. Suncem opaljen. Sedi zulufi. Iskustvo, brale. Ali, naravno, mogu da ga trpe samo neko vreme. Naravno da se završava time što odbace njegov pogled na svet. On je preveliki individualsita, a i premator. Čak i dok priča kako je doprineo pokretu otpora, može da oseti kako mu se rugaju. Kao da ni pišljiva boba ne znači to što je u svoje vreme stavljao život na kocku. Kao da su sabotaže železnica i likvidavija doušnika nešto što se radilo levom rukom. Usred svega toga – nesrećna očajnička zaljubljenost. Devojka kojom postaje opsednut. Ali, ona je vezana za svoj kolektiv – „mladi danas vise zajedno kao crevca!“ nehajno je rekao producent. Indivudualista s Mortenom Nilsenom kao duhovnim prtljagom protiv zaborava i ravnodušnosti, stari pripadnik pokreta otpora koji ne shvata novi svet i na kraju to prihvata i povlači se u kuću sa slamnatim krovom na zapadnoj obali. Scene sa seljančicom mogle bi eventualno da se ispeglaju ili štrihuju, mislio je producent; tu scenarista, inače dvadesetpetogodišnji lirski pesnik koji je iznenada počeo da se zanima za film, nije našao pravu žicu. Ali, inače: film u klasičnoj danskoj tradiciji. Sanjar u kokošinjcu. Oh, kako se sve promenilo.
- On je kao ti i ja, taj pripadnik pokreta otpora – završio je producent. Suoči se! Positoveti se sa njima!
Prelistao je scenario. Ugrizao se za obraz. Pravio se kao ga to naročio ne zanima. Stvarno ne bi trebalo da ga tako lako nagovore. Onda je rekao kako mu je malo teško da zamisli film, na šta je producent hitro počeo novo predavanje o svemu što se u međuvemenu dogodilo za proteklih pet godina. Bit muzika. Demokratska moda. Studentski bunt. Pornografska izdanja, seks šopovi, grupni seks, život s tri muža i pet žena, kolektivi. Astrologija i neomarksizam ruku pod ruku. Boga mu! Zar ne treba da se napravi film koji bi o svemu tome otvoreno progovorio?!
- Uzmi mesec dana za istraživanje – završio je producent. – Prepravi malo scenario, preseli se u neki kolektiv, zaviri malčice u Marksa, i vidi kakvo je bre to gledanje u zvezde! Taj film ćemo da napravimo očas posla...



...
....
Berit je naravno bila skeptična. To je i on sebi mogao da kaže. Kada je došao kući bio je dobro raspoložen. Ušao je u kuhinju gde je ona spremala večeru, poljubio je u vrat i odložio scenario uz primebdu kako su im sada svi problemi rešeni u narednih šest emsedci. Za mesec dana on opet kreće kao režiser, treba samo da se baci na posao. Ispričao je Berit o sadržaju scenarija, dao joj je za pravo da je to tema u kojoj mora da bude na oprezu, da ne zađe u kliše, ali kada se ona uopšte nije dala oduševiti onim što je pričao, ili makar da je učinila pokušaj da se uživi u nit njegovog razmišljanja –da ima šanse da napravi nešto dobro jer je taj pripadnik pokreta otpora ne neki način on sâm, da još nije napravljen pošten film vredan gledanja o svemu što se dogodilo u poslednihi pet godina, od bit muzike preko studentskog pokreta i tih kolektiva – ohladio se. Kao da ga je neko lupio morkom peškirom u lice kada mu je Berit nešto kasnije rekla kako misli da bi mu bilo bolje da pokuša s nekim kratkometržanim filmom jer bi tu bio siguran da neće da zabrlja; samohrane majke, problemi slobodnog vremena u obližnjim opštinama. Zar to nisu dobre teme nadohvat ruke za polusatne filmove, a koji bi uz to pobudili i društvenu raspravu? On je gunđao nešto u stilu da su takve filmove snimali šezdesetih i večerali su gotovo u potpunoj tišini. Dečake kao da nije brinula nesigurna finansijska budućnost, ubadali su jedan drugog viljuškama i prepričavali najnovije viceve iz školskog dvorišta, kojima se on na silu smejao. Laknulo mu je kada je zazvonio telefon. Bio je to producent. Oduševljeno je vikao u slušalicu kako je uoravo našao neki kolektiv za koji je mislio da budući reditelj treba da stupi u kontakt - da malo bre omiriše i stvarnsot.
- Hoći li imati potpuno slobodne ruke kao reditelj? – pitao je odlučno.
- Garantujem! – odgovorio je producent.
Tokom večeri se Berit raskravila. Pročitala je scenario i predložila da se, kao prvo, izbaci seljančica. Govorila je o različitim glumcima koji bi možda mogli da igraju glavnu ulogu. Na kraju je ispalo kao da misli da bi od toga mogao da ispadne sasvim pošten film. Pošto su poslali dečake na spavanje, potpalili su kamin. On je smućkao dva koktela i za to vreme joj govorio koliko mu znači što ona veruje u njega. Baš u ovoj situaciji.


