Razbacivanje lažnim biserima

U Besedi na Gori blaženstva Hrist Gospod ukazuje na pogubnost proselitsko-misionaskog vrbovanja i pridobijanja sledbenika sledećim rečima: »Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas.« – Data Hristova zapovest tobožnjim ‘Jehovinim svedocima’ ništa ne znači i ništa ne kazuje; oni zavodnički i dokazivački misionare prema svakome koga se dočepaju; idući od kuće do kuće koriste svoje veštine nagovaranja (koje oni nazivaju 'svedočenje') da pridobiju neupućene i radoznale duše. I kako to biva najčešće, u grobnice, duhovno mrtvima koji ne žele da se istinski probude i preobrate, razbacuju svoje lažno biserje, ono što smatraju za 'Božije reči' i njeno 'tumačenje'. Napadni misionari svojim nepodmerenim istupima jasno pokazuju da im istina nije sveta, na nisu ni našli Istinu u sebi kroz predan i bogougodan život. Ko je malo darujuće ljubavi razvio u sebi, on i nastoji da drugog veže za svoje ruinirano verovanje. Onaj ko drugome nameće svoje verovanje, ono što smatra da je istina, pokazuje najbolje da i sam živi u sumnji i da dovodi u pitanje svoje verovanje. Istinski pobožnik poštuje odabir svojih bližnjih; on najpre svojim uzornim i svetlim životom svedoči za Istinu; on blago svoje ostvarene vere, svoje vernosti Zakonu Života, ponuđuje i usmeno i pismeno.On privoljuje istini,i on ne nameće 'istinu', svoje ljudsko viđenje istine. I on ispituje ko je dostojan da čuje reč iz Istine: »A kada uđete u koji grad ili selo, ispitajte ko je u njemu dostojan.« (‘Matej’, 10:11) – Apostol Pavle efeškim presbiterima ukazuje kako je podučavajući išao »od kuće do kuće.« (‘Dela’, 20:20) – Međutim on nije išao bukvalno svakoj naseljenoj kući, već svakoj hrišćanskoj kući, svakoj obitelji prijemljivoj i otvorenoj za Hristovu reč. Dakle i on je ispitivao najpre ko je dostojan da čuje reč i svedočanstvo.

Jasno je: onaj ko Istinu nije našao u sebi, on i ne može sa snagom svedočiti o Kraljevstvu Mira koje izrasta iz čistog srca. Evanđelje Ljubavi se širi tako što Hristov sledbenik sveto blago nađe najpre u sebi kroz požrtvovan i posvećen život, a onda dostojnima i otvorenima, čije duše žude za Istinom, ponudi reč koja svedoči za Istinu i Istinitoga.

Svojim učenicima Gospod nije zapovedio da donose slovo već Duha i Njegovu Silu; oni nisu govorili iz pročitanog znanja, iz propagandne utreniranosti, već iz zakonskog ostvarenja i iz otvorenog Srca: kroz njih i iz njih je govorio Duh Sveti, Duh Istine, koji je uvodio u puninu istine. Hristovi učenici Svetome Pastiru nisu referisali koliko su Biblija podelili, koliko su časova u propovedima proveli, već koji su im rezultati duhovnog delovanja u svetu i među ljudima koji su se udostojili istinske reči: »Vratiše se sedamdeset dvojica sa radošću, govoreći: Gospode, i đavoli nas slušaju u Ime Tvoje.«

Raselovi svedoci nemaju proroke (ni proročkog Duha), ali zato oni sami zamišljavaju da su proroci i učitelji, da su od Boga pozvani i izabrani da šire svoje osakaćeno Evanđelje, da 'svedoče'. A svedoče samo za svoje slepilo, svoje obmane i svoju tvrdokornost. Žive u ubeđenju i grču da ako ne šire 'propisno i preduzimljivo' svoju doktrinu, odnosno savitljivu doktrinu 'vodećeg tela' iz Bruklina, na njih će pasti krv onih koje su 'trebali' uputiti i opomenuti. Oni ne shvataju da izabrani i ovlašćeni Božiji glasnik i poslanik može biti samo onaj koji je predodređen, od Duha podignut i pomazan, onaj u kome i kroz koga govori Duh Istine. Dužnosti jednog proroka koji nosi sveti nalog u duši da služi Bogu i čoveku, i dužnosti jednog nepredodređenog tragaoca za Svetlom, čoveka koji se budi, imaju vrlo različite težine i tretmanske implikacije pred Bogom. Prorok je obavezan da govori ono što mu Bog stavlja u usta, i on se i ne može odupreti nalogu kome je i kao duša i kao čovek prethodno rekao 'da', bar ne trajnije.

