Čarls Rasel


Kako je 'proricao' stražar Rasel?!

Svakako iznenađujuće i konsternirajuće doima fakat da danas postoji verska struja koja dosta drži do fiktivne harizme svoga doktrinalnog utemeljivača i začetnika a istovremeno odbija da integralno i autentično publikuje njegove brojne članke i knjige. Takav "propust" stoji u izdavačkom preduzetništvu i politici 'prezidijuma' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’, ‘Društva Kule stražare’ (Watch Tower). Njihovo rukovodeće telo u Bruklinu (Njujork, USA) mnoge svoje zaključke radije ilustruje navodima iz rimokatoličkih enciklopedija nego iz kontroverznog i opskurnog opusa svoga začetnika na polju 'ozbiljnog istraživanja' Biblije – masona sahranjenog pod masonskom piramidom – Čarlsa Tejza Rasela (Charles Tase Russell, 1852.-1916. g. ne.). Raselova dela se skrivaju da njegovi današnji udivljenici i sledbenici u proizvoljnom tumačenju biblijskih spisa ne bi videli gomilu njegovih fantazmagorijskih orakulskih zabluda, da se ne bi iznenadili i brojnim suprotnostima između onoga što je on nekada u svome 'nadahnuću' učio i onoga što danas prezentuju i izmišljaju neoprotestanski bogoslovi bruklinskog 'Betela' (kako već raseliti nazivaju svoje organizaciono sedište na tlu Amerike), slepi sadukejski vodiči koji zaslepljeno stado vode u ponor Propasti, Ponor vezanosti za materiju, privid i zabludu.



Charles Tase Russell
(1852.-1916. g.)

Pogledajmo neke od Raselovih gatarsko-kalkulantskih spekulacija i mahnitanja koja njegovim izmanipulisanim poklonicima ne izgledaju dovoljno grozomorna i teška da bi se distancirali od njih, da bi ih žigosali kao nadahnuća bogoprotivnih sila, manipulisanja sa čovekom koji nije umeo i nije hteo da sudi po Duhu već samo po telu, koji nije znao da razlikuje i ispituje duhove-inspiratore, jer sam sebe nije hteo da ispituje.

Rođen u presbiterijanskoj porodici, i isteran iz škole sa 14 godina, star tek nešto preko preko dvadeset godina, u Pitsburgu (Pensilvanija), Rasel je 1881. g. u Brooklyn-u (New York) organizovao verski krug koji je sebe nazivao 'Ozbiljni istraživači Biblije', društvu zanesenom i obuzetom adventnom psihozom koja je u XIX stoleću dosta tresla Sjedinjene Države Amerike. Entuzijasti tog Društva, koji su Rasela prihvatili kao opunomoćenog Božijeg poslanika 'ravnog' patrijarsima i svetim prorocima, verovali su da do istine mogu doći istražujući biblijsko slovo koje je pretrpelo mnoge redakcije, i koje je dolazilo kako ispod pera prosvetljenih ljudi tako i ispod pera privrženika ropskih kultova. Smisao i pouku istinske Božije reči mogu shvatiti i ispravno tumačiti samo ljudi koji srcem čeznu za Istinom koji tu svetu čežnju hrane zakonitim, pravedničkim životom, koji duboko uvažavaju Božije Zapovesti. Ljudi koji ne shvatraju smisao reči, koji ne oživljavaju slovo koje upućuje na Zakon Života, čija je svest još u embrionalnom stanju, samo donose još veću zbrku i zabunu.

Još 1879. Trgovac Rasel je osnovao žurnal Zion's Watchtower and Herald of Christ's Presence – ‘Kulu stražaru’ (koji je startovao sa 6.000 primeraka tiraža) da bi propovedao svoje učenje. I danas, njegovi sledbenici su dužni 'Bibliju' da čitaju uz pomoć objašnjenja iz 'Kule stražare'. Senzacionalistička 'predskazanja' o skorom kraju sveta privlačila su lakoverne pobožne ljude i njegovo društvo je počelo da jača organizaciono, društvo koje nije imalo ni vođstvo Duha proroštva, ni proroke, ni videoce, ni iscelitelje, ni istinske pismoznalce i stručnjake za biblijske jezike. Ne želeći više da ga podržava u njegovoj 'misiji', Raselova žena Marija Ekli, ojađenja njegovom sebičnošću i tiranijskom naravi, razvela je se od njega 1897. godine. Početak svoje svetske propovedničke karijere (koju su obeležavale i izmišljene medijske priče i plaćeni oglasi o 'uspešnim' nepostojećim misionarskim turnejima), samoproglašeni učitelj i predikcioni mešetar Rasel, koji je bio i holding-mešetar, obeležila je afera sa njegovom "čudotvornom pšenicom" koju je dotični prodavao po dolar za funtu, iznoseći za nju da brže raste nego obična. O Raselovoj "čudotvornoj pšenici" pisale su i bruklinske novine 'Orao' (The Eagle).

Ljudi svetlog oka jasno mogu videti da iz Raselovih učenja izbija duboka neozbiljnost u percepciji biblijskih tokova, da je njegova razuđena doktrina obeležena brojnim fikcijama, besmislicama i eshatološkim nagađanjima. Ne osvrćući se na Isusovu naznaku da niko od ljudi ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska, Rasel kreće da pretražujući biblijske spise i prekrajajući već prekrojene biblijske reči otkrije 'tačan' datum najveličanstvenijeg Događaja.

U svojim nebuloznim nagađanjima i izračunavanjima mladi Rasel je pošao od jednog pasusa iz 'Evanđelja po Luki' u kome su redaktori, koji su očekivali skori Hristov Dolazak, Njegova proročanstva o kraju staroga sveta pomešali s proročkim naznakama o uništenju Jerusalima i Hrama pod rimskim legijama, što je i sedamdesetih godina I stoleća doživelo pokolenje koje je sa Raspetim živelo. U stavku 21:24 Terciusa se tako kaže: »Mnogobošci /- misli se na Rimljane/ će gaziti Jerusalim dok se ne ispune vremena mnogobožaca.« – Verujući da se 'gaženje Jerusalima' odnosi na završnicu vremena staroga sveta, a ne na vreme razaranja Herodovog Hrama pod rimskim vojskovođom Titusom i na rušenje Svetog Grada 135. godine pod vladavinom cezara Hadrijana, Rasel je umislio da ako reši problem i pitanje kada će se ispuniti 'vremena mnogobožaca' samim tim će doći i do odgovora i rešenja kada će uslediti Hristov Dolazak. (Slikovito otkroviteljski jezik patmoske 'Apokalipse' ukazuje da će neznabošci gaziti Jerusalim 42 meseci – 11:2. No 'Jerusalim' koji se ovde pominje i tretira jeste duhovni Jerusalim, simbol svetog zajedništva Božijih prvootkupljenika, suvladara Kraljevstva Mira, Novog Izraela.)

Iščitavajući vizionarsku i egzotičnu 'Knjigu o Danilu', koja je pretrpela dosta redaktorsko-interpolacionih zahvata, Rasel je naišao na terminološki sklop »sedam vremena« (4:16 i drugde), te ga povezao sa 'vremenima neznabožaca' kod Luke, Terciusa. Pervertivnim izvođenjima, tumbanjima biblijskih naznaka i stihova, te nakaradnim logičkim refleksijama, Rasel je zaključio da Hristov Dolazak mora da sledi nakon isteka 'sedam vremena'. Nije se obazirao na to što Danilovih 'sedam vremena' ima svoje striktno značenje, što se ukazno odnosi na sedam godina duševne bolesti novobabilonskog cara Nevukadnezara (605.-562. god. se.).

»Tebi se objavljuje, care Nevukadnezare! Kraljevstvo ti se oduzelo. Bićeš izgnan iz društva ljudi, sa životinjama ćeš poljskim boraviti; hranićeš se travom kao goveda i sedam će vremena proći nad tobom dok ne spoznaš da Svevišnji ima vlast nad carstvima ljudskim«, – objavljuje Gospod Nevukadnezaru. – Tako je i bilo. Posle sedam vremena, sedam godina bolesti insania zoanthropica (poživotinjenja), caru je se razum vratio.

Lukina »vremena neznabožaca« jednostavno hoće reći da Rimljani neće gaziti i neće držati pod svojom vlašću Jerusalim kroz sve vekove, nego će i toj strahovladi i okupaciji doći kraj. Stoga je potpuno besmisleno bilo, čak više i vrlo neinteligentno, ukaz prezentovan kod Terciusa povezati nakaradno s mnogo starijim ukazom kod Daniela o »sedam vremena« koja se odnosi na godine ispaštanja i mentalne rastrojenosti jednog čoveka.

U starozavetnim prepisima Rasel nalazi da je svet stvoren za šest Dana. Kako je pred Bogom, metaforično rečeno, jedan Dan kao hiljadu zemaljskih godina ('Psalmi', 90:4), to je na osnovu toga Rasel 'utanačio' zaključak da je svet stvoren za 6.000 godina, te da će i, shodno tome, i historijski tok ovoga sveta trajati šest milenijuma (- takvo shvatanje je se pojavljivalo još mnogo pre Rasela), a da će onda nastupiti Hristov Dolazak i Hiljadugodišnje Kraljevstvo Hrista Božijeg na novoj Zemlji.

Da bi našao kada je 'Adam stvoren' Rasel je se dao na genealoška pretraživanja sumnjivih i nepotpunih starozavetnih rodoslovnih shema i hronologija, što je još i apostol Pavle osuđivao upućujući verne »da ne obraćaju pažnju na priče i beskrajna rodoslovlja, što sve stvara više prepiranja nego Božiji poredak koji se u veri ostvaruje.« ('Timoteju', I, 1:4) – I tako tumbajući rodoslovne liste Rasel nalazi da je stvaranje Adama u šestom Danu završeno 4.128. godine stare ere. Baratajući sa danima milenijumske dužine, Rasel je nekorelativnim izvođenjima nastojao donekle i da pomiri kreacionističke i evolucionističke predstave. Raselove refleksije nemaju principijalne veze ni sa Biblijom ni sa zdravim logičkim rezonom. Osim toga Biblija i nije relevantna historijska knjiga, jer je tu istorija često podređena teološkoj predstavi (jer je od strane mnogih redaktora falsifikovana iz teološko-kultnih ciljeva), jer su u njoj mnoge historijske naznake pomešane sa legendama, mitovima i predanjima.

Ako je Adam stvoren 4.128. godine stare ere, po Raselovoj numeričko-determinističkoj shemi Hrist je trebao da se u Svojoj Slavi pojavi na Zemlju 1872. godine nove ere, – što je izostalo. Umesto da shvati da je na putu pogrešnih izvođenja, i da se okane budalastih kalkulacija i podmetanja, nadmeni Rasel dalje izmišlja da je Adam u Raju, pre isterivanja, proveo dve godine; pa po ovoj novoj kalkulaciji istoriju ovoga sveta treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena. I tako je Raselovo datovanje iznedrilo da 1874. godine treba očekivati Mladoženjin Dolazak.

No Hrist Mladoženja ni te 1874. godine nije došao, nije se pojavio u Slavi i Moći.

Želeći grčevito da se izvuče iz gliba i sramote u koju je se zavukao fantazmagorijskim i budalastim izračunavanjima, Rasel u svom časopisu 'Sionska Kula stražara', u julskom broju iz 1879. godine objavljuje i objašnjava kako je Hrist 1874. godine ipak došao ali 'nevidljivo' (- kako ga je on samo mogao videti?!), te da je te godine na Nebu Mesija Božiji ustoličen i okrunjen. Od tog 'ustoličenja' počinje teći nekakva četrdesetogodišnja Božija žetva, na čijem kraju će Hrist uništiti neznabožačke narode a 'klasu kreposne device' uzdignuti Sebi na Nebo. Po evanđeljskim ukazima Božiju Žetvu čine završne velike nevolje, kroz koje će mnogi moći da oduže svoje stare duševne dugove i da kroz vatru ispaštanja budu spašeni. – Treba znati pozadinu ovog orakulsko-eshatološkog kalkulisanja: adventista Nelson H. Barbour, leta 1876. g., ubedio je Rasela da helenski izraz h par-oysía ('Matej', 24:3) treba prevesti ne kao 'dolazak' već kao 'prisustvo', pri čemu se ovde radi o "nevidljivom prisusustvu"; dakle Isus je u oktobru 1874. g. nevidljivo prisutan na zemlji. Istina je, da je Hrist, kao Duh Istine i Utehe, dakle za profanog čoveka nevidljivo, prisutan u ovome svetu mnogo ranije: »I evo Ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.« ('Matej', 28:20)

Hrist nije Vladar Neba od 1874. godine, već od Večnosti, od početka sazdavanja Kraljevstva Svetlosti. Na Nebeski Presto presvetog Oca, Sveti Jedan, Hrist Božiji, sa Božije desne strane nije pobednički seo 1874. godine već odmah nakon Svog Vaskrsenja i Vaznesenja. Đakon Stefan pred kamenovanje svedoči za proslavljenog Spasitelja i pred svojim tužiteljima: »A on pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, i reče: Evo, gledam otvorena nebesa i Sina Čovečijeg kako stoji s desne strane Bogu.« (Dela, 7: 55-56) – Hristov Slavni Dolazak neće biti nevidljiv, već vidljiv i poput munje za ljude koji su Hristovog Duha razbuktali u sebi, koji gledaju Bogom, Duhom Istine. Nevidljivo i poput lopova u noći Hrist će doći samo za duhovne pospance.