.....
......
U vremenu koje je usledilo on je svakodnevno odlazio u centar Kopenhagena ili u Kristijanshavn. Zavirivao je je u srušena ili napuštena imanja, da vidi da su ga zauzeli skvoteri, njuškao je po podrumskim prodavnicama koje su prodavale revolucionarne postere i robu iz zemalja Trećeg sveta. Posle toga bi zaseo u čitaonicu Glavne biblioteke i bistrio najfriškije brojeve časopisa poteklih iz „kulture mladih“, ili su je se na bilo koji način doticale. Često nije ni reč razumeo iz vokabulara tih listova, naročito kada bi se radilo o bit muzici. Spominjanja grupa za koje nije znao ni da postoje. Uzajamna pretumbavanja grupa na listama. Ekstatične pohvale određenom bendu na račun nekog drugog benda. Oduvek je mislio kako je bit muzika nekakav jednoličan pejzaž premda su mu naravno bile jasne razlike iumeđu Bitlsa i Roling Stounsa. Ali, odjednom je sedeo okružen neobrijanim klošarima koji su ušli u čitaonicu da ugreju šape i starim gospođama koje su listale časopise za negu kućnih ljubicama i konstatovao kako su Roling Stounsi, koje su njegovi vlastiti sinovi smatrali beskrajno luđim i razuzdanijim of Bitlsa – zapravo reakcionari, neprijatelji naroda, na ego tripu i sve moguće i nemoguće drugo. Na ego tripu. Na tu sintagmu je neprestano nailazio, kao i na sintagme odlepiti, sagoreti i otići u šreh Te zime ljudi nisu odlazili u šreh na isti način kao nekada što su odlazili. Ljudi su odlepljivali. Sagorevali bi. Ostrašćene debate o tome da li je revolucionarno odlepiti ili pak nije revolucionarno i koliko su ti andergraund mitovi represivni ili pak progresivni. Na kraju se načitao svega i svačega o beton roku. A on je bio mislio kako rok muzika pripada šezdesetim sa sve gomilama mladića sa frizurama u stilu Elvisa Prislija načičkanim ispred bioskopa. Verovao je da je revolucionarno u bit muzici to što je dalje razvila rok muziku, dala joj sadržaj, a onda je pročitao kako je vreme sanjarenja zauvek prošlo: bit muzika je postala deo visoke kulture, neka živi narodnjački rok. Nije mogao a da ne pomisli na to koliko sada svi mrze Vudstok. U njegovo vreme, dok je bio direktor bioskopa, taj film je bio jedan od gledanijih, i tokom uzavrele rasprave jedne subote uveče stao je na stranu mladih iz provincijskih gradova a protiv starijih koji ih netolerantno optužuju da su padavičari i smešni. Sada je mogao da konstatuje da je to bio bit kapitalizam. Nešto je međutim počeo polako da kapira. Dogodili su se veliko proleće i veliko leto '67. Tamo je sve počelo zaista ozbiljno, pa i na domaćoj sceni sa klicama samostalne danske hipi kulture oko jednog tekstopisca i pevača koji je kasnije pronađen u Indiji kao kostur. To vreme su spominjali kao magično i nedodirljivo. Sve je bilo lepo, dobro, iskreno i ispravno. Kasnije je kulminirala kontrakultura, počelo je s prvim sukobima, a sada, samo tri godine kasnije, sve već prolazi: san je postao depresija, obaška zahvaljujući bit kapitalistima, neprijeteljima naroda, ego-triperima. Sada je vreme ideološke kritike i politizovanja, toliko je mogao da skonta – u tom smislu da je samo izoštrena politička svest u stanju da spase mladoturke da ne postanu novi proletarijat što zbog samonametnute bespomoćnosti čak i ne želi revolucionarni značaj. Reč revolucija je 1967. značila nešto drugo nego danas, to je mogao da primeti. Sada je izbor bio između klasne borbe i „estetizovanih filmova“, još jedne sintagme za koju je prvi put čuo. I drugi listovi i časopisi su duvali u istu itkvu, ni književni magazini nisu zaostajali već su odjednom ukinuli sve što je imalo bilo kakve veze sa kritičkim prikazima visoke književnosti i želeli su jedino nepatvorenu, spontanu umetnost na način kako je čovek spontan u starom društvu pa piše i déla iz svesti o neposrednoj budućnosti i bezklasnom. Nova, magično zaokružena godina, iskrsla je u vezi sa nemilosrdanim polemikama o umetnosti kao režimskom psu na lancu. Zapadni Berlin '67. Univezitet Kolumbija, Pariz i Čikago '68. Svi smo mi nemački Jevreji.
Posle nekoliko sedmica osećao je da je stekao dovoljno uvida u ono s čime se inače dotad upoznavao samo iz novina (naslovne slike japanskih studenata sa kacigama i gazom preko usta), sa televizije (deo emisije Aktuelno iz maja '68. sa studentima i radnicima ruku pod ruku na pariskim Bulevarima) i iz bioskopa (Vudstok – koji čak nije ni revolucionaran kada se sve to sagleda). Odjedared je znao gomilu stvari o svetu s kojim se ranije suočavao samo u fragmentima koje je teško kapirao i mogao da stavi u smisleni kontekst sa svakodnevicom provincijskog gradića i sasvim konkrektnim baktanjima kako postaviti repertoar na noge, kako organizovati rasprave o filmu uveče posle projekcije, kako iznaći aktivnosti u selendri, dok Berit istovremeno uređuje njihovu vilu na jordu. Najbliže što je prišao tom vrlom novom svetu bilo je na roditeljskim sastancima u školi; tu se raspravljalo o hašišu koji đaci purnjaju a on je po pravilu imao tu ulogu da rashlađuje uzavrele umove.
Ali, kada se zatekao na Kultorvetu ponovo je našao kako mu je krajnje teško da prema svemu tome što je pročitao „zauzme stav“. Ljudi su prolazili pored njega kao i obično, sve je bilo kao pre, u pismima čitalaca Kristeligt Dagbladeta penzionsiani sveštenici su i dalje raspravljali o strukturi crkve i hrišćanskoj misiji u inostranstvu, sendvič u kafeteriji pored Norevolda imao je ukus kao i vazda, kod stepenica za metro kod Noreporta bila je uobičajena gužva, flajeri iz Berlingske Tidendea nisu imali blage veze s novim svetom. Da sada svrati do zgrade univerziteta, zasigurno bi na zidovima zatekao nove parole o jednakim zaradama i diktaturi profesora, ali su studenti jamačno i dalje išli na predavanja kao što su radili pre deset ili petnaest godina, noseći svoje udžbenike i beležnice i sendviče. U kantini su na oglasnoj tabli visili stari oglasi za časove gimnastike i sastanke teološkog kružoka, a kafa je sigurno još imala ukus kao isceđena krpa za brisanje poda. Antikvarnice u Latinskoj četvrti je uznemiravala samo prašina na policama, jamačno je otvoren još koji seks šop ili porno videoteka, još neke ulice su proglašene za pešačku zonu, od njegove poslednje posete udvostručio se broj prodavnica sa odećom za mlade, ali golubovi na Gemel Torvu poletali su isto onako kako je još pamtio, a mormonska misija je uzalud dozivala preko sedam gora...nije mu bilo druge: morao je poseti te mlade na njihovom bunjištu.
Pronašao je jednu gostionice za koju je saznao da ti njegovi mladi tu vise. Za barom je stupio u kontakt sa studentom filmske akademije koji ga je smesta prepoznao i zapodenuo razgovor o njegovim filmovima. Pokazalo se da budući filmadžija upravo piše seminarski rad o pogledu na društvo u njegova prva tri filma, onima iz šezdesetih – pri čemu su poslednja dva bila totalno nezanimljiva za rad, saznao je dok mu je student filmske akademije bagatelišući odmahivao rukom. Ali, filmovi iz šezdesetih su po mišljenju ovog studenta filmske umetnosti jedino koliko-toliko verodostojno dansko filmsko svedočanstvo o tom periodu klasne države Danske, naravno na indirektan način i naravno da to nikom nije bilo jasno dok su pravili film.
- Ni meni nije bilo jasno? – pitao je ironično.
- Delo izmiče i stvaraocu – odgovorio mu je budući filmadžija.
- To će reći...
- Da filmovi objektivno rečeno ne pripadaju vama vać situaciji u kojoj su nastali. To je je jasno po sebi.
Batalio je ironičan ton. Osećao je da bi ovaj student filmske umetnosti mogao da ga upozna s nekim ljudima iz tih miljea koje je tražio, tako da je trebalo ne posvađati se sa nadobudnim znalcem. Uostalom, nije dugo čekao da uputi mladog studenta u to da radi na istraživanju za novi film koji bi trebalo da se bavi kulturom mladih. Student je nešto progunđao u smislu da ni kulturu mladih ne treba prepustiti njoj samoj, ali se malo kasnije otkravio primetivši da je možda ipak dobro što se profesionalni filmaš „malo“ interesuje za nju, kulturu mladih to jest, tako da bi to mogao da bude dokument za potomstvo. I tako je dobio adrese nekolikih kolektiva koji će ga lepo primiti, samo da ne navaljuje mnogo i ako se ne zanosi da je ukapirao njihov svet. Ali to bi mogao da zna i sam: oni bi trebalo njemu nešto da daju, a ne obrnuto.
- Zar sam ikada rekao suprotno? – rekao je u pokušaju da utvrdi dogovor.
- Niste rekli ni suprotno od suprotnog.
Student filmske akademije se nasmešio kao da se izvinjava zbog ovih reči, a onda ga je uputio u to za šta su sve zalažu ti kolektivi. Bilo je kolektiva viših klasa koji su se uglavnom sastojali od mlađih aistenata i docenata po fakultetima, lekara i arhitekata, koji su na rečima bili revolucionarni ali kada dođe stani-pani nisu ič bili zainteresovani za društvo s jednakim platama. Njih bi trebalo da izbegava zato što ni na koji način ne predstavljaju alternativu ovoj kulturi. Zatim, tu su i kolektivi srednje klase, koji su se sastojali od studenata, frilansera iz sveta novinarstva, pesnika na državnim jaslicama sa dve unjkave zbirčice pesama, bit muzičara i drugih koji su imali prilike da s vremena na vreme zarade koju nužnu paru za život. S njima se može. Ako i nisu predstavljali proketarijat, bar su imali prednost u tome što su uopšte mogli da se izraze. Da se artikulišu. I na koncu, tu su bili i slabije definisani kolektivi, koji su se protezali od regularnih malograđanskih kolonija u koje su se mladi useljavali samo da bi ubili vreme i dobili džabe cugu i pičke, pa do radiklanih maoističkih „velikih porodica“ od kojih bi isto tako trebalo da se drži podalje zato što oni ni pod kakvim uslovima ne bi dozvolili da ih izmanipuliše nekakav medijski imperijalista. Student filmske akademije je otkrio da je nekad živeo u srednjoklasnom kolektivu reformističkog tipa, i da se sada nalazi pred ulaskom u drugi kolektiv, politički osvešćeniji ali opet srednjoklasni.
- Ali vi sigurno želite nešto lakši zalogaj? – retoričkim pitanjem završio je student.
Slegnuo je ramenima i odabrao kolektiv severozapadno od Kopenhagena. Iz studentovih reči nije mogao baš dobro da razluči da li je reč o reformistički ili politički osvešćenom kolektivu, ali koliko je mogao da skonta, bilo je tu i jednog i drugog.