Organizacija tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ ima svoje starešine, ali takve starešine koji ni izdaleka nemaju one duhovne kvalitete i darove koje su posedovali starešine i starice ranog hrišćanstva. Članstvo u ‘Društvu Kule stražare ‘čini se velikim delom zavisno od mišljenja i stavova tobožnjih starešina i bruklinskog 'Rukovodećeg tela'. Umesto da se služi Hristu Istinitome zapravo se služi i robuje 'Rukovodećem telu' i njihovim izmišljenim predstavama o Bogu i Božijoj reči.

Raselovi sledbenici, uvažavajući nakaradne 'uredbe' Pseudo-Pavla, ženama ne dopuštaju da u skupštini uče. U prahrišćanstvu mnoge žene su bile proroci ‘Dela’, 21:9), koje su gromko iznosile Božiju reč u Crkvi. Onaj ko je prorok (a proročka i apostolska služba su najuniverzalnije), on može Bogu da služi i kao učitelj. Oni koji nisu ostvarivali Zakon, koji su bili mlaki, bili to muškarci ili žene, ti su trebali ćutati. Jer ko govori o Bogu a ne ostvaruje Božiji Zakon, on se pred Bogom samo opterećuje, ogrešuje.

Raselovi svedoci koji su hteli da budu veći 'pobožnici' od svih neoprotestanata, tako su i Bogočoveka Isusa Hrista odbacili kao utelovljenog Boga, u Svetome Jednome vide samo 'najvećeg čoveka'; ne vide i ne priznaju da je u Isusu od Nazareta utelovljen Logos, Živi i Istiniti Gospod, Koji je sa Ocem Alfa i Omega Stvaranja. Velik u Duhu je onaj ko ostvaruje Zakon Života i uči druge onome što je i sam ostvario.


Licemeri: ne primaju krv ali zato jedu meso sa krvlju

Poklonici imena 'Jehova' ne odobravaju da se uzima i prima krv transfuzijom, pri čemu se perkurzivno pozivaju na apostolske uredbe u kojima se utvrđuje da se verni trebaju uzdržavati mesa i krvi životinja prinesenih idolima; u redigovanom 'Novome Zavetu', na koji se oni pozivaju, "Isus" kaže da ništa što spolja ulazi u telo navodno ne prlja telo ('Marko', 7:18-19). Jasno je da su transfuzije krvi veliki rizik za prenošenje raznih virusa i stranih, diskrepancionih vibracija, no apostolska uredba ne stoji na datoj ukaznoj linij. Raselovi svedoci ne primaju i ne uzimaju u sebe čistu krv, ali zato nemaju nikakvih ograničenja u prinošenju krvnih žrtvi idolu zvanom bog-stomak. Koliko u takvom njihovom stavu ima licemerja i naivnosti kada se zna da svako meso u sebi sadrži krvnu tečnost: krv se iz mesa nikada ne može u potpunosti istočiti i 'istiskati'. Uvek će ostati bar nešto malo krvi u mesu. Ko je veran u malome on je veran i u velikome! – Razotkrivajući licemerstvo fariseja Hrist naznačuje i sledeće: »Teško vama, vođe slepe, koji govorite: 'Ako se ko stalno kune Hramom, nije ništa; ali ko se kune zlatom hramovnim, kriv je.' Vi bezumnici i sleoci, šta je veće, zlato ili hram koji je osvetio zlato?« – Šta je veće: krv ili meso koju tu krv sadrži?!

