Zenitist i kritičari u drhtalici

29.08.2011., ponedjeljak

Podrška iz Makedonije

Podrška iz Makedonije

Koleginica iz Makedonije. g-đa Ilina Jakimovska prevela je moj tekst na makedonski i objavila ga na svojoj web-stranici.

Zahvaljujem na potpori!

- 15:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

26.08.2011., petak

No country for translators in transitional Europe



I



Naši izdavači i računaju na ustezanje kod nas "neposrednih proizvođača", a pokušaću da objasnim zašto.

Kada je reč o „položaju prevodilaca“, tu su uključene najmanje 4 strane, a ponekad i više;

1) naši ufircani izdavači,

2) strani izdavači, doduše retko se angažuju

3) fondacije koje pomažu izdavanje knjiga i prevođenje

4) strane agencije koje prodaju prava

5) pisci koji su ponekad sami sebi agenti i imaju prava

6) prevodioci, koji su takođe često agenti svojim omiljenim piscima, zapravo su urednici iz senke. Ghost editors.

Prevodilac se usteže da bude tužibaba kod stranaca iz nekoliko razloga. Ne samo zato što mu preti bojkot domaćih izdavača, kao kazna za kršenje zakona ćutnje. Ali razmotrimo i to. Izdavač može da uzme „neiskusne“ prevodioce za 1 evro ili jedan i po evro po strani. Kada kažem neiskusne, pišem s navodnicima jer je svaki prevodilac neiskusan u početku i ako je normalan, onda na svoje prve prevode gleda kritički. U stvari prevođenje je proklet i neizdašan posao kojem nema kraja i uvek bi se nešto moglo doterati. Problem je kada se namerno zaobilazi neko, zbog para ili i zbog para i nekih drugih razloga. Uvek će se naći početnik ili nelojalni konkurent koji će pristati da radi ispod poštene cene (koja je opet ispod realne evropske, pa mi se stranci uvek čude kako to da ne mogu lepo da živim od prevođenja, a kada čujem koliko su njihovi honorari, muka mi pripadne).

Sedim tako u pomenutoj kancelariji VBZ-a, i povede se razgovor o eventualnom prevodu Pinčonove „Gravitacione duge“ na srpski. Urednik razgovara sa svojom saradnicom o tome koliko bi to koštalo. Ja sam u kancelariji, ali kao da sam fikus ili stajaća lampa, jer urednik kaže

„Ako uzmemo Albaharija, moramo da mu platimo pun honorar, i to unaored, jer Albaharija moramo da platimo...“

A ja, u svojoj saksiji izvodin nemi ples filodendrona - ja mogu da radim i za buđavi sir - ili c cvetal, preparat za negu sobnih biljaka.

Eto tako se rezonuje.

Otud su neke kultne američke i engleske knjige prevedene šusterski, ali ja ne bih kritikovao prevodioce, svakome su prvi prevodi manje ili više trapavi, već šićardžijski rezon izdavača.

Ali, ovde postoji i problem u fondacijama samim.

Naime, prevodilac okleva da se požali, jer fondacijama takvi problemi jednostavno nisu potrebni. Naime, strani izdavač je prodao prava i to je recka u njihovom godišnjem izveštaju. Plus. Pozitrivno brojanje, rekao bi čika Jova Zmaj.

Takođe, i fondacija je ispljunula lovu, dala kulturni doprinos, i to je stavka u njihovom izveštaju.

Čemu sada frka?

Znaju oni, nisu debili, znaju oni da su izdavači skloni mažnjavanju, ali --- čemu talasanje?

Ako se odmeri šta je dara a šta mera, skuplje je to što je njihova knjiga prevedena i oni imaj čime da se pohvale u ministarstvu, nego što je neki tamo prevodilac ostao bez dela honorara. Pa tim divljacima ionako treba manje da bi živeli, oni ne znaju za rokenrol i Baha i čokoladu, oni žive od tambura, Guče i slanine.

Tako naši izdavači dobro znaju da u fondacijama imaju prećutne saaučesnike, koji ne žele da se petljaju u unutrašnje mafijaške i orijentalne prilike.