..
....
......
Sledeće večeri je imao prilične teškoće da pronađe kolektiv koji se nalazio duž privatnog druma u šumovitoj oblasti. Imanje opasano zgradama sa sve četiri strane koje je kolektiv preuzeo, ranije je bilo korišćeno kao privatni dečiji internat; veći deo dvorišta su zauzimali ringišpili, ljuljaške i bazeni sa peskom, a pored prilaznog puta i dalje je visila tabla s imenom institucije. Parkirao je auto i napravio dva kruga oko glavne zgrade. Skoro svi prozori su bili osvetljeni, a iz otvorenog prozora nečega za šta je pretpostavio da je dnevni boravak – čula se muzika. Kada je prešao preko parkirališta u susret mu je smesta prišla devojka na mopedu. Pogledala ga je na način kao da se sprema da ga pita šta za ime sveta radi tu, ali mu se nije obratila, već je samo nestala na ulazna vrata na kojima mu se samo okrenula poslednji put. Na trenutak je poželeo samo to da sedne u kola i vrati se. Izvadio je ključeve, ali se predomislio u poslednjem trenutku. Ipak je prošlo mnogo minuta pre nego što se rešio da pokuca na vrata. Išao je gore dole poljskim putem, otkinuo pupoljak omorike, bacio kamen u šumu. Kada je napokon skupio hrabrost i pokucao, niko nije odgovorio. To mu je došlo kao znak da treba da se pokupi i ode kući. Ali utom se otvorio jedan prozor na prvom spratu i devojka od maločas je provirila i pitala može li uskoro da se odluči.
- Da se odlučim? – ponovio je, iako je odlično znao šta je devojka mislila.
- Da, da uđeš ili da odeš. Vrata od kuće su ovde uvek otvorena.
Ušao je u hodnik obložen zlatnim tapetama. Mnoštvo dečijih cipelica, gumenih čizama, klompi i zimskih mantila. Odnekle je dopirao smeh, dok je devojka silazila sa prvog sprata, uzela mu mantil i pitala šta traži. Ništa određeno, rekao je. Dakle, samo si svratio, rekla j3 ona. Može se reći, rekao je on. Nasmešila mu se. Ovoga puta je delovala ljubazno. A onda kao da je hteo da potpuno uništi taj uvod primedbom koja mu je izletela:
- Ko vam je vođa?
Požurio je da doda:
- Nisam tako mislio. Samo sam mislio: kome da se obratim ako želim da nešto uradim zajedno s vama?
- Kako to, da 'uradite nešto'?
Objasnio je zašto je došao. Scenario koji mu je producent prepustio: pripadnik pokreta optpora, povratnik svome domu i njegov susret sa kulturom mladih. Daleko od savršenog onako kako ga je pisac napisao. Previše situacija iz kabineta. Ali velike mogućnosti za autentičan film iz toga ako umesto niza glumaca koji treba da glume članove kolektiva, angažuje pravi pravcati kolektiv. Dokumentarni fikcionalni realizam. Film smešten usred sadašnjosti, solidaran i sa otporašem koji nosi sliku sveta iz osamdesetih i sa novom kulturom mladih. Rekao je da želi da improvizuje dosta scena da bi postigao autentičnu atmosferu, da bi film bio u koloru, ali da bi se boje jedva razlikovale od crno-belog filma. Pričao je o ekipi koju će da okupi: isključivo mlade teničke saradnike koji se kapiraju s mladima iz filma. Jednom rečju, došao je da potraži pomoć u smislu da sebe ne smatra sataromodnim rediteljem koji silom gura stvarnost u sopstvene fiks ideje, već kao saradnika i humanistu, člana jednog tima u kome svi imaju jednako toga važnog da kažu, tako da se postigne najveće moguće približavanje stvarnosti. Koliko je mnogo neshvaćenih filmova snimljeno o pobuni mladih u radinosti starijih i nepažljivih reditelja. Koliko klišea treba izbeći. Nije prekidao priču, osećajući kako se zapliće u sopstvene reči. Da je mogao neopaženo da propadne u zemlju, to bi i uradio - naročito kada je devojka tvrdgolavo ostajala nema i samo ga je gledala kao da ne shvata ni reč od onoga što je mleo.
Na kraju je prekinula njegovu verbalnu bujicu:
- To moramo da predložimo ostalima.
Uvela ga je u zajedničke prostorije. Koliko je mogao da proceni, većina žitelja kolonije je bila prisutna. Čitali su, slušali ploče, igrali šah. Odakle mu ta ideja da puše hašiš? Da leže po podu i lebde naduvani, manje-više razodeveni? Zašto ga je iznenadilo što su se ponašali sasvim normalno? Nerviralo ga je što nije bio u staju da sve to prihvati prirodno, što baš sve mora sam sebi da oteža najviše što može, pa je pokušao da izgleda opušteno. Seo je na fotelju i prekrstio noge dok ga je devojka predstavljala uz nekoliko reči o tome kako bi on tu hteo da snimi neki film s njima. Svi su ga gledali. On je ponovio od reči do reči govor od maločas a da toga nije bio svestan, dodavši nekoliko izvinjavajućih napomena. Povratnik otporaš sreće se sa kulturom mladih. Previše kabinetskih situacija u scenariju, ali s dosta prostora da se od toga napravi autentičan film. Dokumentaristički fikcionalni realizam s mnogo improvizovanih scena i uz diskretnu upotrebu boja. Zvuči zanimljivo, rekoše neki, ali im ton nije otkrivao stvarno interesovanje. Vratili su se čitanju i šahu. Neka deca su počela da ga povlače za nogavice. Onda ga je neko neobavezno upitao da li bi hteo da vidi zgrade i malo zatim su ga proveli okolo. Spavaće sobe su sve odreda bile u jednom krilu, u dugačkom hodniku. Dečije odeljenje je bilo u drugom krilu, uglavnom nedirnuto onako kako je preuzeto od bivšeg internata. Velika kuhinja sa električnom mesilicom i dva frižidera i sa zamrzivačem i mašinom za pranje sudova. Okolo su visili posteri za koje je već mogao da pogodi kakvi će biti. Če Gevara iskrzanih ivica. Izbledeli Bob Dilan. Parole po toaletima, u hodnicima, na kuhinjskim vratima. Vlast narodu. Razgovaraj sa bližnjim svojim. Sišpaj šećer u cement. U trpezariji pored kuhinje razapet je konopac za sušenje veša na kojima su se tik ispod plafona sušili začini. Stolovi su već bili pospremljeni ali su četiri muška člana kolektiva sedeli uz vrč kafe. Ponudili su mu šolju dok je onaj koji ga je vodio nestao na gornjem spratu. Četvorica momaka su bili usred razgvoora o stanju u drugom kolektivu. Imena koja mu ništa nisu govorila, tuče između različitih revolucionarnih grupica. Bilo mu je jasno da ne treba da se meša, pa se zadovolji time da sluša. To bi moglo da mu dâ razne ideje. Ali zašto je sve vreme čekao da četvorka svoj razgovor posole izrazima koji je pročitao u omladinskoj štampi? Zašto se čudio što nisu govorili ni „skrenuti“ ni „odlepiti“ niti „sagoreti“, niti su krivili taj drugi kolektiv da su ego-triperi ili estetičari? Ogovarali su kolege isto kao i svi drugi normalni ljudi kada tračare, samo što u ovom slučaju to nisu činili u ime Lepog Ponašanja na šta nema prava žalbe, već su one što se razlikuju osuđivali da su budale ili lažljivci u ime Velike Revolucije. Na kraju se pojavila ona devojka koja ga je i upoznala s kolektivom. Sela je u krilo jednom od četovorice momaka. Pošto se pravila kao da ga ne primećuje, rešio je da se vrati kući.
Mogao je to da primeti: ponizio se. Doveo je sam sebe u klasičnu situaciju: stariji čika koji čini sve što može da bude fin sa mlađima, a postiže samo to da mu još više smeju nego pre. Osećao je kako sve više mrzi taj kolektiv. A dao im je finu ponudu, izvrsnu štaviše – ne zahtevajući da prvo urade probne snimke. Ipak je znao da samo na sebe može da se ljuti, i dok se vozio kući sa Kopenhagenom kao osvetljenim nebom s leva, naizmeničnio je optuživao kolektiv i sebe. Zaista nije mogao da vidi gde je to pogrešio u pristupu. Zar na parolama nije pisalo: Razgovaraj s bližnjem svojim. Ali on u tom smislu nije bio njihov bližnji da bi bio vredan razgovora, premetao je po glavi dok se vozio glavnom ulicom. I znao je koliko je pun sebe dok tako razmišlja. Dao je gas kada je spazio vlasnika bioskopa na trotoaru ispred zgrde. Stajao je s nekim čovekom i crtao nešto u vazduhu. Sigurno izgled budućeg supermarketa. Dok je vozio baš pored vlasnika bioskopa, imao je osećaj da su im se pogledi susreli. Ili je to možda samo umislio. Tim pre bi morao ipak još jednom da izračuna hoće li neki stari direktor bioskopa na Šelandu uskoro da otegne papke. Njegova reputacija kao direktora bioskopa kao što je poznato nije bila loša, a kada bude konkurisao za platu iz budžeta, sigurno će imati prvenstvo.
Berit je želela da čuje kako je prošao susret sa kolektivom. On je pokušao da deluje mirno dok je ona pristavljala vodu za čaj. Ali negde iza očiju počelo je da mu se smrkava.
- Oni su ludi kao struja, do daske – rekao je.
- Daj prestani – rekla je ona na to. – Pa sam si pristao da snimiš taj film. A mogao si samo da snimaš kratkometražne kao što sam ti predložila.
- To može da bude film nad filmovima – odgovorio je on.


...
.......
............



