NADMUDRIVANJE S HODAČOM-NESPAVAČOM

Najprije je svak parkira, bila široka ulica i ne baš prometna. Mi ko dica igrali tu nogometa. I unda je došlo blagostanje, svi došli do para, kredita i auta. I više ne možeš živit od auta. Ma lako to, nego nemaš di parkirat u ulici. I stalno gužva, jer smo kraj Doma zdravlja. A normalno, svi smo bolesni. Cila nacija, reka bi čovik kad vidi koliko je auta naziđano do doma Zdravlja. I onda ti auti počeli blokirat promet. Stane čovik samo dok ode po nalaz u Dom zdravlja. Unda se nakupi deset auta jer ovaj prvi ne može proć od njegova široko parkiranog. I unda svaki dan policija intervenira. A potom zna se šta slijedi. Pravo ko u Europi. Zabrana. Jedan dan donilo znak zabranjeno zaustavljanje i parkiranje. I onda ljudi prestali parkirat, jer svaki dan oda onaj policajac hodač-nespavač. On stalno hoda i nikad ne spava. I piše kazne. Ali, kako ćemo mi? Moraš se objašnjavat s njim da ti je to isprid kuće.
A briga njega, kaže on; -Znam da ti je isprid kuće, ali vidiš znak. Zabranjeno! Nisan ga ja stavija. Nije ti do mene. Do znaka je. Da nema znaka, ne bi vas ja dira, niti pisa kazne.
I sad cila nebuloza. Nemaš di parkirat, cila ulica prazna a ne smiš parkirat. Jer će hodač-ne spavač napisat kaznu. I onda ode par stotina kuna.
I lipo mi jedno večer sili na zid i sabrali stvari. Reklo bi se u Saboru, osnovalo komisiju i sagledalo probleme. Te donijeli rješenja i zaključke. Kad mogu ovi u Saboru donit rješenje kako ne bi mi. Par susjeda, iz iste ulice. Doduše, iz različitih stranaka. Ali to veče smo bili koalicijski partneri. I donila se odluka. Te puštena u hitnu proceduru. Pribacilo se jedno auto na parking. Potom pustija produžni kabel od kuće priko ceste. Ko fol, radit ćemo nešto na autu. Brust. Pilat. Ko zna?! I normalno, kako je pala mrakuša, jedan je samo na trenutak pridrža onu cijev s znakom, a drugi brusilicom otpila. Trčećim korakom se cijev ubacila u garažu. Potom pripilala popola. I spremila. Znak, također. I sutra, normalno svi parkirali ispred kuće. I eto ti hodača-nespavača. Da će pisat kazne.
-Kakve kazne? Nije više zabranjeno.
-Kako nije?
-Nema znaka.
-Stvarno nema znaka, zaključi pogledom hodač-nespavač. Susjed moj, onako mrtav ozbiljan, prokomentira kako su se tu jučer muvali neki radnici iz cestarije. Bit će oni skinili znak. Prominilo odluku. I onda smo svi grupno pohvalili kako su ti iz cestarije pametni i kako su donijeli mudru odluku. Bravo za naše cestare. I onda udri falit cestare. Kako oni uvik zakrpe rupe u našoj ulici najprije. Uvik friški asvalt.
- A mora se - nadoda hodač-nespavač - ovo je ipak cesta prema Domu zdravlja, razumljivo, bolesnici, pacijenti, hitna pomoć. Da tako je. Složismo se mi. Ono u stilu, tako je - povikaše seljaci. I ode hodač-nespavač, uvjeren da je slobodno parkiranje. I ne more pisat kazne. Nema znaka.
Al, jebi ga. Ujutro puna ulici. Vratili se pacijenti i bolesnici. Opet svi pakirali.