Svojim saradnicima 1. oktobra 1914. Rasel 'svečano' obznanjuje da su 'vremena neznabožaca' istekla, da su dani njihovih kraljeva odbrojani. Ipak očekivano vaznesenje 'klase kreposne device', odnosno 'Ozbiljnih istraživača Biblije' je izostalo. Oni nisu bili u Nebu već u još dubljem glibu i sramoti. Zemaljska Kraljevstva nisu nestala kako je najavljeno a zemaljski Jerusalim je i dalje bio 'gažen', pod turskom upravom i vlašću. Zaslepljeni Raselovi sledbenici, umesto da shvate da su prah i pepeo, i da pokajnički sednu u pepeo, krenuli su potom u novu propagandno-demagošku ofanzivu, da ubeđuju i sebe i svet kako Rasel ustvari nije predvideo Hristov Dolazak već Prvi svetski rat, koji je već nekoliko meseci p r e famoznog oktobra 1914. godine besneo u Evropi.

Kada su raseliti videli da 1914. godine nije došao kraj satanskog sveta, predvideli su 'propast' za 1915. godinu; kad se ni to nije ostvarilo, utanačili su da će 1920. godine »telesni odstupnici od Hrista biti apsolutno odbačeni«, uz početak »sveopšte anarhije u jesen 1920. godine«. – Rasel je umro 1916. ne dočekavši da vidi ispunjenje proročanstva o 'kraju' u 1920. godini.

Nešto nakon smrti Rasela, prvo što su arbitražno-štimerski uradili njegovi saradnici predvođeni Raderfordom i "vođeni Duhom Svetim" (Koga raseliti ni danas ne priznaju kao sveprisutnog Boga), bilo je da sakriju proricanja o "parusiji" u 22. oktobru 1874. g, te da koriguju tumačenje Danilovih »sedam vremena«: sada 'vremena' nisu povezali sa nekakvom milenijumskom genezom, već su svedena na 2.520 godina. Uzeto je da 'jedno' vreme preneseno predstavlja, ne 1.000 godina, već 360 godina; naime, u nekim starim kalendarima (kao u babilonskom) neinterkalirana godina je imala 360 dana. Kako u nekim proročanstvima 'dan' ima prenesenu vrednost od jednu godinu, to je zaključeno da i u ovom slučaju takav pristup treba da važi. Pa je tako izvedeno da »sedam vremena« traju 2.520 (odnosno 7 puta 360) godina. Pri tome je prevideno da kod Tercijusa ne stoji da će neznabošci sedam vremena gaziti Jerusalim, zanemareno je da se date hronološke naznake striktno odnose na novobabilonskog monarha i njegovo sedmogodišnje ludilo; osim toga koji čovek može da živi 2.520 godina?!

Po Raselovim i Raderfordovim svedocima, početak fiktivnih 2.520 profetskih godina se ne treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena, već od 607. godine stare ere, kada je navodno »judejski kralj Sedekija bio svrgnut s prestola od strane Nevukadnezara, čime je počelo gaženje Jerusalima«! Takav račun, usiljeno i nakazno izveden sa pobudom da se odbrani tobožnja prekretničko-eshatološka vrednost 1914. godine i tobožnji Hristov »nevidljivi dolazak«. Račun Raselovih poklonika ima za pozadinu zapanjujuće nepoznavanje historijskih tokova i starozavetnih hronologija. Kralj Sedekija (hebr.: Cideqjahu) nije mogao 607. godine stare ere da bude svrgnut, jer 607. godine nije ni počeo da vlada; vladao je od 597. do 586. godine. Te 586. godine stare ere Nevukadnezar je razorio Jerusalim, i kao sećanje na taj pad Jerusalima Jevreji slave deveti dan u njihovom mesecu avu.

U 'Knjizi proroka Jeremije' o datom događaju se izveštava: »Devete godine kralja Sedekije, kralja judejskoga, desetoga meseca, Nevukadnezar, car babilonski, krenu sa svom vojskom na Jerusalim, te ga opsede. Jedanaeste godine kralja Sedekije, četvrtoga meseca, dana devetoga u mesecu, provališe u Grad.« (39:1-2) – Dakle, zna se i dan, i mesec i godina drugog pada Jerusalima pod Haldejcima, tačan datum koji potpuno odudara od naznaka i proizvoljnih izvođenja Raselovih sledbenika.

Inače, Nevukadnezar koji je došao na vlast 605. godine stare ere (a ne 607. kako hoće da prikažu Raselovi svedoci), na Jerusalim je drugi put (cp.: ‘Danilo’, 1:1) krenuo devete godine Sedekijinog vladanja ('Kraljevi', II, 25:1), odnosno osamnaeste/devetnaeste godine svoga vladanja (‘Jeremija’, 52. 12.29). – Čak i da je 607. god. stare ere Nevukadnezar došao na vlast (a nije), i da je odmah te 607. g. krenuo na Jerusalim da ga razori (a nije), i da ga je odmah, bez opsedanja osvojio i razorio (a nije tako bilo), nepobitna je skriptuarna činjenica da je njegov san o »sedam vremena« usledio posle mnogo godina od osvajanja Jerusalima, pre ustoličenja njegovog sina Nevunida. Koliko je apsurdno da nekakvih "sedam neznabožačka vremena" počinju teći pre famoznog i ključnog sna u kojima se najavljuju?!

Promašaji Raselovih i Raderfordovih "predviđanja" su brojni i zgražavajući. Rasel, koji nije bio ni Božiji prorok, ni videlac, ni Duhom pomazani i ovlašćeni učitelj, koji nije pristojno poznavao ni abecedu biblijskih jezika (hebrejski i grčki), ponajmanje je imao pravo da istupa kao 'ovlašćeni' tumač biblijskih proročanstava. Po plodovima Raselovih nagađanja i promašaja jasno vidimo čiji duh ga je vodio i nadahnjivao: satanski! I dan-danas Raselovi svedoci brane mnoge od njegovih očiglednih promašaja i zastranjivanja, koja idu do blasfemije. Umesto da grade na Hristu i Istini oni grade na laži i zabludi, na pesku. U završnici Besede na Gori Isus takve nepromišljene ljude naziva ludima: »I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki.« (Matej, 7:26-27)


'Proroci' kraja sveta

Sa smrću Rasela, bruklinski 'oci' nisu prestali da proriču skori kraj sveta ...

Pošto Harmageddon nije stigao ni 1918. godine, sa završetkom Prvog svetskog rata, Raselov naslednik, advokat Džozef Franklin Raderford (Rutherford, 1869.-1942.) koji je donekle izmenio njegovo učenje, najavio je najpre Sudnji Dan za 1918. godinu, a 1920. godine propast sveta za 1925. godinu, objavivši da »milioni koji sada žive nikad neće umreti«, te da će patrijarsi, pomenuti u 'Poslanici Hebrejima', 11. pogl., tada početi da kraljuju na Zemlji. Pred "smak sveta" mnogi Raselovi svedoci su prodali svoju imovinu i posvetili se putujućem propovedništvu. Seljaci su zapostavili svoju letinu čekajući da vaskrsnu veliki patrijarsi, i da zavladaju zemljom. Iako Avraham, Isak i Jakov nisu ustali iz mrtvih 1925. godine, Raderford je naložio da se 1929. godine u luksuznom delu San Dijega podigne Bet Sarim – 'Dom Prinčeva', u kome će živeti Patrijarsi. U 'odsustvu' Avrahama, Isaka i Jakova, Raderford, koji je se u vreme najveće privredne krize u Americi vozio u dva kadilaka, koristio je 'Dom Prinčeva' da u njemu zimuje; za letovanje odlazio je pak u Evropu.

Bruklinska uprava je zatim odredila da nova godina novog početka bude 1957. godina, s obzirom da je tada poslat »znak sa neba«, odnosno lansiran je prvi 'Sputnjik'.

Poslednje eshatološko 'proroštvo' bruklinsko 'rukovodeće telo je dalo 1968. godine, najavivši da će Harmageddon početi u septembru-oktobru 1975, kad se 'završava' šest hiljada godina od stvaranja Adama, ... Prošla je i 1975. godina ...

U harmagedonskoj sekti ‘Jehovina kuća’, koju je osnovao Džekob Hokins, i koja Satanu vidi kao “ženu”, verovalo se da će smak sveta otpočeti u oktobru 1999. g i da će do sredine 2001. g. 80 odsto stanovništva Planete biti mrtvo.


Zašto Raselovi svedoci odbacuju raspeće na krstu?

Trend raznih duhovno neutemeljenih i dokazivački nastrojenih 'mislilaca' i kultova da sakriju, obezvrede i ismeju Hristovu Žrtvu i Njegov Krst, ima duboku dijaboličku podlogu i stolećne izraze. Neki gnostički kvazimististici učili su da je raspeće privid, te da Hrist nije imao čovečije telo. Preuzevši ta mutljag-predanja koja su doticala od njih i islamski prorok Muhammed u svome Al-Qur'an-u odbacio je istinitost Hristovog Raspeća i Vaskrsenja. Drugi moderni senzacionalistički nastrojeni 'istraživači' Biblije, koji ne znaju da istina nema ništa zajedničko sa senzacionalizmom, iskonstruisali su hipotezu da je Isus navodno živ, samo omamljen, skinut sa krsta, a potom nastavio život na tlu Indije.

Krajem XIX i početkom XX stoleća, sa ekspanzijom takozvane liberalne teologije i neoprotestanizma, produkovana je krhka konstrukcija da Isus nije stradao na krstu, već na stubu. Da krst nije vekovni simbol Hristove Žrtve i Pobede, na uveliko proizvoljne i diletanske tvrdnje onih koji stub vide kao žrtveno golgotsko drvo ne bi se moralo ni osvrtati.

Paul Vilhelm Šmit, koji je bio profesor na Bazelskom univerzitetu, u svom delu 'Povest Isusa' (1904. g.), odbacuje da starogrčki izraz ho stavrós označava krst već prevashodno stablo, stub, uspravljen kolac, te tako i odbacuje raspeće Hristovo predstavljajući ga kao bešenje o stub: »Prema izveštajima Evanđelja, za izvršavanje kazne nad Isusom, osim bičevanja, u obzir dolazi samo najjednostavniji oblik raspeća koji su Rimljani praktikovali, vešanje tela bez odeće na stub, koji je usput rečeno, Isus morao da nosi ili vuče do mesta pogubljenja kako bi ta sramna kazna bila pojačana.«

I jedan drugi 'pismoznalac' tog profila, V. E. Vajn u svom delu 'Rečnik koji objašnjava Novi Zavet' pokušava da dokaže kako je krst paganski simbol, nedostojan da se vezuje za Hristovu golgotsku Žrtvu: »I imenicu i glagol stavro, pričvrstiti na stub ili kolac, izvorno treba razlikovati od crkvenog oblika krsta od dve grede. Oblik ovog drugog vuče poreklo iz drevne Haldeje, a korišćen je kao simbol boga Tamuza (jer je oblika mističnog Tau, prvog slova njegovog imena) u toj zemlji i u susednim zemljama, uključujući i Egipat. Sredinom III stoleća naše ere crkve su ili odstupile od nekih nauka hrišćanske vere ili ih izvrnule. Da bi se povećao prestiž otpadničkog crkvenog sistema, u crkve su primani pagani bez potrebe da budu duhovno preporođeni verom, i bilo im je obilno dopušteno da zadrže svoje paganske oznake i simbole. Tako je bilo usvojeno da Tau, ili T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, predstavlja Hristov krst.«

Historijski je fakat da se krst, kao predstava svetlosti koja se širi na sve četiri strane sveta, javlja u mnogim civilizacijama, jer je se i Hrist tokom milenijuma i vekova utelovljavao među razne narode. Tako se krst na Dalekom Istoku susreće kao sunčani točak, sa kracima savijenim pod pravim uglom (kao svastika, koja je otkrivena čak i na drevnim jevrejskim grobovima); u drevnom Egiptu krst se susreće kao petljičasti krst (crux anssata, ankh); u Fenikiji je ravnokraki krst ugrađen u deveto slobo abecede (u slovo Tet) ... A ako govorimo o simbolima kanaansko-babilonskih solarnih božanstva, time i Tammuza, treba znati da je njihov reprezentativni kultni simbol bio ne hrišćanski krst (crux ordinaria), već stub. Zato je i Gospod preko proroka Mojsija zapovedio Izraelcima koji su ulazili u Obećanu zemlju da unište sve sunčane falusoidne stubove na kultnim uzvišicama paganskih božanstava: »Porušite njihove žrtvenike, oborite njihove stubove, ...« ('Izlazak', 34:13, cp.: 'Ponovljeni Zakon', 16:22)

Takozvani ‘Jehovini svedoci’ danas veruju, i šire tu zabludu da je Isus Otkupitelj razapet, odnosno obešen na Tamuzov i Baalov simbol, na stubu. Dok se u tradicionalističkom hrišćanstvu ide u jednu krajnost kroz obožavanje raspela, krsta sa telom (koji hoće da prikaže da Hrist i dalje visi nemoćan na krstu, da su demoni pobedili, da nije vaskrsnut), među Raselovim sledbenicima se ide u drugu krajnost: odbacuje se potpuno krst kao sveti simbol. Interesantno je zapaziti da je i sam Rasel priznavao Hristov krst, a tek posle njegove smrti njegovi sledbenici su iznedrili da je Hrist obešen na stubu.

Apostol Pavle: »Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti – da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost. Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo – sila Božija. Jer je napisano: "Uništiću mudrost mudrih, i odbaciću pamet pametnih". Gde je mudri? gde književnik? gde prepirač ovoga sveta? Zar nije Bog pretvorio mudrost ovoga sveta u ludost? Pošto, naime, svet svojom mudrošću nije poznao Boga u Božijoj mudrosti, bila je volja Božija da ludom propoveđu spase one koji veruju. I kad već Judeji ištu čudne znake, a Grci traže mudrost, mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju.« (‘Korinćanima’, I, 17-24)


Miguel Angel: 'Raspinjanje'

Odbacujući razapinjanje Isusovo na latinskome krstu († – crux capitata, crux ordinaria), i uvodeći nekakakav "mučenički stub", Raselovi svedoci ne znaju da protiv njihovog diletanskog stava svedoče i sami biblijski tekstovi na koje se kao pozivaju.

