KANIDJA
15.03.2006., srijeda
Ne mogu da setim jedne recenice
|
Sve mi je to odnekud poznato. I vama se sigurno nešto slicno dešava. Meni se desilo bezbroj puta. Padne mi na pamet neka misao (na ulici, nocu u polusnu u razgovoru ili kada gledam TV) koju posle ne mogu nikako da prizovem u svest. Malo se potrudim, zažalim, pa zaboravim. Ali, jednu takvu misao nikada nisam prežalio. Zaboravio sam, zauvek, šta je ta misao bila, o cemu je govorila, cega se doticala, ali pamtim neku vrstu strujnog udara, nalik orgazmu, koji me prože u casu njene objave. Prosvetlila me i nestala. Od tada trcim za tom recenicom. Znam, bezuspešno pokušavam da je stignem, ali ne odustajem. S vremenom, sama trka dobija smisao, reci naviru odasvud, ponekad sam joj sasvim blizu, još samo malo i izronice iz zaborava, iz zabacenog dela podsvesti, iz ciste energije jezika. Ništa. Trcim i dalje, i polako ucim da nije najvažnije otkriti njen lik. Treba trcati, i ukoliko se, jednom, ipak susretnom sa njom, treba jednostavno proci kroz nju, kao kroz membranu između dva sveta - kao što trkac na cilju ljudima prekine traku i ostane svoj - kao što cu, uostalom, jednog dana, i sam protrcati kroz vlastitu smrt. Ništa nece moći da obnovi car nekadašnjeg susreta sa njom, susret se desio jednom i nikad više. Nešto mi govori da se ta misao granici sa tajnom postojanja, i da tinja baš tamo, negde na rubu zaborava. Sve najbolje što dobijamo dolazi iz (pra) secanja. Ali, kada bi se ta recenica ponovo objavila, ne bi imala snagu istinskog optkrica. Njeno odsustvo je intezivno, kao što su moje želje i moj napor sustizanja važnije od potrebe da je zaista stignem. Uostalom, jedan mudrac davno je dokonao da je "delovanje prisustva manje tanano od delovanja odsustva". A drugi je dodao: "To što granice ne postoje ne sprecava nas da se prema njima uputimo". Mihajlo Pantić |