Zenitist i kritičari u drhtalici

01.06.2008., nedjelja

Ibsen i kritičari II dio

tekst je objavljen u časopisu Društva književnika Vojvodine Zlatna Greda broj 78 - travanj/2008'

IBSEN I KRITIČARI – jedno putovanje književnim vremeplovom (II)



Uvodne napomene za II, završni deo.

Ovo je drugi, završni deo putovanja književnim vremeplovom. Uz podatke o nastanku “Divlje patke” (koji podaci govore o tome da se tada Ibsenova produkcija i i štampala i čitala, a ne samo igrala), sledei izvodi iz autorove prepiske s izdavačem Frederikom Hegelom. Tu se vidi jedan drugi, mirniji Ibsen, koji ne haje mnogo za mišljenja kritičara. U odnosu na gnevna i pomalo komična pisma iz Roma, to zvuči kao “filozofski mir”. Prenet je i veći deo – pretežno pozitivne - kritike uticajnog Edvarda Brandesa o toj predstavi. Uz prevodiočev nacrt za esej “Kako treba igrati Divlju patku danas”, sledi tekst kojim je Džems Džojs debitovao na književnoj sceni - kritika poslednjeg komada velikog Norvežanina, naime dela “Kada se mrtvi probudimo”. To je prava apologija. Mnogi vele da su pohvale i priznanja najpotrebniji mladim autorima. Danas možemo samo da pretpostavimo da li bi Ibsen išao drugim putem da je ovako lepe reči imao prilike da čuje i pročita četvrt veka ranije. Ali, samo 15 dana pre nego što je Džojs objavio ovu retko viđenu pohvalu svom uzoru, Ibsen je, međutim, doživeo svoj prvi moždani udar (preciznije – 15. marta 1900). Od tada sledi serija novih napada, i pisac je uskoro prestao da izlazi iz svog doma; ipak, voleo je da posedi za svojim radnim stolom pored prozora; šetači u parku preko puta njegove kuće u centru Osla opazili bi piščevu siluetu na prozoru i rekli bi šapatom: “To je Ibsen...!” Po svedočenju Ibsenovog doktora Edvarda Bula (Bull), pisac nije primećivao da je predmet tolike radoznalosti.



Ibsen o Divljoj patki u toku pisanja i neposredno po objavljivanju.

Ibsen je, po sopstvenim rečima, počeo da razmišlja o komadu u zimu 1982. Ali prve verzije napisao je na proleće 1984. U odnosu na danas komična uzrujana pisma Bjrenšunu iz 1867, bio je smiren u pogledu prijema.
Na primer, u pismu izdavaču Frederiku Hegelu, on piše:

"Metafora divlje patke – kada ih lovac rani ili se na drugi način ozlede, one zarone do dna, ti tvrdoglavi ugursuzi, i drže se kljunovima za travu; ali ako imaš dobrog psa voda je plitka, onda –
Hedviga kao divlja patka –

Gregersov doživljaj prvog, najdubljeg bola detinjstva. Ne tuge ljubavi; ne, već porodičnog bola, onog što je bolno u kući –


‘Metafora divlje patke’ mora se odnositi na Velhavenovu pesmu “Morska ptica” . To je važan izvor nadahnuća za ovaj komad.”
Aprila 1884. Ibsen počinje prvi čin prve verzije “Divlje patke”. Osam dana mu je bilo potrebno za njega. Drugu čin je započet u maju, ali je prekinut na pola puta. Treći i četvrti čin napisao je krajem maja i početkom juna, dok je peti čin završen odmah potom.
Ibsen tada piše izdavaču Hegelu:
"Zadovoljstvo mi je da Vas obavestim da sam juče svršio nacrt mog novog komada. Komad ima pet činova i koliko mogu videti, sastojaće se od oko 200 štampanih strana, možda malo više. Tako da sada treba samo uraditi valjanu kopiju, a s tim započinjem evo sutra. Kao i obično, međutim, to neće biti puka kopija nacrta, već pre prerada dijalog. Tako da će to unekoliko potrajati; ali držim da će, ako se ništa nepredviđeno ne dogodi, potpun rukopis biti u Vašim rukama sredinom septembra meseca. Ovaj komad se uopšte ne bavi političkim ili socijalnim ili javnim stvarima. U celini je reč o porodičnom životu. Bez sumnje će izazavti izvesnu raspravu, ali neće nikoga uvrediti."
Koncem juna 1984. Ibsen je otputovao iz Rima u Gosensan (italijansko seoce s većinskim nemačkim življem) i tamo je ostao četiri meseca, uglavnom sam; Suzana i sin Sigurd su ostali u Norveškoj. Ibsen je nekoliko puta započinjao rad na “valjanoj kopiji” – najmanje tri puta; u julu je završio prva tri čina, konačne verzije. Četvrti i peti čin završeni su sredinom, odnosno krajem avgusta, respektivno.
Drugog septembra 1884. Ibsen šalje kopiju rukopisa izdavaču Frederiku Hegelu i piše:
"Ovim pismom prilažem rukopis mog novog komada ‘Divlja patka’, koji me je okupirao tokom protekla četiri meseca, tako do će mi donekle i nedostajati sada kada se od njega rastajem. Uprkos svojim brojnim slabostima, likovi u ovom komadu postali su mi dragi pošto sam se njima svakodnevno bavio toliko dugo; ali nadam se da će oni u širokoj čitalačkoj publici pronaći dobre i predusretljive prijatelje, a isto tako i u glumištu, i to stoga što svi oni, bez izuzetka, nude zahvalne zadaće."
Prvo izdanje “Divlje patke” objavljeno je na dan 11. novembra 1884, (Gyldendalske Boghandels Forlag - F. Hegel & Sřn), u Kopenhagenu i Kristijaniji (danas Oslo) u 8000 primeraka. I kritičari i čitaoci bili su prilično zbunjeni, a Henrik Jeger (Jćger, poznati norveški kritičar i istoričar književnosti tog vremena) ovako je pisao:

"Javnost ne zna kako da ga protumači, a od kritike nisu mnogo pametniji, jer jedni vele ovo, a drugi, pak, sasma drugačije.”
Ibsen je, za razliku od vremena “Pera Ginta”, sa filozofskim mirom očekivao kako će kritika, čitaoci i gledaoci reagovati.
U pismu Frederiku Hegelu od 2. septembra 1884, on piše:
"Na neki način ovaj komed ima posebno mesto u mojoj dramskoj produkciji; metod je drugačiji na različne načine od moga pređašnjega metoda, ali i u to neću detaljnije ulaziti. Kritičari će naći te razlike, nadam se. U svakom slučaju imaće o mnogo čemu da se raspravljaju, i što-šta da tumače.”
Po mnogo čemu, “Divlja patka” je simbolistički komad, iako ga “godina proizvodnje” vuče u druge fioke. Ali, komad se dobro prodavao, i već decembra meseca 1884, doštampano je drugo izdanje od 2000 primeraka.
Praizvedba je bila 9. januara 1885. na Nacionalnoj sceni u Bergenu u režiji Gunara Hajberga; bio je to veliki uspeh.
Dva dana kasnije komad je izveden i u Kristianija Teatru. U januaru je komad postavljen i u Švedskoj (Svenska Teatern u Helsingforu, kao i u Dramatenu u Stokholmu), a i u Danskoj (pozorište u Olborgu).