Pošto su Isusa raspeli pod pritiskom judejske nahuškane mase, Rimljani su mu na na krstu, na jednoj daščici napisali u podrugljivom tonu i Njegovu 'krivicu'. Primus, Matej, izveštava: »I staviše mu više g l a v e Njegovu krivicu napisanu: ovo je Isus, kralj judejski.« (27:37) – U grčkom: »š±ą µŔµ¸·ş±˝ µŔ±˝É Ä·Â š•¦‘›—Ł ±Ĺ¸żĹ Ä·˝ ±ąÄą±˝ ±ĹĿŠłµłÁ±ĽĽµ˝·˝: żĹĿ µĂÄą˝ ™·ĂżĹ ż ˛±Ăą»µĹ ÄÉ˝ ™żĹ´±ąÉ˝.« – U latinskom: »Et inposuerunt SUPER CAPUT eius causam ipsius scriptam hic est Iesus rex Iudaeorum.«

I u improvizovanom prevodu 'Novi svet' priređenom od strane bruklinske 'kurije' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ čitamo: »Iznad njegove glave stavili su napisanu optužbu protiv njega: 'Ovo je Isus, kralj Jevreja'.«

Dakle, svugde nalazimo da je natpis sa Isusovom 'krivicom' stajao iznad Njegove glave. Da je Isus razapet na stubu, njegove šake bi se nalazile iznad njegove glave, a tek iznad šaka, iznad ruku mogla bi da dođe daščica sa 'krivicom'. Međutim tekst ne kaže da je daščica stavljena iznad Isusovih ruku, već iznad Isusove glave. I to jasno ukazuje da su Isusove ruke bile u stranu razmaknute, odnosno pribijene na poprečni deo krsta (patibulum). Samo na taj način je daščica mogla da dođe tik iznad glave.

Dalje: Toma zvani Blizanac izražava svoju sumnju u Vaskrslog rečima: »Ako ne vidim ožiljak od KLINOVA na njegovim rukama i ne stavim svoj prst u ranu od KLINOVA, ... neću poverovati.« (20:25) – Dakle, u tekstu se pominju klinovi (ÄÉ˝ ·»É˝ ) a ne klin (ĿŠ·»żĹ). Da je Isus obešen pribijanjem na stub onda bi mu šake iznad glave bile probijene jednim jakim klinom. No Toma kod Kvartusa pominje 'klinove'. A 'klinove' na rukama možemo imati samo ako je jedan klin probio jednu šaku a drugi klin drugu šaku posebno, dakle ako je Gospod razapet sa raširenim rukama, dakle ako je razapet na T-krstu. I to jasno razotkriva besmislice 'Jehovinoih svedoka' da je Isus razapet, obešen na 'stubu'. Naravno, oni su ovde u svome laičkom prevodu naštimovali da se radi o 'jednom klinu', ne osvrćući se šta kažu grčki i latinski novozavetni kodeksi i manuskripti.

Raselovi svedoci, odbacujući Hristov Krst, neće da shvate da arheološki nalazi obilato svedoče da je krst od početka pratio hrišćanstvo. Prikaze krstova nalazimo i u katakombama. Čuven je prahrišćanski, nazarenski simbol krsta i ribe. Poznat je i jedan podrugljiv rimski grafit iz prvih stoleća, uz koji stoji natpis 'Alexamenos se klanja svome Bogu', gde se ismejava neki hrišćanin i Hrist na krstu Koji je prikazan sa glavom od magarca. Sve to svedoči o dubokoj mržnji sinova Tame protiv Hrista Gospoda i Njegovog Krsta.

Tačno je da je u davnini kod starih Helena ho stavros bio prevashodno naziv za 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stavros i ksilon. Dobro je poznato i očigledno je da su hrišćani koji su govorili grčki prevodili latinski izraz za krst – crux, sa ĂıĹÁĚ (stavros – ‘Matej’, 27:32, ‘Marko’, 15:31, ‘Luka’, 23:26, ‘Jovan’, 19:17) i ľÍ»ż˝ – (ksilon – ‘Dela’, 5:30, 10:39; ‘Prva Petrova’, 2:24). I na osnovu latinskih prevoda grčkih tekstova takođe se jasno vidi da je u apostolsko vreme stavros predstavljao crux, izraz za krst (hebr.: c'lab, ili: c'lob). Tipičan grčki izraz za stub je ho stylos ('Galatima', 2:9; 'Timoteju', I, 3:15)

I krst i stub su, generički-arhetipski gledano božanski simboli koje je zaslepljen prividom čovek na razne načine zloupotrebio. U ‘Petoknižju’ se iznosi kako je Anđeo Gospodnji u vidu ognjenog stuba pratio i vodio Izraelce u Obećanu zemlju. Za one koji su predanim življenjem otvorili vrata Večnog Života Gospod ukazuje: »Onoga koji pobedi učiniću stubom (grč.: stilon) u Hramu Boga Svoga ...« (‘Otkrivenje’, 3:12) – Pišući učeniku Timoteju apostol Pavle metaforično ukazuje da je Hristovo Bratstvo, Dom Božiji stub (grč.: stilos) i tvrđava Istine.« (I, 3:5) – Jakova Pravednika, Petra i Jovana apostol Pavle naziva stubovima (stiloi) Zajednice.« (‘Galatima’, 2:9). – Dakle, novozavetni rečnik je jasan u svojim formulacijama: kada se upotrebljava 'stavros' uvek se ta reč koristi sa značenjem 'krst' (krst od stuba i poprečne grede), a kada se prezentira reč 'stilos' postavlja se uvek u značenju 'stub' ('štap' je stiliari).

U apokrifnom spisu 'Barnabina poslanica', koji je bio uključen u Sinajski kodeks, te napisan oko 117. godine, takođe se jasno potvrđuje oblik Hristovog krsta: »... Krst u vidu 'T' će imati blagodat, ...« (9:8)


Raselovo 'poznavanje' biblijskih jezika

Dž. Dž. Ros, baptistički pastor iz Hamiltona (Ontarijo, USA), juna 1912. godine objavio je pamflet "Neke činjenice o samozvanom pastoru Čarlsu Tejz Raselu", o kome je pisao o Raselovoj ličnosti i njegovoj antihrišćanskoj, antievanđeljskoj i paralogičnoj teologiji. U svom pamfletu Rod je dalje ustvrdio da Rasel nema ni elementarno poznavanje filosofije, historije, klasičnih jezika i uporedne teologije. Takvo razotkrivanje Rasela je ražestilo, i on povređen podneo je sudu tužbu protiv Rosa zbog 'uvrede i klevete'.

Na sudskom pretresu 'prorok' Rasel je najpre izneo kako navodno ima visoko obrazovanje, kako odlično zna grčki i starohebrejski jezik, te da je za 'pastora' postavljen od zvanične crkvene organizacije.

Pogledajmo jednu epizodu sa suđenja, gde je Rosov branilac, advokat Stenton ispitivao 'biblijskog stručnjaka' Rasela:

– Stenton: Znate li grčki alfabet? – Rasel: Kako da ne! – Stenton: Možete li mi reći tačna slova ako ih vidite? – Rasel: Neka da, ali bih kod nekih mogao da pogrešim. – Stenton: Hoćete li mi reći imena slova na vrhu ove strane, strane 447, koju imam ovde? – Rasel: Pa, ne znam da li bih bio u stanju. – Stenton: Možete li mi reći o kakvim je slovima reč, gledajući ih? – Rasel: Moj način je ... (ovde je prekinut i nije mu dozvoljeno da nastavi). – Stenton: Da li znate grčki jezik? – Rasel: Ne. /.../ – Stenton: Da li je tačno da nikad niste rukopoloženi? – Rasel: Nije tačno.

Posle unakrsnog ispitivanja, advokat Stenton konačno postavlja pitanje: »Sada recite – da li ste ikada bili rukopoloženi od nekog biskupa, klerika, sveštenika, saveta ili bilo kog tela živih ljudi?«

- Rasel: Ne nisam!

Na kraju suđenja, Rasel je morao da prizna i potvrdi istinitost svih tvrdnji iz Rosovog 'klevetničkog' pamfleta.


Kako obožavaoci Božijeg imena prepravljaju Bibliju?!

Pri kraju patmoske 'Apokalipse', veličanstvene Hristove objave koja slikovitim jezikom prikazuje završne krucijalno-kataklizmičke događaje Posletka, Sveti Jedan upozorava: »Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti Zla napisana u ovoj knjizi.« (22:18). – Verujući da su i ostali biblijski spisi Božije otkrovenje i apsolutna inspiracija, Raselovi svedoci važenje ovog Hristovog ukaza prenose na celu Bibliju. Oni koji smatraju da se do Istine može doći samo slušanjem i čitanjem biblijske reči neće sebi priznati da su oni prvi ti koji po svom ljudskom nahođenju, prema svojoj duhovno-spoznajnoj ograničenosti, mnogo toga domeću Božijoj reči i onome što se vodi kao 'Božija reč'. Tako su u svome rogobatnom modernizovanom engleskom prevodu novozavetnih manuskripta (na kome su njihovi 'stručnjaci' počeli da rade još od 1950. god.), prevodu koji oni zovu New World Translation, Božije ime 'Jehova' ubacili 237 puta. Međutim u sačuvanim brojnim kodeksima, manuskriptima i fragmentima 'Novog zaveta' nigde ne susrećemo zapisano ime 'Jehova'.

Raselovi svedoci koji osuđuju i odbacuju idolatriju vezanu za tradiciju, kultne svetkovine i relikvije, i sami nisu imuni na nju: uz Četveroslovlje (YHWH), uz Božije ime zapisano kao Tetragrammaton, obožavaju i Bibliju, svoju organizaciju, nekadašnje njene lidere i svoje 'rukovodeće telo' u Bruklinu, čije izmišljotine i ljudska tumačenja slepački prihvataju kao 'Božiju reč'. Umesto da obožavaju Živog Boga Raselovi svedoci se ropski i nekritički klanjaju proizvoljnostima koje plasira njihovo bruklinsko 'rukovodeće telo'.

Pogrešan pristup svetosti i nerazumevanje Druge Zapovesti date preko Mojsija (u kojoj se poziva da se ne zloupotrebljava Božije ime), u starom Izraelu dovelo je do toga da se gotovo potpuno iz upotrebe isključi Božije ime, odnosno da se supstituciono piše i izgovara. U starim rukopisima ‘Septuaginte’, grčkog prevoda hebrejskih spisa za potrebe aleksandrijskih Jevreja, Božije ime je se ispisivalo feničanskom ortografijom. U novozavetnim apografima i manuskriptima Božije ime, Četveroslovlje, ime koje je dobilo karakter ideograma, pisano je i prevođeno je pronominalno: kao Kyrios ('Gospod'). Tobožnji 'Jehovini svedoci' dali su sebi pravo da gotovo svugde gde u novozavetnim tekstovima stoji 'Kirios', a dati termin se vezuje za Boga Oca, u svome diletanskom i manipulativnom prevodu 'Novi svet' ubace ime 'Jehova'.

Raselovim svedoci, koji se pozivaju na sveto ime 'Jehova' (Jahova, Jova), neće da vide njegovo istinsko duhovno značenje. Ne shvatajući da to nije zemaljsko i hebrejsko ime, već duhovno i Nebesko, ne shvatajući da se ono stoga etimološki ne može raščlanjavati (kao što npr. raščlanjujemo ime Teofil – Bogoljub na 'Bog' i 'ljubav'), oni su proizvoljno izmiksovali da 'Jehova' znači 'on prouzrokuje da postane'. Stvarno duhovno značenje imena YHWH dato je u 'Knjizi Izlaska' – Ehje ašer ehje – Ja sam (Onaj) Koji Jesam. Dakle, značenje Božijeg imena ukazuje na Boga kao na večno Jestestvo, večno Postojanje, na Stvarnost Koja je Bila, Koja Jeste i Koja će Biti, na Gospodstvo koje je Početak i Svršetak, Ishodište i Utočište Svemu.

Raselovi svedoci duboko su ubeđeni da Boga proslavljaju i veličaju tako što Njegovo ime, poput kakve hindu-mantre, neprestano drže na jeziku, tako što ga neprestano izgovaraju, najčešće bez odjeka, jer u svome srcu ne nose Silu Duha Svetog, Duha Sile. Gde god se u Bibliji pominje termin 'ime' (hebr.: šem), oni to bukvalno tumače, ne shvatajući da je 'ime' vrlo često i simbol za Božiji Zakon Ljubavi, Zakon Života, Zakon Pravednosti koji čestiti uzorno žive i revnosno ostvaruju. Kada npr. Isus u molitvi zajedništva iznosi »Neka se sveti Ime Tvoje«, On time prevashodno misli na Očev Zakon: Ime Božije, Zakon Božije se sveti i proslavlja tako što se ostvaruje, tako što se sve preduzima sa svešću da ono što učinimo bližnjemu učinili smo i Hristu, Njegovom sveprisutnom Duhu. U Svojoj prvosvešteničkoj molitvi na poslednjoj večeri Gospod ukazuje: »Objavio sam Ime Tvoje onim ljudima koje si mi dao od sveta.« (‘Jovan’, 17:6) – Hrist je taj koji je Božiji Zakon objavio u mnogim fasetama i produbio Deset Zapovesti datih preko Mojsija.

