Sloboda i jednakost
31.08.2006., četvrtak
Konkurs za socijalno angažovane radove
|
Danas, u vremenu tranzicije, kulturna produkcija mahom ima samo jedan cilj – zgrtanje profita uz obaveznu degradaciju kvaliteta. Većina studentskih i omladinskih umetničkih radova i kulturnih događaja svodi se na promovisanje organizatora i proširivanje njihovog curriculum vitae kako bi se što bolje prodali na tržištu kulture. Mladi stvaraoci se brzo ukalupljuju u svet ponude i potražnje, i čini se kao da niko više nije zainteresovan za umetnost u službi progresivne društvene kritike ili za stanje u kome se društvo nalazi i pravac u kome se društvo kreće. U takvim okolnostima, Programski savet Centra za liberterske studije raspisuje konkurs za socijalno angažovane radove. U izbor ulaze radovi u bilo kojoj formi i žanru pisane reči. U izbor takođe ulaze crteži i grafike. Konkurs je otvoren do 1. marta 2007. godine, a izabrani radovi biće objavljeni tokom aprila 2007. u okviru zbirke socijalno angažovanih radova. Svi autori i autorke čiji radovi budu štampani dobiće po tri primerka zbirke. Svoje radove možete slati na adresu: CLS Poštanski fah 6 11077 Beograd ili na e-mail adresu cls@inicijativa.org Dodatne informacije: Kontakt telefon: 063/712-6662; E-mail adresa: cls@inicijativa.org; Web strana konkursa: www.inicijativa.org/konkurs Raspisivanjem ovog konkursa želimo da se, u okviru svojih mogućnosti, suprotstavimo komercijalizaciji kulture i doprinesemo formiranju novih generacija socijalno-angažovanih stvaralaca, kao i da podstaknemo širenje i jačanje progresivne misli i konstruktivne društvene kritike. Programski savet Centra za liberterske studije |
- 20:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #
26.08.2006., subota
Radio za sve
|
Na sajt Kontrapunkt je postavljeno uputstvo za pravljenje radio stanice. Možete ga skinuti sa ovog linka: http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=Downloads&file=index&req=viewdownload&cid=4 Do it yourself. Napravite sopstveni medij. Nemojte emitovati gluposti koje svakoga dana možemo slušati sa radija, kao na primer turbo-folk. To je strogo zabranjeno. Emitujte neke normalne stvari, muziku koja vredi, čitajte poeziju, pevajte sami, pričajte viceve, šta god vam padne na pamet. Sve najbolje u predstojećem radu i želimo vam mnogo slušalaca. |
- 22:20 - Komentari (3) - Isprintaj - #
09.08.2006., srijeda
O Agaparhiji
|
Ljubav i rad su, po Vilhelmu Rajhu, ono najvrednije što čovek može imati, ono što mu ispunjava život, što čini njegovu vitalnost, ono što čoveka odvaja od ostalih životinja. Rad, a ljubav naročito, su najisprofanisanije reči u bilo kom jeziku na svetu. Ljubavnika odskora ni nema, postoje samo veze, “šeme”, partneri, “bračni drugovi”, supruzi, zakonski vezane osobe, u morganatskom braku i sl. Ne volimo se više, čak ni u jeziku. Zbog čega? Između ostalog zbog vraškog posla koji nam ne da mira i koji nas tera da radimo prekovremeno ili radimo dva-tri posla istovremeno ne bi li obezbedili hleb naš nasušni. Jedan moj drug nosi bedž natpisom Wage slave i ta duhovita parola može se nalepiti na čelo gotovo svakog zaposlenog na planeti. Rad se otaljava, odrađuje, »rmbači« se, »šljaka« a onda malo lake zabave na TV-u ili surfovanje po netu , hrana, spavanje i sve ispočetka. Znam za neke ljude koji ne znaju kako im stan izgleda danju. U čemu je onda smisao? Sve imperije na svetu bazirane su na odsustvu ljubavi u kući i odsustvu rada na sebi da bi se više volela ideologija