Poslednjih nekoliko godina je Evropska komisija koja se bavi podrškom prevođenja, ne znam da li je to i Traduki usvojio, dakle oni su sasvim otvoreno preporučili izdavačima da svojim prevodicima od honorara uzmu deo za autorska prava. Kao nekad Kertes Mihalj na carini kada je uputio memorandum zaposlenima da slobodno uzmu piće i duvan od onih koji ulaze u Jugoslaviju.

I sada čak i izdavači gledaju u oči dok drpaju novac i cinično se pozivaju na preporuku „iz Jevrope“.



II



...

Naravno da je preporuka kretenska.

Naravno da nije dovoljno da nešto ima evropski pečat pa da bude pametno i evo baš ovo je i dokaz.

Gde je nestao onaj čuveni princip – FAIR TRADE?



Jer ova odluka je upravo podsticaj domaćim eksploatatorima i korumpiranim izdavačima da pelješe „neposredne proizvođače“.

Izdavači po pravilu i onako posmatraju pisce i prevodioce kao nužno zlo. Svi troškovi moraju da se plate, štampa, sekretarice, korice, grafika i prelom, plata uredniku i direktoru. Papir. I onaj CIP broj košta neku siću. Bez toga knjiga ne može da se pojavi. Ali može bez honorara za pisca i prevodioca.



Ko ti je kriv kad nisi vodoinstalater.





I sada: prevodilac je između čekjića i nakovnja. S jedne strane domaća korupcija, a s druge oportunizam sa Zapada, koji ionako misli da Balkanci ne umeju ni da žive u demokratiji pa im ona i pravna država i ne trebaju. Strane birokrate u fondacijama i izdavačakim kućama zainteresovane su za suhe brojke – statistika ih zanima, a prodata prava za knjigu su uspeh. Tačka. Ko ima vremena da isteruje da li je prevodialc dobio baš sav novac. I ako nije dobio ništa, šta oni mogu?



Ponekad strani pisac deluje kao aktivni saradnik u prevođenju svoje knjige, pogotovo ako je angažovan u svom udruženju pisaca. Još ako se sprijateljio sa prevodiocem, pa mu prevodilac bude i agent, onda postoje šanse da se problem istera.



Osim toga, neki ljudi su jednostavno alergični na nepravdu i prevare, pa i nije potrebno da budu lično umešani da bi se angažovali. To je inače pojava koja je na Orijentu toliko retka, da se u svačijem angažovanju uvek traži neki skriveni plan.

Doduše, taj plan - premdae nematerijalan - opet može biti stvar taštine. Ili stvar iskrenog altruizma. Što nema veze s efektima angažovanosti, nekad taština donese pošten rezultat a doba namera kao u poslovici dovede do loših stvari ...ali, ali... fondacije možda biraju između dva zla.



Jedno zlo je da naši izdavači jednostavno prestanu da objavljuju skandinavske knjige ako se ispostavi da do prevodiočevih para neće moći da dođu ni ucenom.



S druge strane, ljudi u fondacijama možda mogu da stave prst na čelo i da se zapitaju, u čemu je kulturni dobitak ako je očigledno da naše izdavače ne zanimaju konkretni naslovi već – pare pare i samo pare, te da bi štampali i telefonske imenike Stokholma i Kopenhagena samo ako im se plati toliko, da posle plaćanja svih troškova ostane za njihov džep? (Jer na prodaju niko i ne računa.)



U tom slučaju se raspada i čitava ta šarena laža u vidu brojki o prodaji prava strancima i o kulturnoj razmeni itd. „Mostovi među narodima“ i slična sranja.



Da su pošteni i principijelni, kao što možda i jesu, skandinavske fondacije bi odlučule, kao što će neke možda i odlučiti – da dotacije isplaćuju direktno na račune prevodilaca.



Posledica će biti sledeća – naši izdavači će bojkotovati prevodioce koji budu hteli da pošteno žive od svog rada. I do sada su ih tretirali kao najgori makroi koji tuku svoje radnice i uzimaju im najveći deo zarađenog.



Tako da će prevode raditi samo oni koji budu pristali da kao prostitutke daju reket svom makrou.



Ko jebe književnost. Jebimo pisce i prevodioce.