2

(Februar)


Morao sam iz Kopenhagena, dalje od moje nepažljivosti, što dalje od ravnodušnosti i nestvarnosti, dalje od samog sebe. Šta me to vazda goni da idem u Pariz? Zašto vazda mislim da je tamo sve bolje nego kod kuće? Put autobusom od aerodroma Orli; gusta magla mili pored prozora kao prljava kaljuga. Visoke kasarne, novi autoputevi na betonskim stubovima, saobraćajna nesreća, ambulantna kola sa sirenama i rotacionim svetlima, ali ipak zaglavljena u saobraćajnom čepu. Tri četvti sata kasnije opet sam s mojim starim hotelom. Debeli gazda, svaki put kada se vratim sve deblji i deblji, dočekuje me dok mu se bleda žena klati u stolici za ljuljanje i prstima na slepopočnicama pokušava da masažom otera migrenu. Kartica koju treba da popunim: Fiche de Voyageur –PIECE D'IDENITČ PRODUITE. Moja stara soba na prvom spratu s prozorom koji gleda na ulicu. Prepoznajem sve mirise, mešavinu kuglica protiv moljaca, losiona za kosu, mokraće iz lavaboa, smrdljivih čarapa i majkine dušice iz restorana ispod mene. Tepisi puni vlage, iz tuša kaplje voda crvena od rđe. Sâm sam. Prošla je ponoć, smesta svlačim ćebe sa kreveta i skidam čaršaf koji je fanatično čvrsto zabijen ispod dušeka. Raspakujem se, okačim odeću u orman, stavim novac u fioku noćnog stočića, i javim recepciji da me bude sutra u deset sati.
Odozdo iz restorana dopire smeh, neko hrče u susednoj sobi, a cisterna počinje da teče. Iz kreveta osećam kako cela kuća diše, čujem domaćina kako zaključava glavni ulaz nakon što je okačio natpis TOUT COMPLET, žena mu se upravo svlači i stenjući od glavobolje tetura se do ormarića s lekovima, osećam komšiju koji mi hrče nosa uspravnog kao toranj, vidim pred očima mladi par koji vodi ljubav gore na četvrtom spratu, još jedan mladi par na drugom spratu koji ne sme da se pogleda u oči, leže leđa o leđa, zato što nisu u ustanju da vode ljubav. Miševe iza tankih zidnih panela osećam, pacove iz kanalizacije kako se penju odvodnim cevima ili toaletnim slivnicima – uskoro će se prvi veliki pacov pojaviti na vidiku u nekom veceu, skočiti na pod i polako krenuti hodnikom. Možda će pacov da utrči u sobu para koji vodi ljubav, možda će noć učiniti još nepodnošljivijom paru koji ne može da vodi ljubav. Možda će ući kod mene. Mogu da čujem sve te zvukove, da nanjušim sve te mirise. Mogu da čujem prašinu kako pada sa plafonâ, kako podne daske popuštaju, kako se vlaga probija u sagove i stepenice, kako se cigle taru jedna o drugu, kako se crepovi pomeraju. Sve živi, sve je u pokretu. Nekoliko miševa gricka svoj put kroz zidne panele, nekoliko pacova dolazi iz toaleta. Palim svetlo i uz trzaj se pridižem u krevetu. Hteo bih nešto da čitam, svejedno mi je šta, statut društva vlasnika goluba pismonoša, ženski časopis – nešto što može da mi kanališe misli. Pretražujem orman, zavirujem pod krevetom. Ali nema nijednog zaboravljenog časopisa ili novine, samo reklamna brošura iz obližnje protestantske crkve koju slistim za petnaest minuta. Postajem sve budniji i završavam tako što se oblačim. Dok silazim stepenicama srećem postarijeg čoveka koji se penje, ljubazno se pozdravimo, kao da naa obojicu muči griža savesti, mene zato što odlazim iz hotela, a njega zbog – zaista, zašto njega? Izdao je svoje principe i skoknuo u noćni klub? Čak je svratio i do bordela? Osvrće se za mnom, ja se osvrćem za njim, pa ponovo klimnemo jedan drugome, ovoga puta preterano ljubazno. Zatim siđem u foaje i pritisnem dugme da bi se vrata otvorila, uz strastan trzaj.
Počinjem svoje noćno lutanje. Na Bulevaru san Žerman većina kafea i restorana je već zatvorena, dva taksija još čekaju mušterije, sportska kola punom brzinom seku put iza ćoška. Prelazim kolovoz ukoso, prolazim pored Deux Magots-a. Kuće stoje kao i obično, voda teče slivnicima i olucima, sve prepoznajem do najmanjeg detalja, Magotsove bonove koje vetar nosi po trotoaru, plakate na zidovima, zloge sa antikvitetima i starim knjigama, imanje na uglu Ru Bonaparte gde Sartra više nema, sada živi na mestu sa pogledom na veći deo Pariza. Groblje Pariz kako on zove ova betonski lonac saobraćajnih gužvi i zatrovanog zagađenog vazduha. Ali u ovim satima je moguće udahnuti nešto što podseća na čist zrak. Osećam kako krv počinje da mi cirkuliše sve do vršaka prstiju dok hodam. Probada me u potiljku, postaje mi toplo ispod pazuha pa oktopčavam mantil. Ovde sam. Još juče sam mislio kako bi mom stanju moglo da pomogne da osetim pariski asfalt pod đonovima, da udahnem vazduh kroz rešetke i da od prolaznika čujem neki drugi jezik osim danskog. Kopenhagen, topao vazduh iz kioska sa kobasicama, miris morske trave iz Sundeta, vonj barenih krompira iz kafeterija na Vesterbru, zemički iz pekara, cigarilosi i pivo i katran i usred toga svega vetar koji za sekundu odnosi sve, sav taj ukus hladnog severa sa sobom. Pariz, to su mačke i majkina dušica i nagorele gume na asfaltu vonj benzina koji nikad ne može da se ukloni, i mokraće i antimokraćnog pudera i belog luka i buđi. Buđi po stepeništima gde sunce nikada ne zasija i buđi iz radnji koje nisu provertavane od početka novog milenijuma. Kao da je jedan miris bolji od drugog. Kao da promena vazduha uopšte nešto znači. Ona mi ne smiruje misli, od nje ne mogu da zaboravim na sebe.
Na klupi leži broj Žun Afrikea. Sedam i počinjem da čitam o studenstkoj pobuni u Senegalu, o alžirskoj nafti, o francuskoj prodaji oružja Južnoj Africi, o Vijetnamu. Kada dođem do poslednje stranice, krećem ispočetka, ovog puta čitam i sitnije člančiće, viceve, karikature, uokvirene aforizme, citate iz drugih listova. Čitam na silu, i kada se posle dignem sa klupe, odložim list i stignem do Desne Obale, ne mogu da skinem oči sa imena radnji, pločica sa radnim vremenom, brojeva taksija, plakata, ofarbanih parila po zidovima i cenovnika u izlozima, izloženih knjiga i reklamnih brošura. Zastajem ispred svakog bogovetnog kioska između petnaest minuta i pola sata da pročitam sve reklame, plakate i odlomke članaka što mogu da spazim u novinama iza stakla ili u lokalnim gratis novinama, zgužvanim i bačenim uz ivicu pločnika. Čitam neonske natpise na krovovima i brojeve zgrada. Onda počnem da se smrzavam i ubrzavam. Tražim ulice u kojima nema ni bandera sa plakatima ni izloga radnji sa cenama niti novinskih kioska i neona po krovovima. Idem uzbrdo jednom ulicom, silazim pak drugom, idem cik-cak, hodam napred-nazad, i biram ulice koje se pod pravim uglom sudaraju tako da čine pravougaonik, tako da iz nekoliko puta mogu da obiđem isti blok zgrada. Teram se da hodam i hodam, da bih se na taj način ispraznio od misli. Polako gubim osećanje samog sebe, postajem dalek u nekom gradu u kojem nikada nisam bio, među kućama koje sve liče jedna na drugu i izgledaju kao da svakog časa mogu da se sruše jedna na drugu. Tu i tamo ima svetla u nekom prozoru. Povremeno mi dovikne neka droca, ali nemam želju čak ni da porazgovaram s njom. Pariz ili Kopenhagen, ili oba grada odjednom: sve ponovo počinje da se kreće, kaldrme se dižu iz zemlje, ploče trotoara se razmiču, a poda mnom jurcaju pacovi da čim pre stignu do kanalizacionih cevi tako da mogu da se popnu i pojave na vidiku i preplaše ljude u milionima vecea. U susednoj sobi, u sobi iznad, u sobi ispod, čekaju ljudi dok spavaju ili ne mogu da spavaju, koji vode ljubav ili ne mogu da vode ljubav, ili će možda pacov stići nekome u predsmrtni čas, od srčanog udara ili raka pluća ili gušenja – ljudi čekaju na katastrofu, na taj trenutak u kojem će se ulice iznenada otvoriti da propadne asfalt u velikim pločama a vatra iz zemljine unutrašnjosti će se pojaviti, najpre u vidu plamenih jezičaka nalik gušterovom jeziku, a onda sve veći i bezobličniji dok se ambisi šire i gutaju kuće odnoseći ih u dubinu, fasade, razmake između pojedinih spratova, trpezarije, dnevne sobe, spavaće sobe u kojima se zaspali bude tek usred pada i bivaju svesni samo dve-tri sekunde pre nego što nestanu u plamenu zajedno sa trpezarijskim stolovima i servisima i crepovima. I malo zatim doći će cunami, i tamo gde se bude sreo s ognjem nastaće nepregledna, kipuća bitka...
Nastavljam da hodam. Na uglu samo što me ne pregazi automobil koji seče preko trotoara dok za njim juri policijski auto. Kod Sene dolazi dug niz vodenih kamiona. Prve radnje se već oslobaćaju svojih mandala. Sada sam preumoran da bih čitao njihove natpise, osećam da mogu da legnem gde bilo i da bih smesta zaspao. Stopala su mi čvrsto na asfaltu, rukama mi kola krv, a kada udahnem bole me bronhije, zato što previše pušim. Tek kada ispred mog hotela srećem gazdu koji nešto pretura po džepovima setim se da je već svanulo.
- Da li i dalje želite da vas budimo u deset? – pita uz šaljivi smeh. Ko zna šta misli gde sam to bio noćas.
Klimnem mu, iako odlično znam da ću prespavati veći deo dana.



