Zenitist i kritičari u drhtalici
08.04.2009., srijeda
OTO
|
Sreli smo se u noćnom vozu Pariz – Hamburg, ja sam stajao u hodniku i pušio kada je ona stigla i takođe pripalila. Nisam joj odmah ništa rekao, ali sam joj o ramenu primetio razjapljenu i s crnim novčanikom, kako visi preko crvenog pulovera ili vunenog blejzera (ne znam više), i prišao joj, predstavivši se kao »Simeon from Norway«. Odgovorila je da je ona »Sofie from Norway«. Nasmejali smo se. Putovala je s dve drugarice, bile su već tri nedelje na tom putovanju, i već su počele da je smaraju. Rekao sam nešto u stilu kako to obično tako i biva, da je kod tih inter-rejl putovanja najbolja stvar što na kraju dođeš kući. Voz se naglo zaneo, ja se zaleteh u nju, ćapih joj novčanik iz torbice, zgazih opušak, poželeh joj srećan put i rekoh da moram u ve-ce. Fotografija konja s isečenom glavom jahača bila je u plastičnom omotu vozačke dozvole, a iza nje slika akvarijuma. Izvadio sam slike i proučavao ih. Džemper od mohera, ruke čvrsto stegnute oko dizgina, noge u jahaćim pantalonama i istim takvim čizmama, a ove čvrto u uzengijama. Pretpostavio sam da je slika snimljena u pubertetu, da ju je nosila po školi da se pohvali konjem pred drugaricama ili nekom dečku u razredu, sigurno nekome ko je bio zaljubljen u nju, koji je to ukrao od nje, pa je razglasio celu stvar, tu užasnu kapu, imitirao njen izraz lica (blaženi smeh tinejdžerke koja vlada konjem) i posle mnogo peripetija, verovatno uz pomoć dve-tri prijateljice, uspela je da vrati fotku, i kasnije da izreže sopstvenu glavu iz nje. Pogledao sam fotku akvarijuma i otkrio malu zlatnu ribicu u donjem desnom ćošku. Potražio sam lovu, imala je četiri stotine franaka koje sam presavio oko dve slike i turio ih u džep. A onda sam novčanik bacio u kantu za đubre. Voz je zapištao davno pre tunela. Ispred vrata toaleta stajala je Sofije prekrštenih ruku. Š'a ima?, upitao sam. Moram na klonju, rekla je. Prošla je pored mene i zatvorila vrata za ssbom, ali mogao sam da čujem kako ih je opet otvorila. Osvrnuo sam se. Hej, rekla je dok joj je glava povirivala kroz vrata, ako hoćeš, možda, mogu da te častim pivom. Ako želiš, nije frka, rekla je. Hoću, rekao sam. Baš je super popričati sa zemljakom u bilom svitu. Jeste, rekao sam ja opet. U vagonskom bistrou kupio sam dva pivceta i platio novčanicom od 100 franaka. Sofije je ušla u vagon, pružio sam joj flašu i predložio da sednemo negde drugde, gde će sigurno biti koji prazan kupe. Pogledala me je pomalo neodlučno i pitala da me slučajno ne traže zbog ubistva ili slične bezočnosti. Nasmejali smo se. Pa da znaš da si blizu, rekao sam, ali ne, ne, samo ne volim mesta gde je gužva. S mnogo ljudi. Ono, kapiraš. Klimnula je. Našli smo prazan kupe u jednom od starih vagona s crvenim sedištima od vinila, i stočićima na izvlačenje, na samom kraju kompozicije. Sofije je izgledala prestravljeno kada sam zapalio cigaretu. Ovo je kupe za nepušače, rekla je, a ja i danas mogu da se nasmejem kad se setim kako sam gotovo video da joj trbušćić igra od prpe kada je i ona zapalila pljugu. Kada smo ispraznili flaše, zapela je da kupi još dva. Jer je ona trebalo da časti, rekla je. Ruka joj je duboko zaorala u torbicu o ramenu, i počela da traži na samom dnu. Pravio sam se toša i gledao kroz prozor kupea. Osvetljeno skladište s visokom ogradom brzo je postala