Naravno, ne zato što je odlučio "otputovati".
Već - zaljubila sam se po uzoru na njega.

Zadnjih par dana intenzivno radim s prijateljicom.
Uz bolne noge i brdo papira, jedna od svjetlijih točaka našeg rada je Ljubo.
Odnosno, muška osoba radnog imena Ljubo.
Jer naravno nemamo pojma ni tko je ni što je.

Ono što znamo je da:
1) dolazi na posao između pola 10 i 10 ujutro
2) je neki frajer jer na taj isti posao dolazi u odijelu
3) je totalni frajer jer u tom istom odijelu izgleda predobro
4) je prokleto zgodan.

Isto tako znamo da je danas imao ljubičastu košulju i da nas pozdravi svako jutro na ulazu.
I da se nas dvije ponašamo kao da smo upravo ušle u pubertet.

Jutros smo čekale da dođe - iako smo trebale raditi na drugom mjestu.
Imale smo plan.
Plan je propao.

Radile smo i tražile ga uokolo.
Nismo ga našle.
A imao je frižiderčić u rukama.
Mogla bih se zakleti da radi s hranom.
I sigurno je jako fina.
Sigurna sam da želimo degustirati tu hranu.
I da bi nas ponudio.
Isto kao što nas je drugi simpatičan dečko ponudio kolačima.
Pa smo se jedva obuzdale da mu ne pojedemo cijeli protvan.

Ali nismo ga našle.

Sutra je zadnji dan.
I sutra ćemo imati plan.

Zaljubila sam se.
Jedva čekam da vidim kakvu će košulju imati sutra.