ili neki od njenih “mamaca” i da bi se više radilo na građenju imperije nego na radu na sebi tj. radu koji čoveku donosi napredak a ne samo preživljavanje od danas do sutra i to je osnovni razlog zbog kojeg su sve imperije zle i traju sve kraće i kraće. “Mamci” su danas zanimljiviji od ideologija koje izgledaju, formalno, mrtve. Dakle, nije u pitanju vera u besmrtne gospodare gradova ili faraone (mesopotamska civilizacija, Egipat, trajali 3000 godina), supremaciju rimske civilizacije, republike pa cara i pax romanae (Rim, trajao 600 godina), uspon “Trećeg Rima” (a četvrtog neće biti), pravoslavnog (Rusija, trajala 300 godina), carstvo Boadiceinih (Budikinih) potomaka u kojem “Sunce ne zalazi” ( Velika Britanija, trajala 200 godina) ili “zemlju slobodnih i dom hrabrih, svetskog zaštitnika demokratije” (SAD, traju, za sad, 60 godina) već u nešto što se, pored “aure”, nudi. Naravno, s vremenom je u obećanjima imperija sve manje i manje metafizike a sve više konkretnog , materijalnog, uljuljkujućeg. Američki mamac-“uspeh preko noći uz teški rad i samoodricanje”, “kuća, garaža, travnjak,žena, deca” (a sve na rate), sloboda pod maskom političke korektnosti – što svakom ko nije licemer rađa želju za “neslobodom”, sve je to lomljivo i varljivo u vremenu u kojem i najmanji potres može da razruši labavu ekonomiju. Jednostavno, Amerika ali i zapadno društvo (dakle cela Evropa, Amerika, Kanada,Australija i Novi Zeland) teži imploziji umesto eksplozije, gasi se zbog robovanja radu, materijalnom kao i zbog niskog prirodnog priraštaja ali se, najviše, gasi jer NE VERUJE. Rad je besmislen, ljubav izbačena iz rečnika a religija im je bliska koliko i šamanski rituali u sibirskim stepama. S druge strane, treba začepiti usta onim lajavcima koji, upola u strahu a upola u divljenju, proriču “žutu najezdu”, novi, snažan industrijski svet koji ne veruje u autorska prava i elementarni poslovni fer-plej- Kinu, drevnu istočnjačku despotiju na koju je uspešno, kao prirodan rezultat istorijskog kontinuiteta, nakalemljen komunizam a na njega, prirodno, kapitalizam nalik onom iz Dikensovih romana. Pa da, kažu desničarski skeptici, za Kineze nije demokratija, nikad je nisu ni imali i vidite kako im dobro ide-natalitet visok, radinost visoka, obrazovanost raste,svetske laboratorije su ih pune, imaju ogromne vojne snage, dobro ta ljudska prava i prekovremeno i političke slobode i smrtne kazn, na tom Istoku ti ode glava zbog “duvanja “ ali to je iluzija, ta demokratija, znate, oni su dobro uigrani mravinjak koji će se pre ili kasnije razliti po Evropi, Americi, svuda! Da li je baš tako? Kina je, skidajući zapadne “brendove” bez raspitivanja o autorskim pravima, pokupila i dobro i loše jer, da su se bolje raspitali sigurno ne bi uzeli ceo zapadnjački “paket”: zagađenost, depresiju, bolesti, srebroljublje, izmišljanje bolesnih uživanja prema kojima Sodoma i Gomora izgledaju kao dečiji vrtić “Mirko i Slavko”. Kina će implodirati, možda nešto docnije od SAD ali, danas, to nije bitno jer, kako se događaji u savremenom svetu smenjuju vrtoglavom brzinom moguće je da Amerika implodira već danas, dok čitate ovaj tekst, a Kina sutra. Šta su zapravo implozije? Država se gasi, njena privreda se gasi, njen sistem se gasi a onda nastaje potpuna anarhija u kojoj oni koji sporije implodiraju uzimaju po parče vaše implodirane zemlje, valjda da bi uzeli pelcer za imploziju i što brže nestali. Država modernog doba teži autodestrukciji, to je surova istina. Korporacije