samo svetleća tačka u pejzažu, toga se odlično sećam zato što sam na trenutak poželeo da budem napolju i da i sâm postanem takva tačka. Ispraznila je sadržaj torbice na sedište pored sebe. Pokreti su joj postali grozničavi. Ruž za usne se otkotrljao na pod i ja sam ga pokupio. Ne možeš da nađeš novčanik?, pitao sam. Nije odgovorila, samo je nastavila da podiže jednu po jednu dranguliju sa sedišta. Jebote, rekla je i pogledala me. Nema mi novčanika. Možda ti je negde drugde, rekao sam ja, u tvom kupeu ili šta ja znam. Ne, rekla je, znam da treba da je ovde. Još jednom je podigla svaku stvarčicu iz torbice. Moramo da ga nađemo, rekla je. Imam ja pare, rekoh ja. Ne, rekla je ona, nije u tome stvar. Tu su mi sve karte, slike, ma sve živo. Onda da tražimo, rekao sam ja, idemo svuda gde si bila, idemo istim putem unazad. Tražili smo tako možda jedan sat. Na kraju mi je dosadilo, ona nije htela da odustane, a ja sam ušao u klozet i izvadio njen novčanik iz kante. Evo, rekoh, eno ga na podu. Možda ne tako spontano kao što sam hteo, ali nije bilo važno. Zagrlila me je. Rekla da je večno zahvalna. Izmigoljio sam se, rekavši da mora da pogleda da li nešto fali. Pogledala je unutra i konstatovala da para nema. Ni slike Ota, rekla je. Oto, rekao sam onda ja, je li ti to momak? Nasmejala se. To je moja riba, rekla je. Čudno, rekoh, slike ribe u novčaniku. Opet se nasmejala. Ne toliko čudno kao onaj koji je to ukrao, rekla je. Nasmejali smo se sada zajedno. Častio sam je sa još piva i kada smo se pozdravili sa »ćaos« tog jutra u velikoj hali stanice u Hamburgu, razmenili smo adrese. Prvo pismo koje sam dobio od Sofije, sa žigom iz Praga, već me je čekalo u sandučetu kada sam se vratio kući iz Kopenhagena. Želela je da se nađemo čim se bude vratila i nadala se da i ja to želim. Na dnu pisma napisala je svoj broj telefona. Pozovi!, pisalo velikim slovima pored broja. Posle dva meseca, jedne večeri dok mi je bilo dosadno, pozvao sam je i pitao da li bi htela da se nađemo. Otkazala je nešto već ugovoreno i sat kasnije sedela je preko puta mene u kafeu u centru grada. Objasnio sam da baš sada nemam kinte, pa ako može da mi pozajmi za kafu. Sofije se nasmešila i rekla kako mi ipak duguje pivo još od našeg putovanja vozom, pa ako bih hteo, je l' može sada? Rekao sam da ne mora bre više da misli na ta piva iz voza. Da ću ja njoj sledeći put moći da kupim pivce. Posle pet-šest pilsova pitala je da li bismo mogli da pođemo. Predložio sam da uzmemo još po jedan pils, pa onda da krenemo. Sofije je rekla da ne može više da cirka, sutra treba na posao, ali ako ja 'oću, častiće me još jednim. 'Teo sam. Dok smo išli kući, nisam se osećao pijan dok sam pričao kako je fantastična cura. Kako je ja mnogo, da stvarno, volim, a kada smo stali ispred ulaza u njeno dvorište a ona rekla da ne bi da i ja uđem zato što ću kasnije da zažalim, ja sam već palamudio iz sve snage. Rekao sam kako imamo nešto na čemu možemo dalje da gradimo naš odnos, nešto što će da postane veee-li-ko. Kasnije, kada sam se probudio pored nje, i zablenuo pravo u akvarijum u kojem je Oto bezbrižno plivao, mislio sam samo na to kako da što pre zbrišem i više se nikada ne vratim. Video sam je još jednom. Išli smo svako svojom stranom ulice, svako na svom trotoaru: ona nizbrdo ja uzbrdo. Ubeđen da me nije videla, okrenuo sam se prema najbližem izlogu