Raselovi svedoci veruju da mrzeći 'neprijatelje' Boga, odnosno one koji ne gledaju na Boga njihovim zatamnjenim očima, ne postavljaju sebe nasuprot Hristove zapovesti 'Volite svoje bližnje'. (Slična zabluda je vladala i u Srednjem veku kada je satanizirana crkva verovala da ljubav prema Bogu pokazujuje istrebljujući i mrzeći 'heretike' među bližnjima.) Da li jedan izvor može da toči i slatku i slanu vodu? Hrišćanin ne može nikog afektivno da mrzi; on 'mrzi' bezakonike u tom smislu što ih ne podržava u njihovim gadostima, što ih osuđuje, što se gadi njihovih izopačenosti i grehova koji vode u propast.

Članovi ‘Društva Kule stražare’ nastoje da ostave utisak da među njima vlada mirovnjački, pacifistički duh; no s druge strane u svome učenju opravdavaju sva ratno-osvajačka divljanja opisana u Starome zavetu, divljanja pod tobožnjim Božijim barjakom. Tako Boga, Koji je Život, Koji zapoveda 'Ne ubij!', Boga koji ne stoji iznad vlastitog zakona proglašavaju ubicom i svedoče za svoje licemerstvo i potisnute i prikrivene agresije.


Da li je Organizacija Ujedinjenih Nacija lik crvene Zver?!


Kao i većina neoprotestanskih sekti i tobožnji ‘Jehovini svedoci’ veliku pažnju posvećuju 'tumačenju' zagonetne patmoske ‘Apokalipse’, pri čemu u svoje jezivo nakaradne osvrte projektuju sav svoj unutarnji haos, svoju paranoju i svoju mržnju na neistomišljenike. U 'Apokalipsi' susrećemo opis triju zveri: Lažnog Proroka, dvoroge Zveri koja izlazi iz zemlje (13:11), crvene pustinjske Zveri koja izlazi iz vode (13:1, 17:3), ranjene Velike Zveri koja izlazi iz Bezdana Sataninom silom (11:7, 13:3, 17:8), Apokalipsa kao objava o poslednjem vremenu opisuje gvozdenu svetsku vladu koja će se pojaviti kao sedmoglava crvena zver: vladu koju će činiti sedam moćna pomagača Tame, sedam velikih poklonika Mammona. U Apokalipi se govori i o liku Zveri, Velikoj Zveri, bezdanskoj Zveri, o jednoj, ranjenoj glavi crvene Zveri, koja će na kraju vladati kao planetarni monarh i koja će svojim zakonom, svojim imenom, žigosati celo zabludelo čovečanstvo. I govori se o dvorogom Lažnom Proroku koji će pripremiti put Zveri, zavesti ustalasano čovečanstvo da kao 'rešenje' u velikoj pometnji i velikim nevoljama prihvati iluminatsku, luciferijansku svetsku vladu.

U glavama apokaliptičko-pustošne Zveri Raselovi svedoci vide velike svetske sile i imperije: Egipat, Asiriju, Babiloniju, Medo-Persiju, Grčku i Rim. No ‘Apokalipsa’ kaže da glave Zveri ne čine nekakva Kraljevstva, već carevi, dakle osobe (17:9). Za Zver se iznosi da će svim narodima, i rodovima i jezicima vladati tokom 42 meseci, odnosno 3,5 godine. Od egipatske do grčke imperijalne supremacije prošlo je mnogo više od 3,5 godine. Hrist za crvenu Zver kaže da će vladati svim narodima i jezicima i rodovima. Niti Egipat, niti Babilon, niti moćni Rim nisu vladali svim narodima, čak više u njihovo vreme nije se ni znalo za postojanje mnogih naroda i mnogih zemalja. Svet je bio deljen na Evropu, Aziju (koja je obuhvatala uglavnom malu Aziju) i Libiju (severni deo afričkog kontinenta).