..
.....
.......
Kada se probudim, u ustima mi je metalni, slankasti ukus. Već je ponovo počeo da pada mrak. Nagađam da je između četiri i pet sati i hitam pod tuš. Polako dolazim k sebi. Polako mi uspeva da obuzdam manijakalne fantazije i grižu savesti. Grižu savesti zbog čega? Zar nemam pravo da prespavam veći deo dana ako mi se tako hoće? Oblačim se, neko vreme sedim u nekom restoranu s gomilom novina ispred sebe. Ponovo sam žrtva kompulzivnog čitanja, iako ovog puta mnogo toga preskačem i usredređujem se na bezbrojne polemike. Godar optužuje Žaka Monoa da se ne angažuje u svetu u kojem živi zato što se isključivo bavi biologijom. Kada Mono bez ljutnje i pristojno brani svoje pravo da se bavi naučnim adom, Godar ga optužuje da je reakcionarni idealista. Kada Mono veli „Darvin i Galilej“, Godar će: „Mao Cedung“. Svaki dijalog je isključen. Jedan poznati levo orijentisani sociolog, isključen iz komunističke partije početkom šezdesetih zbog toga što je kritikovao staljinizam, u objavljenom dnevniku iz Kalifornije misli kako je američki bunt mladih više u vezi sa budućnošću od francuskog, i to je dovoljno da ga u radikalno levičarskom listu hladno optuže kako je proamerički nastrojen. U andergraund štampi gaučisti optužuju komuniste da su degolistički lakeji dok se isti gaučisti u komunističkim listovima optužuju da su zamlate obuzete sobom. Polemika za polemikom. Gnevna pisma čitalca pune novine koje dozvoljavaju čitaocima da se razmahnu. Niko ne prolazi bez bubotka. Sartr od mladokomunističkih intelektialaca dobija ocenu da mu je filozofija vulgarni sociologizam dok Jonesko od desnice biva počašćen etiketom profesinalnog staljiniste. Anuia – svaki put kada stavi pero na papir – guraju sve više udesno, što ishoduje time što je sve ogorčeniji i svuda mu se priviđaju zavere. Aragona takođe guraju u desnicu, premda malo blaže i najviše sitnim slovcima u nekoj fusnoti, zato što je u trenutku raspilavljenosti pisao protiv ruske invazije Čehoslovačke. Najgore se međusobno pljuju književni časopisi i filmski magazini. Manje grupe se cepaju od većih klika, stvaraju se kontragrupe i kontračasopisi koji se zatim pune optužbama protiv bivših drugova. Nema te optužbe koja se neće pojaviti. Odjednom iskrsava rat u Alžiru. Ako kontragrupe ne mogu da optuže prvobitne klike za nešto drugo, onda uvek mogu da im nabiju na nos da su u svoje vreme šurovali sa generalima OAS-a. Nema konkretnih dokaza. Ali nešto u stilu da je jedan pisac, koji je i dalje veran prvobitnoj kliki, krajem šezdesetih rekao kako poznaje jednog generala OAS-a, „zaista mnogo finog čoveka“. Žestok protivnapad i peticija protiv pozitivističko-individualističke uvrede od strane otpadnika. Alžirski rat igra veliku ulogu i u polemici između filmskih časopisa. Jedan radikalno levičarski filmski časopis trećinu broja posvećuje optužbama protiv marksističko-lenjinističkog filmskog časopisa 1) za staljinizam-ždanovizam 2) da su u prošlosti gajili simpatije prema OAS-u i 3) da je uglavnom nečitljiv. Ta dva časopisa studiraju članke protivnika s lupom. Kritike stare i po deset godina odjednom se izvlače na svetlo dana. Svaki zarez je bitan, koriste se istrgnuti citati, svi udarci su dozvoljeni, neobrazloženi nagoveštaji, pa i najobičnija kafanska ogovaranja. Uzajamna ideološka kritika se zabiberi zagradama i fusnota punim ličnih uvreda i kleveta. Svaka reč se vaga s perfidnom pažnjom. Ništa ne može tako da poseče kao reč. Ništa ne reže tako duboko. Marksista-lenjinista će godinama ići sa strelom u leđima zbog staljinizma. Radikalni levičar će godinama pokušavati da izvuče vršak strele zbog pozitivizma. Ali šiljci kopalja i strela imaju kuke. Tek za deset ili dvadeset godina će se rane – možda - zalečiti. Opsednuti će se povući u seosku idilu i pisati memoare u kojima će pomiriti sami sa sobom. Neki fanatici će postati tolerantne deke. Ali drugi će na branicima umretivrlo mladi, dok će drugi, pak, završti u ludnicama.
Hrana mi se ohladila. Konobar me moli da pojedem brzo, jer restoran treba da se zatvori. Činim kao što kaže, plaćam, ustajem i nervozno mu dajem hrpu novina i časopisa s kojom ne zna šta će. Kada izađem na ulicu dva automobila se sudare baš ispred restorana. Sve ukazuje na tuču. Jedan šutira haubu drugog automobila. Gomila koja se za tili čas skupila samo što ne umre od smeha. Zatim dolazi policija, zapisuje registarsketablice i rasteruje posmatrače. Na kraju ima više policajaca nego civila. Trče kao muve bez glave i viču naređenja ne znaju ni sami kome. Jedan od policajaca se laća za pendrek kada mu dva studenta doviknu uvrede, i samo trenutak kasnije studenti su u divljem begu dok ih pet policjaca juri. Pri kraju ulice policajcima uspeva da uhvate jednog studenta. Sapliću ga tako da padne čelom na asfalt a onda krenu da ga mlate pendrecima. Čudim se kako mu niko ne prilazi u pomoć, ali to valjda i nije čudno: ni ja ne pomažem. Zavrćem iza ćoška i ulazim u kafić. Odlučujem da telefoniram nekima od prijatelja. Osećam divlju potrebu za razgovorom. Pariz ne može biti grad u kojem se sva energija troši na beskrajne polemike, grad u kojem pisci čitaju knjige svojih kolega samo da bi našli citatte koje mogu im nabiju na nos, u kojem urednici časopisa ni redak neće da objave a da ne cilja urednika drugog časopisa i u kojem su revolucionari više zainteresovani da istrebe druge revolucionare nego da u zajedničkom frontu navale na sve veću represiju. Mora da postoje mogućnosti za lični kontakt a time i otvorenost, samoironiju, oduševljenje, smeh. Tako sam nekad doživljavao Pariz – kao kuću aktivnog zezanja i kao grad u kojem ništa nije bilo sveto. Grad nekadašnjeg Godara koji je krio svoju ogromnu nesigurnost najvećim drskostima u istoriji sveta. Grad onog Trifoa od nekada koji je ogorčio sve moraliste na levici rečima da ako devet filmova od deset koji se danas snime jesu ljubavni filmovi, to i dalje nije dosta. Grad Borisa Vijana, Rožera Nimijea i Joneska pre nego što je postao član Akademije... Doživeo sam Pariz kao grad u kojem čovek prihvata samo one ceremonije koje obuhvataju i neceromoniju, jedini oblik u kojem se ona zaista može prihvatiti dakle onda kada uključuje i - igru. Pariz je bio grad koji me je oslobodio od mog urođenog danskog stida. Gde sam se usuđivao da upoznam sebe i time