Duh Života preko proroka Joela ukazuje: »Svi koji prizivaju Ime Jehovino biće spašeni.« – Mi prizivamo u svoj život Jehovino Ime, Jehovin Zakon, tako što prihvatamo Zapovesti Života, tako što ih ostvarujemo, tako što druge podstičemo na zakonito, sveto življenje. Gospod Ljubavi jasno ukazuje da oni koji Ga samo na rečima prizivaju a ne ostvaruju Njegove Zapovesti, ne prizivaju Ga u svoj život, ne mogu imati udela u slavnom zajedništvu sa Njim: »Neće svi koji Mi govore 'Gospode, Gospode' ući u Kraljevstvo Nebesko, nego oni koji izvršavaju volju Oca Mojega Koji je na Nebu.« – U prahrišćanstvu sve je rađeno u Ime Isusa Hrista: od isceljivanja, do okupljanja, moljenja i krštavanja. – Poznato je da su Raselovi svedoci i od svetog krštenja napravili cirkus, 'krštavajući' svoje zavedene aspirante u kupaćim gaćicama i to ne u Isusovo Ime, već u ime Oca, Sina i Duhom vođene organizacije!

Odbijajući za sebe naziv 'raseliti', te na izvestan način pokušavajući da se distanciraju od problematičnog Rasela, 'ozbiljni istraživači Biblije' (nastali 1913. godine fuzijom Raselovih pristalica i društva 'Narodnih propovednika'), prozvali su se 26. jula 1931. godine na međunarodnom sastanku održanom u Kolumbusu (Ohajo, USA) 'Jehovini svedoci'. U biblijskim tekstovima, Božiji služitelji, proroci i apostoli, nazivaju se često i 'svedocima'. U svojoj nadmenosti Raselovi sledbenici, drvo bez životnog soka, zamišljavaju da takva odredba i njima odgovara, da se mnogi afirmativni biblijski ukazi zapravo na 'njih' odnose.

Za apostole i Božije ljude se kaže da su svedoci jer je kroz njih živo delao Duh Istine i Duh proroštva, jer su sledeći Hrista i Božiji Zakon bili očevidci Hristove slave i Božijih čudesa, jer su uzeli udela u delima koja su proslavljivala Božiji Zakon i Boga Stvoritelja, jer su bili Hristovi ispovednici i mučenici. Božiji svedok je onaj koji trpi kao pravednik za Božiju Slavu, koji je našao Istinu u sebi, u kome je Hrist vaskrsao. Kako može biti Jehovin svedok ko ne priznaje da se Gospod može videti očima očišćene duše, očima unutarnjeg čoveka? Iako se u biblijskim spisima na mnoga mesta ukazuje kako su pravednici razgovarali sa Bogom i gledali Ga licem u lice, iako Isus u Besedi na Gori kaže da će čisti srcem gledati Boga (‘Matej’, 22:4), Raselovi sledbenici ipak svedoče da je Bog 'nevidljiv' i zamišljavaju da neće ni videti njihove falsifikate i prevare koje čine. (Dakako da je Bog kao Sveti, sušti impersonalni Duh nevidljiv, dakako da je i Bog Otac za čovekovo oko nevidljiv, ali za prosvetljeno duhovno oko Očev lik je dostižan. Reći da je Bog apsolutno nevidljiv, isto je kao reći da On uopšte 'ne postoji'.) Sve što ne razumu Raselovi svedoci proglašavaju 'nevidljivim' i 'simboličkim'. Pa tako pored 'nevidljivog Boga' imaju i 'nevidljiv' Hristov Dolazak ... Koliki i koji je to apsurd: istinski Hristovi svedoci svedoče o onome što su videli i čuli, najavljuju slavno vidljiv, poput munje s istoka, Hristov dolazak, a novi Božiji "svedoci" svedoče o "nevidljivom" Hristu, o Bogu koga nisu ni videli ni čuli ...

Samo duhovno nesavršenima i onima koji priznaju samo materiju kao 'stvarnost', koji duhovno podređuju materijalnome, Božiji glas i Božiji lik su nedostupni. Onaj ko uči o 'nevidljivom' i 'nedostupnom' Bogu, pokazuje da njegov ugruvan razum stoji na liniji ateizma i deizma, sadukejskog pogleda na život.


Proizvoljnosti u prevođenju ‘Novoga Zaveta’ od strane
bruklinskih kvazistručnjaka iz 'Kule stražare'

Bez da su imali ijednog ozbiljnog i osvedočenog stručnjaka za antikne jezike, prevodilački komitet Raselovih svedoka je 1950. godine objavio svoj prevod Novoga Zaveta na engleskom jeziku: New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Taj rogobatan, montiran i tendeciozan prevod u mnogo čemu se razlikuje od postojećih prevoda. Prepun je raznih dometanja (na primer imena 'Jehova'), oduzimanja (na primer izbačena je reč 'krst' a ubačen 'mučenički stub'), modernizma, stilske krutosti i proizvoljnosti, ...

Prevod sadrži mnoge interpolacije i 'ispravljanja' grčkih kodeksa i takozvanog textus receptus-a: t.1:11; 6:13; 17:21; 18:11; 19:9; 20:22; 21:12; 22:30; 23:14; 28:9; k.7:8,16; 9:44-46; 10:21,24; 11:26; 14:24; 15:28; 16:9-20; Lk.1:28; 4:4,8; 5:38; 6:20; 8:45; 9:54-56; 11:11; 17:9,36; 21:4; 22:68; 23:17,23,38,42; Jn.3:13,15; 5:3-4; 7:53; 8:1-11; 10:12,15,26; 12:41; 16:16; 21:25; Dela.2:30,43,47; 4:33; 8:37; 10:32; 13:42; 14:25; 15:20,29,34; 18:17,21; 24:6-8; 27:14,16; 28:16,29; Rim.5:11; 11:6; 16:24; 1 or.3:3; 7:5,15; 10:28; 11:24,29; 15:47,55; f. 4:6; 1 Sol.3:13; 2 Sol.2:4; 1 "im.2:7; 3:16; 6:5; "it.1:4; Fil.6; 1 Petr.4:14; 1 Jn.5:7-8; 2 Jn.13; tk.6:1,3,5,7; 12:17 i drugde.

Mnogi verzi su izveštačeno i banalizovano prevedeni: t.1:25; 5:44; 6:4,6,18; 10:3; 11:15,19; 13:9,43,55; 16:2-3,20; 17:20; 18:26; 19:10,16-17,29; 23:4,19,25; 24:7,42; 25:13; 26:28; 27:2; 28:6,49; k.1:1-2,14; 2:16; 3:29,32; 4:24; 9:23,29,49; 10:19; 13:8,33; 14:68;Lk.4:44; 7:28; 9:2,59; 10:21-22; 11:2-4; 12:14,31; 14:5; 17:3,24; 18:20; 19:42; 20:45; 23:34; 24:6,12,36,40,42,53; Jn.1:28,42; 6:47,69; 8:59; 9:35; 11:50; 12:1; 13:32; 17:1; 21:15-17; Dela.4:8; 11:20; 12:25; 15:18; 16:7,10,17; 18:7,26; 19:37; 20:15,21,28; 22:12,26; 28:25; Rim.8:35; 10:1; 13:9; 14:9,21; 15:29; 16:20; 1 or.2:1,4; 3:5; 7:14-15; 2 >r.8:7; Gal.1:3; 3:17; 4:6,26; 5:21; 6:15; f.1:15; 5:9,30; Flp.3:3; 4:13; Kol.1:12; 1 Sol.1:1; 4:1; 5:27; 2 Sol.2:3; 1 "im.6:17; 2 "im.1:11; 2:14; 4:1,22; Jevr.8:11; 9:14; 13:22; Jak.2:20; 4:4; 1 Petr.1:22; 3:15,18; 4:1; 5:10-11; 2 Petr.3:10; 1 Jn.1:4; 3:14; 4:19; 2 Jn.3,9; Jud.4,19,23,25; Otk.6:17; 16:17; 20:9; 21:3; 22:14 i drugde.

Drugi verzi su vrlo tendeciozno i montažno postavljeni tako da obezvrede Hristovu Čistotu i Božanstvenost: Mt.2:18; 6:25; 8:25; 12:47; 13:35; 14:3; 18:19; 19:11; 20:30; 21:44; 22:35; 24:6; 26:20; 27:16-17; 28:15; k.1:34; 5:21; 7:24; 14:5; 14:72; 15:12; Lk.3:33; 10:1,17,38; 12:22; 12:39; 13:35; 22:19,43-44; Jn.3:34; 5:2; 8:38; 8:54; 10:8; 11:21; 12:8; 13:18; 14:4,14-15; 21:23; Dela.5:17; 7:46; 10:19; 13:26; 19:33; 21:1; Rim. 9:5; 13:11; 1 or.10:11; 12:9; Gal.4:28; f.2:5; 6:1,19; Flp.1:14; 1 Sol.2:15; 4:17; Jevr.2:7; 1 Jn.3:5,21; 2 Jn.8,12 i drugde.

Pogledajmo jedan primer. U ‘Poslanici Jevrejima’ autor citira Psalmistu pa kaže za Hrista: »Zato Te, o Bože, Bog Tvoj pomaza uljem radosti više nego Tvoje drugove.« (1:9) – Raselovi svedoci koji ne priznaju Hrista kao Boga to ovako prevode: »Zato te je Bog, tvoj Bog, pomazao uljem velike radosti više nego drugove tvoje.« – Nešto što jasno stoji i u ‘Starom’ i u ‘Novom Zavetu’, raseliti na svoju ruku tendeciozno izvrću, pokazujući da njima nije nimalo stalo do neke objektivne istine, već samo do ljudskog ograničenog viđenja istine.

Da li je Hrist Abaddon, Propast?

U 'Apokalipsi' čitamo za 'skakavce' koji izlaze iz Bezdana pošto su otključana njegova paklena vrata: »I peti Anđeo zatrubi: i videh Zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. I otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije – kad ubode čoveka.« (9:1-5) U knjizi tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ naslovljenoj 'Blizu je veličanstveni vrhunac', čitamo ko su navodno ti 'skakavci-konji' koji izbijaju iz Bezdana: »Ovo dobro opisuje lojalnu grupu oživljenih hrišćana iz 1919. godine. Oni su, poput konja, bili spremni za boj, revni da se bore za istinu ...« Dakle ti 'skakavci' koji kinje ljude bez Božijeg pečata su nekadašnji takozvani Jehovini svedoci.

Skakavci su od strane Hrista, koji ima ključeve i od Hada, Smrti, pušteni iz Bezdana. U Bezdanu se Satana svezuje (‘Otkrivenje’, 20); iz Bezdana izlazi Zver, Čovek Bezakonja (11:7). U ‘Apokalipsi’ dalje možemo pročitati da 'skakavci' nad sobom imaju vladara koji se na hebrejskom zove Abaddon a na helenskom Apollion (9:11). Šta znači Apollion? 'Uništitelj'. A Abaddon? Gotovo istovetno: 'propast', 'uništenje', 'pakao'. Dakle 'skakavci' koji izlaze iz ponora propasti, iz bezdana, nad sobom imaju gospodara pustošenja, smrti, truleži i razaranja: Đavola. Ako su svedoci 'skakavci' da li to oni sami tvrde i priznaju da je njihov gospodar Đavo, predvodnik i četiri velika Princa Zla ovoga sveta?

Po judejskim drevnim predstavama zagrobni svet je se nazivao Šeol, i smeštao je se pod zemljom. Dubine, ždrelo Podzemlja, činio je Ponor Propasti, Bezdan, koji je se nazivao i Abaddon. U dnu grotla Ponora Propasti nalazilo je se Tofet, Gehinom, Pakao, Sumporno Jezero. U 'Apokalipsi' za demone Bezdana i Abadona, Apoliona, koji se slikovito predstavljaju u liku 'skakavaca' i 'konja', kaže da rigaju oganj sumpornog jezera: »I iz njihovih usta uzlažaše vatra i dim i sumpor.« (‘Otkrivenje’, 9:17)

U izmontiranom učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ sve, po potrebi može biti proglašeno 'Hristom'. Pored Arhanđela Mihaela (Otk. 12:7) za Hrista, koji stoluje na Nebu, s desne strane Presvetog Oca, su proglasili i Abadona, anđela Propasti, anđela Bezdana, Bezdana gde će biti svezana Stara Zmija Zla. Po njima je Hrist 'Propast' za prevrtljive svetske vođe.

Hrist ne može biti Abaddon, Propast za neduhovne ljude; u Hristu umiru samo Duhu Istine posvećeni ljudi. Oni u Hristu umiru za satanski svet i sa Hristom vaskrsavaju.

A Abaddon je sila koja stoji nasuprot Boga. Kao što su Bogu, Anđelu Beskonačnosti podređena četiri Živa Bića, tako su i Abaddonu, anđelu Bezdana, Horonzonu, podređena četiri Princa Zla, četiri Jahača Apokalipse.

Hrist za Sebe kaže da ima »ključeve od Smrti i od Hada.« (‘Otkrivenje’, 1:18) – Dakle On, Sveti-Jedan, koji je sišao i u Pakao, ima ključeve od Bezdana, od Pakla, od Abaddona, Ponora Propasti. I zato jaki Anđeo može Hristovim ključevima zaključati Satanu u Bezdan tokom Hiljadugodišnjice (20:3); Zato i Hrist može dati ključeve i Abaddonu, zvezdi paloj sa Neba (9:1), da otključa ždrelo Bezdana, ponor duhovne Smrti. Dakle, Hrist nije Abaddon, već Hrist, Ključ Života, daje Abaddonu, anđelu Bezdana Propusti, da otključa Pakao, kako bi pakleni 'skakavci' naudili ljudima koji nose pakao u sebi i imaju žig Propasti na sebi.

»I peti anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa Neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana.« (‘Otkrivenje’, 9:1) – Hrist nije 'pala zvezda', već je On Sjajna Zvezda Danica (22:16), Svetlonoša i Svetlost Života, Sunce Pravednosti koje nas je ogrejalo sa Visine.