i čekao da prođe. U odrazu izloga mestimično zaklonjenog bezidejno razmeštenom ružičastom i svetloplavom dečjom odećom video sam je kako trči ulicom. Okrenuo sam se, čuo tramvaj kako zvoni i video je kako pada na tlo pogleda prikovanog za mene. Videla me je i pogledi su nam se sreli za jedan tren. To možda zvuči neobično, ali ja sam se okrenuo nazad svom izlogu, i u njegovom odrazu sam video ljude kako se skupljaju ispred tramvaja. Mora da sam pomislio, videla me je, ali gde to može da dokaže da sam ja video nju? Ne, zaključio sam i okrenuo se taman toliko da bih uspeo da vidim kako su joj neki dobri ljudi pomogli da se pridigne, a onda sam produžio dalje. Otvaram koverat s pismom koje sam napisao ali joj ga nikada nisam poslao. U pismu pišem kako je volim i kako sam je previše dugo uzimao zdravo za gotovo. Da ne bih da se otuđimo već da treba da održavamo vezu. U jednoj od fioka mog pisaćeg stola su sva pisma koje mi je ona poslala i na koja nikada nisam odgovorio, a neka nisam još ni otvorio. Nikada joj nisam pisao, s izuzetkom ovog jednog pisma, a ono teško da može da se računa budući da ga nikada nisam ni poslao. Osim toga, mora da sam bio pijan dok sam ga pisao jer su slova sve veća kako idu nadole na listu bez kvadrata i linija. Ono što najviše uznemirava jeste što poslednja rečenica nije završena a linija je iskliznula s papira, što ukazuje na to da sam najverovatnije zaspao dok sam pisao. Na sahrani nije bilo nikog poznatog, ali sam skontao ko je bila majka. Sofije je bila u komi neoliko nedelja, a jednog od tih dana, impulsivno, nešto me je odvuklo do bolnice; samo da je vidim. Kada sam došao do sobe, zavirio sam i video majku kako sedi pored stočića i ređa kabalu. Promrljao sam nešto u stilu da sam pogrešio sobu i zatvori vrata. Majka nije čak ni podigla pogled s karata, ali sam ukapirao da je to bila ona. Posle ceremonije sam joj prišao i rekao da je Sofije bila neobično dobra osoba. Mislio sam to. A onda sam rekao nešto ne razmišljaući. Da sam želeo da budem otac njene dece. Pogledala me je i počela da rida. Nisam znao šta je trebalo da uradim ili šta sam zapravo učinio, pa sam je samo zagrlio i osetio njene velike grudi kako mi nežno pritiskaju trbuh. Tako smo stajali i ljuljali se uplakani. Čovek u tamnom odelu je stao iza nje i nakašljao se. Nora, rekao je i izvinjavajući mi se nasmešio. Nora, sada moramo da pođemo. Nora olabavi stisak oko mene i okrete se čoveku promrljavši mu nešto. On je odgovorio nešto što takođe nisam mogao da razaznam. Pogledao me je i pružio ruku. Oprostite, rekao je, nisam imao pojma da ste to vi. Per Odvar, rekao je i protresao mi ruku. Ja sam rekao svoje ime i premišljao se na tren da li da kažem kako joj nisam dečko ili tako nešto, ali sam odustao od toga. Osim toga, svidela mi se zamisao. Ne. Voleo sam to. Bili smo zajedno na istom zadatku – zajedničkom bolu. To je naša zajednička tuga. Tuga koju sam ja osećao jednako jako kao i oni. Ili čak i snažnije. Potencijalni unuci koji su netom nestali bili su moja deca. Ja sam i dalje mlad, ali hoće li mi kada uspeti da prebolim gubitak planiranog potomstva? Teško. Ridajući, bacio sam se oko vrata Peru Odvaru. Moja nesreća je tek počela. Nora me je svima predstavila. Tetkama, ujacima, babama, rođacima, sestrama i braćama od tetki i ujaka, sestrićima. Izmislio sam dirljivu priču o tome kako