DIVLJA PATKA
(nacrt za esej)

Kada je pre dvadesetak godina u našim pozorištima zakratko došao u modu komad Nikolaja Erdmana »Samoubica«, ta komedija se uvek igrala tako da je Semjon Semjonovič, samoubica, bio bez ostatka simpatična žrtva okrutne okoline, jer bez razmišljanja o posledicama najavljuje da će se ubiti, a onda u drugom delu dolazi u - po redteljima - nezasluženu nevolju kada svi od njega (iz sebičnih razloga) očekuju da obećanje i ispuni. Ali, verzija Dejana Mijača u Beogradskom Dramskom nudila je i drugačijeg Semjona (Đuza Stoiljković), neku vrstu »drčnijeg Oblomova s razlogom«, lenjivca bez pokrića (osim u pakosnoj tašti – izvanredna Tatjana Lukijanova). Semjonov je bio svesni manipulator, uopšte sve, samo ne bezazlena žrtva.
Zašto sam počeo ovaj esej o »Divljoj patki« prisećanjem na »Samoubicu«? Zato što je odnos reditelja prema Semjonu u Samoubici po mom sudu isto onoliko odlučujući za gledljivost predstave, kao i odnos reditelja prema Jalmaru Ekdalu u Divljoj patki. Naime, ne treba ga praviti samo žrtvom i dobricom. Onoliko koliko se taj Jalmar razotkrije kao manipulator, slabić, koji zapravo traži da se ćerka brine o njemu, toliko će predstava imati smisla danas.

/.../

Divlja patka je Ibsenov raskid sa sobnim dramama koje je do tada napisao, raskid sa ideologijom, i raskid sa navikama publike. Nema više »angažovanosti«. Drama označava početak one faze njegovog stvaralaštva, koju fazu možemo nazvati vrhunac. Do ove drame, Ibsen je »želeo da prikaže istinu«, da se bavi društvom tako što bi jasno osudio ovu ili onu »socijalnu boljku«.
Moto drame, Puškinove reči, »Od mraka niskih istina, draže su mi laži koje nas uzdižu«, označavaju pravac u kojem će se kretati dalja Ibsenova istraživanja – on više nema nameru da popravlja svet oko čoveka, već kvar traži unutra. Od Divlje patke pa nadalje, nećemo viđati »sliku realnosti« već će sve okolo biti ili stilizovano ili idealizovano, da bi se unutrašnje muke likova jasnije videle. Te muke se nekima ponekad čine toliko nevažnim, da ih nazivaju ljubomornim staračkim tlapnjama. Ali slične zamerke su stizale i Strindbergu.
/.../
Ibsen je anticipator moderne psihologije. I Divlja patka i Lutkina kuća mogu da posluže kao ilustracija dva psihološka jevanđelja XX veka, knjige »Koju igru igraš?« Erika Berna i Harisovu »Ja sam OK ti si OK«. Ta količina psihologije koja je upakovana u predstave omogućava njihovu gledljivost danas. Ibsen je, kao i svaki veliki pisac, nesvesno koristio informatički princip – princip preobilnosti. Otud se njegova dela ne mogu iscrpeti, pa makar na prvi pogled, kao npr. u slučaju Lutkine kuće, deluje da danas nekakva Nora više ne može postojati.
/.../



Kritika Edvarda Brandesa u Politikenu, od 16. novembra 1884.

Ibsen – »Divlja patka, komad u pet činova« izdanje Gildendal

Negde u komadu sasvim mala Hedviga kaže svojoj majci o jednom od likova: ”Reći ću ti jednu stvar, mama, - ja mislim da je on mislio nešto drugo.« A kada majka pita na šta bi to mogao da misli, curica odgovara:

”Ne, ne znam; ali kao da je mislio nešto drugo nego ono što je rekao – sve vreme.”
Ove reči bi mogle da stoje kao moto Divlje patke, zato što je ovo komad miaonih slika koji komad se čitaocu obraća dvosmislenim jezikom, zato što Ibsen misli nešto drugo od onog što govori – sve vreme.
Ne zbog naslovne jezičke figure. Ovaj strogo skrojen komad stoji sam za sebe, pružajući simoboličku divlju patku čitaocu, kao jednu od staroegipatskih slika božanstava, hladnih i pretećih, koji u svoj duhovnoj slici nose i mistični lik ili cvet. Značenje »divlje patke« objasnio je sam autor. Već u prvom činu kaže Verle stariji šta se daje ljudima na ovom svetu /.../ par sačmi u telo, i nikada više ne izrone /.../ Tako da već znamo poruku i jedva da nam treba Ekdalova priča o divljim patkama /.../ Ali s tako dobrim ukazivanjem i ne tako inteligentan čitalac bi bez teškoća shvatio likove komada i njihov odnos. Brzo bi naslutio u kakvom se društvu nalazi.
To nije dobro. To bi se moglo nazvati i falinkom. Ima nečeg neumesnog i krhkog u svim tim egzistencijama. Bogati i siroti jednaki su u jadnom bivstvovanju. Bogati Verle stariji ima prljavu prošlost kao poslovan čovek, ali je oslobođen optužbi dok je njegov ortak Ekdal osuđen, iako nema sumnje koje od njih dvojice stvarni krivac. Sa svojom ženom postupa loše, gotovo da ju je kinjio do smrti, a ona se odala alkoholu, sa sinom je u stalnom sukobu, i prema njemu nikada nije pokazao ni najmanju naklonost /.../ Sada stari Verle, neizlečivi ženskaroš, pomišja na brak sa poslednjom ljubavnicom, lepom kurtizanom g-đom Serbi. Sin Gregers odlazi iz doma, koji nije nikada ni bio njegov.
A ni kod Ekdalovih nije bolje. Otac je napola podetinjio: kad nije nacvrcan, igra se sa kunićima i golubovima na tavanu; tamo zamišlja, nekadašnji lovac, da i dalje lovi; puca u kokoške zamišljajući da su grabljivice a kunići mu zamenjuju medvede. Tamo drži i ranjenu divlju patku povređenog krila. /.../
Šta je rezultat ove borbe između Gregersa i Relinga, između idealizma i stvarnosti, istine i maštarija? Samo nesreća. Hedviga se ubija. Svi ostali nastavljaju da žive u istoj učmaloj duševnoj pustoši kao i ranije. /.../ Poput oluje Idealiteta nad žabokrečinom on [Reling, tj.] uspeva samo da ispretumba i uništi mali cvetak koji je rastao na površini te ljudske moćčare, a ona, močvara, ljudskost, i dalje je jednako neutešna /.../
Tako je besplodan posao pisca i moraliste.

