Listajući stranice novina čovek može da naleti i na nešto korisno ili bar ono što upućuje na korisno. Listam ti ja tako one novine 24 sata, iako sam ih ja prelistao za nekih 15ak minuta i to jer sam se zadržao na stranicama sa đevojkom dana i vicevima koji su zgodni za ispričat u akademskim krugovima jer nisu smešni. Negde tamo pri dnu stranice nađem reklame za knjige. I naletim na vrlo intrigantan naziv knjige - "Jebe mi se". E jebeš mi sve, rečem sebi u bradu, baš moram da vidim o čemu se radi. Da su Ani Karenjini dali naziv "Kako gurnit ženu pod voz bez da je dotakneš" možda bi i nju pročitao. I zalaktam se ja da ju pronađem. Kaže meni drug doktor Čele da ga gazda ima, mislim knjigu, njega imamo svi mi muški koji nismo imali nekakvi rak ili promenu spola. Međutim, kako pitati gazdu, a ne ispast glup, teško. Zato ga nisam ni pitao, iskreno nisam ni stigao. Došavši u ovaj predivni grad heroj i saznavši da u gradskoj biblioteci Borova Naselja postoji isvesni primerak knjige odem tamo. Kad prc-mauna, radili su skraćeno. "Kako neko ko ne radi mnogo može da se veseli praznicima?": zapitah se i odlučim doći sutra do 11 sati, kada bi trebali da "rade". Sutradan sa smeškom na licu uputio sam se opet u Borovo-naseljski ogranak biblioteke. Nema ga, već su ga uzeli, kako očajno bijaše moje mlado i napaćeno telo probuđeno u hladno decembarsko jutra gonjeno požudom za mudrom hartijom, o kako?! Još jedan primerak je postojao u Vukovaru pa hajmo tamo. Ulazim, vidim sve nešto poluprazno (jer sam bio pesimističan inače bi rekao polupuno). Gore nema nikoga, čekam malo, kad eto ti užurbane gospođe sa izgledom koji viče "Da ja radim u biblioteci i bavim se heklanjem". Ljubazno upitah za knjigu, tipka ona tamo na klavijaturu i nađe. Trkom kakav se viđa samo kad vas gadno potera na wc odlazi do polica. Nema je, nema je...nešto galami da ju nisu vratili gde je bila...nema je. ..evo imam još jednog korisnika pa zatvaram...nema je. Još bržim korakom dolazi i kaže da ne zna gde je knjiga, sa lica čitam poruku odlazi, meni počinju praznici, zatvaramo. Kažem, ok doću ja u utorak, bla bla, sve najbolje i doviđenja. Razumeo sa ja nju, ide joj se kući krkat dobre mesine i pit rujnog vina, ako zakasni ostaće joj da glođe kosti i miriši čep ko prošle godine.

Pomirih se donekle sa time da knjige nema i da se sav svet urotio i rekao mi "Jebe nam se što se tebi čita".



*Večeras sam dobio primerak knjige od druga Buceka, inače informatologa. Oni su vam ko bibliotekarska mafija, imaju povlastice, čine jedni drugima usluge, ubijaju ljude...dobro ne ubijaju, ali ih teraju da čitaju dok ne umru! On je uspeo kao pripadnik biblitekarske porodice da iskamči jedan primerak za mene i to sa tvrdim koricama, aha! Štaš sad?

Današnjega dana fraza sugarfree za mene i mog kolegu Jagya je poprimila sasvim novo značenje. Ovoga hladnog jesenjeg jutra vučeni požudom za toplom prostorijom i još toplijim napitkom završili smo na Filozofskom fakultetu. Tačnije, završili smo u njihovoj kantini. Po ulasku na fax počeli smo pričati o filozofskim pogledima na život i vreme kako bi se što bolje uklopili u zidine ove momumentalne građevine. Pri ulasku su nas popreko pogledala petorica ili šestorica brončanih likova čije face se iskakale iz krugova na zidu. Upali smo u kantinu punu žena i kvantiziranih muškaraca. Za nas, pripadnike tehničkih znanosti bila je to vrlo topla i ugodna scena, ko kad gledate u vatru. Nismo imali mnogo vremena pa smo se odma bacili na šank. Kako bijaše jutro i duvaše hladni sjeverac što ledio nam nozdrve topli bevredžiz kao čaj, kava i topla čokolada jedino je što je dolazilo u obzir. Teta je nanjušila miris silicija i shvatila da se radi o računarcima sa ETF-a i odlučila je da se osveti! Ko smo mi da dolazimo u ovu meku i medinu u kojoj se ne gleda zakon brojeva, a brojevi su odavno nemaju vizu za ovu državu. Pripremila je naše tople napitke vrlo hladne face. Stavila ih je šank dok se tekućina u njima tresla od inercije. Jagy je dobio toplu čokoladu, a ja sam uzimao svoju kavu i šećer. Jagy je zatražio šećer jer voli slađe, a i meni su dva šećera bila malo pa sam i ja zatražio. Teta je samo rekla, uz čokoladu ne idu šećeri, a u uz kavu samo dva šećera! Ostali smo zatečeni! Ko je ona da brine o našem unosu šećera? Ko je ona da odlučuje o mom ukusu. Ako ona pije akumulatorsku kiselinu ujutro za buđenje to ne znači da i mi drugi radimo isto. MI PIJEMO KAVU SA ŠEĆEROM. Popio sam poluslatku kavu sa gorčinom i prezirom, dok se Jagy pomirio sa sudbinom pojeo svoju čokoladu. Ovaj dan izmenio je naše živote i poglede na kantinu Filozofskog fakulteta! Idući put nosimo svoje šećere sa sobom i sa zlim pogledom i gromoglasnim smeškom sipaćemo ga u naše tople napitke dok teta iz kantine bude ronila suze i umirala u slatnmk mukama! BUahahahahahhaah