koje se kriju iza imena određenih država su visoko istrenirani mehanizmi za grabljenje novca ali državništvo je kamen o koji udaraju. Razbacane po svetu, dobri delom virtuelne, one nemaju jedinstvenu teritoriju, vlast, vode stalne klanovske ratove, sklapaju varljive saveze. Svašta može spasiti svet ali to sigurno nije plutokratija. Galamu o opasnostima od islamskog sveta od strane “novih krstaša” ne treba shvatati ozbiljno jer su te iste zemlje upućene na Zapad koliko i on na njih te ni ove države neće mimoići implozivni trend. Bolesti, sušne godine, razorni građanski ratovi uništili su najveći deo populacije Afrike a ništa bolja situacija nije ni u Indiji ili Latinskoj Americi. Zapravo, četiri petine sveta diše i živi u ritama, bez odgovarajuće hrane,higijenskih uslova, o obrazovanju i da ne govorimo. Ovo je svet u kojem jedino rasisti, plutokrate, oportunisti i bezosećajni mogu mirno da spavaju. Kad dođe pravo vreme i svetska sirotinja druge boje kože pomre oni mogu da se, recimo, kloniraju i stvore neporočnu i “moralno višu” rasu gospodara. Belu, naravno. Zvuči dovoljno suludo da u tome ima nekih elemenata istine.Kao i u svim teorijama zavere, uostalom. Plutokratija, vlast bogatih ljudi koja se neretko naziva demokratijom, je ono što guši savremeni svet.Plutokratija, to su izmasakrirani seljci u El Salvadoru koji tako plaćaju cenu održavanja kapitalizma,novo kinesko društveno uređenje, deca koja krpe Nike patike u Pakistanu ili Indoneziji za dve žute pare dnevno, javne kuće sa maloletnom decom u Kalkuti, “tehnički viškovi” u Istočnoj Evropi , Berluskoni, Mardok, Karići i, na kraju, taksisti-diplomirani filozofi u Njujorku ali i nekoliko procenata Britanaca koji drže preko osamdeset posto nacionalnog bogatstva. Znam, nije plutokratija jedina, dodajmo u ovaj pakleni koktel još i teroriste, verske fanatike, ekstremiste svih vrsta ali, u poređenju sa plutokratijom, oni izgledaju kao sitne ribe u ovom moru plavom. Neko je rekao da je u Latinskoj Americi pitanje ljudskosti da li si levičar ili nisi. Izgleda da se Latinska Amerika sve više pomera prema severu. Videćemo da li smo ljudi, deklarisali se kao levičari ili ne.Pomislite samo, jedna jednostavna činjenica leži u sledećim stihovima: “neko mora biti zajeban u tom krugu love”. Svi mi smo zajebani, svi sem njih nekoliko, to je sigurno.Radićemo, umrećemo i penziju dočekati nećemo.Hoćete li još neko objašnjenje? Borba protiv plutokratije koja šalje očiglednu poruku “što više voliš novac više voliš sebe a samim tim i mene” je borba za ljubav jer, ako volite novac, pa sebe pa onog ko vam taj novac daje, kad ćete voleti ostale? Pogledajte satnicu-nije vam dozvoljeno tako nešto a posle-radite šta hoćete, pod uslovom da vam to, obamrlom posle posla, televizor kaže. Ne bih ulazio u priče o otuđenju čoveka u savremenom društvu i njegovoj emotivnoj alijenaciji-to živimo iz dana u dan. Vratimo se “borcima” i borcima protiv plutokratije tj. plutokratske globalizacije. “Borci” veruju ( ako u to zaista veruju) da će, delujući “kroz institucije sistema”, skidajući dugove zemljama Trećeg sveta, držeći niz dobrotvornih koncerata, primajući ljude iz ugroženih područja u svoje grupe, praveći world music, podržavajući verbalno borce za mir i građanska prava, od Valense i Mendele pa nadalje, pomoći svetu. Muzičkih inovacija na tom polju će biti, u to ne sumnjam. Ali, realno, skinuti su dugovi samo zbog toga da bi diktatori koji vladaju tim prezaduženim zemljama koje su, uglavnom, povezane