smo se zajedno smučali. O Sofiji kako se smuča meni u susret, po snegom pokrivenim stazama, a sunce sija na nebu. Ona sedi pored mene, baš je oljuštila pomorandžu i rekla kako je srećna. Raspoloženje se popravilo. Nora je rekla da Sofija mora da me je volela, budući da je tako mrzela hodanje na smučkama. Trebalo je da je vidite, rekoh ja, smučala je kao olimpijska šampionka, prosto je letala po snegu. Per Odvar se pitao da i ja volim da hodam na smučkama. Ih!, rekao sam. Bio sam prvak svog okruga pa sam morao da vežbam. Morao sam da nakitim priču. On je klimnuo i rekao da razume. Kada su svi otišli, ostali smo Nora, Per Odvar i ja da posedimo i listamo foto-album iz Sofijinog detinjstva. Nora je zastala kod muževljeve slike na trgu u jakni od jagnjeće kože pored zelenih dečjih kolica. Pogledaj, rekla je, pogledaj kako ličiš na Pera Odvara. Bila je upravu. Ličili smo. Dobra jakna, rekao sam i klimnuo s odobravanjem Peru Odvaru. Misliš?, reče Nora sve gledajući u muža. Sigurno je imamo negde. Sto posto na tavanu, reče on. Hoćeš li je, upita ona i pogleda me. A ne, rekoh ja. Hajde dosta s tim kao mačak oko vruće kaše, reče Per Odvar. Dođi na ručak u nedelju, pa ću da ti je nađem. Nora me pogleda. Je l' hoćeš?, upitala je. Klimnuh. Per Odvar je navalio da me odveze kući i kada smo posle mnogo natezanja hoću-neću konačno seli u automobil, Nora je rešila da se odvezemo do Sofijinog stana i ni makac. Pokušavao sam da se ne bunim, osećao sam samo nagoveštaj mučnine u želucu. Sofije je bila mrtva. Naravno da sam znao da je mrtva, ali tek tada mi je doista postalo sasvim jasno da ona neće sedeti s nama na tom nedeljnom ručku. Kao i da sam uradio gomilu stvari za koje sam mislio da sam ih morao učiniti kad sam već bio na sahrani a koje nikako nisam smeo da učinim. Nikako nisam smeo. Nora je otključala vrata i pogledala me kao da pogledom pokušava da mi dâ podršku da izdržim ponovni prizor onoga što je ona jamačno zamišljala da je za mene ljubavno gnezdo. Zakoračili smo u mračni hodnik i udahnuo sam neobičan vonj. Isprva sam pomislio da tako miriše u stanu kada je neko mrtav. To je naravno bila idiotska pomisao, ona tu uopšte i nije bila još od jutra onog dana kada sam je video kako pada na asfalt pred tramvaj. Ponovo sam udahnuo taj vonj i pokušao da ga učinim mojim. Ili našim. Pokušao sam da se smestim u taj zadah – da ga podelim među nama i učinim malo njenim a malo mojim. To je bio beznadežan poduhvat. Ovde me ništa nije podsećalo na vonj koji sam osećao u mom iznajmljenom sobičku u koji bih se vraćao pošto bih čitav dan proveo na svežijem vazduhu. Od te slatko-kisela mešavine mokrih peškira, duvana, kafe i prljavih sudova ovde nije bilo ni traga. Ušli smo u stan, u dnevnu sobu, a Nora je pipkala duž zidova dok nije našla prekidač za svetlo. Ama baš ništa nisam prepoznao u sobi i grozničavo sam tražio bilo šta po sobi na šta bih pokazao »evo ovo smo ona i ja...