U najgorem slučaju neće ni biti novih skandinavskih naslova na srpskom. Ko ih bude, radiće ih oni prevodioci koji pristanu na ucenu. Neka su i dobri i stručni, ipak su breheri i nemoralni.



U najboljem slučaju, principijelno će nestati skandinavske književnosti u vidu novih naslova.



Nema zemlje za prevodice. Balkanske zemlje, to jest.



I u najgorem i u najboljem slučaju, ja sam izumro.



Ostaće mi da radim kao one-man preduzetnik i da se onda do kraja života sukobljavam s knjižarama koje potkradaju i najveće izdavače (jedan lopov krade od drugog lopova), a ja ću tu, kao i uvek, biti – između čekića i nakovnja.



Trebalo bi poentirati na ovom mestu, da u stvari nemamo razloga da se ustežemo

Neka cvikaju hohštapleri.
Uvek se može reći - ne.






....
u nastavku::: Kako mi je onemogućeno da živim od svog rada, to jest kako Europa podržava reket koji domaći izdajnici, to jest izdavači nameću prevodiocima.

- 20:05 - Komentari (0) - Isprintaj - #

13.08.2011., subota

Kako sam se jebao s izdavačima



„Pa ti bi od prevoda mogao da živiš u Srbiji kao bubreg u loju“, reče mi Rade, kada je čuo kako Skandinavci pomažu prevode svojih knjiga.
„Da, ali ja od toga ne dobijem ništa.“
„Kako ništa?“, čudi se Rade.
„Jedini koji su mi isplatili sve što je došlo iz Skandinavije su iz jedne firme, koju Srbi smatraju izdajničkom i plaćeničkom.“
„Jebo te patak...“
„Da ti kažem kako sam prošao s V.B.Z.-om...“
Rade sluša i ne veruje. Zatim kaže:
„Ja bih ih ubio da su mene tako zajebali!“...

Skandinavske zemlje imaju uobičajenu politiku dotacija: po pravilu pokriju polovinu honorara prevodioca. Vrlo retko čitav iznos; potrefilo mi se dva puta da su – jednom zbog pisca drugi put zbog teme – pokrili čitav iznos honorara. Tek se tada ljudi pokažu u pravom svetlu, kada krenu da se otimaju oko para...

Dakle, Skandinavci daju lovu, ali za prevod. Ne pomažu štampanje i ne žele da imaju ništa s onim „difuznim“ troškovima koji se tako lako daju napumpati, i koje u našim izdavačkim kućama ili ne radi niko ili se rade preko kurca – volšebna „distribucija“, volšebni „advertajzing“, posebno korektura a posebno lektura (to najčešće ošljari urednik ili direktor a nekima to radi i tajnica) – dakle svi ti troškovi koji, kada se popunjavaju formulari, odjednom postanu važni. Puta dva. Ako kapne lova, da nam ostane. Znaju to i naivni Nordijci, nisu naivni, pa u to ne žele da se petljaju. Operisani od korupcije, prevolinijski orijentisani kako ih je Bog stvorio, oni veruju da će pare koje uplate izdavaču – jer izdavač konkuriše – posle pošteno i „transparentno“ da legnu na račun prevodioca.

Jes' kurac.

Ceo taj postupak apliciranja zapravo prlja čoveka, tera ga da pristaje na kompromise i da sam sudeluje u korupciji, „za njegovo dobro“. Prevodiocima se nude koske a onda se od njih očekuje a budu zahvalni. I da ćute.

U poslednje dve godine, preveo sam 2 knjige za beogradski V.B.Z. Jednu dansku i jednu švedsku. Dansku je izabrao urednik, a švedsku sam predložio ja. Danska je knjiga tanka, knjižica je to, jedva 100 stranica, a švedska je debela, 364 stranice, premda teksta u stvari ima manje nego što obim nagoveštava, zbog preglednog rasporeda poglavlja.

