nedjelja, 16.03.2008.

I know well what lies beyond my secret refuge... The nightmare I've built my own world to escape...

Evo da se javi i the famous Katey/Kača/whatever... Znam znam da ste me željno iščekivali, to se vidi i po čak 19 komentara koje imam... o da. *kaže Kate sa sarkazmom u glasu*

I naravno, sad se pitate što ja, The Kate, imam za reći danas, na Cvjetnicu, točno 7 dana prije Uskrsa. Oo, znam da vas zanima.

E pa, stvar je u tome da imam svašta za reći. Mogla bih pisati i pisati. O da. Al neću. Zašto? Puno razloga. Koje opet nemogu rec. Tako da... Zanemarite moje blebetanje.

Škola samo tone i tone i dalje. Samo čekam post da mogu napisati da se škola popravlja. Joo... Al dobro.

Streljaštvo neide. Ja sam antitalent i nema šanse da cu uspjet što trebam u slijedećem tjednu. Ali dobro i to se preživi.

Sada dolazi dio u kojem ću prekinut rutinu i reći kako nešto ide na bolje. Bar je tako trebalo bit. Al to bi bilo preidilično. Ja bi sad vama pričala o tome kako je sve super bajno krasno, ali zašto bi sve bilo super bajno krasno kad može i suprotno? Valjda mi je dosta više svega, mislila sam da su ljudi iskreni. Pogotovo kad nemaju ama baš nikakvog razloga ne bit iskreni.

Ali dobro. Mislim da neke stvari ipak idu na bolje. Iskreno se nadam, jer mi treba da nešto ide na bolje. Trebaju mi prijatelji. Zbilja. Sad više nego prije. Sada kada svi odlaze, jesi li ti još tu? Nadam se... Ali govori mi istinu.

Skužila sam, vezano uz prethodni odlomak da neke osobe koje sam smatrala prijatelji(ca)ma to nisu... Možda nije nitko kriv, možda je to jednostavno normalan tijek događaja. Srednja škola, možda je normalno da se svi razilaze. Ali normalno je i da nalaze nove prijatelje. A ja se osjećam izgubljeno u prostoru. Uhvaćena negdje između, izgubila stare, a bez novih.

Sad mi recite još i da je početak tek, da ću ih steć. Koliko će trajat taj početak? Darn it, pa ako niste primjetili kraj je školske godine. Prvi razred, 0 bodova. O da.

Govore mi da sam super, pametna, ovo, ono... Zašto se onda drže na sigurnoj distanci od mene. Last time I checked, nisam bila zaražena nekom smrtonosnom bolesti. Ono, strašno sam kul i super, a onda se svi odnosite prema meni kao da nemate o čemu samnom razgovarati. Kao da, ni nisam tu.

Čast iznimkama. Rijetke su. I volim vas. Ali čak i vi, možda nesvjesno, to činite. Ne krivim vas. Jer nemože u svima biti problem, mislim da je problem ipak u meni.

Možda izbrišem ovaj post... Full of crap. Samosažaljevanje. Šta ću postat emo? samo to ne. najgora noćna mora.

Ja sam sretna =) Zbilja jesam. Ima osoba kojima je stalo, ja to znam. Samo imaju svoje momente, kao danas. Ja se nadam.

Pozdrav šaljem, i duboko se nadam više komentara. Pri tom ne mislim na one komentare 10 od jedne osobe. To nisu komentari.

Kates the NotEmo.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.