filigranski pločnici

Bili su jenput jen vuk i jena lisica. Vuk je bil požrti pa je planiral pojesti lisicu, a lisica je bila lukava pa je planirala zbrisati od vuka. Ali, niti je vuk pojel lisicu niti je lisica zbrisala od vuka, nego su i dalje živeli skupa.
Kaj mislite, zakaj je tak bilo?



a) Lisica je mislila da ju vuk, ak ju je do ve ne pojel, nema ni namjeru pojesti, a vuk je mislil da lisica, ak je već do ve ne zbrisala, nema niti namjeru zbrisati pa ju ima čas pojesti;

b) Lisica je odlučila čekati kaj ju vuk proba početi jesti, pa bi tek onda zbrisala, a vuk je čekal da lisica počne brisati kaj ju zgrabi i počne jesti;

c) Lisica je zaključila da je vuk odlučil da ju pojede samo u slučaju krajnje nužde, a vuk je zaključil da bu lisica probala zbrisati samo u slučaju krajnje nužde;

d) Lisica je bila zadovoljna uvjetima stanovanja kod vuka, a vuk je bil zadovoljan kaj se ima s kim spominati;

e) Lisica i vuk osnovali su muzički bend;

f) Lisica i vuk odlično su se slagali v seksu;

g) Nekaj drugo, po vašem izboru.

Shine on you crazy diamond.
Muha (rana).
Ja.

To je ukupni saldo u prvih trideset i pet minuta mog dežuranja u knjižnici ACT-a.
Čudan je neki dan. Ili možda i nije? Zaista, koga bi trebalo začuditi što se opet nitko ne pojavljuje u prostoriji u kojoj se nudi besplatan pristup internetu, posuđivanje knjiga za godišnju članarinu od 30 kuna, igranje društvenih i manje društvenih igara, "debatni kružoci", besplatne projekcije art i "ne-art" filmova, vođenje internetskih radio emisija, i, naposljetku, volontiranje. Volontiranje...

Koga bi trebalo začuditi što se ovdje u jednom popodnevu pojavi isto toliko ljudi koliko je prošlo sati, znači troje-četvero-petero?...
Možda je razlog taj što se ovdje ne nudi ništa za jesti. Ni za piti. Ni za podignuti adrenalin u iščekivanju rezultata bjeloruske 4. hokejske lige. Ni za zuriti u dekolte (uz časne iznimke...). Ni za napuniti kolica zobenim pahuljicama i mlijekom s 0,9% mliječne masti. Ni za opsovati suca (osim možda takve kao što je Stanko Lozina). Ni za... Ah, kaj ja znam za kaj...
Hej!... Dolazi netko! Josip je to, kolega volonter. S jedne strane - odlično, s druge - bed. Trebam li njega uračunati među korisnike? Ma da, trebam, danas nije dežuran, što je onda drugo nego korisnik? Jedan na saldu u prvom satu, baš onako kako je uobičajeno.
"Već je trideset pet minut prešlo, konačno prvi čovek!"
"Kojih trideset pet, ja sam došel prerano, delamo od 3!", Josipov je odgovor.
Blistam od sreće. To je, znači, bio razlog, a ne opće stanje duha u skladu s Evanđeljem po klipiću, panu, Ciboni, Partizanu, "Viti", konobaričinoj riti, Gotovini i kreditnoj kartici.

Pink Floyd više ne sviraju, a i muha je nestala.
Civilno društvo je opet na sceni.

Upitat ću se jednom
Zašto imam hrabrosti pogledati se u zrcalo bez spuštanja pogleda prema podu
Zašto imam obraza zatvoriti novčanik i udaljiti se od starice koja me cijelog života dizala iz pepela
I pojaviti se opet samo kad mi je potrebna jebena lova

A možda se i neću upitati
Možda ću samo trepnuti kapcima i prebaciti misli na neku banalnu glupost
Kupiti cigarete za taj novac
Nabijati štapom po biljarskim kuglama
Urlati Azru na Polukrugu
Ili raditi neko drugo sranje kakvih je pregršt u mom životu
Dok ta žena polako umire
Od starosti
Bolesti
Tuge

Od razočaranja u crve poput mene