volim život, neslućene mogućnosti. Noćna lutanja od po nekoliko sati u društvu slikara koji su sanjali o proboju i sa scenaristima koji su se nadali će im konačno dati da snime igrani film. Grozničave razmene mišljenja u kojima sve što imate u sebi kažete, ali da to ne izgleda nametljivo i samoljubivo. Osećali smo da sve ima kontekst, da su nam važna sva iskustva i svi naši snovi. Svoje polazište vidiš u novom svetlu. Danska odjednom postaje Danska u razgovoru s brazilskim umetnikom za koga Brazila odjedared postaje Brazil. Uluci kojima jednom za drugom hodimo obojici nam daju želju da se bavimo na posao, da pišemo, slikamo, snimimo film, šta god. Ta sreća, zato što smo u stanju da se izrazimo, da se damo i predamo, da nemamo strahopoštovanje. Sreća što upijamo svet. Eto tako sam iskusio grad bilo da sam bio sam i usamljeniji nego igde drugde u svetu, ili s drugima – kao mesto na kojem stvari iznenda dobijaju smisao zato što su izvučene na svetlo dana. Kao noćima tokom kojih nisam mogao da spavam zbog stvaralačkog elena. Kao za prolećnih dana kada mi se vraćaju čula pa boje izviru odasvuda a mirisi začina iz restorana ostaju u nozdrvama. Kao nesputani apetit i neprestano nadahnuće.
Sada se osećam kao uljez, nametljiv i nedbrodošao dok telefoniram unaokolo. Filmski režiser koga godinama znam ofrlje kaže nešto u stilu da mogu da svratim ako baš hoću. Upravo se preselio u jednosoban stan na Desnoj Obali. Kada pokucam na vrata dočekuje me bez trunke srdačnosti. Kunja u krevetu sa zapaljenjem grla i usred je velike polemike koja mu oduzima sve vreme. Pruža mi časopis i pokazuje na određene redove članka u kojem su mu kritikovali film: tu piše kako je jasno da ga je snimio reditelj koji teško može da sakrije svoju desničarsku prošlost. Nasmešim se. Kažem nešto o onom mom utisku o nivou na kojem se trenutno nalazi francuska polemika. Kada štaviše dodam da ta četiri retka o njegovom filmu nisu nešto što bi trebalo da udostoji pažnje, on me strogo pogleda. Setim se kako bi se nekad uvek smejao kada bi dbio lošu krtiku. Sada se osećam kao da sam ga izdao time što ne odmah nisam počeo da saučestvujem u njegovom besu protiv dotičnog časopisa. Nema mesta za opuštenu ironiju. Na ovom svetu postoje samo dve vrste ljudi: prijatelji i neprijatelji, i ako se odmah ne izjasnim, onda spadam u ove druge. Tako to osećam, pa malo zatim kažem da je zaista ludo, pretrano ludo napasti ga na taj način, ma i više nego ludo: to je smešno, zlobno i izraz niske zavisti. E, sada možemo da pričamo. Režiser mi pokazuje neke stranice koje upravo piše: otrovni atak na francusku filmsku kritiku što namerava da objavi u nekom andergraund listu. Čitam članak i velim da je izvanredan, precizan, ne može mu niko nipta. E, sada smo opet frendovi. On me grli i ljubi u obraze. Saznajem da je oduvek znao da ja ne umem da lažem. A kako to? Zato što sam proetstant. Kao i on. Protestanti ne lažu.
Dobro raspoloženje, međutim, nije dugo potrajalo. Ne znam kako, ali u jednom trentuku izvalio sam nešto u smislu da Francuskoj treba aktivan demokratski socijalizam.
- Demokratski socijalizam! - on se podrugljivo nasmejao. Zatim me je pogledao s istom strogošću kao kada sam ušao:
- Zar ti nije jasno da sam postao član gaučsitičkog proletarijata?
- Pa to ne isključuje...
- Skandinavac! – frknuo je. – Ti si bre jedan Skandinavac, a Skandinavci ništa ne kapiraju. Sakdinavci su obični licemeri.
Ipak smo se rastali kao kakvi-takvi prijatelji i nadam se da će misliti na mene kao protestanta a ne kao na Skandinavca. Sutradan sam obišao druge znance, uglavnom filmske kritičare koje sam upoznao tokom festivalâ, dok smo ladili jaja, zabavljali se, uživali i cugali, kupali se. Svi su bili kao obuzeti polemičkom atmosferom u Parizu. Nema vremena ni za šale ni za opušteni dijalog. Humor je nešto što sebi mogu da dozvole dok se izležavaju na kanskim plažama usred projekcija dve egipatske melodrame, smeh je nešto čemu se prepuštaju na proputovanju od Stokholma –do Pariza, pa im ostane dva sata viška na aerodromu ili na Nihavnu. U njihovom sopstvenom gradu, međutim, nešto se događa s njima. Puše dvaput više, sve vreme blenu u telefon kao da se plaše neugodnog poziva, nestrpljivo čekaju da se na kioscima pojave neprijateljski časopisi sa izlivima mržnje na šta moraju smesta da odgovore. Intelektualci koji su se nakada poznavali sada se više ne druže. Prijateljstva su raskinuta, brakovi isto tako. S vremena na vreme mi uspeva da ubacim neki znak pitanja ili koji drugi znak interounkcije u njihovim monolozima. Ali postižem samo to da i ja postanem žrtva straha: osećam se sve više kao dvostruki agent kada sam popodne kod jednog pisca iz jedne klike, a uveče se družim sa piscem ili kritičarem iz druge. U takvoj atmosferi koja trenutno vlada, svaka reč se analizuje. Zašto ljudi koje sam znao nekada, dok smo umeli zajedno da se smejemo, sada ne mogu da podnesu ni znak pitanja ili makar povlaku? Svaki put kada se oprostim s nekim poznanikom, posle satima premećem po glavi pokušavajući da se setim šta mi je uopšte uspelo da udenem u razgovor između njihovih reči. Friško probraćeni lenjinista će bogami pamtiti moju odbranu čeških filmadžija i pisaca koje je sada tako moderno proglasiti kontrarevolucionarima. Gaučista će da mi pamti onu primedbu da socijaldemokratija ne mora uvek da bude đavolja rabota. Setiće se svi odreda da sam ja uvek na krivoj strani. Ili će možda biti obrnuto slučaj. Zato što mi često ne upeva da ubacim čak niti zarez u njihove monologe, jamačno će misliti da sam ih ja zavadio kuku meni, a kada im sine da sam se viđao i sa njihovim dušmanima, odmah će me smatrati izdajnikom. Kada bih samo mogao da povučem sve svoje reči i da ih turim u džak i bacim u reku, to bih i uradio. Ali istovremeno se postidim nad sobom što im se nisam samo nasmejao u lice i rekao koliko su puni sebe i smešni. Kao da iole nešto znači to što misle ili ne misle. Kao da njihove političke neuroze, književni mazohizam i intelektualna agresivnst nešto što baš mora da utiče na druge. Taj idealizam u ime koga oni zapravo pokušavaju da se međusobno istrebe. Taj prezir bez dna prema svemu što ima ukus stvarnosti i bliskosti. Ali tu se ne može ništa. Ideološka groznica mi je ušla u krv, i tek kada se vratim kući mogu da je oborim.