Kao lik sedmoglave Zveri Raselovi sledbenici, sledbenici u anemičnim i proizvoljnim nagađanjima, vide ‘Društvo naroda’, Ligu naroda koja je se pojavila posle Prvog svetskog rata, a koja je 1945. obnovljena u liku ‘Organizacije Ujedinjenih Nacija’. Tu OUN Raselovi svedoci hoće da prikažu kao neku ekstremno supremaciono opasnu svetsku organizaciju, koja je sve narode tlačiteljski podredila sebi, što naravno duboko budalasto doima, jer vidimo da i SAD mnoge terorističke intervencije preduzimaju protiv volje OUN i njenih rezolucija. Prvo OUN i ne okupljaju sve narode Planete, a i nad onima koje okupljaju nemaju veću vlast i veće ingerencije nego nacionalne vlade. Kada istinska Zver, gvozdena svetska vlada, izađe iz mora ustalasanog ljudskog mnoštva, moguće je da će se OUN naći u funkciji skupštine takvog dijaboličkog punkta, koji će celu Planetu podjarmiti.

Dalje, kao dvorogu Zver Zemlje, kao apokaliptičkog Proroka, Raselovi svedoci vide sedmu glavu crvene Zveri, konkretno anglo-američku svetsku silu. U Apokalipsi se kaže da dvoroga Zver vremenski prethodi sedmoglavoj Zveri, da joj priprema put (13:12, 19:20). Znači li to da je nekakva 'anglo-američka sila' prethodila pojavi egipatskog, asirskog, babilonskog, grčkog i rimskog imperijalizma?!

Tumačenja patmoske ‘Apokalipse’ ispod pera Raselovih svedoka, odnosno njihovog 'rukovodećeg tela' u Bruklinu uistinu liče na buncanje čoveka u groznici ili u grozomornom snu ... Prosto je nezamislivo neozbiljno i drsko hrabro izlaziti u javnost da gomilom takvih budalaština i proizvoljnosti, koje reflektuju i nepoznavanje historije i nepoznavanje Božijih planova sa ovim svetom.


Strepeći život pod harmageddonskim mačem

Harmageddon, koji se u 'Apokalipsi' pominje samo u jednom stavku (16:16) a slikovito simbolički opisuje u 19-om i 14-om (verzi18-20) poglavlju, tobožnji ‘Jehovini svedoci’ dosta nakaradno tumače, predstavljajući ga kao nekakvo kataklizmičko-intervenciono uništenje sveta. Harmageddon u stvari jeste duhovni boj između Hrista i Njegove Vojske s jedne strane, i Zveri i Lažnog Proroka, praćenih visokim pomagačima i instrumentima Tame s druge strane, koji će u velikim nevoljama, pošastima i katastrofama izgubiti svoje slepe podanike, time i dijabolički uticaj u svetu. Harmageddon je vreme zadnjeg velikog retribucionog poravnjanja računa na Zemlji kada će Hristov Mač Pravednosti i Istine biti moćno isukan na one koji gomilaju greh na greh, koji obesno ustaju protiv Duha Svetosti. U Harmageddoni, Božijoj Vršidbi, Hristov Belac, Hristov Zakon Pravednosti, izgaziće sve preostale instrumente Laži i Zla koji su obesnički gazili Njegovu Reč, Njegov Zakon. Preko Svojih svetih proroka i učitelja, čiji jezik će biti Mač Istine, Gospod će moćno razotkriti laži Zmijinih sinova, a ono što je razotkriveno u Svetlu Istine to je i osuđeno na propast. Hristovi svedoci i vojnici će biti ti koji će snagom Revolucionarnog Duha pobednički prožeti svet vatrom velike promene, vatrom preporoda. Harmageddon je samo zadnja najborbenija faza kotrljanja i probijanja Božijeg Talasa koji će odneti sve preostale lažljivce i laži, najokorelije podanike Oca Laži i Tame.

Sve ono što se u ‘Bibliji’ ukazno vezuje za Hristov Slavni Dolazak Raselovi svedoci vezuju za Harmageddon, koji po njima treba da učini ono što nisu postigli Prvi i Drugi svetski rat: da istrebi sve narode i samo njih da zaobiđe! Znake Hristovog Pojavljivanja oni prenose na Harmageddon, pa tako uče da znaci poslednjeg vremena traju od 1914. godine. Evanđeoski Hrist pak jasno ukazuje da će svedok pojave znakova Njegovog skorog Dolaska biti poslednji naraštaj, poslednje pokolenje ljudi staroga sveta, a ne nekakva metuzalemska generacija.