Jer ovaj komad znači nešto drugo od onog što govori. To je lična polemika, sasvim onako kao što je to bio »Neprijatelj naroda« - u isti mah i gorka i samoironična.
Kada je Ibsen naspisao »Aveti«, protiv njega se poveo maltene krstaški rat. Godine i izgradnja izbrisale su glupe optužbe za nemoral iz našeg sećanja. Ali Ibsen, koji ne zaboravlja ništa od licemerstva i gluposti svojih sugrađana, napisao je priču o čoveku koji je otkrio da je gradska voda zatrovana i koga su građani isterali i kamenovali za kaznu za njegovo veće znanje i humano srce.
Koliko ih se još seća svih tih besmislenih napada koje je izazvala »Lutkina kuća« iz najazapretanijih ćoškova ljudske ograničenosti? Književnost je gotova da reaguje protiv moćne slike propalog braka koju daje »Lutkina kuća«. Pa mogu da se pomire, Helmer i Nora, kažu. Ibsen pamti sve to, i napisao je »Divlju patku« kao oštru karikaturu »Lutkine kuće«, kao gorku parodiju svojih spostenih humanističkih stremljenja.
On sam, Henrik Ibsen, jeste Gregers Verle, čovek koji »zahteva ideal«, a koji je toliko dugo živeo daleko od ljudi »divno usamljen, razmišljajući o stvarima velikim«. Dolazi u društvo sa svojom ljubavlju prema istini, da, s potrebom da mu se dive, a čini jedino zlo. Niko ne želi da ga sluša, svi bi da ih ostave na miru /.../
Ibsen nam veli:
”Niste hteli Helmar i Noru, niste razumeli njihov obračun i njihov raskid. Mislili ste da treba da ostanu zajedno u žabokrečini. Dobro, onda evo vam Jalmar i Gina. To ćete sigurno moći da razumete. Helmer je za vas bio i preestetičan – Jalmar ima fraze da vam se smuči, manje su ukusne /.../ Nora vam je bila laka poput ptičice. Evo vam onda pa gledajte Ginu kako se vuče u teškim patofnama – ona jedva zna čija su deca koju je rodila, ali je bogobojažljiva i ne voli kada Jalmar nagrđuje Boga. E pa ogledajte se onda u tom paru, ako želite.«
Henrik Ibsen ne staje u svojoj ironiji. Gregers Verle, kao i sam pisac, »izvanredno je zadovoljan« time što su Jalmar i Gina »otvoreno porazgovarali« i raskusurali se. Ali njih dvoje uopšte nisu srećni, već samo ljuti i ošamućeni zbog toga što su zagrebali u stare stvari, koje je bilo bolje zabraviti. Ali, zar nije ideal pošten brak s potpunim poverenjem s obe strane? Ovde nastupaju Verle stariji i njegova g-đa Serbi, koja obećava istinsko zadovlojstvoi – on treba da poput deteta priča s njom; potpuno poverenje, ništa se ne prećutkuje, obostrano praštanje grehova, i za Jalmara je to kao da su njih dvoje »ostvarili istinski brak«. I na koncu, i ono čarobno – IDEAL. Da, Reling to tako zove starom »dobrom norveškom reči« - laž, na kojoj žive svi oni, Ekdal »u lovu«, Jalmar maštajući o »pronalasku« /.../ Reling veli:
»Vi ste napravili ruglo od čarobnog, ovo je karikatura od toga...«
Pisac se podelio na dvojicu: Gregersa i Relinga, lice i naličje iste pojave. Ali ovaj drugi lik on je, ne rugajuči mu, predstavio kao mizantropa dok se prvom narugao kao nemilosrdnom idealisti. Ništa ne može biti gluplje od konstatacije Dagbladeta koji je napisao da je »Divlja patka« usmerena protiv lažnog ideala. Ne, svojom samoironijom Ibsen je otposlao još gorči podsmeh prema svome dobu /.../ Hedviga mora umreti, jer joj se rugaju zato što veruje u reči, koje zahtevaju požrtvovanost, Gregers je za stolom trinaesto prase, nasledno osuđen na smrt kao i ona. Divlja patka je napisana s istom snagom ideala kao i raniji Ibsenovi komadi.
Ali kada je Ibsen na neki način umešao svoju poziciju pisca u radnju komada, time je komad neosporno izgubio (pa makar dobio na račun psihologije) kao književno delo. Lik kao što je Reling ne spada u radnju. On je samo piščev pomoćnik, i to se dvostruko oseća kada se čini neuspeo pokušaj da se on (Reling) tešnje poveže u komad, dok treba da ga uzmemo kao ranijeg obožavaoca g-đe Serbi. On tuguje zbog njenoga braka – ali mi ne saosećamo, kada o tome njihovom odnosu čujemo u istom trenu u kojem je on i prošao.
/.../
Gregersa opažamo kao strano telo u radnji. I previše je izmaštan, u početku izgleda kao muški usamljenik, a potom samo kao mrzovoljni pakosnik koji drugima kvari zadovoljstvo. Koji je njegov interes, zašto bi on Jalmaru rekao istinu? Zato što su prijatelji. Ali, nisu se videli 16 godina, a posle takvog vremenskog perioda prestaje da važi ono poverenje koje gaje prijatelji, ona smirenost koja se sastoji u tome da jedan drugome kažu i ono najgore. On je takođe i nelogično glupav, kada nije u stanju da prozre Jalmarovu retoriku, zašto je onda tako jasno sagledao vezu oca i g-đe serbi, zašto ne veruje i u njihove fraze? Tu postji jasna protivrečnost, koja leži u nestvarnosti samoga lika.
Ali kada se izuzmu dva Ibsenova predstavnika - možda pomalo simbolička Hedviga – ostaje niz odličnih likova. /.../ ...Molvik je izveden božanstveno. Ko ne poznaje takve »demonske« ljude, koji se opijaju u najodvratnijoj krčmi, ali odmah potom »precrtaju događaje koji su se desili noću, kad tako nešto ne zavisi od njihovog boljeg ja.« Koliko li je gluposti ta vrsta ljudi pripisivala svojem boljem ja ili »najboljem u nama«. Oba para su data majstorskom rukom, Verle stariji i g-đa Serbi, Gina i Jalmar. Ovaj poslednji je rezultat užasno velikog rada, jer se vazda drži na finoj granici između dirljivog, komičnog i odvratnog. Samo jedan jedini put, dok govori o zavodniku Verleu starijem, ton je možda malčice karikiran.
Čisto tehnički, eskpozicija je ponešto predugačka. Majstor kao što je Ibsen trebalo je možda da primeni sredstva u vidu razgovora služinčadi ili ono ponovno okupljanje prijatelja iz mladosti da bi nam rekao ono što treba da znamo. /.../



Džems Džojs


IBSENOVA NOVA DRAMA


(Kada se mi mrtvi probudimo (Nĺr vi dřde vĺgner) prikaz Džemsa Džojsa (James A. Joyce) pod naslovom “Ibsen`s New Drama” u “Fortnightly Review”, London od 1. aprila 1900.)


