Zadvarje!

Na putu do Katuna, jer išli smo magistralom, priko Dubaca, došli smo do Zadvarja.
A utorak! Za sve neupučene to je pazarni dan. Naravno, otac nije ni reka da je baš zato izabra učinit put i posjete taj dan…..
Kad god prođemo prvi zavoj, i pokazu se prve kuće, kao da svaki kamen skiči, piva, izlaze note iz žica Tedija Spalata…iz ovog kraja je ponika.

Tribalo je najprije parkirat. Ali di? Negdi na rubu mista, najboje. I zato me, da ne dangubimo, otac iskrca drito u red, tamo di se siće još toplo pečeno. Šešir na glavu i čekaj koke.



A u redu povici: meni od ovoga kraja, meni od ovoga, meni glavu…oćel' bit i janjetine, a momak strpljivo kima glavon, siće, ni ne gleda, a mene sve straj da ne bi po prstima ..doša red na mene, a oca još nema..panika, zvirkan, di je..evo je, poznata majica na rige ide put mene, olakšanje..ajde pruži taj korak, na redu smo.. stavlja mu momak lipo isičene bokune na čisti bili papir, sve lipo čisto..a ja bi najaradije prstima skupljala one mrvice što su ostale po dasci...

E, a sad vaja napravit đir…ljudi moji koji dernek!






.....Flash-backovi….mi dica otimamo se iz ruku matera, strina, trčimo oko šarenih stolova, divimo se plastičnin drangulijama: ogledalca, lančiči, obruči za kosu. Brat cmizdravo oče onaj novčanik, mali, crni na stisak. Sa grbon Hajduka! Hm, lisac, nekako je nagovorija mater da u oca izmuze koji dinar, kupija ga je! A onda ga mudro pokazuje stricu, i domalo u njemu šuškaju žute kovanice. U mojoj glavi se sada izmjenjuju zvukovi; jel se to čuju kovanice ili ganga!
Ganjamo kokoši, bojimo se krava, sa divljenjem gledamo konje..tovarima se rugamo i smijemo, a oni ko da nas pripoznaju, miruju….

Ovaj put nema stoke, to uglavnom za sv Antu, ili sv Bartula.
Uz cestu stol do stola. A ima i po podu raširenih cerada, pa gledaj…meni najdraže bacit oko na sačuvane starine.





Pogled mi pada na stare košare, pomalo i oštečene, prašnjave su čak, ali meni su lipše nego ove nove pletene, sjajne, ali nekako mi previše umjetne ko prskana narančina kora.



Vručina, sunce je sve više..i sve blista…željezne peke, alati i svakojakih čudesa.






Za oko mi zapela nošnja, pa sukanac; uziman ga u ruku, bode, a otac se sića da nije to ništa kako su nekad boli, nije bilo pamuka, ni satena.






Slikajen sa gušton, a barba koji stoji za svojin štandon mi se obrača - Dojč? - Italien? Ma keee! - Croatian, - Katuni..skoro da san počela na mote…Kaže da ga je zbunila moja oprava, pomalo etno..taman slićna ovoj izvornoj šta je gledan.
A je, kažu mi često da se parin da san došla iz drugog nekog svita.
Idemo dalje…





Po običaju, torba je sve punija; cila velika rešta domaćega luka, drvene kutlače..a i ona kesa sa početka mami, toplinom, mirisima...

Ajmo čale moj! Teta čeka! Možda nas neće pripoznat od moždanog, ali neka nas kod nje. Možda nas u svojoj prići i ona odvede na pazarni dan. Stoplit će se i ona dinja u autu…. a i triba otić prije visokog sunca.