Navodni ‘Jehovini svedoci’ veruju da je Hrist nevidljivo došao 1914. godine, i da je tada ustanovljeno Njegovo Kraljevstvo! Znači li to da rođeni posle toga nemaju nikakve nade za spasenje jer nisu učestvovali u izgradnji takvog kraljevstva?! Ali gle fingiranog čuda: ne na Zemlji, već na Nebu, je 1914. uspostavljeno Božije Kraljevstvo, kao da Presveti otac, Kralj Neba nije svagda bio gospodar Kraljevstva Čistote! Hrist je 'došao' na Zemlju a sa Njim nije došlo obećano i najavljeno Kraljevstvo Mira, već ratni nemir i ratno pustošenje. Da je Hrist u Slavi došao te 1914. godine svakako bi nastupilo Doba Mira. No Hrist dolazi i u svome Kraljevstvu, a ne samo sa Svojim Kraljevstvom: međutim te 1914. godine Zemlja nije posedovala potreban volumen prosvetljenih i usavršenih duša, koje bi mogle sa Hristom da vladaju. Kada se sve ratne agresije isprazne i kada se bezakonici svežu vlastitim bezakonjem, orobe vlastitim izniklim negativnim uzrocima, tek onda će Hrist, Duh Mira i Kralj Mira, doći ljubima koji su našli sveti Mir u sebi. Gospod je pobedio Tamu na Zemlji, i od vremena Njegove Žrtve Kraljevstvo Mira se sve više probija: to Kraljevstvo je bilo u mnogim požrtvovanim pojedincima, i na kraju će ono obuhvatiti sve preostale ljude i celu Planetu. Gospod će, tako, doći sa Svojim Nebeskim Kraljevstvom i u Svome Kraljevstvu, onima koji su postali i osvedočili se kao Božiji kraljevi i sveštenici. Kada se na Zemlji nađe broj od 144.000 pravednika koji će svetlim životom uzjahati Hristovog Belca, koji će ispuniti zapovesti Hristovog Zakona i Hristove Besede na Gori, tada će moći da počne Harmageddon, i tada će, po njegovom okončanju, Zemlja moći da prihvati Hristovu Svetlost.

Hristovom kraljevanju u Nebu nikada nije bilo prepreke: i pre i posle 1914. godine Hrist-Božije Kraljevstvo je u Nebu moćno stajalo. Autor 'Poslanice Jevrejima' ukazuje za Hrista Pobednika: »Izvršio je očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama, ...« (1:3) – Na kraljevski presto može sesti samo neko ko je i sam kralj.

Tumačenje da je Satana iz Neba pala tek 1914. godine a ne mnogo ranije, takođe je čista nebulozna montaža. U Božijoj Svetlosti ništa nečisto se ne može održati, pa time ni satanska sila ni bogoprotivna bića: jer Svetlo nema ništa zajedničko sa Tamom. Niko grešan niti može ući u Nebesku Svetost niti se zadržati u njoj. Kada je Hrist iz besomučnih i opsednutih ljudi isterivao demone to najbolje pokazuje da je Satana sa svojim anđelima-sledbenicima bila već strovaljena na Zemlju. U duhovnu visini duhovi Tame mogu operisati tek u Podnebesima: Božija Nebesa su za njih nedostupna. Jer u Nebo se ulazi samo preko Hrista Spasitelja; i u Nebo može ući ne onaj ko se bori protiv Hrista Božijeg već samo onaj ko prihvata Hrista i Hristov put odricanja od otuđenog sveta.


Odbacivanje Neba kao Otadžbine

U razuđenoj i poroznoj doktrini Raselovih svedoka tumba se sa konstrukcijom da će samo 144.000 pomazanika otići u Nebu; i tu isključivo sebe ubrajaju. Međutim, gotovo nikome od njih se ne ide u Nebo, Kraljevstvo Duha; svi bi da ostanu na zemlji, u materiji. Zato što ne poznaju i ne priznaju postojanje duše kao duhovnog tela koje nosi potencijalnu besmrtnost u sebi, zato što neznaju odakle duša dolazi, zato što ne poznaju sebe, zato i neznaju kuda trebaju otići, Kome se trebaju vratiti. Apostol Pavle lucidno ukazuje: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista.« ('Filipljanima', 3:20) – A vernima u Korintu: »Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na Nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena. Ta zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoj Nebeski stan; samo ako smo se u njega obukli, nećemo se naći goli. Jer mi, koji smo u /zemaljskom/ šatoru, uzdišemo opterećeni, zato što ne želimo da se svučemo, nego da se preko ovoga obučemo, da Život proguta ono što je smrtno.« (II, 5:1-4)