Pogledajmo neka mesta u ‘Bibliji’ gde se spominje Abaddon, Propast, Bezdan Smrtni: »Pred Njegovim Okom otkriven je Šeol, i Abaddon nema vela na sebi.” (‘Jov’, 26:6) – »Propast Paklena i Abaddon izjavljuju: Za slavu njenu mi smo samo čuli.« (28:22) – »Zar se u Grobu propoveda o Tvojoj dobroti? O vernosti Tvojoj u Propasti?« (‘Psalmi’, 88:12) – »I Šeol i Abadon stoje pred Jehovom, a nekmoli srca sinova ljudskih.« (‘Izreke’, 15:11) – »Kraljevstvo Smrti i Abadon/Propast ne mogu se zasititi, tako ni oči čovečije.« (‘Izreke’, 27:20)

Da li Hrist može biti 'Abaddon', Propast, Pakao, ognjeni Ponor u Hadu? Znaju li Raselovi svedoci kkvoj blasfemiji se prepuštaju?!


Da li je Arhanđeo Mihael 'Isus'?!

U 12-om poglavlju patmoskog ‘Otkrivenja’ opisuje se duhovni boj između Satane i njenih anđela-demona sa jedne strane, i Arhanđela Mihaela i njegove vojske s druge strane: »I nasta rat na nebu; Mihael sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na Nebu. I bi zbačena velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na Nebu kako govori: Sad nasta spasenje i sila i Kraljevstvo Boga našega, i vlast njegovog Mesije, jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti. Zato se veselite Nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena.« (7-12)

Očigledno je da se taj duhovni boj ne odvija bukvalno u Najvišem Nebu, jer nečista vibracija ne može prodreti i zadržati se u Kraljevstvo Čistote, već u Podnebesima.

Po kvazitumačenju Raselovih svedoka, pomenuti duhovni vojskovođa Arhanđeo Mihael je zapravo 'Isus Hrist'. Da su bolje prostudirali 10-o poglavlje 'Knjige o Danilu' videli bi da su Hrist, Sin Čovečiji, koji je od Boga Oca poslan proroku Danilu, i Mihael, dve različite duhovne osobe, nikako jedna istovetna: »Dvadeset i četvrtoga dana prvog meseca bejah na obali velike reke Tigrisa; podigoh oči da vidim, i gle: Čovek ođeven u lanene haljine, oko pasa mu pojas od zlata ofirskoga, telo mu poput hrizolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput bakra uglađena, zvuk reči Njegovih kao žamor mnoštva. Jedini ja, Danilo, gledah ovo viđenje, ljudi koji bejahu sa mnom ne videše Ga, ali ih spopade silan strah te pobegoše da se sakriju. Ostadoh sam gledajući to veliko viđenje; onemoćah, lice mi probleđe, iskrivi se, snaga me ostavi. Začuh glas Njegovih reči, i kad razabrah glas, onesvijestih se i padoh licem na zemlju. I gle: Ruka me dotače i pomože mi da se uprem na kolena i na dlanove. On mi reče: “Danilo, miljeniče, pripazi na reči koje ću ti kazati! Ustani, jer Ja sam evo k tebi poslan.” – To reče, a ja ustadoh dršćući. I kaza mi: “Ne boj se, Danilo, jer od prvoga dana kad si odlučio da se poniziš pred svojim Bogom da bi razumio, tvoje su reči uslišane i ja sam došao zbog tvojih reči. Knez kraljevstva persijskoga protivio Mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih Knezova, dođe mi u pomoć. Ostavih ga nasuprot Knezu perzijskome, a Ja dođoh da ti kažem što će zadesiti tvoj narod na svršetku dana. Jer još će jedno viđenje biti za one dane.« – Pošto mi to reče, ja oborih pogled na zemlju, bez reči. I gle: onaj, sličan Sinu Čovečjem dotače se mojih usana. Otvorih usta da govorim te rekoh onome koji stajaše preda mnom: “Gospodaru moj, zbog ovog viđenja obuzeše me teskobe i onemoćah. I kako će sluga Gospoda svoga govoriti s Gospodom kad posve onemoćah i dah me ostavi?” – Tada me se opet dotače onaj što bejaše kao Čovek te me okrepi. On reče: “Ne boj se, miljeniče! Mir tebi! Budi jak! Ohrabri se!” – I dok mi to govoraše, ja se ohrabrih pa rekoh: “Govori, Gospode, jer si me ohrabrio!” – Tada će on: “Znaš li zašto sam došao k tebi? Sad ću se vratiti da se borim protiv Kneza Perzije; a čim svršim, doći će Knez Grčke. Ali ću ti prethodno otkriti što je zapisano u Knjizi istine. Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih borio, osim Mihaela, Kneza vašega, ...« (4-21)

Anđeo koji Danilu ukazuje za arhanđela Mihaela je Hrist Gospod, koji se i emfatički naziva Sin Čovečiji (aram.: Bar Enoš, hebr.: Ben Adam), i koji se opisuje na sličan način kao u patmoskoj 'Apokalipsi' u prvom poglavlju. Gospod svedoči za Sebe : »I niko /nesavršen/ se ne pope na Nebo osim Koji siđe s Neba: Sin Čovečiji.” (‘Jovan’, 3:13) – Za svoga Gospodara Danilo kaže da je »sličan sinovima ljudskim« (10:16). Danilo pred Otkroviteljem pada ničice (10:9). Samo pred Bogom se sveti ljudi klanjaju, padaju ničice kad Boga ugledaju, ne pred nekim anđelom. Tako se jasno vidi da je se Danielu na Tigrisu javio Hrist, Sin Čovečiji, i da je On govorio o Mihaelu kao jednom od Božijih Knezova koji Mu pomaže u borbi protiv legija Tame. Sama Biblija, i takva prerađena, razotkriva besmislice tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’.

Iz Hristovih reči »Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih /= protiv demonskih knezova/ borio osim Mihaela, Kneza vašega« više nego jasno je da su Mihael i Hrist, Sin Čovečiji, dve različite duhovne osobe (10:21).

Kad bi Hrist bio Mihael, ko bi onda trebao da bude Sin Čovečiji poslan od Boga Oca? Koji je to anđeo veći od Hrista Božijeg, Prvorođen Božijeg Sina, da bi Ovaj njemu bio duhovno-bojovnički podređen??!


Raselovi svedoci kao novi sadukeji i novi arijani

Među Izraelcima Isusovog vremena delovale su dve uticajne versko-političke stranke: fariseji i sadukeji. Fariseji su sebe smatrali ekskluzivnom družinom, bili su veliki nacionalisti i protivnici helenizacije Jevreja; važili su za velike licemere koji su sitničavo razrađivali redigovan Mojsijev Zakonik i izmišljali silne nove propise, a sami se nisu držali duha Zakona, Zakona koji su podredili ljudskom predanju, tradiciji. Konzervativni i okrutni sadukeji su pak odbacivali sve teološko-egzegetske novotarije koje su izmišljali fariseji. Iako su prihvatili helenističku kulturu i njen habitus, za razliku od fariseja, čije je učenje bilo blisko stoicizmu, nisu prihvatali helensku filosofsku misao koja je učila o besmrtnoj duši i njenoj selidbi, o onostranom egzistenciji duše: »... Sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela, ni duha, ...« (‘Dela’, 23:8). Sadukejski arbirtarni racionalizam je, dakle, odbacivao postojanje anđelâ i demonâ, postojanje duša, zagrobni život duše, vaskrsenje duhovnog tela i reinkorporaciju duše, reinkarnaciju. Po njima duša navodno umire zajedno sa telom: prekogrobnog života nema!

Isti takav doktrinalni materijalistički pristup egzistenciji nalazimo i u učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’. Po njima duša je samo dah koji je Bog darovao čoveku; po njima duša je 'krv' i u Bibliji 'duša' uvek označava samo celovitog čoveka, nikad i njegovo unutarnje duhovno telo, unutarnjeg čoveka. A bez priznavanja duše kao besmrtnog duhovnog tela, kao knjige života u kojoj se zapisuju sva čoveka dela, ne može se izvesti nikakav validan i celovit etički pogled na život, na smisao života i njegovu svrhu. – Duša u čoveku je ta koja je prevashodno nosilac duhovne svesti. Međutim čovek je i dihotomijsko biće, tačnije trihotomijsko: on je telo i duša koja kao svoje jezgro sadrži Duh Života, Božiju Silu koja ih hrani i održava. Pišući vernima u Solunu apostol Pavle naglašava: »... Da se vaš neoštećeni duh i duša i telo besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista.« (I, 5:23) – Apostol Petar ukazuje da je cilj vere i vernosti spasenje duše ('Prva Petrova', 1:9), makar i kroz oganj ispaštanja; jasno je da meso i krv ne mogu naslediti Nebesko Kraljevstvo, Kraljevstvo Duha. Gospod Isus Hrist upozorava da se bojimo greha koji može i dušu i telo da baci u pakao, odnosno u kandže Tame i duhovne smrti.

Umesto da uče da vaskrsava duhovno telo, da vaskrsava duša iz greha, iz groba ljudskog 'ja' tako što će čuti, prihvatiti i živeti Hristovu reč, Hristov Zakon, tako što će se osloboditi vezanosti za prah i materiju, probuditi iz sna ovoga sveta, Raselovi svedoci uče da vaskrsava fizičko telo, meso i krv. No i u samoj ‘Bibliji’ postoje ukazi da niko iz praha kao materijalno telo neće biti nikada vaskrsnut: »Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob neće više izaći.« ('Jov', 7:9) – »Slični smo vodi koja se proliva na zemlju i više se ne može skupiti, i Bog ne podiže mrtvaca.« ('Samuel', II, 14:14)

Kao što se duša može odvojiti od tela, tako se u određenim uslovima ona može i kao razdvojena vratiti telu. Tako Elisej oživljava dete Sunamke ('Kraljevi', II, 4:5). Ilija prorok oživljava sina udovice u Sarepti: »... Povrati se u dete duša njegova.« ('Kraljevi', I, 17:21). Dakle duša deteta je postojala i van tela. Isus oživljava Jairovu kćer: »I povrati se njen duh, te odmah usta.« ('Luka', 8:55) – Dakako svugde ovde pod duhom i dušom svakako se ne misli na 'vraćanje krvi', pa prema tome ni krv ne može biti duša, duh, duhovno telo čoveka.

Fizičko telo se može oživeti onda kada srebrno uže koje povezuje dušu i telo još nije prekinuto (imamo primer u oživljavanju Lazara iz Betanije), može se i dematerijalizovati (primer za Enoha i Iliju), može se i preobraziti, ali kada ono jednom siđe u prah, istruli i postane prašina, ono se nikad više ne može podići. Duh ide duhu, prah ide prahu. Fizičko telo uzeto iz praha, vraća se u prah. Duhovno telo, duša, uzeta iz Duha i rođena u Nebu, vraća se u svoju Nebesku Otadžbinu ukoliko je postigla čistoću i savršenstvo, odnosno ako je ispunila na zemlji svoj prosvetiteljski zadatak i nalog. Nečiste duše ostaju u Podnebesima, u Podzemlju Velike Zemlje, materijalnog Univerzuma, ili se na zemlju inkarniraju, čime im se pruža prilika da najbrže otplate i isprave svoje nekadašnje zemaljske grehe. Voljna i pregalački nastrojena duša tako već iz groba ljudskosti može već na zemlji, u zemaljskom životu vaskrsnuti. No nekada može vaskrsnuti i u Onostranom, u zagrobnom svetu.

Ono što dolazi od Boga, što je sazdano iz večnog Božijeg Daha, to je sazdano za besmrtni život, od strane Boga, Večnog Života, Jedinog koji je bez početka i kraja. Naravno, ni fizičko telo ni duša nemaju život sami po sebi, već jedino po Bogu, čija sila sve prožima i održava, i na Nebesima i u Podnebesima, i u materiji: »Kad bi On Svoj Dah u Se povukao, kad bi čitav Svoj Duh k Sebi vratio, sva bića bi ođjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovek.« ('Jov', 34:14-15). Fizičko telo umire onda kada Božiji Dah, Sveti Duh, prestaje da ga preko duše održava i nosi. Funkcionalno duša umire, pada u duhovnu smrt, kada se preda u kandže bezakonja i Tame. Kao struktura duša se takođe može razgraditi, kada ni posle vekovnog ispaštanja ne pokaže spremnost za učenje i odricanje od grehova sa kojima je se sljubila.

Ono što pak dolazi od zemlje, to, ukoliko se ne preobrazi Snagom Duha, opet postaje zemlja i prah. Fizičko telo je stvoreno od zemlje, od elemenata zemlje, i samo za ovu zemlju: da bi bilo instrument i vozilo duhovnog tela koje boravi u njemu. Niskovibrirajuća materija kao trošna tvar nema večno postojanje, niti materijalno telo kao takvo može ući u Večnost, u Nebo. Ko zemaljsko telo vidi kao meru svega, ko želi njime da uđe u Nebo, njime da vaskrsne, njime da 'večno živi', taj svedoči takvim stavom da ustvari želi da zadrži greh koji se vezuje za trošno fizičko telo. Ko je nazreo i našao Božiju Puninu u duši, taj teži ponajprije spasenju duše. Onaj ko želi da vaskrsne u nekom 'novom' fizičkim telom ne shvata da vaskrsava ono što smo već imali i imamo u sebi, duhovno telo, duša koja je izgubila svoj bogoliki sjaj usled grešnog življenja. Ko želi da vaskrsne fizičkim telom ne pita se kako bi onda trebao da vaskrsne embrion koji je ubijen još u utrobi majke kroz abortus? Ko će da sastavi elemente koji su iz istrulelog tela prešli u prah, a onda se kao supstance i minerali, putem lanca ishrane, opet ugradili u nečija tuđa tela? Bog je svemoguć za ono što ima zakonskog osnova, ali Večni nije akrobata niti prestupnik Vlastitih zakona datih za prirodu i život u prirodi.