...
....

Poslednja dva dana pre nego što će mi avion poleteti kući za Dansku zaključavam se u hotelsku sobu s gomilom knjiga o maju '68. Gaučisti umaju svoj maj, radikalni levičari svoj, komunisti pak svoj. Nemoguće je pročitati istiniti opis bunta. Komunistički intelektualci neće ni da čuju za studentske vođe; ime Kon-Bendit za njih jednostavno ne postoji. Gaučisti pokušavaju da dokažu kako su komunisti izdali maj prihvatanjem izbora pod uslovima degolista. Radikalni levičari lebde negde između degolista i komunista. Maj'68 je magična sintagma, san o slobodi, jednakosti i bratstvu, on predstavlja ljudsku sreću, mesec tokom kojeg su se Francuzi kao opijeni ujedinili na barikadama pod crvenom i crnom azstavom, nedelje tokom kojih su trockisti i maoisti i komunistički rabotnici postali braća. Ista je krv tekla francuskim venama, veteran narodnog fronta se probudio iza svoje kase, a da mu je otac živ i on bi se probudio i u spomen pariske komune ujedinio sa studentima i radnicima Renoa. Država Francuska je postala Francuska naroda, još jednom je okrenuta naopačke u istoriji. Ali, nešto se dogodilo. Nastupila je izdaja. San je izoszao a umesto njega je došla samodestrukcija. A sa samodestrukcijom i lov na veštice.
Svaka generacija Francuza jednom u životu dobije pravo da izađe na ulice. Decenije nagimilanog gneva odjednom dobiju oduška. Neprijatelji postaju prijatelji. Svi govore isto. Pomažu jedan drugom bez zadnjih namera. Ljudi su drugovi. San postaje stvarnost, mašta postaje realnost. Ali već sutradan kuće stoje kao što su oduvek stajale. Da li se to cigle taru jedna o drugu? Otpadaju li crepovi? Ili to samo ja i dalje odasvud čujem zvukove, naročito noću kada ne mogu da zaspem, ležim i zurim u plafon, ili se obučem da bih satima lunjao ulicama? Novine izlaze sa svojim uobičajenim naslovnim stranicama, metro vozi i dalje. Da li se šine polako labave? Otpadaju li crepovi? Pucaju li tuneli? Ne. Sve je isto kao i pre. Parižani se opet zaključavaju i ostatak života im prođe u stidu što su u trenutku nepromišljenosti zašli na ulicu umesto da ostanu u salonima, što su radosno povikali da ih sav svet čuje umesto da reže sebi u bradu iz osećanja uvređenosti, što su zagrlili svoje bližnje umesto da ih odgurnu. Oni što pate od migrene opet se klate u stolicama za ljuljanje prstima masirajući slepoočnice, vlaga nastavlja da prodire u hotelske tepihe, i dalje će kapati crvena voda iz tuša, a lavaboi će da vonjaju po mokraći dok će pacovi da se roje u kloakama, miševi će se grickajući probijati kroz zidne panele i stid će postajati sve snažniji i snažniji.

- 17:56 - Komentari (0) - Isprintaj - #

10.10.2013., četvrtak

odlomak

Asfalt se svetlucao u Tokiju, teško je osetiti sumrak u Tokiju kad stalno gore svetiljke, i danju, kao da je to neka velika kockarnica, ali to svetlucanje asfalta, koji je ličio na štrokavu tartan stazu preko koje je neko polio benzin, dalo mi je ideju da pogledam na sat. Pola osam uveče. Od svetlećih reklama, asfalt je svetlucao benzinski, kao razbijena hologramska slika neke duge što je odavno nestala iz oka posmatrača, i gle, kako Japanci ne paze na ekološke propise, skoro svaki auspuh je izbacivao crni dim, i ne samo da sam video benzin ja sam ga i mirisao. Sve mi se pomešalo, ovo nije Japan iz filmova ni iz anegdota o zemlji robota, pa ovo je običan grad, gde su ti poslovni ljudi gde je taj red, kolio đubreta po ulicama, kao u nekom amerikom tfilmskom reš krimiću iz sedamdesetih godina prošlog veka. Nisam očekivao da ću ovde videti neobrijane i neuspešne ljude, pa zar me u ženskim časopisima nisu obavestili da takve sklanjaju, ne dozvoljavaju im da gladuju, to ne, ali ih drže po strani, sa ostarelim gejšama, stogodišnjim babama, šlogiranim pradedama, nesposobnim rabotnicima i onima koji su se pokazali nedostojni poslovnog morala ali im, kada su uhvaćeni, nije uspeo harakikri iz prve. Japan nije zemlja betona i stakla niti robotizovanih hotela budućnosti. I ovde škripi, oseća se trulež gradskog smeća, vide se ljudi koji zapišavaju oluke i kontejnere, amonijak, pseća kakalica i vešti gačci koji odmotavaju smotuljke iz Mekdonaldsa na svakom koraku, gle jedan semafor ne radi, jebote, propade Japan, samo kad se to desilo? Držim u ruci adresu koju mi je dao Musaki (isprva mi je bio odvratan s tim imenom koje me je pdosećalo na musaku, ali pokazao se kao dobar drugar), ali naravno da mi adresa ne znači ništa, već je na tom papiru glavni – crtež, koji sam hmijskom olovkom načinio po Gugl-mapi, pored uslužnog kompjutera u jednoj prodavnici (zamolio sam prodavačicu da mi pronađe adresu na onovu engleske transkripcije). Putanja od stepenica kojim sam se popeo iz železničke stanice bila je relativno jednostavna, kao nekoliko potpisa borca za pravdu Zoroa, i mogao am samo da se nadam da nisam preskočio bočne uličice, jer ja sam brojao recke, oni crteži na zidovima zgrada mi nisu značili ništa. (Komarac na zidu, nabrekao od nečije krvi, počeo je da me podseća na kineska slova.) Jedan dva tri četiri, peta ulica desno, tu sam. Gle, ispod svetlećih japanskih ideograma, pisalo je i VACATIONS, tako osnovački, tako neznalački.
Zgrada je bila od cigala, protivpožarne stepenice su predstavljale opasnost za više ljude, kao da su se spiralno obmotavale oko hotela, sagnuo sam se malo, obrisao hummel patike o otirač i pre engo što sam ušao uspeo sam da vidim nagoveštaj recepcije i foajea. Starac u crno ofarbane kose i tamnih naočara sedeo je nepomično kao slepac koji čeka da mu dam koju kovanicu. Nije pomerio glavu kada sam ušao iako je začulo zvonce kao u starim radnjicama. Itison je bio ofucan. Hvala bogu, bar je na recepciji bio neki računar. Iz ruksaka sam izvadio isprintanu rezevraciju preko bukinga.koma i stavio je na pult uz „Good evening“. Starac ipak nije bio slep. „Welcome, Sir.“ Ni lift nije radio. Ali je bar postojao. Navodno. Soba na drugom spratu je mirisala prljavo a tako je i izgedala. Platnene roletne su bile spuštene do pola, i mirisale su na dim, iako je pušenje u sobi bilo zabranjeno. U pregratku stočića na kojem je bila stona lampa, nalazila se neka raskupusana knjiga. Uzeo sam je i video da je reč o višejezičnom telefonskom imeniku iz 1981. Jednokrevetna soba, ali sa francuskim krevetom. Otvorio sam kofer i izneo čist veš. Mirisao je na omekšivač. Istuširao sam se, obukao i odlučio da krenem u avanturu pronalaska kantine za radne ljude, pomoću druge mape koju sam načinio s Musakijem. Kantina je radila non-stop, rekao mi je, bilo je to mesto gde jedu i poslovni ljudi i porodice i samci i obični radnici, a od večernjih sati je to bila kuhinja za mlade i gubitnike. Jeftino i ukusno, rekao mi je Musaki. Druga mapa je imala crveni krstić flomasterom – tu je moj hotel, do kojeg sam srećom nekako došao – oi od tog krstića je trebalo vijugati do kantine. Dve recke pa levo, posle treće recke desno, i onda ravo pravo pravo i s desna bi trebalo da bude to mesto.
Asfalt se svetlucao u Tokiju, teško je osetiti sumrak u Tokiju kad stalno gore svetiljke, i danju, kao da je to neka velika kockarnica, ali to svetlucanje asfalta, koji je ličio na štrokavu tartan stazu preko koje je neko polio benzin, dalo mi je ideju da pogledam na sat. Pola osam uveče. Od svetlećih reklama, asfalt je svetlucao benzinski, kao razbijena hologramska slika neke duge što je odavno nestala iz oka posmatrača, i gle, kako Japanci ne paze na ekološke propise, skoro svaki auspuh je izbacivao crni dim, i ne samo da sam video benzin ja sam ga i mirisao. Sve mi se pomešalo, ovo nije Japan iz filmova ni iz anegdota o zemlji robota, pa ovo je običan grad, gde su ti poslovni ljudi gde je taj red, kolio đubreta po ulicama, kao u nekom amerikom tfilmskom reš krimiću iz sedamdesetih godina prošlog veka. Nisam očekivao da ću ovde videti neobrijane i neuspešne ljude, pa zar me u ženskim časopisima nisu obavestili da takve sklanjaju, ne dozvoljavaju im da gladuju, to ne, ali ih drže po strani, sa ostarelim gejšama, stogodišnjim babama, šlogiranim pradedama, nesposobnim rabotnicima i onima koji su se pokazali nedostojni poslovnog morala ali im, kada su uhvaćeni, nije uspeo harakikri iz prve. Japan nije zemlja betona i stakla niti robotizovanih hotela budućnosti. I ovde škripi, oseća se trulež gradskog smeća, vide se ljudi koji zapišavaju oluke i kontejnere, amonijak, pseća kakalica i vešti gačci koji odmotavaju smotuljke iz Mekdonaldsa na svakom koraku, gle jedan semafor ne radi, jebote, propade Japan, samo kad se to desilo? Držim u ruci adresu koju mi je dao Musaki (isprva mi je bio odvratan s tim imenom koje me je pdosećalo na musaku, ali pokazao se kao dobar drugar), ali naravno da mi adresa ne znači ništa, već je na tom papiru glavni – crtež, koji sam hmijskom olovkom načinio po Gugl-mapi, pored uslužnog kompjutera u jednoj prodavnici (zamolio sam prodavačicu da mi pronađe adresu na onovu engleske transkripcije). Putanja od stepenica kojim sam se popeo iz železničke stanice bila je relativno jednostavna, kao nekoliko potpisa borca za pravdu Zoroa, i mogao am samo da se nadam da nisam preskočio bočne uličice, jer ja sam brojao recke, oni crteži na zidovima zgrada mi nisu značili ništa. (Komarac na zidu, nabrekao od nečije krvi, počeo je da me podseća na kineska slova.) Jedan dva tri četiri, peta ulica desno, tu sam. Gle, ispod svetlećih japanskih ideograma, na jednoj dasci, pisalo je i VACATIONS, trapavim rukopisom.