« i ispričao neku priču ili bar odglumio kao sam dirnut. Ništa. Baš je mračno, rekao je Per Odvar, ovde sam svaki dan i oduvek mi se činilo da je mračno. Klimnuo sam i osetio kako me obuzima mučnina – nisam stigao ni da pitam gde je kupatilo već sam odmah klekao i ispovraćao se na drveni pod. Ispred mene su bili ostaci sa daće: torta, kolač od čokolade, parče danskog pecica te kolač s kivijem. Pošto je Per Odvar oprao pod a Nora me bezbroj puta pomazila po kosi ponavljajući da je to očigledno odložena reakcija zbog tuge, ušli smu u spavaću sobu. Oto!, rekoh ja gotovo s oduševljenjem. Per Odvar uze žutu kutiju iz fioke na komodi i pruži mi je. Hoćeš li?, pitao je. Isprva nisam razumeo šta misli, ali sam ipak klimnuo i uzeo kutiju. Pogledao sam je, video smeđe crteže riba i otvorio je. Pipao sam malo prstima, vonjalo je odvratno i osetio sam kako mi opet pripada muka. Pa odoh do akvarijuma i pomislih: Šta će sada biti? Da držim prste iznad vode dok riba ne iskoči da se najede? Oto je bio u vodi odmah ispod mojih stisnutih prstiju i nije pokazivao da će da đipi. Pustio sam malo tih neobičnih pahuljica u vodu i na tren sam procenjivao da li da odglumim da su mi ispale, ali reakcije njih dvoje su izostale, pa sam onda i ja ćutao. Oto je doplivao do površine i počeo da jede. Dobro sam uradio. Ponovo sam stavio prste u kutiju kada se umešao Per Odvar. Ovde sam svaki dan, rekao je, jedna šaka je dovoljna. Možda bi hteo da poneseš Ota kući, upita Nora. Okrenuo sam se i pogledao ih. Per Odvar pogleda Noru a Nora pogleda mene. Smešila se. Ne mogu, rekoh ja i pogledah u nesuđenog tasta dok sam osećao kako mi otužni miris iz kutije ulazi u nozdrve. Ma možeš, rekla je ona, zar ne dragi? Pogledala je Pera Odvara. Ako želi, reče on, ako nije često na putu. Na putu, ponovi ona. Da, mislim, to je velika odgovornost kad imaš ljubimca u kući, reće on. Ljubimca, pomislih i zatvorih poklopac na kutiji. Šta misliš, hoćeš li moći da izdržiš toliku odgovornost, upitala je Nora kao da se ruga mužu. Iskreno rečeno, mislio sam da neću moći da izdržim tu odgovornost a bio sam siguran da i ne želim, ali Nora je očigledno umislila drugačiju sliku o - to mogu slobodno da kažem – zetu. Morao sam da odgovorim u skladu s tim. Naravno, rekao sam. Ma nema problema, rekao sam. Nora je trijumfalno pogledala supruga a ja sam, iako to uopšte nije bilo neophodno - a u svakom slučaju nije bilo istina! – dodao: Uglavnom sam kod kuće. To je bilo dovoljno, ili više od dtoga. I seo sam u kola s Otom u plastičnoj kesi u krilu dok je akvarijum bio vezan sigurnosnim pojasom pored mene. Dok me je muka sve više spopadala a prsti smrdeli na odvratnu hranu ze ribe, još jednom su mi se ukazali bolni, polagani pokreti Pera Odvara dok je pakovao akvarijum. On je čovek kome su sve oduzeli. Ja sam mu sve uzeo, a nisam želeo ništa od toga. Ručao sam s njima jednom sedmično, po pravilu nedeljom, a Nora me je zvala i noću nekoliko puta, kada nije mogla da zaspi. Često sam napola spavao dok mi je ona pričala, i skoro automatski govorio »mmm« i »hmm« tako da joj bude jasno da sam još s druge strane žice. Povremeno – ali ne previše često – padao sam u dremež, ali bih se uvek budio kaa bi rekla: Da li si tu? Za novu godinu, posle četiri meseca, sve je počelo da me smara, pa sam dolazio sve ređe. Nalazio sam sve slabije izgovore zašto nisam došao. Što sam ređe dolazio, to je Nora češće telefonirala. Ponekad bih noću naprosto isključivao telefon da bih mogao da spavam, ali bi ona zvala odmah sledeće noći i pitala da li si našao novu? Da li si preboleo Sofije? A ja sam slagao da sam jednu noć proveo kod mojih roditelja. Drugar u tuzi zbog nesrećne ljubavi je želeo da prenoćim kod njega. Bila je subota, bio sam švorc a hteo sam da izađem u život. Nisam bio kod njih tri nedelje