Dvadeset godina je prošlo otkako je napisao “Lutkinu kuću”, obeleživši time epohu u istoriji drame. Tokom tih godina njegovo ime je otišlo i preko granica Norveške uzduž i popreko dva kontinenta, i izazvalo više rasprava i kritike od ijednog živog čoveka. Bio je uzdizan kao religiozni reformator, socijalni obnovitelj, semitski obožavalac pravednsoti, i kao veliki dramatičar. Bio je oštro osporavan kao nastrljivi uljez, defektni umetnik, nerazumljivi mistik, i, kako je to elokventno izrazio izvesni engleski kritičar, “pogani smrdljivi pas”. Kroz zbrku tako različitih kritika, veliki genij čoveka je iz dana u dan izlazio kao junak u tim zemaljskim iskušenjima. Disonantne pogrde su sve tiše i dalje, a česte pohvale su glasne u sve postojanijem horu. Čak i nezainteresovanom posmatraču mora da izgleda značajno što zanimanje za ovog Norvežanina nije posustalo za četvrt stoleća. Može se propitivati da li je iko tako čvrsto držao carstvo mislećeg sveta u ova moderna vremena. Ne Ruso; ne Emerson; ne Karlajl; niko od onih divova od kojih su skoro svi ispali iz moći ljudskog znanja. Ibsenova moć nad dve generacije bila je povećana njegovom ćudljivošću. Retko, ako je to uopšte i činio, udostojavao je okolinu stupajući u boj sa svojim neprijateljima. Izgledalo je da je oluja divlje rasprave retko uspevala da slomi njegov veličanstveni mir. Konfliktni glasovi nisu uticali na njegov rad ni u najmanjoj meri. Isporučivao je drame redovno, tačno kao sat, što je retko slučaj kod genija. Samo jednom je odgovorio onima koji su ga uvredili kada su divljački napali njegove “Aveti”. Ali od “Divlje patke” pa do “Juna Gabrijela Borkmana”, njegove drame su se pojavljivale gotovo mehanički u razmacima od po dve godine. Čovek lako previdi uzdržanu energiju koju zahteva takva planska kampanja; ali čak i začuđenost nad njom mora da ustukne pred divljenjem prema postepenom, neodoljivom napredovanju tog izuzetnog čoveka. Objavljeno je jedanaest komada; svi se bave savremenim životom. Ovde je lista: Lutkina kuća, Aveti, Neprijatelj naroda, Divlja patka, Rosmersholm, Dama s mora, Heda Gabler, Graditelj Solnes, Jun Gabriel Borkman, i na kraju - njegova poslednja drama, objavljena u Kopenhagenu 19. decembra 1899 – Kada se mi mrtvi probudimo. Ovaj komad se već prevodi na gotovo tuce jezika – činjenica koja snažno govori o autorovoj moći. Drama je napisana u prozi i ima tri čina.
Početi zapis o Ibsenovom komadu sigurno nije laka stvar. Tema je, na neki način, tako ograničena, a na drugi, pak, način, tako golema. Sa sigurnošću se može predvideti da će devet desetina zapisa o komadu početi nekako ovako: "Arnold Rubek i njegova supruga Maja, u braku su četiri godine na početku komada. Njihova zajednica je, međutim, nesrećna. Nezadovoljni su jedno drugim.". Dovde nema zamerke, ali to ne govori ništa dalje od toga. To ne prenosi ni nagoveštaj odnosa između profesora Rubeka i njegove žene. To je hrabra, činovnička verzija bezbrojnih, neodredivih složenosti. Kao da je povest tragičnog života napisana šturo u dva stupca, jedna za a druga protiv. Ta napomena kaže samo ono što je doslovno tačno... Od prvog do poslednjeg čina jedva da ima ijedne suvišne reči ili rečenice. Stoga, komad izražava svoje sopstvene ideje najkraće i najbrže koliko god je to moguće u dramskoj formi. To önda pokazuje da prikaz ne može da odgovarajuću predstavu o drami. To nije slučaj sa tolikim mnoštvom običnih drama, o kojima se potpuno može presuditi vrlo ograničenim brojem redaka. Te drame su najvećim delom podgrejana jela – neoriginalno komponovane, veselo mudroserske s herojskim uvidom, i žive jedino u svom sopstvenom smelom svetu punom bombastičnih fraza – ukratko, samo na sceni. Najaljkavija kratkoća je njihov najveći bonus. Ali kada se bavite delom čoveka kao što je Ibsen, zadatak pred kritičarem je istinski velik tako da može da ga uplaši. Sve što kritičar može jeste da se ponada da će uspeti da poveže nek vidljivije vrhove ledenog brega na način da pre sugeriše nego da napomene sve zakukuljenosti zapleta. Ibsen je to dosegao pre ove drame do takvog majstorstva da, prividno lakim dijalogom predstavlja kako muškarci i žene prolaze kroz različite duševne krize. Njegov analitički metod je tako uposlen u najvećoj meri; sve je sabijeno u srazmerno kratkom vremensko-prostornom razmaku koji pokriva dva dana u životu svih njegovih likova. Na primer, mada vidimo Solnesa samo tokom jedne noći i do sledeće večeri, u stvari smo bez daha gledali čitav tok njegovog života do trenutka kada Hilda Vangel ulazi u njegovu kuću. Tako da u drami koju razmatramo, kada prvi put vidimo profesora Rubeka, on sedi u baštenskoj stolici i čita novine, ali nam se pre toga potpuno odmotao čitav njegov život, i imamo zadovoljstvo ne da ga slušamo kako nam čita naglas, već da to mi sami čitamo, slažući različite delove i približavajući se da vidimo bolje gde god da je zapis na pergamentu bleđi ili manje čitljiv,
Kao što sam rekao, kada predstava počne, profesor Rubek sedi u bašti hotela, jede i skoro da je gotov s doručkom. U drugoj stolici, odmah iza njega, sedi Maja Rubek, Profesorova žena. Scena je u Norveškoj, popularnom zdravstvenom pribežištu pored mora. Kroz drveće mogu da se vide gradska luka i fjord, po kojem krstare parobrodi, dok se on, pored rta i rečnog ostrva, proteže u more. Rubek je čuveni vajar, sredovečan, a Maja je još mlada žena, čije bistre oči imaju tek senku tuge. Njih dvoje nastavljaju tihi da čitaju svako svoje novine u jutarnjem spokoju. Nepažljivom oku sve izgleda tako idilično. Godpođa prekida tišinu na zamoran i svađalački način đaleći se na duboki mir koji vlada oko njih. Arnold spušta papir blago se pravdajući. Zatim počinje konverzacija o ovome i onome; prvo o tišini, zatim o mestu i ljudima, o železničkoj stanici kroz koju su prošli prethodne noći, sa pospanim vratarima i svetiljkma koje se besciljno smenjuju. Odatle nastavljaju da pričaju o promenama kod ljudi, i osvemu što je ostarilo/izraslo otkako su se venčali. Zatim je samo mali korak do glavne nevolje. Dok tako govore o svom bračnom životu, brzo postaje očigledno da je unutrašnji pogled na njihove odnose jedva idealan kao što je spoljni izgled mogao da nevede posmatrača da očekuje. Sumnje dvoje protagonista se polako uzburkavaju. Kvasac buduće drame se postepeno raskriva delujući usred scene kraja stoleća vekova. Supruga se pokazuje kao vrlo teška, sitna osoba. Žali se na pusta obećanja kojima je njen muž hranio njene težnje.
MAJA: Rekao si da ćeš me voditi u planine i da ćeš da mi pokažeš svu slavu sveta.
RUBEK (blago izazivajući): Da li sam ti i to obećao?