Ko gleda samo na raspadljivo telo, on i ne može razumeti Hristove reči, jer za njega je samo ograničeni zemaljski život – 'istinski život'; takav čovek zaslepljen prividom ne vidi da Život jeste Bog i da sve živi i pulsira zahvaljujući tome što ga Bog, Svetlost Beskonačja, prožima i nosi. Raselovi svedoci, koji gotovo svi redom žele da vaskrsnu u fizičkome telu i da ostanu u materiji, da tu zasvagda žive, uče kako će 144.000 njihovih otkupljenika otići u Nebo i kraljevati. S obzirom na stepen njihove zaljubljenosti u materiju, izgleda da će se podosta pomučiti dok ne 'sakupe' dati broj 'nebeskih kraljeva'.

Raselovi svedoci ne vide Boga kao stvaralačku, sveprisutnu svetsku Silu, ne vide Presvetog kao sveprožimajućeg Nosioca celokupnog života i celog postojanja; po tom njihovom okamenjenom i deizmu bliskom konceptu, Bog je samo iznad sveta, pa tako i navodno nikad nije pohodio zemlju. (... Tu se postavlja pitanje s kim je Mojsije govorio u Šatoru Sastanka ako ne sa Bogom?!) Svaki kamen, svaki cvet, svaka životinja i svaki čovek mogu živeti i opstati samo zahvaljujući tome što ih kao tvorevinu Bog prožima i nosi ('Dela', 17:28). Bog, dakle, Jeste! Jeste Sveprisutna, Sveprožimajuća Sila, koja Satani nipošto nije prepustila Zemlju, bez obzira što Tama koristi Zemlju kao svoje uporište u borbi protiv Boga. Bog nije nekakav strogi gospodar koji živi samo odvojeno od Svoje dece, tamo negde iznad oblaka, odakle im šalje razne kazne u Svojoj razjarenosti, već je On jedna Premila Snaga koja je prisutna i u najmanjoj atomskoj čestici.

Svaki čovek u sebi ima Božiju Životonosnu Silu, koju Raselovi svedoci predstavljaju kao nesvesnu snagu, neshvatajući da je Duh Sveti Bog u onom najvišem smislu reči. Ko živi pravednički i sveto on je i obilno ispunjen Duhom Svetim, Duhom Života; ko živi u grehu, njemu Božija Sila oskudno dotiče, i na kraju i doticanje 'kap-po-kap' potpuno izostaje.

Da se lako primetiti da u doktrini Raselovih sledbenika vladaju mnoge teološke zablude, pored ostalog i zabluda koja nametljivo sugeriše i tvrdi da je Duh Sveti tek jedna nesvesna indiferentna sila. Da Duh Sveti nije Bog, Ishodište i Utočište svemu, Večno Postojanje, on se ne bi ni nazivao Svet. Da Duh Sveti nije Bog On se ne bi ni nazivao Duhom Istine, Duhom Života, Duhom Mudrosti, Duhom Spasenja. – Apostol Petar ukoruje Ananiju koji je od Bratstva sakrio deo novca od prodate njive, rečima: »Zasto je Satana ispunio srce tvoje da slažeš Duha Svetoga? /.../ Nisi slagao ljudima, nego B o g u.« (‘Dela’, 5:3.4) – Duh Sveti je dakle svevideća i sveznajuća Sila, Duh Sile, Bog Silni. A Duh može biti sveznajući (‘Jovan’, 16:13) samo ako je sveprisutan (‘Isaija’, 23:24). A ono što je sveprisutno to može biti samo Bog. Upravo se tvorevina od Tvorca razlikuje po tome što je Tvorac sveprisutan a tvorevina je uobličena, manifestovana Sveprisutnost.

Hrist, Put Istinskog Života, koji je »nad svima Bog« (‘Rimljanima’, 9:5), ukazuje Svojim učenicima da će im, nakon što ode Ocu, poslati i Duha Svetoga koji će ih »naučiti svakoj istini” (‘Jovan’, 14, 26). Svoj istini može naučiti samo neko ko je Sama Istina, Istiniti i Istinitost, dakle sam Bog Svevišnji. Kao duh sveti Hrist je Bog; kao personifikovani, manifestovani Duh Hrist je Gospod Stvaranja i Spasitelj.

Takozvani 'Jehovini svedoci' ne veruju u Sveto Trojedinstvo; oni imaju arijanske poglede na Hrista i duha Svetog; odnosno za njih pored Duha Svetog ni Hrist, Suvladar Neba, 'nije' Bog. Time što Hrist, Život, Alfa i Omega Postojanja, kaže da je Otac veći od Njega, On ne negira Svoje Boštvo, već samo kaže da Otac ima veća suverenička ovlašćenja nad Duhom Sile od Sina. – U 'Prvoj poslanici Jovanovoj' se ukazuje za Hrista: »On je istiniti Bog i Život Večni.« (5:20), te: »... Objavljujemo vam Život Večni koji beše u Oca a nama se javi ...« (1:2) – Kvartus, četvrti evanđelist ukazuje za Hrista Boga, Logosa: »U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Bog beše Logos.« (1:1) – Zato što i Sin suverenički zrači Duha Svetog, Duha Istine, zato je i Sin Gospodar Univerzuma i Bog. Da Hrist-Duh nije Bog, onda se ne bi tražilo da verujemo u Njega kao u Spasitelja, da se uzdamo u Njega, da Mu se molimo, da se okupljamo u Njegovo Ime, da se krštavamo u Njegovo Ime, da Ga slavimo i da Mu se klanjamo. Jer dostojan klanjanja samo je Živi Bog. U ‘Novome Zavetu’ nalazimo mnoštvo epizodnih mesta i opisa onih koji su se Hristu klanjali kao Bogu, počev od istočnih magijaca do onih koji su bili izceljeni od različitih bolesti i nemoći.

Nakon što je dodirnuo Vaskrslog Isusa apostol Toma svedoči: »Gospod moj i Bog moj.« (‘Jovan’, 20:28) – Sam Spasitelj svedoči za Svoje Boštvo: »Ja sam Put, Istina i Život.« – Onaj ko ne priznaje i ne prihvata Hrista kao Boga, Gospoda i Otkupitelja, on je i sebi zatvorio put u Nebo, jer Hrist-Bog je Put Života i Život sam.

Rogobatna, nesuvisla i materijalistička teologija i antropologija Raselovih svedoka velikim delom se oslanja i na starozavetnu knjigu 'Propovednik', čije učenje bi bilo velikim delom prihvatljivo i za okorele ateiste. U 'Propovedniku', koga dakako nije pisao prosvetljen čovek, mnogo toga spiritualnog i retribucionog se negira, pored ostalog i zagrobna plata duši.

Raselovi svedoci u svemu vide materiju i materijalno, sve materijalistički hoće da objasne, i sve na materiju da svedu. Kad se govori o vaskrsenju – vide samo vaskrsenje tela, ne i vaskrsenje duše ("Ustani ti što spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, pa će te Hristos obasjati.” – ‘Efescima’, 5:14); gde se govori o krštenju vide samo krštenje vodom ovoga sveta, ne i krštenje i pomazanje Duhom Svetim; gde se govori o smrti vide samo fizičku smrt ne i duhovnu smrt, gašenje svetlosti duše pod težinom nakupljenih grehova; gde se govori o spasilačkom prolivanju Hristove Krvi vide samo fizičku krv, ne i Duha Života kao duhovne Božije Krvi.

Po poroznoj doktrini Raselovih svedoka, koji ne vide duhovnu smrt duše već samo telesnu, Stara Zmija je prevarila prvi, rajski par ljudi rekavši im da neće kao ljudi umreti ukoliko sagreše: »Ne, nećete umreti!« ('Postanak', 3:4) – Da li je Adam umro kad je probao plod sa zabranjenog Drveta? Prestupivši Božiju zapovest Adam fizički nije odmah umro: po predanju živeo je 800 ondašnjih godina (5:4). Zaveden Adam je najpre duhovno umro, duhovno se opteretio. Plata za greh je smrt, duhovna smrt koja u određeno vreme povlači i fizičku smrt, bolest, nevolje, stradanje.

Učeći da duša posle smrti tela ništa u Hadu, u Onostranom neće otplaćivati (Iako priča o Lazaru i siromahu jasno potvrđuje postojanje Raja i Pakla), Raselovi svedoci teraju vodu laži na vodenicu Oca Laži, na vodenicu Krvnika ljudskog koji želi da ljudi što više greše da se što više zaslepljuju grehom, da žive u ubeđenju da nikada, ni s ove strane ni u onostranom kao duše 'neće' otlaćivati svoje duševne dugove. Ljudsko telo, čovek-leš koji odlazi u prah, jasno da nema više u sebi nikakvu misao i nikakvo delo, nikakvu platu (- jer ju je već primio), međutim duša, knjiga života, koja preuzima i beleži sve ljudske želje, misli, pohrane, neizostavno mora otplatiti sve ono što nije očistila, što nije u skladu s Božijim Zakonom. U Besedi na Gori Hrist jasno ukazuje da hadska i paklena Tamnica čeka bezakonike: »Izbaviti se nećeš dok ne platiš i poslednju paru.«

Raselovi sledbenici koji demagoški proklamuju da je Biblija navodno 'potpuno nadahnuta' knjiga, najčešće se ipak ponašaju kao da su 'nadahnuta' samo njihova kvazi-tumačenja mnogo puta redigovanih biblijskih knjiga. Kad im se predoče citati čije značenje nije u skladu s njihovim delovanjem i njihovom doktrinom, previđaju ih, ili nalaze za njih vlastita izvitoperena objašnjenja, ili njihovo značenje poglase 'simboličkim', kao da simbol ništa ne kaže i ne prenosi. Takvi rigidi vernici slova koje je pretrpelo mnoge promene pokazuju da ne žele nikakvu istinsku promenu, pokazuju da stoje pod telepatsko-manipulativnim uticajem sataniziranih duša koje su takođe vezane za mrtvo slovo ‘Biblije’ a hoće održati kult prividne svetosti. Šireći dijabolička nadahnuća da tobože nema zagrobnog života, one na taj način i sebe zaštićuju da budu prepoznate. Tako je sadukejsko hrišćanstvo uveliko plod spiritističkog upliva, nezakonitog kontakta sa dušama umrlih, dušama koje nisu okrenute Živome Bogu i Nebu, već Zemlji i trošnom čoveku, dušama koje jedino zemaljski strasni i slavohlepni život vide kao 'istinaski život'.

Naravno, takve ljude koji stoje pod uticajem manipulativnih duša i demona, koje su ropski i grozničavo vezane za izvitopereno biblijsko slovo i ljudsko tumačenje slova, najčešće tek teški udarci sudbine mogu pokrenuti na ozbiljno preispitivanje gde vodi njihov put: Bogu ili u ponor Propasti. Onaj koji umišljava da je 'našao' istinu čitajući slovo o Bogu, očigledno neće raditi na vlastitoj kultivaciji, na oplemenjavanju svojih svojih čula, na obuzdavanju svoga jezika, na dovođenju misli u red.

Raselovi svedoci uvek iznova potvrđuju Sataninu moć u ovome svetu, u kome Bog navodno 'nije prisutan', prosto proglašavaju Boga slabijim od Njegovog Protivnika. Pozivanje na 'moć avetinjske Tame, kojoj robuju i pod čiji uticaj padaju, predstavlja im tobožnje opravdanje za nedostatak temeljnog rada na sebi, na svome preobraženju. Onaj ko veruje samo u ljudsko, on ima na raspolaganju samo i ljudsku moć. Čovek koji ne obuzdava sebe, ne savladava programe greha, grešna odgovaranja i grešne komunikacije i vezivanja, ko ne živi u istinskom pokajanju i neprestanoj molitvi srca, on će uvek biti plen demona i duša vezanih za zemlju. Hrist nas poziva da raspnemo starog čoveka, da budemo žrtveno borbeni, da postanemo duhovno savršeni, čisti i posvećeni Istini. I On nas ne može učiniti moralno savršenima nekim čarobnim štapićem; On nam Svojim Duhom može pomoći i pomaže nam da se izborimo sa onim ljudskim i zverskim u sebi, onda kada mi prihvatimo Njegovu blagodatnu pomoć i kad uzmemo dosledno da radimo na sebi. Onaj ko Boga ne traži i ne moli onde gde mu je Ovaj najbliži, u srcu, u duši, ko čežnju duše ne hrani zakonitim životom, on će i na putu života zalutati, izgubiti se.

Tobožnji poklonici Božijeg imena previđaju značaj Deset Zapovesti koje je Isus u Besedi na Gori potvrdio i produbio. Oni zamišljavaju da 'ispunjavaju' Božiji Zakon tako što provizorno-deklamatorski 'vole' svoje bližnje. Zapovest o danu odmora potpuno odbacuju i zanemaruju. Po njima se Božiji Zakon u praksi svodi na prozelitsko delovanje i propagandno delenje traktata, što su pretvorili maltene u sportsko-takmičatrsku disciplinu. U kultu Raselovih svedoka jedan pripadnik može slobodno da preskače molitvu zorom (koja obeležava svako predanog tragaoca za Svetlom), može da spava do podneva, da živi uveliko u svetu i sa svetom, i opet da se smatra 'bogougodnikom'.

Ako neko misli da sledi Hrista (koji je razotkrio mnoge lažne ljudske uredbe), on i treba izvršavati predano Njegove zapovesti. Jasno je zašto kod tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ nema harismatika (proroka, videlaca, iascelitelja,...) i nema Božijih darova: zato što nisu Hristova Crkva i zato što ne žive čisto kao što je Hrist živeo.