Danci su odobrili polovinu evropskog honorara od 10.000 kruna, dakle 5000, što iznosi oko 600 evra. Urednik me je zamolio da se od tih para odreknem iznosa koji je plaćen za autorska prava. Budući da je, kao što rekoh, reč o knjižici, prava su bila bagatela od 200 evrića. Pristao sam.
Urednik je dodao kako eto „ipak treba misliti i na kvalitet“, vajkajući se da je VBZ kao mastodont i svaštar među nakladnicima i previše orijentiran na profit i kuvare i knjige za samopomoć. Ma okej, kaj bih ja tu oponiral, ali... tek posle se setim pitanja koje mi tada nije palo na pamet: „A zašto ja, frilanser i klošar među spisateljima da pomažem kvalitet i to sićom od siće?!“ Zašto ne pomaže urednik, ili već neko ko ima sigurnije prihode od mene?

No, reč je reč, dogovor je dogovor.
Knjiga je objavljena. I poslati su primerci u Dansku. Ali novac ne stiže.

A onda, jednog dana, telefon iz V.B.Z.-a. Menadžer, upravnik beogradske ćerke na telefonu.
„Čuj, Peđa, ti si naš heroj i ja sam tvoj agent hahaha“
„Hahaha“
„Čuj, mi smo ti uplatili 120 iljada, ali greškom, na dinarski račun; morali smo zbog fakture, ali nismo na vreme uradili Storno, jebiga, a inače smo švorc, nelikvidni smo, molim te da nam to vratiš. Ionako je to pre odbitka poreza, razumeš...“

Razumem. I odem u banku preko puta i vratim im 120 i kusur hiljada dinara. Oko tisuću evra. I više.

„Ti si lud“, veli mi Rade na to kada mu sve pripovedam u Zagrebu.

I ništa. Novac ne stiže. Danci su slali, onih 5000 kruna to jest 600 evrića, ali IBAN broj zajebava.

Dobro.

Švedska knjiga. Šveđani su odobrili 40.000 švedskih kruna. To je više od 4000 evrića, oko 440.ooo dinara. Kada se odbije porez od 21 i kusur, još uvek je više od 3000 evra.

To je honorar iz snova. „Prevelik za naše uvjete“. To što bi taj iznos trebalo da bude moja šestomesečna (još verovatnije godišnja) plata, ne zanima nikog osim – mene.

Došao sam u kancelariju jer mi je menadžer javio sms-om da je novac stigao. Kancelarija beogradskog Vebezea je na Novom Beogradu, na zaguljenom i zabitom mestu, u ulici Proleterske Saosećajnosti, u nekom soliteru, u zakupljenom stanu. Rašlje vam trebaju da pronađete objekat.
Ali, nađe se, uostalom bio sam već tamo.

Posle peripetija s interfonom (nikad se ne razumemo na interfonu, vrata se otvaraju u protivprirodnom smeru) popnem se ja nekako, ali menadžera nema na poslu.
Samo je saradnica za stolom, a u drugoj prostoriji je vozač, legendarni vozač.

Usput pitam za danske pare, i ne, nije stiglo zbog IBAN broja, koji zbunjuje Dance.

Telefonom razgovaram s menadžerom, koji još nije stigao na posao.
„Novac je stigao?!“, pitam radosno.
„Da.“
„I?“
„I sad je problem kako ćemo. Koji je dogovor s urednikom?“ To je onaj urednik koji je prešao u kolumniste-slobodnjake.
„Nismo napravili dogovor. Postojao je dogovor za Dance da vam dam onoliko koliko ste platili autorska prava...“
„Ovo je previše za tebe!“
„Ali to je moja polugodišnja plata.“
„Ali prodali smo samo 12 primeraka i napravili gubitak od dve i po hiljade evra!“
„Pa kakve to veze ima sa mnom?“
„To nisu moje pare.“
„Pa i nisu. Moje su.“
„Ja ću da pitam šefove u Zagrebu.“
„Dobro.“
„Dobro.“

I... ništa.

U međuvremenu, sredinom jula su mi struju isključili zbog neplaćenih računa. Nekako sam pozajmio i platio. Teško je bez struje na 37 stepeni. Ali bar sam očistio frižider, trebalo mu je; jedina dobra stvar od svega.
Danas sam dobio novu opomenu iz opštine, zbog nekih drugih dugova.

Još neki izdavači znaju da sam u frci, i kod njih stoje pare koje sam zaradio, ali boli ih kurac.

