Zenitist i kritičari u drhtalici
26.08.2011., petak
No country for translators in transitional Europe
 I Naši izdavači i računaju na ustezanje kod nas "neposrednih proizvođača", a pokušaću da objasnim zašto. Kada je reč o „položaju prevodilaca“, tu su uključene najmanje 4 strane, a ponekad i više; 1) naši ufircani izdavači, 2) strani izdavači, doduše retko se angažuju 3) fondacije koje pomažu izdavanje knjiga i prevođenje 4) strane agencije koje prodaju prava 5) pisci koji su ponekad sami sebi agenti i imaju prava 6) prevodioci, koji su takođe često agenti svojim omiljenim piscima, zapravo su urednici iz senke. Ghost editors. Prevodilac se usteže da bude tužibaba kod stranaca iz nekoliko razloga. Ne samo zato što mu preti bojkot domaćih izdavača, kao kazna za kršenje zakona ćutnje. Ali razmotrimo i to. Izdavač može da uzme „neiskusne“ prevodioce za 1 evro ili jedan i po evro po strani. Kada kažem neiskusne, pišem s navodnicima jer je svaki prevodilac neiskusan u početku i ako je normalan, onda na svoje prve prevode gleda kritički. U stvari prevođenje je proklet i neizdašan posao kojem nema kraja i uvek bi se nešto moglo doterati. Problem je kada se namerno zaobilazi neko, zbog para ili i zbog para i nekih drugih razloga. Uvek će se naći početnik ili nelojalni konkurent koji će pristati da radi ispod poštene cene (koja je opet ispod realne evropske, pa mi se stranci uvek čude kako to da ne mogu lepo da živim od prevođenja, a kada čujem koliko su njihovi honorari, muka mi pripadne). Sedim tako u pomenutoj kancelariji VBZ-a, i povede se razgovor o eventualnom prevodu Pinčonove „Gravitacione duge“ na srpski. Urednik razgovara sa svojom saradnicom o tome koliko bi to koštalo. Ja sam u kancelariji, ali kao da sam fikus ili stajaća lampa, jer urednik kaže „Ako uzmemo Albaharija, moramo da mu platimo pun honorar, i to unaored, jer Albaharija moramo da platimo...“ A ja, u svojoj saksiji izvodin nemi ples filodendrona - ja mogu da radim i za buđavi sir - ili c cvetal, preparat za negu sobnih biljaka. Eto tako se rezonuje. Otud su neke kultne američke i engleske knjige prevedene šusterski, ali ja ne bih kritikovao prevodioce, svakome su prvi prevodi manje ili više trapavi, već šićardžijski rezon izdavača. Ali, ovde postoji i problem u fondacijama samim. Naime, prevodilac okleva da se požali, jer fondacijama takvi problemi jednostavno nisu potrebni. Naime, strani izdavač je prodao prava i to je recka u njihovom godišnjem izveštaju. Plus. Pozitrivno brojanje, rekao bi čika Jova Zmaj. Takođe, i fondacija je ispljunula lovu, dala kulturni doprinos, i to je stavka u njihovom izveštaju. Čemu sada frka? Znaju oni, nisu debili, znaju oni da su izdavači skloni mažnjavanju, ali --- čemu talasanje? Ako se odmeri šta je dara a šta mera, skuplje je to što je njihova knjiga prevedena i oni imaj čime da se pohvale u ministarstvu, nego što je neki tamo prevodilac ostao bez dela honorara. Pa tim divljacima ionako treba manje da bi živeli, oni ne znaju za rokenrol i Baha i čokoladu, oni žive od tambura, Guče i slanine. Tako naši izdavači dobro znaju da u fondacijama imaju prećutne saaučesnike, koji ne žele da se petljaju u unutrašnje mafijaške i orijentalne prilike. Poslednjih nekoliko godina je Evropska komisija koja se bavi podrškom prevođenja, ne znam da li je to i Traduki usvojio, dakle oni su sasvim otvoreno preporučili izdavačima da svojim prevodicima od honorara uzmu deo za autorska prava. Kao nekad Kertes Mihalj na carini kada je uputio memorandum zaposlenima da slobodno uzmu piće i duvan od onih koji ulaze u Jugoslaviju. I sada čak i izdavači gledaju u oči dok drpaju novac i cinično se pozivaju na preporuku „iz Jevrope“. II ... Naravno da je preporuka kretenska. Naravno da nije dovoljno da nešto ima evropski pečat pa da bude pametno i evo baš ovo je i dokaz. Gde je nestao onaj čuveni princip – FAIR TRADE? Jer