ĆUKOVINA MOJA DOMOVINA

Bilo mi je jako čudno, kad mi je ćaća na ledini isprid kuće Joje Zelina, reka da ćemo gradit kuću u Ćukovini. Zvučalo je dobro i zagonetno. Ako ne i opasno. Lipo je bilo čut da ćemo imat svoju kuću, ali zagonetno, i ujedno opasno zvučala je riječ Ćukovina.
Nekoliko godina kasnije počeja san živit u Ćukovini, u kući kraj ambulante, u našoj kući. A naš susjed Joskan objasnija mi je da je tu svojedobno bija stočni Pazar, po kojem bi se danju trgovalo stokom, a noću ne bi bilo nikoga. Samo ćukovi. Predgrađe di nema ništa i nikog, osim zavijanja ćukova. I od tih ćukova, noćnih lutalica, kvart od Šoljkove kuće do ambulante dobija je ime Ćukovina. Čim smo priselili u Ćukovinu ćaća je nabavija ćuku. Napravili smo drvenu kućicu od dasaka, onih cimentavih što su ostali od kalupa, i smistili ga uz Šoljkov zid, onaj koji je dilija našu lokaciju od vrtla Tone Šoljka.
Bila su neka druga vrimena, i nije uopće bilo lako ranit ćuku, ali svak je ima ćuku, pa smo ga imali i mi. Ćaća je objašnjava da je dobro da imamo ćuku, jer kuća je u gradnji, pa on kao čuva, da nam ne bi niko po noći ukra kakvu dasku, vriću cimenta ili žicu, a meni je jednostavno bilo logično da svak ko živi u Ćukovini mora imat ćuku jer je to takav kvart. I svi su u našem kvartu imali ćuku. A svi smo manje-više bili radničke obitelji, koje su gradile kuću, i taj ćuko je svima bija teret ranit. Ali svi su se nekako snalazili, i svi su imali svog mesara koji bi da kostiju za ćuku. Odeš u mesara kupit mesa za ručka, i onda ti mesar u jednu posebnu kesu ubaci malo za ćuku. Našla bi se tu pokoja kost na kojoj ima još malo mesa, iznutrice, koža i slični dijelovi kojima bi se ćuko moga zabavit i naist. Mi smo nekako bili vezani za Luku Grljušića, a ponekad bi kupovali meso i u Bantula. To su bile dvi opcije od četri. U Vrgorcu su bila četri mesara, koji su imali svoje mesnice, i koji su u njima radili i živili, jer su to bili obiteljski obrti. Baš obiteljski. Milenko Lalin, prinija je svoju mesnicu na svoga sina Tonća, Anđa na svoga Tonća, Luka Grljušić na svoga sina Miru, a stari Bantul na sina Joška. A moj je ćaća tako na mene prinija naviku da iman ćuku. I godinama je sve bilo isto. I u Ćukovini i u Vrgorcu. Ćukenja su lajala i zavijala u Ćukovini, mesari su radili u svojim mesnicama, a mi bili spona između njih. Ćukenja u Ćukovini i mesara na pijaci. I onda se je s godinama stvari počele razvijati. Ćukovina više nije bila prigradsko naselje na putu za ambulantu, a mesari više nisu bili mali obiteljski obrti. Kroz Ćukovinu je prošla široka asfaltirana ulica, ambulanta je postala Dom zdravlja, a neki mesari su postali Mesne industrije. U mesara su se počele povećavat količine mesa, a u Ćukovini se počeja smanjivat broj ćukenja. I tako se trend nastavija. Mesari su počeli iskorištavat svaki komad mesa koji se moga iskoristit, iznutrice i koža počeli su se prerađivat u kobasice, salame i paštete, a iz Ćukovine su nestajale drvene kućice, jer ko će ga ranit na ovu skupoću, a umisto njegove kućice može se stavit kamin ili misto za roštilj. I onda svi vikendon pečemo meso na roštilju. Jer to je gušt. Otić u Pivaca i kupit mesa za na gradela i peć ekipi. U miru i tišini. Bez laveža i bez zavijanja ćukenja. I opit se nakon što se naidemo pečenog mesa. I onda pijani pričat kako je nekad bilo lipo. Kada smo svi bili isti. Sirotinja, koja je gradila sebi kuću. A ćuki kućicu. U Ćukovini. Koje više nema. Nigdi. Osim na Google Eartu.