Nasuprot jehovističkoj tvrdnji da će 144.000 prvootkupljenika koji su svoju dušu uzdigli u Nebesku vibraciju, tokom zlatne Hiljadugodišnjice vladati na Nebu, u 'Apokalipsi' se ukazuje da će oni sa Hristom vladati na Novoj, Obećanoj Zemlji: »... Učinio si ih Bogu našemu kraljevstvom i sveštenicima, i oni će kraljevatina zemlji.” (5:10) – A za Novi Jerusalim, prestonicu Novog Izraela, Zemaljskog Kraljevstva Mira, ukazuje se i sledeće: »I narodi će hoditi u njegovoj Svetlosti, i kraljevi zemaljski doneće svoju Slavu u njega.« (21:24) – I više nego jasno je da će sveti pobednici vladati sa Hristom na Novoj Zemlji: »Onome koji pobeđuje daću da sedne sa Mnom na Moj Presto, kao što i Ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na Njegov Presto.« (3:21) – I Hrist Gospod i Hrist-Božiji Presto Slave biće na Zemlji: »I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu« (22:3), u Novom Jerusalimu koji će sići na Novu Zemlju.

Oni koji sebe blasfemično i parodijski nazivaju 'Jehovini svedoci' trebali bi da se zapitaju da li sa životom kojim dobrim delom odudara od Božijeg Zakona i sa učenjem koje se najvećim delom kosi sa istinskom Božijom Zakonom mogu naslediti Obećano Kraljevstvo Mira, da li će dočekati i Harmageddon koji tako puno pominju?! Da li će kao 'Božiji miljenici' biti od Boga zaštićeni i vođeni u velikim nevoljama, ili će među prvima biti žrtvovani na oltar zemaljskih pustošenja i na oltar novog satanskog poretka?! Koliko će u velikim nevoljama vredeti njihovo prividno 'bratsko' zajedništvo koje je i danas puno rupa i zakrpa, i koje se očigledno pokazuje i u nebrizi sa siromašnije i nemaštinom ugroženije pripadnike njihove 'stražarske' zajednice, njihovog debatno-propagandnog kluba?!

Raselovi svedoci nisu samo na meti progona i ekscesnih napada razuđene militantne sekte skinhedsa, već prema njima nakostrešenost i netrpeljivost pokazuju i mnoge druge denominacije koje provocira njihovo isključivo i košmarno učenje i misionarso-dokazivačko vrzmanje. Mnoge sekte danas pritajno vape za progonima, prizivaju progone, jer u tome vide šansu da glumeći žrtve i stradalnike za 'pravu stvar' i 'Božiju slavu' zadrže kolebljivo članstvo, i eventualno da pridobiju nove fanatičke sledbenike. Besomučni progoni i neodmereni pritisci na sekte uvek dovode do njihovog jačanja i ideološko-dogmatskog ukorenjavanja. I u progone, u borbu sa bližnjima, uvek se upušta onaj koji ne želi da se bori sa vlastitim slabostima, koji vlastitu prljavštinu najradije prosipa na drugoga, kome smeta da bilo ko drugi pokazuje prstom na njegove slabosti i truleži.

Vidimo: čovek treba da bude mnogo zaslepljen, mnogo nepošten, mnogo nepronicljiv, mnogo naivan ili mnogo zaveden da bi bio 'Jehovin svedok', odnosno Raselov svedok. Kako u svakoj verskoj struji ima delića istine ali i onih pojedinaca koji čistije žive, to takvu konstelativno stanje nalazimo i među takozvanim Jehovinim svedocima. U dolazećim nevoljama i previranjima i tim zalutalim ovcama Gospod Ljubavi će preko svojih vernih služitelja i glasnika moćno pružiti ruku ne bi li našli izlaz prema Svetlosti.