Ukratko, ime nečeg neistinitog u korenu njihove zajednice. U međuvremenu gosti hotela koji zauzimaju kupalište izlaze iz predvorja hotela zdesna, ćeretajući i smejući se; muškarci i žene. Neformalno ih predvodi nadzornik kupališta. Ova osoba je nepogrešivi tip konvencionalnog službenika. On pozdravlja gospodina i gospođu, raspitujući se kako su spavali. Rubek ga pita da li se neko od gostiju kupa noću, jer je u to vreme video bele likove kako se kreću u parku. Maja prisluškuje pitanje, ali nadzornik kaže da je to čudna žena koja je iznajmila paviljon sleva i koja tamo boravi s pratiljom – časnom sestrom. Dok razgovraju, čudna dama i njena družbenica polako prolaze kroz park i ulaze u paviljon. Incident izgleda da utiče na Rubeka, a Majina radoznalost se povećava.
MAJA (pomalo povređeno): Možda je ta žena bila jedna od tvojih modela, Rubek? Prekopaj po sećanju.
RUBEK (gleda je oštro): Model?
MAJA (s provokativnim osmehom): U tvojim mlađim danima, mislim. Rekao si da si imao bezbroj takvih modela – davno, naravno.
RUBEK (pomalo podižući ton): Oh, ne, mala Frau Majo. U stvari samo imao samo jedan model. Jedan jedini za sve što sam uradio.

Dok ovo nerazumevanje dobija svoj odušak u prethodnom razgovoru, inspektor se odjednom uplaši neke oosbe koja prilazi. Pokušava da pobegne u hotel, ali ga zaustavlja piskav glas osobe koja prilazi.

ULFHAJMOV glas (čuje se spolja): Stani na trenutak, čoveče. Neka ga đavo nosi, zar ne možeš da staneš? Zašto uvek bežiš od mene?
Ovimrečima, izgovorenim hrapavim tonovima, drugi glavni glumac ulazi na scenu. On je opisan kao ubica velikih medveda, mršav, visok, neodređene starosti, mišićav. Prate ga sluga Laš i dva psa. Laš ne izgovora ni reč u komadu. Ulfhajm mu daje voljno i prilazi bračnom paru Rubek. Zapodene razgovor s njima, jer mu je Rubek poznat kao slavni kipar. O kipovima ovaj lovac iz divljine ima originalna zapažanja.
ULFHAJM . . . . Obojica radimo s čvrstim materijalom, gospođo – i Vaš muž i ja. Borimo se s mramornim blokovima, usuđujem se reći; a ja se borim s napetim i drhtavim medveđim tetivama. A obojica pobeđujemo u borbi na kraju – potčinjavamo materijal i ovladavamo njime. Ne predajemo se dok ga ne poboljšamo...
RUBEK (duboko u mislima): U onome što govorite ima mnogo istine.
Ovo ekscentrično stvorenje, možda snagom svoje ekscentričnosti, počinje da začarava Maju. Svaka reč koju izgovori kao da još tešnje obmotava mrežu oko nje. Crna haljina časne sestre navodi ga da se podrugljivo nasmeje. Govori mirno o svim svojim bliskim prijateljima koje je otposlao iz sveta.
MAJA: I šta ste uradili za svoje najbliže prijatelje?
ULFHAJM: Ubio sam ih, naravno.
RUBEK (gledajući ga): Ubili ste ih?
MAJA (pomerajući stolicu unazad): Ubili ih namrtvo?
ULFHAjM (klima): Nikada ne promašujem, gospođo.
Međutim, ispostavlja se da pod najbližim prijateljima on misli na pse, i njegovim poznanicima unekoliko lakne. Tokom razgovora časna sestra priprema lagani obed za gospodaricu na stolu pored paviljona. Slaba hranljivost namirnica izaziva Ulfhajmovo veselje. On s uzvišenim nipodaštavanjem govori o takvoj ženskastoj dijeti. U svom apetitu, on je realista.
ULFHAJM (ustajući): Rekoste kao žena od duha, gospođo. Pođite sa mnom, onda! Oni njegovi psi] gutaju cele, velike kosti – podrignu ih pa ih opet progutaju. To redovno rade tako!
Na takav napola zastrašujući a napola šaljivi poziv Maja odlazi s njim, ostavljajući muža u društvu nepoznate žene koja nastupa dolazeći iz paviljona. Gotovo istovremeno profesor i žena prepoznaju jedno drugo. Žena koja je služila Rubeku kao model glavog lika njegovog šuvenog remek-dela, “Dana uskrsnuća”. Kada je završila rad s njim, neobjašnjivo je otišla, bez traga. Rubek i on ulaze u prijateljsko ćaskanje. Ona ga pita ko je dama koja je otišla. On odgovara, pomalo oklevajući, da mu je to supruga. Zatim je on pita da li je udata. Ona odgovara da jeste. On pita gde joj je sada muž.
RUBEK: I gde je on sada?
IRENA: Oh, na nekom groblju, s lepim, zgodnim spomenikom iznad njega; i s metkom koji mu zvecka u lobanji.
RUBEK: Da li se ubio?
IRENA: Da, bio je dovoljno dobar da to uradi umesto mene.
RUBEK: Zar ne tuguješ za gubitkom, Irena?
IRENA (ne shvatajući): Tugujem? Kakvim gubitkom?
RUBEK: Šta kakvim gubitkom, gubitkom Her fon Satova, naravno.
IRENA: On se ne zove Satov.
RUBEK: Ne?
IRENA: Moj drugi muž se zvao Satov. On je Rus.
RUBEK: I gde je on?
IRENA: Daleko na Uralskim planinama. Među svim svojim rudnicima zlata.
RUBEK: Znači tamo živi?
IRENA (sleže ramenima): Živi? Živi? U stvari, ubila sam ga.
RUBEK: (zapanjen): Ubila!
IRENA: Ubila ga lepim oštrim bodežom koji uvek sa sobom nosim u krevet ...
Rubek počinje da shvata da između ovih čudnih redova postoji neko skriveno značenje. Počinje ozbiljno da razmišlja o sebi, svojoj umetnosti, i o njoj, razmatrajući svoj život kroz stvaranje remek-dela “Dana uskrsnuća”. Vidi da nije ispunio obećanje tog dela, i počinje da shvata da mu nešto nedostaje u životu. Pita Irenu šta je radila otkako su se poslednji put videli Irenin odgovor na njegovo ispitvanje je od velikog značaja, jer udara ključnu notu čitavog komada.
IRENA (polako ustaje sa stolice i drhteći govori): Bila sam mrtva mnogo godina. Došli su i vezali me – uvezali su mi ruke iza leđa. Onda su me spustili u grobnicu s rešetkama na otvoru. I s tapaciranim zidovima, tako da niko živi ne može da čuje zagrobne krike.
U Ireninoj aluziji na svoj položaj kao model velikoj slici, Ibsen daje dalji dokaz svom izvrsnom poznavanju žene. Nijedan drugi čovek ne može tako suptilno da izrazi prirodu odnosa između kipara i modela, ako je uopšte sanjao o tome.
IRENA: Izložila sam se potpuno i bezrezervno tvom pogledu [mekše] a nisi me dodirnuo ni jedan jedini put. . . .

* * * *

RUBEK (gleda je zadivljeno): bio sam umetnik, Irena.
IRENA (mračno): To je baš to. To je baš to.