a Nora je pozvala na ručak - sve po propisu s toplim i hladnim predjelom i glavnim jelom i »poslužavnicima punih crnog vina«, kako je sama rekla. Osim toga Per Odvar je imao i iznenađenje. Pomislio sam kako ne bi bilo zgorega najpre otići tamo, popiti malo za početak, možda čak i uzajmiti koju kintu, a onda izaći u grad kao čovek. I tako sam sedeo za njihovim stolom, popio malo jače, i nakrkao se da ne moram da jedem do ponedeljka. Per Odvar se nasmešio Nori, obrisao usta servijetom i ustao. Ti si sigurno samac i za Uskrs, je l' tako, pitala je Nora. »I za Uskrs«?, pomislio sam kako bih mogao baš tako i da im potvrdim kako nisam nešto zauzet za Uskrs. Da, rekao sam, mislim da ću biti. Per Odvar se vratio s jednim upitnikom i katalogom. Treba da putujemo u Grčku za Uskrs, rekao je i nasmešio se. Pokaži sliku hotela, rekla je Nora. Deset dana na suncu i na plaži, rekao je Per Odvar i namignuo mi. Ma pokaži mu sliku, rekla je Nora. Per Odvar je mal opreturao, stavio karte na sto, grozničavo listao katalog. Na kraju je našao u njemu šta je tražio, stavio ga ga pored mog tanjira i pokazao na sliku visoke, bele zgrade s velikim bazenom u obliku lagune. Ima pet zvezdica, rekao je. Nora se nasmešila. Šta da kažem?, kazao sam. Per Odvar se nasmešio i zavrteo glavom. Kaži fala, kazala je Nora. Da proslavimo. Posle kafe i konjaka Per Odvar je zadremao u stolici. Nora ga je probudila i zamolila ga da za mene spremi gostinsku sobu u podrumu. Možda sam isprva i pokušao da odbijem, ali sećam se da sam se oesćao otežalo i izmoždeno, tako da nisam mogao ni da zamislim da se sam vratim kući. Per Odvar pogleda iznenađeno i rezignirano kroz debela stakla naočara. Hajde već jednom, reč ona i on odbaulja. Nora je otvorila novu flašu vina. Pričaj mi o tebi i Sofiji, rekla je. Pričaj mi ono kad ste bili na pikniku. Posumnjao sam da je Nora ukapirala dam sam sve izmislio i odavno sam počeo da se zbunjujem u tim pričama. Ma daj, pričaj, rekla je ona i otpila dobar gutljaj iz čaše sa crnim vinom. Bez oduševljenja počeo sam da pripovedam tu izmišljotinu za koju sam mislio da ima na umu. Jagode, rekla je, ne smeš da mi zaboraviš na jagode. Pričao sam o jagodama i kada sam završio, ona se nagnula prema meni, i privila me uz sebe. Usne su joj tražile moje. Poljubili sm s e. Zatim se odmakla i pogledala me. Nasmejala se. Sada ćemo da legnemo, rekla je i pokazala ne stepenice od podruma. U sobi je bilo hladno i mirisalo je na vlagu. Sećam se i nekih ružičastih lampiona na svakoj strani kreveta. Izgledali su kao stone lampe, samo podeljene na dva dela i okačene na zid. Nora se bacila na krevet. Dođi, rekla je i nasmešila se. Moram na klocu, rekoh i odoh u kupatilo. Pogledao sam se u ogledalo. Božegospode, pomislio sam. Moram da zbrišem odavde, mogu da joj kažem »ovo ne može gospođo«, eto to mogu da kažem. Nora je pokucala na vrata i pitala hoću li skoro. Da, rekoh ja i poglwdah na svoju čelenku koja se naborala kao da se nikada više u životu neće ispeglati. Ona je ležala naga na krevetu. Nora, rekao sam, ovo ne može. Dođi, rekla je ona, ma sedi. Seo sam na ivicu kreveta okrenut leđima prema njoj. Stavila mi je ruke oko vrata i poljubila u obraz. Ne može ovo, rekao sam. A onda me je oborila na krevet i legla na mene. Zar misliš da ću sve da ti platim, da bi samo ti uživao?, rekla je. Pogledao sam je otkrivši