Zgrada je bila od cigala, protivpožarne stepenice su predstavljale opasnost za više ljude, kao da su se spiralno obmotavale oko hotela, sagnuo sam se malo, obrisao hummel patike o otirač i pre engo što sam ušao uspeo sam da vidim nagoveštaj recepcije i foajea. Starac u crno ofarbane kose i tamnih naočara sedeo je nepomično kao slepac koji čeka da mu dam koju kovanicu. Nije pomerio glavu kada sam ušao iako je začulo zvonce kao u starim radnjicama. Itison je bio ofucan. Hvala bogu, bar je na recepciji bio neki računar. Iz ruksaka sam izvadio isprintanu rezevraciju preko bukinga.koma i stavio je na pult uz „Good evening“. Starac ipak nije bio slep. „Welcome, Sir.“ Ni lift nije radio. Ali je bar postojao. Navodno. Soba na drugom spratu je mirisala prljavo a tako je i izgedala. Platnene roletne su bile spuštene do pola, i mirisale su na dim, iako je pušenje u sobi bilo zabranjeno. U pregratku stočića na kojem je bila stona lampa, nalazila se neka raskupusana knjiga. Uzeo sam je i video da je reč o višejezičnom telefonskom imeniku iz 1981. Jednokrevetna soba, ali sa francuskim krevetom. Otvorio sam kofer i izneo čist veš. Mirisao je na omekšivač. Istuširao sam se, obukao i odlučio da krenem u avanturu pronalaska kantine za radne ljude, pomoću druge mape koju sam načinio s Musakijem. Kantina je radila non-stop, rekao mi je, bilo je to mesto gde jedu i poslovni ljudi i porodice i samci i obični radnici, a od večernjih sati je to bila kuhinja za mlade i gubitnike. Jeftino i ukusno, rekao mi je Musaki. Druga mapa je imala crveni krstić flomasterom – tu je moj hotel, do kojeg sam srećom nekako došao – oi od tog krstića je trebalo vijugati do kantine. Dve recke pa levo, posle treće recke desno, i onda ravo pravo pravo i s desna bi trebalo da bude to mesto.


...........
Smrklo se, neke ulične svetiljke nisu radile. Kišica je ponovo počela. Radioaktivna, pomislio sam. U tom kraju su sve radnjice bile već zatvorene. Ideogrami na izlozima mi nisu govorili ništa, ali sam mogao da vidim: mašine za veš, daske za peglanje, šivaće mašine, mnogo naočara na stalcima, knjige na policama, kuhinjski pribor, odeću a lutkama, prazne vitrine (da li meso da li pecivo?)... A šta ako je jelovnik samo na japanskom? I bio je, ali je svako jelo imalo i svoj broj i malu crno-belu fotografiju. Prilično mutnu, ali šta ću. „Good evening!“ Klimoglav. Pokazao sam prstom na neke slike i valjda objasnio koliko porcija sam naručio. Seo sam i – postao svestan tišine. Osvrnuo sam se i video kako me svi gledaju, kao u zeleđenom snimku, dok im sa štapića polako otpadaju rezanci i tračice povrća. Klimnuo sam im. I oni su klimnuli. Zatim su se vratili jelu. Oko mene se čulo samo – srkanje vruće klope. I tek tada sam shvatio kako se nalazim u – kineskom restoranu, a usred Tokija.

.............


- 17:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

08.10.2013., utorak

Utrecht - koncert Wedding Present

Link ka videu na Youtubeu::::poslednja pesma koju su Wedding Present odsvirali na koncertu u Utrechtu u Tivoli de Hellingu, 18. septembra 2013.

....
Neko reče da je razlika između klasične i rok muzike u tome što klasiačri bezuspešno pokušavaju da na koncertima ostvare ideal studijskog savršenstva, a da rokeri na pločama pokušavaju da ponove nešto od žive distorzije. Loši uslovi snimanja ponekad to sve poravnaju. Ali danas, kada niko više ne kupuje ploče, ta nova situacija je rok muzičare oslobodila problema: sada su u modi turneje na kojima se izvode albumi od A1 do B6. Na primer, takve su turneje Bridersa, Pitera Gabrijela, pa evo sada Udeing Prezenta. Nam oju žalosti, nisu svirali album "Džorž Best", već zbirku od 12 singlova pod naslovom "Hit parada".



Stalno je padala kiša, ali ona je samo pojačavala utisak velikog reda u tom gradu. Pivo je bilo lepše s pogledom na mokru kaldrmu i hrabre bicklistikinje koje se nisu ustezale da pokažu noge dok okreću pedale. Uske popločane ulice su neprijatelj očkića na koferima, ali velosipedima ne smetaju.

- 17:43 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Moja šesta knjiga izlazi iz štampe za oktobarski Sajam knjiga



Izdavački studio Čekić pokreće ediciju BAŠ ČEKIĆ muškim herc romanom ZITA


Pre nego što se postavi pitanje ima li ("pravih") ljubavnih romana u srpskoj književnosti, trebalo bi postaviti pitanje postoji li uopšte ljubav? Junak ove knjige, prepun nesavršensoti kao šipak koštica, s toliko slabosti da je to već privlačno, prema Ljubavi s velikim slovom postavlja se na način "srce hoće a dupe klokoće". Dok mu emotivna oštećenost i hinjeni cinizam na uho zbore ono što savremena psihologija odavno prodaje kao nauku - naime, da je romantična ljubav opasna zabluda - on ne može a da ne posegne za njom, kada mu se učini da može da spoji "puki seks" sa ostvarenjem ljubavnog ideala. Tražeći preko hedonizma pogače - usput s glavom u oportunističkom pesku tokom godine kulture 1998.-me - junak ove knjige promašuje kapije ljubavi i gubi krhki flaneristički spokoj koji mu je davao iluziju slobode.


...
.......
............
Poslednje prerade romana nastale su u... Utrechtu, odakle su i fotografije ispod. Pivce u cafe Jan de Winter, novi netbuk u sobi jedne tpiične holandske porodice...




- 17:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< listopad, 2013 >
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31      

Prosinac 2015 (2)
Lipanj 2015 (1)
Travanj 2015 (3)
Ožujak 2015 (3)
Veljača 2015 (2)
Prosinac 2014 (2)
Studeni 2014 (1)
Kolovoz 2014 (2)
Srpanj 2014 (2)
Lipanj 2014 (5)
Svibanj 2014 (4)
Travanj 2014 (14)
Ožujak 2014 (5)
Veljača 2014 (12)
Siječanj 2014 (4)
Prosinac 2013 (6)
Studeni 2013 (6)
Listopad 2013 (6)
Srpanj 2013 (4)
Lipanj 2013 (2)
Svibanj 2013 (1)
Travanj 2013 (4)
Ožujak 2013 (3)
Veljača 2012 (1)
Rujan 2011 (2)
Kolovoz 2011 (3)
Lipanj 2011 (1)
Svibanj 2011 (2)
Ožujak 2011 (1)
Srpanj 2010 (3)
Prosinac 2009 (1)
Kolovoz 2009 (1)
Lipanj 2009 (1)
Travanj 2009 (1)
Siječanj 2009 (1)
Prosinac 2008 (5)
Studeni 2008 (7)
Listopad 2008 (2)
Lipanj 2008 (1)
Veljača 2008 (1)
Siječanj 2008 (6)
Svibanj 2007 (1)
Ožujak 2007 (6)
Veljača 2007 (4)
Siječanj 2007 (6)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Dubokoumne rasprave o književnosti, filmu, kulinastvu, umjetnosti uopće, smislu života, fenomenologiji, dekonstrukciji, antiontološki eseji, lingvistički ogledi, ogledi iz postmoderne historiografije, te najzakukuljenije teorije hermeneutike.

Linkovi koje trebate posjetiti

Blogovi

e-mail

cbe_cy_kebe[at]yahoo[dot]fr








Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se





Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se