Razbacivanje lažnim biserima

U Besedi na Gori blaženstva Hrist Gospod ukazuje na pogubnost proselitsko-misionaskog vrbovanja i pridobijanja sledbenika sledećim rečima: »Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas.« – Data Hristova zapovest tobožnjim ‘Jehovinim svedocima’ ništa ne znači i ništa ne kazuje; oni zavodnički i dokazivački misionare prema svakome koga se dočepaju; idući od kuće do kuće koriste svoje veštine nagovaranja (koje oni nazivaju 'svedočenje') da pridobiju neupućene i radoznale duše. I kako to biva najčešće, u grobnice, duhovno mrtvima koji ne žele da se istinski probude i preobrate, razbacuju svoje lažno biserje, ono što smatraju za 'Božije reči' i njeno 'tumačenje'. Napadni misionari svojim nepodmerenim istupima jasno pokazuju da im istina nije sveta, na nisu ni našli Istinu u sebi kroz predan i bogougodan život. Ko je malo darujuće ljubavi razvio u sebi, on i nastoji da drugog veže za svoje ruinirano verovanje. Onaj ko drugome nameće svoje verovanje, ono što smatra da je istina, pokazuje najbolje da i sam živi u sumnji i da dovodi u pitanje svoje verovanje. Istinski pobožnik poštuje odabir svojih bližnjih; on najpre svojim uzornim i svetlim životom svedoči za Istinu; on blago svoje ostvarene vere, svoje vernosti Zakonu Života, ponuđuje i usmeno i pismeno.On privoljuje istini,i on ne nameće 'istinu', svoje ljudsko viđenje istine. I on ispituje ko je dostojan da čuje reč iz Istine: »A kada uđete u koji grad ili selo, ispitajte ko je u njemu dostojan.« (‘Matej’, 10:11) – Apostol Pavle efeškim presbiterima ukazuje kako je podučavajući išao »od kuće do kuće.« (‘Dela’, 20:20) – Međutim on nije išao bukvalno svakoj naseljenoj kući, već svakoj hrišćanskoj kući, svakoj obitelji prijemljivoj i otvorenoj za Hristovu reč. Dakle i on je ispitivao najpre ko je dostojan da čuje reč i svedočanstvo.

Jasno je: onaj ko Istinu nije našao u sebi, on i ne može sa snagom svedočiti o Kraljevstvu Mira koje izrasta iz čistog srca. Evanđelje Ljubavi se širi tako što Hristov sledbenik sveto blago nađe najpre u sebi kroz požrtvovan i posvećen život, a onda dostojnima i otvorenima, čije duše žude za Istinom, ponudi reč koja svedoči za Istinu i Istinitoga.

Svojim učenicima Gospod nije zapovedio da donose slovo već Duha i Njegovu Silu; oni nisu govorili iz pročitanog znanja, iz propagandne utreniranosti, već iz zakonskog ostvarenja i iz otvorenog Srca: kroz njih i iz njih je govorio Duh Sveti, Duh Istine, koji je uvodio u puninu istine. Hristovi učenici Svetome Pastiru nisu referisali koliko su Biblija podelili, koliko su časova u propovedima proveli, već koji su im rezultati duhovnog delovanja u svetu i među ljudima koji su se udostojili istinske reči: »Vratiše se sedamdeset dvojica sa radošću, govoreći: Gospode, i đavoli nas slušaju u Ime Tvoje.«

Raselovi svedoci nemaju proroke (ni proročkog Duha), ali zato oni sami zamišljavaju da su proroci i učitelji, da su od Boga pozvani i izabrani da šire svoje osakaćeno Evanđelje, da 'svedoče'. A svedoče samo za svoje slepilo, svoje obmane i svoju tvrdokornost. Žive u ubeđenju i grču da ako ne šire 'propisno i preduzimljivo' svoju doktrinu, odnosno savitljivu doktrinu 'vodećeg tela' iz Bruklina, na njih će pasti krv onih koje su 'trebali' uputiti i opomenuti. Oni ne shvataju da izabrani i ovlašćeni Božiji glasnik i poslanik može biti samo onaj koji je predodređen, od Duha podignut i pomazan, onaj u kome i kroz koga govori Duh Istine. Dužnosti jednog proroka koji nosi sveti nalog u duši da služi Bogu i čoveku, i dužnosti jednog nepredodređenog tragaoca za Svetlom, čoveka koji se budi, imaju vrlo različite težine i tretmanske implikacije pred Bogom. Prorok je obavezan da govori ono što mu Bog stavlja u usta, i on se i ne može odupreti nalogu kome je i kao duša i kao čovek prethodno rekao 'da', bar ne trajnije.

Organizacija tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ ima svoje starešine, ali takve starešine koji ni izdaleka nemaju one duhovne kvalitete i darove koje su posedovali starešine i starice ranog hrišćanstva. Članstvo u ‘Društvu Kule stražare ‘čini se velikim delom zavisno od mišljenja i stavova tobožnjih starešina i bruklinskog 'Rukovodećeg tela'. Umesto da se služi Hristu Istinitome zapravo se služi i robuje 'Rukovodećem telu' i njihovim izmišljenim predstavama o Bogu i Božijoj reči.

Raselovi sledbenici, uvažavajući nakaradne 'uredbe' Pseudo-Pavla, ženama ne dopuštaju da u skupštini uče. U prahrišćanstvu mnoge žene su bile proroci ‘Dela’, 21:9), koje su gromko iznosile Božiju reč u Crkvi. Onaj ko je prorok (a proročka i apostolska služba su najuniverzalnije), on može Bogu da služi i kao učitelj. Oni koji nisu ostvarivali Zakon, koji su bili mlaki, bili to muškarci ili žene, ti su trebali ćutati. Jer ko govori o Bogu a ne ostvaruje Božiji Zakon, on se pred Bogom samo opterećuje, ogrešuje.

Raselovi svedoci koji su hteli da budu veći 'pobožnici' od svih neoprotestanata, tako su i Bogočoveka Isusa Hrista odbacili kao utelovljenog Boga, u Svetome Jednome vide samo 'najvećeg čoveka'; ne vide i ne priznaju da je u Isusu od Nazareta utelovljen Logos, Živi i Istiniti Gospod, Koji je sa Ocem Alfa i Omega Stvaranja. Velik u Duhu je onaj ko ostvaruje Zakon Života i uči druge onome što je i sam ostvario.


Licemeri: ne primaju krv ali zato jedu meso sa krvlju

Poklonici imena 'Jehova' ne odobravaju da se uzima i prima krv transfuzijom, pri čemu se perkurzivno pozivaju na apostolske uredbe u kojima se utvrđuje da se verni trebaju uzdržavati mesa i krvi životinja prinesenih idolima; u redigovanom 'Novome Zavetu', na koji se oni pozivaju, "Isus" kaže da ništa što spolja ulazi u telo navodno ne prlja telo ('Marko', 7:18-19). Jasno je da su transfuzije krvi veliki rizik za prenošenje raznih virusa i stranih, diskrepancionih vibracija, no apostolska uredba ne stoji na datoj ukaznoj linij. Raselovi svedoci ne primaju i ne uzimaju u sebe čistu krv, ali zato nemaju nikakvih ograničenja u prinošenju krvnih žrtvi idolu zvanom bog-stomak. Koliko u takvom njihovom stavu ima licemerja i naivnosti kada se zna da svako meso u sebi sadrži krvnu tečnost: krv se iz mesa nikada ne može u potpunosti istočiti i 'istiskati'. Uvek će ostati bar nešto malo krvi u mesu. Ko je veran u malome on je veran i u velikome! – Razotkrivajući licemerstvo fariseja Hrist naznačuje i sledeće: »Teško vama, vođe slepe, koji govorite: 'Ako se ko stalno kune Hramom, nije ništa; ali ko se kune zlatom hramovnim, kriv je.' Vi bezumnici i sleoci, šta je veće, zlato ili hram koji je osvetio zlato?« – Šta je veće: krv ili meso koju tu krv sadrži?!

Raselovi svedoci veruju da mrzeći 'neprijatelje' Boga, odnosno one koji ne gledaju na Boga njihovim zatamnjenim očima, ne postavljaju sebe nasuprot Hristove zapovesti 'Volite svoje bližnje'. (Slična zabluda je vladala i u Srednjem veku kada je satanizirana crkva verovala da ljubav prema Bogu pokazujuje istrebljujući i mrzeći 'heretike' među bližnjima.) Da li jedan izvor može da toči i slatku i slanu vodu? Hrišćanin ne može nikog afektivno da mrzi; on 'mrzi' bezakonike u tom smislu što ih ne podržava u njihovim gadostima, što ih osuđuje, što se gadi njihovih izopačenosti i grehova koji vode u propast.

Članovi ‘Društva Kule stražare’ nastoje da ostave utisak da među njima vlada mirovnjački, pacifistički duh; no s druge strane u svome učenju opravdavaju sva ratno-osvajačka divljanja opisana u Starome zavetu, divljanja pod tobožnjim Božijim barjakom. Tako Boga, Koji je Život, Koji zapoveda 'Ne ubij!', Boga koji ne stoji iznad vlastitog zakona proglašavaju ubicom i svedoče za svoje licemerstvo i potisnute i prikrivene agresije.


Da li je Organizacija Ujedinjenih Nacija lik crvene Zver?!


Kao i većina neoprotestanskih sekti i tobožnji ‘Jehovini svedoci’ veliku pažnju posvećuju 'tumačenju' zagonetne patmoske ‘Apokalipse’, pri čemu u svoje jezivo nakaradne osvrte projektuju sav svoj unutarnji haos, svoju paranoju i svoju mržnju na neistomišljenike. U 'Apokalipsi' susrećemo opis triju zveri: Lažnog Proroka, dvoroge Zveri koja izlazi iz zemlje (13:11), crvene pustinjske Zveri koja izlazi iz vode (13:1, 17:3), ranjene Velike Zveri koja izlazi iz Bezdana Sataninom silom (11:7, 13:3, 17:8), Apokalipsa kao objava o poslednjem vremenu opisuje gvozdenu svetsku vladu koja će se pojaviti kao sedmoglava crvena zver: vladu koju će činiti sedam moćna pomagača Tame, sedam velikih poklonika Mammona. U Apokalipi se govori i o liku Zveri, Velikoj Zveri, bezdanskoj Zveri, o jednoj, ranjenoj glavi crvene Zveri, koja će na kraju vladati kao planetarni monarh i koja će svojim zakonom, svojim imenom, žigosati celo zabludelo čovečanstvo. I govori se o dvorogom Lažnom Proroku koji će pripremiti put Zveri, zavesti ustalasano čovečanstvo da kao 'rešenje' u velikoj pometnji i velikim nevoljama prihvati iluminatsku, luciferijansku svetsku vladu.

U glavama apokaliptičko-pustošne Zveri Raselovi svedoci vide velike svetske sile i imperije: Egipat, Asiriju, Babiloniju, Medo-Persiju, Grčku i Rim. No ‘Apokalipsa’ kaže da glave Zveri ne čine nekakva Kraljevstva, već carevi, dakle osobe (17:9). Za Zver se iznosi da će svim narodima, i rodovima i jezicima vladati tokom 42 meseci, odnosno 3,5 godine. Od egipatske do grčke imperijalne supremacije prošlo je mnogo više od 3,5 godine. Hrist za crvenu Zver kaže da će vladati svim narodima i jezicima i rodovima. Niti Egipat, niti Babilon, niti moćni Rim nisu vladali svim narodima, čak više u njihovo vreme nije se ni znalo za postojanje mnogih naroda i mnogih zemalja. Svet je bio deljen na Evropu, Aziju (koja je obuhvatala uglavnom malu Aziju) i Libiju (severni deo afričkog kontinenta).

Kao lik sedmoglave Zveri Raselovi sledbenici, sledbenici u anemičnim i proizvoljnim nagađanjima, vide ‘Društvo naroda’, Ligu naroda koja je se pojavila posle Prvog svetskog rata, a koja je 1945. obnovljena u liku ‘Organizacije Ujedinjenih Nacija’. Tu OUN Raselovi svedoci hoće da prikažu kao neku ekstremno supremaciono opasnu svetsku organizaciju, koja je sve narode tlačiteljski podredila sebi, što naravno duboko budalasto doima, jer vidimo da i SAD mnoge terorističke intervencije preduzimaju protiv volje OUN i njenih rezolucija. Prvo OUN i ne okupljaju sve narode Planete, a i nad onima koje okupljaju nemaju veću vlast i veće ingerencije nego nacionalne vlade. Kada istinska Zver, gvozdena svetska vlada, izađe iz mora ustalasanog ljudskog mnoštva, moguće je da će se OUN naći u funkciji skupštine takvog dijaboličkog punkta, koji će celu Planetu podjarmiti.

Dalje, kao dvorogu Zver Zemlje, kao apokaliptičkog Proroka, Raselovi svedoci vide sedmu glavu crvene Zveri, konkretno anglo-američku svetsku silu. U Apokalipsi se kaže da dvoroga Zver vremenski prethodi sedmoglavoj Zveri, da joj priprema put (13:12, 19:20). Znači li to da je nekakva 'anglo-američka sila' prethodila pojavi egipatskog, asirskog, babilonskog, grčkog i rimskog imperijalizma?!

Tumačenja patmoske ‘Apokalipse’ ispod pera Raselovih svedoka, odnosno njihovog 'rukovodećeg tela' u Bruklinu uistinu liče na buncanje čoveka u groznici ili u grozomornom snu ... Prosto je nezamislivo neozbiljno i drsko hrabro izlaziti u javnost da gomilom takvih budalaština i proizvoljnosti, koje reflektuju i nepoznavanje historije i nepoznavanje Božijih planova sa ovim svetom.