Razmišljajući sve dublje o sebi i svom ranijem držanju prema ovoj ženi, njemu još snažnije pada na pamet kako između njegovog života i njegove umetnosti postoje velike provalije, i da su čak i u kiparstvu njegova umešnost i genij daleko od savršenog. Otkako je Irene otišla, nije radio ništa osim što je slikao portrete sugrađana. Konačno, u njemu se javlja neka vrsta odluke, odluka da popravi to što je zabrljao, tako da ipak ne padne u potpuni očaj. U sledećim redovima je podsećanje na “Branda”.
/.../
Rubek i Irena se slažu da im je sadašnje stanje nepodmoškjivo. Njoj postaje jasno da Rubek nosi teško breme obaveze prema njoj, i s tim priznanjem i s ulaskom Maje na scenu, sveže od doživljene čarolije s Ulfhajmom, završava se I čin.
/.../
Očigledno je, i na osnovu ovog više nego kratkog zapisa, da je prvi čin majstorski izveden. Bez ikakvog primetnog napora drama raste, i razvija se prirodno i s metodičnom lakoćom. Lepo uređen vrt devetnaestovekovnog hotela polako postaje pozornica postepeno rastuće dramatske borbe. Svaki od likova izaziva zanimanje, dovoljno da vas vodi u sledeći u čin. Situacija nije glupavo objašnjena, već je pokrenuta akcija, i na kraju komada ona dostiže krajnji stupanj razvoja.
Drugi čin događa se blizu sanatorijuma na planinama. Slapovi padaju niz kamenje i teku u jednakoj struji /.../ Na obali se igraju deca , smeju se i viču. Rubeka vidimo kako leži na brežuljku s leve strane. Maja uđe nakratko, s opremom za planinarenje. Pomažući se štapom kroz rečnu struju, ona dovikuje Rubeku /.../ On pita kako se ona i njen pratilac zabavljaju, i pita je kao da se zadirkuju. Primesa humora oživljava njihov razgovor. Rubek pita da li nameravaju da love medveda u blizini. Ona odgovara s velikom superiornošću.
MAJA: Ne misliš valjda da ima medveda u golim planinama?
Sledeća tema je neotesani Ulfhajm. Maja mu se divi zato što je tako ružan – onda naglo prelazi na muža govoreći da je i on ružan. Optuženi se poziva na starost.
RUBEK (slegne ramenima): Čovek stari. Čovek stari, Frau Maja!
Ovo poluozbiljno zadirkivanje ih vodi do ozbiljnijih stvari. Maja leži ispružena u mekom vresu, i nežno protestuje. Za neobjašnjivo i za umetničko ona ima pomalo komično nipodaštavanje.
MAJA (s pomalo podrugljivim smehom): Da, ti si uvek, uvek umetnik.
MAJA: . . . Tvoja tendencija da je da se držiš sebe i misliš svoje misli. I, naravno, ja ne mogu tebi kako treba da govorim o stvarima koje se tebe tiču. Ne znam ništa o umetnosti i tim stvarima. [Nestrpljivom gestom.] I nije mi ni mnogo stalo, što se toga tiče.
Buni se zbog nepoznate žene, i zlobno nagoveštava da između njih postoji razumevanje. Rubek kaže da je on samo umetnik a da je ona izvor njegovog ndahnuća. Priznaje da su pet godina njihovog braka za njega bile godine intelektualne gladi. U pravom svetlu je sagledao sopstvena osećanja prema svojoj umetnosti.
RUBEK (smešeći se): Ali nisam tačno to imao na umu.
MAJA: Pa šta si onda imao na umu??
RUBEK (ponovo ozbiljan): To je bilo ovo – da je sva priča o umetničkom pozivu i misiji umetnika i tako dalje, počela da mi se ukazuje u suštini kao veoma isprazna i plitka i besmislena.
MAJA: A šta bi onda stavio umesto toga?
RUBEK: Život, Majo.

Dodirnuli su najvažnije pitanje njihove uzajamne sreće, i posle kratke rasprave, prećutno se slažu da se razdvoje. Dok su tako još srećni, možemo da razaberemo Irenu kako dolazi po vresu. Okružena je veselom decom, i ostaje s njima neko vreme. Maja se skokom diže iz trave i ide k njoj, govoreći, zagonetno, da njeno mužu treba pomoć "da otvori vredan kovčeg". Irena se nakloni i trene prema Rubeku, a Maja veselo krene da traži svog lovca.
/.../
Takav je zaplet komada, u grubim i nepovezanim crtama. Ibsenovi komadi ne zavise od toga koliko je interesantna radnja ili od incidenata. Čak i likovi, iako oslikani bez greške, nisu glavna stvar u njegovim komadima. Ali gola drama – ili percepcija velike istine ili otvaranje velikog pitanja, ili veliki sukob koji je gotovo neezavisan od sukobljenih glumaca, i koji je bio i jeste od dalekosežnog značaja – to je ono što uvek prikuje našu pažnju. Ibsen je odabrao prosečne živote u njihovoj beskompromisnoj istini kao podlogu za sve svoje kasnije komade. Napustio je oblik stiha, i nikada nije težio da nalicka svoja dela po trenutnoj modi. Čak i kada je njegova dramatska tema dostigla zenit, on ne pokušava da nas prevari jeftinim ukrasima. Kako bi lako bilo napisati ”Neprijatelja naroda” na zgodno uzvišenijem nivou – zameniti građanina legitimnim herojem! Kritičari bi onda valjda pohvalili kao veličanstveno ono što su često osuđivali kao banalno. Ali okruženje za Ibsena ne znači ništa. Komad je ono važno. Snagom svog genija i neospornog umeća koje unosi u sve svoje napore, Ibsen je tokom mnogih godina privlačio pažnju civilizovanog sveta. Ipak, mora mnogo godina da prođe pre nego će da uđe u kraljevstvo slave, mada, kako danas stoji, učinio je sve sa svoje strane da osigura da se njegova vrednost tamo nađe. Ovde ne predlažem da se ispita svaki detalj dramaturgije povezan s ovim komadom, već samo kako su ocrtani likovi.