Da li je se neko vazneo u Nebo?!

Po učenju bruklinskog raselitskog tela koje manipulišuće rukovodi 'Jehovinim svedocima' do smrti Isusa Hrista niko se nije vazneo, uzdigao u Nebo! Naravno, da se se u Nebo nijedna nesavšena, nepročišćena i neprosvetljena duša bez Hrista Otkupitelja, Vratara Nebeske kapije, nije uzdigla i ne može uzdići, ne može dospeti. I pre Hrista mnoge svetle duše, koje su na zemlji proslavile Gospoda, su uzete u Kraljevstvo Svetlosti. O tome svedoče i biblijski ukazi. tako se za patrijarha Enoha iznosi: »Enoh požive u svemu trista šezdeset i pet godina. Enoh je hodao s Bogom, potom iščeznu /sa zemlje/; Bog ga uze /laqach, u Nebo, Sebi/.« ('Postanak', 5:23-24) U 'Poslanici hebrejima' ukazuje se za enohovo prenošenje u Najviše Nebo »Verom Enoh bi prenet - da ne vidi smrti, i više se ne nađe /na zemlji/, jer ga Bog premesti. Jer pre no što je prenet /u Nebo/ bi posvedočen da je ugodio Bogu.« (11:5) – Na Jordanu je preobražen i vaznet veliki karmelski prorok i nazaren Ilija Tešbićanin: »I dok su tako išli i razgovarali, gle: ognjena Kola i ognjeni Konji stadoše među njih i Ilija u vihoru uziđe na nebo.« ('Kraljevi', II, 2:11; v.: 'Sirah', 44:15) - O Praznik senicâ preobraženi Isus i Apostoli vide u svetlotvarnom telu proroke Mojsija i Liju ('Matej', 17:3-4); sve to ukazuje da je i Mojsije preobražen i vaznet u Nebo, iako redigovano 'Petoknižje' izostavlja datu epizodu. Vaskrsli Isus pred Petrom ukazuje za ljubljenog učenika Jovana: »Ako hoću da on ostane /na zemlji/ dok ne dođem, šta je tebi do toga?« ('Jovan', 21.22) – Kada je se Gospod nad opkoljenim Jerusalimom sedamdesetih godina prvog stoleća pojavio, vazneo je u Nebo Apostola Jovana. – Dakako, Gospod je ranije vazneo u Nebo blagoslovenu Mariju, Svoju majku, i Mariju Magdalenu, svoju družbenicu. Svojim Uvernim Učenicima Gospod naznačuje da će brzo biti s Njim u Nebo: »Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U Domu Moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: "Idem da vam pripremim mesto." I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k Sebi, da i vi budete gde sam Ja.« ('Jovan', 14:1-3; cp.: 'Matej', 27:52-54)

Tobožnji Jehovini svedoci odbacuju Ilijino vaznesenje uz Nebo u vreme Jorama Judejskog (smatrajući da ga je Gospod preneo samo na drugi kraj zemlje), uz obrazloženje da u 'Drugoj Knjizi letopisâ' stoji kako je prorok Ilija judejskom caru Joramu (Jehoram, 848.-841. g. se.) poslao opominjuće pismo (21:12-15), a ta opomena hronološki navodno stoji posle njegovog, Ilijinog vaznesenja, a sa neba Ilija pismo nije mogao da uputi (cp.: 'Ezekiel', 2:9-10). Po redaktorsko-kopističkoj grešci iz 'Letopisi', II, 1:17, Joram Izraelski je se zakraljio druge godine kraljevanja Jorama Judejskog. Stavak II, 8:16 već bolje izveštava da je Joram Judin postao kralj u petoj godini kraljevanja Jorama Izraelskog; dakle, Joram Izraelski je kraljevao od 852. g. se. (cp.: II, 3.1). Ilija je Joramu Judinom uputio pismo još za vreme svog zemaljskog života, a ne posle "nebuloznog" vaznesenja. Kod 'Malahije' Gospod iznosi Izraelu da će mu sa Neba poslati Iliju proroka pre Sudnjeg Dana (4:5).

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se