Jedan izdavač mi reče, malo prijateljski a više s upozorenjem:
„Crnkoviću, tebi uskoro više niko neće ništa da objavljuje. Znaš li ti ko je rekao 'ne sarađujte s njim?'... Nikome se bre ne isplati da tebi odu sve pare od Skandinavaca. Znaš li to koliki su troškovi štampe i korica i korekture?“

S jednim od retkih prijatelja u književnom svetu razgovaram o tome šta činiti. Osnovati neko udruženje koje može da objavljuje knjige bez mnogo paprilogije, pa da budem am sebi šef i urednik.
jebem sam sebe pa da pare ostanu u kući.
„Dobra ti je ideja da napraviš sam neku firmu. Pa budi sam sebi šef. Ako ti treba potpis, javi“, kaže Bane.

Idem u ilegalu. Kosovo i London. Presresti kamione s knjigama – zaplena! Očerupati direktore izdavačkih kuća na ulici. Oteti novčanike, mobitele. I oni imaju neku imovinu.

Jedan izdavač, inače politički korektan do jaja, pre mnogo godina, umesto da mi isplati novac koji mi duguje, sa suzama u očima mi je pričao o svom automobilu jer je imao saobraćajku u Mađarskoj.
„Znaš li ti koja je to muka, imati saobraćajku u inostranstvu?!“
Tada sam imao 60 kila, nosio sam trenerku koju sam vezivao kanapom, nisam imao ni kompjuter, već sam davio frenda iz gimnazije da kod njega tipkam dok je on na poslu. Bio sam na dnu.
Ne nisam znao. I nikada neću znati
„I nije ti palo na pamet da meni platiš, a pare su stigle?!“, pitao sam ga.
Belo me je pogledao i rekao:
„Ne!“, i dalje potresen zbog svog auta. A politički korektan, nenacionalista i nekadašnji novinar, sada opet novinar.

I – pa šta. Posle sam saznao da je taj tip falsifikovao moj potpis na dokumentu s kojim je dobio neku lovu iz Danske. To mu je poslednja lova koju je odande dobio. Zbog mene su ga stavili na crnu lsitu prevaranata.

Ali, treba učiniti još nešto. Išutirati bandu. Karati zadribande. Pljunuti žgadiju. Ne pristajati na bačene koske, već jebati mater.

- 09:53 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< kolovoz, 2011 >
P U S Č P S N
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31        

Prosinac 2015 (2)
Lipanj 2015 (1)
Travanj 2015 (3)
Ožujak 2015 (3)
Veljača 2015 (2)
Prosinac 2014 (2)
Studeni 2014 (1)
Kolovoz 2014 (2)
Srpanj 2014 (2)
Lipanj 2014 (5)
Svibanj 2014 (4)
Travanj 2014 (14)
Ožujak 2014 (5)
Veljača 2014 (12)
Siječanj 2014 (4)
Prosinac 2013 (6)
Studeni 2013 (6)
Listopad 2013 (6)
Srpanj 2013 (4)
Lipanj 2013 (2)
Svibanj 2013 (1)
Travanj 2013 (4)
Ožujak 2013 (3)
Veljača 2012 (1)
Rujan 2011 (2)
Kolovoz 2011 (3)
Lipanj 2011 (1)
Svibanj 2011 (2)
Ožujak 2011 (1)
Srpanj 2010 (3)
Prosinac 2009 (1)
Kolovoz 2009 (1)
Lipanj 2009 (1)
Travanj 2009 (1)
Siječanj 2009 (1)
Prosinac 2008 (5)
Studeni 2008 (7)
Listopad 2008 (2)
Lipanj 2008 (1)
Veljača 2008 (1)
Siječanj 2008 (6)
Svibanj 2007 (1)
Ožujak 2007 (6)
Veljača 2007 (4)
Siječanj 2007 (6)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Dubokoumne rasprave o književnosti, filmu, kulinastvu, umjetnosti uopće, smislu života, fenomenologiji, dekonstrukciji, antiontološki eseji, lingvistički ogledi, ogledi iz postmoderne historiografije, te najzakukuljenije teorije hermeneutike.

Linkovi koje trebate posjetiti

Blogovi

e-mail

cbe_cy_kebe[at]yahoo[dot]fr








Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se





Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se