U svojim likovima Ibsen se ne ponavlja. U ovoj drami – poslednjoj u dugom nizu – oslikao je i diferencirao likove uobičajenim umećem. Kakva nova kreacije je samo Ulfhajm! Sigurno je da ruka koje je njega stvorila, još nije izgubila veštinu. Ulfhajm je, mislim, najnoviji lik u komadu. On je neka vrsta poklona iznenađenja. Kao rezultat te novine, on izgleda kao da naglo uskače u telesni oblik. On je izvanredno divalj, primitivno dojmljiv. Vatrene oči igraju i sjaje kao da su oči Jegofa ili Hernea . Što se tiče Laša, možemo da ga zanemarimo jer ne otvara usta. Časna sestra u komadu progovara samo jednom, ali s dobrim efektom. U tišini ona prati Irenu kao zaslužena kazna, senka bez glasa sa svojom sopstvenom veličanstvenošću.
Irena, takođe, vredna je svog mesta u galeriji suparnica. Ibsenovo znanje o ljudskom nigde nije očiglednije nego u oslikavanju žena. Zapanjuje svojom bolnom introspekcijom; izgleda da ih poznaje bolje od njih samih. Štaviše, ako se može raći za tako muževnog ćoveka, u njegovoj prirodi postoji čudna mešavina ženskosti. Njegova izvanredna tačnost, slabe crte feminiziranosti, njegova delikatnost hitrog detalja, možda se mogu pripisati toj mešavini. Ali da poznaje žene, jeste neporeciva činjenica. Izgleda da ih je ispitao do neslućenih dubina. U poređenju s njegovim ženskim likovima, psihološke studije Hardija (Hardy) i Turgenjeva, ili iscrpne elaboracije Meredita (Meredith) izgledaju samo kao površne analize. Iznenadnim potezom, frazom, rečju, on radi ono za šta njima trebaju poglavlja i poglavlja, i to radi bolje. /.../ Iako su Ibsenove žene istinite, one su, naravno, predstavljene u različitom svetlu. Tako je Gina Ekdal, pre svih drugih, komičan lik, a Heda je tragičan – ako tako starovremski termini mogu da pogode značenje. Ali Irena ne može tek tako da se klasifikuje; sama udaljenost od strasti koja je neodvojiva od nje, zabranjuje klasifikaciju. Ona nas zanima na čudan način – magnetski, zbog svoje unutarnje snage. Koliko god su savršene Ibsenove kreacije, pitanje je da li ijedna od njegovih žena dostiže duševnu dubinu Irene. Ona nam drži pogled pukom snagom intelektiualnog kapaciteta. Ona je, štaviše, veoma duhovno stvorenje – u najistinskijem i najširem smislu. Povremeno nam umakne, vine se iznad nas, kao što čini s Rubekom. Neki kažu da je grehota što je ona - žena istančane duhovnosti – samo umetnikov model, a neki će čak i zažaliti što takva epizoda kvari harmoniju drame. Uopšte ne mogu da vidim oko čega se tu ljudi sukobljavaju; to mi izgleda potpuno nevažno. Ali šta god mislili o tome, ima malo mesta za prigovor kada je reč o izvedbi. Ibsen to tretira, kao i sve druge stvari, s dubokim uvidom i umetnički uzdržano. Posmatra odmereno i u celini, kao s velike visine, sa savršenim pregledom i s anđeoskom nepristrasnošću, pogledom čoveka koji može da posmatra sunce otvorenih očiju. /.../
Maja ispunjava izvesnu tehničku funkciju u komadu, osim toga što je izrađen lik. U stalnoj napetosti, ona dođe kao odušak. Njena lahorasta svežina je dašak koji okrepljuje. Osećaj slobodnog, gotovo blistavog života, što je njena glavna osobina, ima protivtežu u Ireninoj oporosti i Rubekovom mrtvilu. Maja ima praktično isti efekat u drami kao Hilda Vangel u komadu “Graditelj Solnes”. Ali ona ne zadobija naše simpatije tako kao Nora Helmer. I nije ni zamišljena da ih zadobije.
Rubek sâm je glavni lik u drami, i, što začuđuje, najkonvencionalniji. Svakako, u poređenju sa svojim napoleonskim prethodnikom, Junom Gabrijelom Borkmanom, on je puka senka. Ipak treba imati na umu da je Borkman živ, aktivan, energičan, neumoran, tokom čitavog komada, sve do samog kraja kada umire; dok je Arnold Rubek mrtav, gotovo beznadežno mrtvosan, do kraja, kada oživljava. Bez obzira na ovo, on je izuzetno zanimljiv lik, ne zbog sebe samog, već zbog svog dramskog značaja. Ibsenova drama, kao što sam rekao, u potpunosti nezavisna od likova. Oni se mogu i dosađivati, ali drama u kojoj žive i kreću se bez razlike je moćna. Ne da je Rubek dosadan, reč da bih rekao! On je beskrajno interesantniji od Torvalda Helmera ili Tesmana, a obojica poseduju izvesne snažne osobine. Arnold Rubek je, s druge strane, stvoren ne da bude genije, kao što je možda Ejlert Lovborg. Da je on genije kao Ejlert, onda bi na istinskiji način shvatio vrednost svog života. Ali, kao što smo navedeni da pretpostavimo, činjenica da je posvećen umetnosti i da je dostigao izvestan stepen umeća – umeće ruku povezano s ograničenjem misli – govori nam da u njemu možda spava kapacitet za veći život, koji će možda biti upotrebljen kada on, mrtav čovek, ustane iz mrtvih.
Jedini lik koga sam zanemario jeste banjski inspektor, i evo hitam da mu presudim zakasnelo, samo malo. On nije ni više ni manje od prosečnog inspektora kupališta. Ali on je to.
Toliko o karakterizaciji, koja je uvek duboka i zanimljiva. Ali osim likova u komadu, ima nekih spomena vrednih momenata u čestim i opširnim digresijama glavnog toka razmišljanja. Najupadljivija od tih (digresija) je ono što na prvi pogled izgleda da nije ništa više od slučajne scenske pojave. Aludiram na okoliš drame. Mora se uočiti u Ibsenovim kasnijim delima tendencija da se izađe iz zatvorenog prostora. Od Hede Gabler ova tendencija je najmarkantnija. Poslednji čin “Graditelja Solnesa” i poslednji čin “Juna Gabrijela Borkmana” odigravaju se na otvorenom. Ali u ovom komadu sva tri čina se događaju na otvorenom. Obratiti pažnju na takve detalje u drami možda se može nazvati detaljističkim fanatizmom. U stvari to je samo dužnost prema delu velikog umetnika. I ta pojava koja je tako istaknuta, uopšte mi ne izgleda beznačajna.
Opet, u socijalnim dramama nije falilo sažaljenja za čoveka, od čega nije bilo ni traga u delima s početka 80-ih. Tako u obratu Rubekovih pogleda na devojačku figuru svoga remek-dela, “Dan uskrsnuća”, postoji sveobuhvatna filozofija, duboka simpatija /.../ Što se drame tiče, sumnjivo je može li se išta dobro postići ako je kritikujete. Mnoge stvari kao da ovo dokazuju. Henrik Ibsen je jedan od velikana pred kojima kritika može samo slabašno da se pokaže. Uvažavanje, pomno praćenje, to je jedina istinska kritika. Dalje, ta vrsta kritike koja se zove dramskom kritikom samo je nepotrebni dodatak njegovim dramama. Kada je umeće dramatičara tako savršeno, onda je kritičar suvišan. Život nije da se kritikuje, već da se s njim suočimo i živimo ga. A opet, ako nečiji komadi zahtevaju pozornicu, to su Ibsenovi. To je ne samo zato što njegovi komadi imaju toliko zajedničkog s koamdima drugih pisaca – a to je da pune police s knjigama – već stoga što su tako puni ideja. /.../
Na kraju, budalasto je očekivati da će se problem, koji je okupirao Ibsena blizu tri godine, odvijati glatko pred našim očima u prvom ili drugom čitanju. Zato je bolje ostaviti delo da govori sobom. U svakom slučaju jasno je da je u ovoj drami Ibsen gotovo sve najbolje iu sebe. Radnja nije ni usporena brojnim komplikacijama, kao u “Stubovima društva”, niti je zapela u pojednostavljenosti, kao u “Avetima”. Imamo ćudljivost koja se graniči s ekstravagancijom, u divljem Ulfhajmu, a i suptilan humor u skrivenom preziru koji Rubek i Maja pokazuju jedno prema drugom. Ali, Ibsen je postigao da drama ima potpuno slobodnu radnju. Tako da svojim uobičajenim mukama nije obdario manje likove. U mnogim svojim komadima ovi epizodni likovi su bez premca. Svedok Jakob Engstrand, Tönesen, kao i demonski Molvik u “Divljoj patki”! Ali u ovom komadu sporednim likovima nije dozvoljeno da nam odvuku pažnju.
U celini, “Kada se mi mrtvi probudimo” nalazi se među najvećim piščevim delima – ako nije i najveće. Predstavljeno je kao poslednje iz dve serije od kojih je druga počela “Lutkinom kućom” – velikim epilogom svojih deset prethodnica. Od ovih drama, izvrsnih bez razlike u dramaturškoj veštini, karakterizaciji likova i vrhunski zanimljivih, malo ih ima boljih iz čitavog korpusa drama, kako antičkih tako i savremenih.