neobičan pogled koji nikada pre nisam video. Zatim sam zatresao glavom. Opet smo se poljubili a ona je počela da petlja oko mog dugmeta na pantalonama. Kada sam se probudio Nore nije bilo i još je bila noć, uspravio sam se u krevetu i upalio jedan od ružičastih lampiona. Treba sve da kažem za doručkom, sve je samo laž, to treba da kažem, nikada nisam poznavao Sofije. Najgore što bi moglo da se desi bilo bi da Per odbije da me odveze kući. U kupatilu sam se dugo tuširao pre nego što sam se vratio u krevet. Naposletku sam čuo kako zveckaju flaše na prvom spratu i ustao sam. Per Oddvar je prošao pord mene s praznim flašama vina i pozdravio me. Seo sam za kuhinjski sto i trenutak kasnije seo je i Per pored mene. Lepo veče juče?, upita on. Klimnuo sam. Je l' vam bolje?, pitao sam. Jeste, rekao je, sad je dobro, Nora treba svaki čas da stigne.Pomislim da mu odmah kažem, samo njemu, ali se onda setim kako ću posle da vidim Noru. Nora uđe ne gledajući me. Poljubila je Pera Oddvara u obraz i sela. To sa Sofijom, rekao sam. Nemojmo o njoj sada, rekla je Nora gledajući u stolnjak. Moram ovo da kažem. A šta to, upita Per. Jao Bože, puca mi glava, rekla je Nora. Osetio sam da me on sada procenjuje kritičnije nego pre. To je laž, rekao sam, sve to je samo laž. Kako to misliš »laž«?, upita on. Ma i dalje je u depresiji, rekla je Nora, ne slušaj ga. Ja i Sofije nikada nismo bili ljubavnici, nismo se zabavljali, rekao sam. Pa šta ste onda bili?, upita Per Odvar. Nisam je poznavao, rekao sam. Samo sam je sreo dva puta. Eto ti ga sad, reče on. Nora je ustala i otišla. Pa, reče Per Odvar, nemam pojma šta da treba kažem. Ja ne rekoh ništa. Dobro da sam uplatio životnoo osiguranje, reče on. Zatim se nasmejao. Može biti da samo izmišljam, ali činilo mi se da je u njegovim očima tada bilo više života nego ikada. Meni je izgledalo kao da mu oči sijaju od sreće i da je pokušao da kaže kako mu se niakda nisam sviđao. To naravno nije bila istina, ali tako je izgledalo. Dugo se smejao. Odvešću te kući, rekao je na kraju. Klimnuo sam. Ili možda neću?, rekao je i opet se nasmejao. Klimnuo sam. Zgužvam pismo koje sam joj napisao ali nikada poslao i bacim ga na pod. Zatim odem do akvarijuma, stavim ruku u vodu i čini mi se da osetim njenu smrt kada je izvučem. Samo jedna poslednja večera, rekla je telefonom, tako da možeš da vratiš Ota i jaknu. Večera, kao u stara vremena, rekla je. Ne možeš samo tako da nestaneš. Ne mogu tamo, pomislim. Ne smem tamo. Sad smo kvit. Izvučem utikač od akvarijuma iz utičnice. Oto je mrtav, glasno kažem sam sebi. Mogu da kupim novog u ponedeljak samo ako mi kažeš koja je to riba. Oto je mrtav čitavu večnost. Per Odvar će da te odveze za jedan sat, rekla je. Uzimam jaknu, presavijam je i stavljam na pod. Ne mogu ja tamo. Na pisaćem stolu nalazim olovku, ali ne i papir. Pismo, mislim ja, mogu da napišem pismo tako da ga Per Odvar nađe pa da oboje mogu da ga pročitaju. Kada stavim čelo na pisaći sto osetim kako mi je vrelo. Ako sam bolestan, onda sigurno ne moram da otvaram vrata čak iako neko zvoni, je l' tako? Otvaram oči i gle stvarno – sve mi se zamračilo.. Prevod s norveškog. Časopis Povelja iz Kraljeva u broju 1/2009 (izlazi tri puta godišnje), u svom redovnom dodatku Preporučeno, donosi izbor pripovedaka pod naslovom MLADA NORVEŠKA PROZA. Ovo je jedna od priča iz tog dodatka.  |