ova odluka je upravo podsticaj domaćim eksploatatorima i korumpiranim izdavačima da pelješe „neposredne proizvođače“. Izdavači po pravilu i onako posmatraju pisce i prevodioce kao nužno zlo. Svi troškovi moraju da se plate, štampa, sekretarice, korice, grafika i prelom, plata uredniku i direktoru. Papir. I onaj CIP broj košta neku siću. Bez toga knjiga ne može da se pojavi. Ali može bez honorara za pisca i prevodioca. Ko ti je kriv kad nisi vodoinstalater. I sada: prevodilac je između čekjića i nakovnja. S jedne strane domaća korupcija, a s druge oportunizam sa Zapada, koji ionako misli da Balkanci ne umeju ni da žive u demokratiji pa im ona i pravna država i ne trebaju. Strane birokrate u fondacijama i izdavačakim kućama zainteresovane su za suhe brojke – statistika ih zanima, a prodata prava za knjigu su uspeh. Tačka. Ko ima vremena da isteruje da li je prevodialc dobio baš sav novac. I ako nije dobio ništa, šta oni mogu? Ponekad strani pisac deluje kao aktivni saradnik u prevođenju svoje knjige, pogotovo ako je angažovan u svom udruženju pisaca. Još ako se sprijateljio sa prevodiocem, pa mu prevodilac bude i agent, onda postoje šanse da se problem istera. Osim toga, neki ljudi su jednostavno alergični na nepravdu i prevare, pa i nije potrebno da budu lično umešani da bi se angažovali. To je inače pojava koja je na Orijentu toliko retka, da se u svačijem angažovanju uvek traži neki skriveni plan. Doduše, taj plan - premdae nematerijalan - opet može biti stvar taštine. Ili stvar iskrenog altruizma. Što nema veze s efektima angažovanosti, nekad taština donese pošten rezultat a doba namera kao u poslovici dovede do loših stvari ...ali, ali... fondacije možda biraju između dva zla. Jedno zlo je da naši izdavači jednostavno prestanu da objavljuju skandinavske knjige ako se ispostavi da do prevodiočevih para neće moći da dođu ni ucenom. S druge strane, ljudi u fondacijama možda mogu da stave prst na čelo i da se zapitaju, u čemu je kulturni dobitak ako je očigledno da naše izdavače ne zanimaju konkretni naslovi već – pare pare i samo pare, te da bi štampali i telefonske imenike Stokholma i Kopenhagena samo ako im se plati toliko, da posle plaćanja svih troškova ostane za njihov džep? (Jer na prodaju niko i ne računa.) U tom slučaju se raspada i čitava ta šarena laža u vidu brojki o prodaji prava strancima i o kulturnoj razmeni itd. „Mostovi među narodima“ i slična sranja. Da su pošteni i principijelni, kao što možda i jesu, skandinavske fondacije bi odlučule, kao što će neke možda i odlučiti – da dotacije isplaćuju direktno na račune prevodilaca. Posledica će biti sledeća – naši izdavači će bojkotovati prevodioce koji budu hteli da pošteno žive od svog rada. I do sada su ih tretirali kao najgori makroi koji tuku svoje radnice i uzimaju im najveći deo zarađenog. Tako da će prevode raditi samo oni koji budu pristali da kao prostitutke daju reket svom makrou. Ko jebe književnost. Jebimo pisce i prevodioce. U najgorem slučaju neće ni biti novih skandinavskih naslova na srpskom. Ko ih bude, radiće ih oni prevodioci koji pristanu na ucenu. Neka su i dobri i stručni, ipak su breheri i nemoralni. U najboljem slučaju, principijelno će nestati skandinavske književnosti u vidu novih naslova. Nema zemlje za prevodice. Balkanske zemlje, to jest. I u najgorem i u najboljem slučaju, ja sam izumro. Ostaće mi da radim kao one-man preduzetnik i da se onda do kraja života sukobljavam s knjižarama koje potkradaju i najveće izdavače (jedan lopov krade od drugog lopova), a ja ću tu, kao i uvek, biti – između čekića i nakovnja. Trebalo bi poentirati na ovom mestu, da u stvari nemamo razloga da se ustežemo Neka cvikaju hohštapleri. Uvek se može reći - ne. .... u nastavku::: Kako mi je onemogućeno da živim od svog rada, to jest kako Europa podržava reket koji domaći izdajnici, to jest izdavači nameću prevodiocima. |