Priredio i preveo s norve[kog i engleskog Predrag Crnković

Biografije E Brandesa, Dž Džojsa, H. Ibsena

Edvard Brandes
“Siva eminenicja naturalizma.” (!847-1931) Političar, kritičar, pisac uticajna osoba kulturnog života, mlađi brat Georga Brandesa, gurua danskog modernizma. Bio poslanik parlamenta, prvo kao levičar a 1905. prelazi u radikalnu levicu i postaje ministar finansija u dva mandata, ukupno 8 godina. Magistar orijentalne filologije. Kao pisac, liferovao je komade koji se danas ne igraju. Romanom “Mlada krv” uspeo da uzburka uskogrude umove viktorijanskog društva s kraja XIX veka i to samo time što je opisao i žensku strastvenost. Ti delovi danas deluju potpuno bezazleno, ali knjiga je bila zaplenjena.

James Joyce
(1882-1941) Irski romanopisac, jezički eksperimentator u romanima “Uliks” iz 1922. i “Fineganovo bdenje” iz 1939. Inovirao tehniku romana korišćenjem unutrašnjeg monologa. Izmišljao reči, prerađivao motive iz mitologije, istorije i književnosti. Debitovao esejem o Ibsenovoj drami “Kada se mrtvi probudimo” godine 1900. Tada počinje da piše i pesme. Diplomira 1902. i odlazi u Pariz gde radi kao nastavnik i novinar. “Dablince” je objavio 1914, a “Portret umetnika kao mladog čoveka” 1916. Za neke i danas nečitljiv, za druge jedan od najvećih genija romana.
Henrik Ibsen
(1828-1906). Svi ga zovu “tata moderne drame”. Jedan od najizvođenijih i najuticajnijih nordijskih pisaca. Kao student upoznao se sa Bjernstjernom Bjernšunom (Bjřrnstjerne Bjřrnson) i radio kao novinar. Prvi komad mu je objavljen kada je imao 22 godine. U ti vreme se bavio istorijskim temama. Radio u bergenskom Det norske Theater više godina, između ostalog bavio se kostimima i scenografijom i mizanscenom. Imao je problema sa svojim metodama rada. Kada se oženio, vraća se u Kristijaniju (danas Oslo) i počinje da radi kao reditelj u novom Kristijanija Teatru. Još uvek piše uglavnom istorijske komade. Godine 1864. Ibsen dobija stipendiju i seli se u Italiju. Finansijski mu pomaže i prijatel Bjernšun. Gotovo tri sledeće decenije Ibsen živi u Rimu. Za samo dve godine je napisao dva komada koja su ga odmah proslavila, “Brand” i “Per Gint (1866, 1867). Tada dobija i državnu platu. U Norvešku se vraća 1891. Stvarao je sve do 1900. Na kraju je godine 1899. svoj dosadni brak secirao u komadu “Kada se mi mrtvi probudimo” (Nĺr vi dřde vaagner). Dela (izbor): “Peer Gynt” 1867, “De unges Forbund” (Liga mladih) 1869, “Samfundets Střtter” (Stubovi društva) 1877, “Lutkina kuća” (Et Dukkehjem)1879, “Aveti” (Gengangere) 1881, “Divlja patka” (Vildaanden) 1884, Neprijatelj naroda (En Folkefiende) 1882, “Hedda Gabler” 1890, “Rosmersholm” 1886.



1
“Sřfuglen”. Johan Sebastian Welhaven (1807-1873). Jedan od najvećih norveških liričara. Pesma “Morska ptica” poslužila je kao inspiracija za “Divlju patku”. U svoje vreme Velhaven je vodio žestoke polemike s Henrikom Vergelandom (Wergeland) o pitanjima nacije i jezika. Velhaven je zastupao takozvani dansko-norveški jezik, tj. “bukmol”, dok je Vergeland bio pobornik “novonorveškog”. Posle 1814, kada se Norveška odvojila od Danske, te rasprave bile su srž norveškog nacionalnog Romantizma.

2
James A. Herne (1839 – 1901), američki dramatičar irskog porekla koga su zvali američkim Ibsenom; smatra se osnivačem moderne drame u SAD.





- 16:15 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< lipanj, 2008 >
P U S Č P S N
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30            

Prosinac 2015 (2)
Lipanj 2015 (1)
Travanj 2015 (3)
Ožujak 2015 (3)
Veljača 2015 (2)
Prosinac 2014 (2)
Studeni 2014 (1)
Kolovoz 2014 (2)
Srpanj 2014 (2)
Lipanj 2014 (5)
Svibanj 2014 (4)
Travanj 2014 (14)
Ožujak 2014 (5)
Veljača 2014 (12)
Siječanj 2014 (4)
Prosinac 2013 (6)
Studeni 2013 (6)
Listopad 2013 (6)
Srpanj 2013 (4)
Lipanj 2013 (2)
Svibanj 2013 (1)
Travanj 2013 (4)
Ožujak 2013 (3)
Veljača 2012 (1)
Rujan 2011 (2)
Kolovoz 2011 (3)
Lipanj 2011 (1)
Svibanj 2011 (2)
Ožujak 2011 (1)
Srpanj 2010 (3)
Prosinac 2009 (1)
Kolovoz 2009 (1)
Lipanj 2009 (1)
Travanj 2009 (1)
Siječanj 2009 (1)
Prosinac 2008 (5)
Studeni 2008 (7)
Listopad 2008 (2)
Lipanj 2008 (1)
Veljača 2008 (1)
Siječanj 2008 (6)
Svibanj 2007 (1)
Ožujak 2007 (6)
Veljača 2007 (4)
Siječanj 2007 (6)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Dubokoumne rasprave o književnosti, filmu, kulinastvu, umjetnosti uopće, smislu života, fenomenologiji, dekonstrukciji, antiontološki eseji, lingvistički ogledi, ogledi iz postmoderne historiografije, te najzakukuljenije teorije hermeneutike.

Linkovi koje trebate posjetiti

Blogovi

e-mail

cbe_cy_kebe[at]yahoo[dot]fr








Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se





Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se