Strepeći život pod harmageddonskim mačem

Harmageddon, koji se u 'Apokalipsi' pominje samo u jednom stavku (16:16) a slikovito simbolički opisuje u 19-om i 14-om (verzi18-20) poglavlju, tobožnji ‘Jehovini svedoci’ dosta nakaradno tumače, predstavljajući ga kao nekakvo kataklizmičko-intervenciono uništenje sveta. Harmageddon u stvari jeste duhovni boj između Hrista i Njegove Vojske s jedne strane, i Zveri i Lažnog Proroka, praćenih visokim pomagačima i instrumentima Tame s druge strane, koji će u velikim nevoljama, pošastima i katastrofama izgubiti svoje slepe podanike, time i dijabolički uticaj u svetu. Harmageddon je vreme zadnjeg velikog retribucionog poravnjanja računa na Zemlji kada će Hristov Mač Pravednosti i Istine biti moćno isukan na one koji gomilaju greh na greh, koji obesno ustaju protiv Duha Svetosti. U Harmageddoni, Božijoj Vršidbi, Hristov Belac, Hristov Zakon Pravednosti, izgaziće sve preostale instrumente Laži i Zla koji su obesnički gazili Njegovu Reč, Njegov Zakon. Preko Svojih svetih proroka i učitelja, čiji jezik će biti Mač Istine, Gospod će moćno razotkriti laži Zmijinih sinova, a ono što je razotkriveno u Svetlu Istine to je i osuđeno na propast. Hristovi svedoci i vojnici će biti ti koji će snagom Revolucionarnog Duha pobednički prožeti svet vatrom velike promene, vatrom preporoda. Harmageddon je samo zadnja najborbenija faza kotrljanja i probijanja Božijeg Talasa koji će odneti sve preostale lažljivce i laži, najokorelije podanike Oca Laži i Tame.

Sve ono što se u ‘Bibliji’ ukazno vezuje za Hristov Slavni Dolazak Raselovi svedoci vezuju za Harmageddon, koji po njima treba da učini ono što nisu postigli Prvi i Drugi svetski rat: da istrebi sve narode i samo njih da zaobiđe! Znake Hristovog Pojavljivanja oni prenose na Harmageddon, pa tako uče da znaci poslednjeg vremena traju od 1914. godine. Evanđeoski Hrist pak jasno ukazuje da će svedok pojave znakova Njegovog skorog Dolaska biti poslednji naraštaj, poslednje pokolenje ljudi staroga sveta, a ne nekakva metuzalemska generacija.

Navodni ‘Jehovini svedoci’ veruju da je Hrist nevidljivo došao 1914. godine, i da je tada ustanovljeno Njegovo Kraljevstvo! Znači li to da rođeni posle toga nemaju nikakve nade za spasenje jer nisu učestvovali u izgradnji takvog kraljevstva?! Ali gle fingiranog čuda: ne na Zemlji, već na Nebu, je 1914. uspostavljeno Božije Kraljevstvo, kao da Presveti otac, Kralj Neba nije svagda bio gospodar Kraljevstva Čistote! Hrist je 'došao' na Zemlju a sa Njim nije došlo obećano i najavljeno Kraljevstvo Mira, već ratni nemir i ratno pustošenje. Da je Hrist u Slavi došao te 1914. godine svakako bi nastupilo Doba Mira. No Hrist dolazi i u svome Kraljevstvu, a ne samo sa Svojim Kraljevstvom: međutim te 1914. godine Zemlja nije posedovala potreban volumen prosvetljenih i usavršenih duša, koje bi mogle sa Hristom da vladaju. Kada se sve ratne agresije isprazne i kada se bezakonici svežu vlastitim bezakonjem, orobe vlastitim izniklim negativnim uzrocima, tek onda će Hrist, Duh Mira i Kralj Mira, doći ljubima koji su našli sveti Mir u sebi. Gospod je pobedio Tamu na Zemlji, i od vremena Njegove Žrtve Kraljevstvo Mira se sve više probija: to Kraljevstvo je bilo u mnogim požrtvovanim pojedincima, i na kraju će ono obuhvatiti sve preostale ljude i celu Planetu. Gospod će, tako, doći sa Svojim Nebeskim Kraljevstvom i u Svome Kraljevstvu, onima koji su postali i osvedočili se kao Božiji kraljevi i sveštenici. Kada se na Zemlji nađe broj od 144.000 pravednika koji će svetlim životom uzjahati Hristovog Belca, koji će ispuniti zapovesti Hristovog Zakona i Hristove Besede na Gori, tada će moći da počne Harmageddon, i tada će, po njegovom okončanju, Zemlja moći da prihvati Hristovu Svetlost.

Hristovom kraljevanju u Nebu nikada nije bilo prepreke: i pre i posle 1914. godine Hrist-Božije Kraljevstvo je u Nebu moćno stajalo. Autor 'Poslanice Jevrejima' ukazuje za Hrista Pobednika: »Izvršio je očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama, ...« (1:3) – Na kraljevski presto može sesti samo neko ko je i sam kralj.

Tumačenje da je Satana iz Neba pala tek 1914. godine a ne mnogo ranije, takođe je čista nebulozna montaža. U Božijoj Svetlosti ništa nečisto se ne može održati, pa time ni satanska sila ni bogoprotivna bića: jer Svetlo nema ništa zajedničko sa Tamom. Niko grešan niti može ući u Nebesku Svetost niti se zadržati u njoj. Kada je Hrist iz besomučnih i opsednutih ljudi isterivao demone to najbolje pokazuje da je Satana sa svojim anđelima-sledbenicima bila već strovaljena na Zemlju. U duhovnu visini duhovi Tame mogu operisati tek u Podnebesima: Božija Nebesa su za njih nedostupna. Jer u Nebo se ulazi samo preko Hrista Spasitelja; i u Nebo može ući ne onaj ko se bori protiv Hrista Božijeg već samo onaj ko prihvata Hrista i Hristov put odricanja od otuđenog sveta.


Odbacivanje Neba kao Otadžbine

U razuđenoj i poroznoj doktrini Raselovih svedoka tumba se sa konstrukcijom da će samo 144.000 pomazanika otići u Nebu; i tu isključivo sebe ubrajaju. Međutim, gotovo nikome od njih se ne ide u Nebo, Kraljevstvo Duha; svi bi da ostanu na zemlji, u materiji. Zato što ne poznaju i ne priznaju postojanje duše kao duhovnog tela koje nosi potencijalnu besmrtnost u sebi, zato što neznaju odakle duša dolazi, zato što ne poznaju sebe, zato i neznaju kuda trebaju otići, Kome se trebaju vratiti. Apostol Pavle lucidno ukazuje: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista.« ('Filipljanima', 3:20) – A vernima u Korintu: »Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na Nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena. Ta zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoj Nebeski stan; samo ako smo se u njega obukli, nećemo se naći goli. Jer mi, koji smo u /zemaljskom/ šatoru, uzdišemo opterećeni, zato što ne želimo da se svučemo, nego da se preko ovoga obučemo, da Život proguta ono što je smrtno.« (II, 5:1-4)

Nasuprot jehovističkoj tvrdnji da će 144.000 prvootkupljenika koji su svoju dušu uzdigli u Nebesku vibraciju, tokom zlatne Hiljadugodišnjice vladati na Nebu, u 'Apokalipsi' se ukazuje da će oni sa Hristom vladati na Novoj, Obećanoj Zemlji: »... Učinio si ih Bogu našemu kraljevstvom i sveštenicima, i oni će kraljevatina zemlji.” (5:10) – A za Novi Jerusalim, prestonicu Novog Izraela, Zemaljskog Kraljevstva Mira, ukazuje se i sledeće: »I narodi će hoditi u njegovoj Svetlosti, i kraljevi zemaljski doneće svoju Slavu u njega.« (21:24) – I više nego jasno je da će sveti pobednici vladati sa Hristom na Novoj Zemlji: »Onome koji pobeđuje daću da sedne sa Mnom na Moj Presto, kao što i Ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na Njegov Presto.« (3:21) – I Hrist Gospod i Hrist-Božiji Presto Slave biće na Zemlji: »I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu« (22:3), u Novom Jerusalimu koji će sići na Novu Zemlju.

Oni koji sebe blasfemično i parodijski nazivaju 'Jehovini svedoci' trebali bi da se zapitaju da li sa životom kojim dobrim delom odudara od Božijeg Zakona i sa učenjem koje se najvećim delom kosi sa istinskom Božijom Zakonom mogu naslediti Obećano Kraljevstvo Mira, da li će dočekati i Harmageddon koji tako puno pominju?! Da li će kao 'Božiji miljenici' biti od Boga zaštićeni i vođeni u velikim nevoljama, ili će među prvima biti žrtvovani na oltar zemaljskih pustošenja i na oltar novog satanskog poretka?! Koliko će u velikim nevoljama vredeti njihovo prividno 'bratsko' zajedništvo koje je i danas puno rupa i zakrpa, i koje se očigledno pokazuje i u nebrizi sa siromašnije i nemaštinom ugroženije pripadnike njihove 'stražarske' zajednice, njihovog debatno-propagandnog kluba?!

Raselovi svedoci nisu samo na meti progona i ekscesnih napada razuđene militantne sekte skinhedsa, već prema njima nakostrešenost i netrpeljivost pokazuju i mnoge druge denominacije koje provocira njihovo isključivo i košmarno učenje i misionarso-dokazivačko vrzmanje. Mnoge sekte danas pritajno vape za progonima, prizivaju progone, jer u tome vide šansu da glumeći žrtve i stradalnike za 'pravu stvar' i 'Božiju slavu' zadrže kolebljivo članstvo, i eventualno da pridobiju nove fanatičke sledbenike. Besomučni progoni i neodmereni pritisci na sekte uvek dovode do njihovog jačanja i ideološko-dogmatskog ukorenjavanja. I u progone, u borbu sa bližnjima, uvek se upušta onaj koji ne želi da se bori sa vlastitim slabostima, koji vlastitu prljavštinu najradije prosipa na drugoga, kome smeta da bilo ko drugi pokazuje prstom na njegove slabosti i truleži.

Vidimo: čovek treba da bude mnogo zaslepljen, mnogo nepošten, mnogo nepronicljiv, mnogo naivan ili mnogo zaveden da bi bio 'Jehovin svedok', odnosno Raselov svedok. Kako u svakoj verskoj struji ima delića istine ali i onih pojedinaca koji čistije žive, to takvu konstelativno stanje nalazimo i među takozvanim Jehovinim svedocima. U dolazećim nevoljama i previranjima i tim zalutalim ovcama Gospod Ljubavi će preko svojih vernih služitelja i glasnika moćno pružiti ruku ne bi li našli izlaz prema Svetlosti.


Da li je se neko vazneo u Nebo?!

Po učenju bruklinskog raselitskog tela koje manipulišuće rukovodi 'Jehovinim svedocima' do smrti Isusa Hrista niko se nije vazneo, uzdigao u Nebo! Naravno, da se se u Nebo nijedna nesavšena, nepročišćena i neprosvetljena duša bez Hrista Otkupitelja, Vratara Nebeske kapije, nije uzdigla i ne može uzdići, ne može dospeti. I pre Hrista mnoge svetle duše, koje su na zemlji proslavile Gospoda, su uzete u Kraljevstvo Svetlosti. O tome svedoče i biblijski ukazi. tako se za patrijarha Enoha iznosi: »Enoh požive u svemu trista šezdeset i pet godina. Enoh je hodao s Bogom, potom iščeznu /sa zemlje/; Bog ga uze /laqach, u Nebo, Sebi/.« ('Postanak', 5:23-24) U 'Poslanici hebrejima' ukazuje se za enohovo prenošenje u Najviše Nebo »Verom Enoh bi prenet - da ne vidi smrti, i više se ne nađe /na zemlji/, jer ga Bog premesti. Jer pre no što je prenet /u Nebo/ bi posvedočen da je ugodio Bogu.« (11:5) – Na Jordanu je preobražen i vaznet veliki karmelski prorok i nazaren Ilija Tešbićanin: »I dok su tako išli i razgovarali, gle: ognjena Kola i ognjeni Konji stadoše među njih i Ilija u vihoru uziđe na nebo.« ('Kraljevi', II, 2:11; v.: 'Sirah', 44:15) - O Praznik senicâ preobraženi Isus i Apostoli vide u svetlotvarnom telu proroke Mojsija i Liju ('Matej', 17:3-4); sve to ukazuje da je i Mojsije preobražen i vaznet u Nebo, iako redigovano 'Petoknižje' izostavlja datu epizodu. Vaskrsli Isus pred Petrom ukazuje za ljubljenog učenika Jovana: »Ako hoću da on ostane /na zemlji/ dok ne dođem, šta je tebi do toga?« ('Jovan', 21.22) – Kada je se Gospod nad opkoljenim Jerusalimom sedamdesetih godina prvog stoleća pojavio, vazneo je u Nebo Apostola Jovana. – Dakako, Gospod je ranije vazneo u Nebo blagoslovenu Mariju, Svoju majku, i Mariju Magdalenu, svoju družbenicu. Svojim Uvernim Učenicima Gospod naznačuje da će brzo biti s Njim u Nebo: »Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U Domu Moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: "Idem da vam pripremim mesto." I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k Sebi, da i vi budete gde sam Ja.« ('Jovan', 14:1-3; cp.: 'Matej', 27:52-54)

Tobožnji Jehovini svedoci odbacuju Ilijino vaznesenje uz Nebo u vreme Jorama Judejskog (smatrajući da ga je Gospod preneo samo na drugi kraj zemlje), uz obrazloženje da u 'Drugoj Knjizi letopisâ' stoji kako je prorok Ilija judejskom caru Joramu (Jehoram, 848.-841. g. se.) poslao opominjuće pismo (21:12-15), a ta opomena hronološki navodno stoji posle njegovog, Ilijinog vaznesenja, a sa neba Ilija pismo nije mogao da uputi (cp.: 'Ezekiel', 2:9-10). Po redaktorsko-kopističkoj grešci iz 'Letopisi', II, 1:17, Joram Izraelski je se zakraljio druge godine kraljevanja Jorama Judejskog. Stavak II, 8:16 već bolje izveštava da je Joram Judin postao kralj u petoj godini kraljevanja Jorama Izraelskog; dakle, Joram Izraelski je kraljevao od 852. g. se. (cp.: II, 3.1). Ilija je Joramu Judinom uputio pismo još za vreme svog zemaljskog života, a ne posle "nebuloznog" vaznesenja. Kod 'Malahije' Gospod iznosi Izraelu da će mu sa Neba poslati Iliju proroka pre Sudnjeg Dana (4:5).

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se