sa jedinom Zlom Imperijom (druge “zlice” se još pripremaju) mogli još više da sec zadužuju a novac sa koncerata ide za oružje a ne za lekove a nekad, kao što je to bilo sa Live Aidom 1984.godine, idu i za premeštanje stanovništva, tačnije, egzodus. I, šta je rezultat? Kivni roker koji je, nakon svega, etiopskog tiranina nazvao »pičkom«. Ko ima koristi od njegove zakasnele reakcije? Ne zaboravimo ni plemićke titule koje humanitarna aktivnost donosi ali i tu »dajte nam jebeni novac« klovnijadu koja se ponovila 2005.godine.Zar neko zaista veruje da su moćnici drhtali pred šačicom medijskih zvezda koje u odnosu na njih, zarađuju siću? Zar neko veruje da su ih ubedili u nešto što je suprotno njihovom lešinarskom interesu? Rukovanje sa svetskim liderima umazanim u krvi,istočnim ili zapadnim, svejedno, ne menja ništa. Na kraju krajeva, ko je njih izabrao da predstavljaju i koga? Generaciju, pokret, Treći svet? Naravno, nisu samo tu rokeri i ini, dodajmo tom spisku i političare koji nose džakove sa pirinčem i slikaju se sa umirućom decom, humanitarce pune lepih reči ali praznih dlanova, sve te glasnogovornike pravde, istine, borce protiv predrasuda koji nam mašu sa visokih balkona pod budnim okom telohranitelja i kamera. Ne spominjem im imena, ionako će brzo biti zaboravljeni. Borci protiv globalizacije su, kao konglomerat, »trula koalicija« antiglobalističkih pokreta postali za Evropu, bez uvrede, nešto poput »putujućeg cirkusa«. Dakle, tih pedeset hiljada ljudi u Milanu je istih onih pedeset hiljada iz Praga i istih onih pedeset hiljada iz Berlina, sa manjim modifikacijama. To ne znači da u Evropi postoji samo pedeset hiljada ljudi koji su antiglobalisti ali je istina da postoji jedno jezgro spremno za mitinge dok pasivna većina pristalica antiglobalizma (što je prilično širok pojam i obuhvata razne frakcije, od anarhista do ekstremnih desničara) ostaje kući. Gledaju »Prijatelje«, verovatno, kao što su italijanski levičari, po Moretiju, gledali Happy days sedamdesetih godina prošlog veka. Mnogi »ozbiljni te radni ljudi« smatraju ove demonstrante za lenju bandu koja, kao neka vrsta pacifikovanih Vikinga, prašnjavih, prljavih, loše obučenih, upada u fine gradove Evrope trudeći se da, umesto zlata, ukrade simpatije građana u čemu, naravno, ne uspeva jer divljina teži pljačkanju »civilizacije« ne bi li i sama postala »civilizacija« i krug se tu zatvara. Jedino što su dobili su bila saslušanja u policijskim stanicama i učenje veselih pesmica uz »plavog zeca« od kojih se posebno izdvaja ova, koja ništa ne govori o antiglobalistima ali sve govori o italijanskoj policiji: »Uno, due, tre-que viva Pinoche, quatro,chinque, sei- morte a Hebrei!« Antiglobalizam i antiamerikanizam su od labavog pokreta postali još labaviji modni stil, deo pseudointelektualnog fenseraja koji podseća na mlade komuniste iz bogatih beogradskih porodica 30-ih prošlog veka. Uzaludni pokušaji da se ometaju sastanci »Grupe osam« samo slabe snagu otpora a demonstracije protiv rata izbijaju onda kad su ciljevi agresije ostvareni jer vojska Zle Imperije obično zauzima sve važne tačke u roku od 48 časova od početka »operacija« ili barem uništava neprijateljsko, inače sitno, vazduhoplovstvo i preuzima incijativu. Ne zaboravimo n ito da dobar deo ljudi koji su inače protiv globalizma, načelno, dobiju ospice kad shvate da će biti spakovani u isti koš sa Miloševićem, Huseinom, Kastrom i ostlaim diktatorčićima koji se razlikuju od drugih diktatorčića jedino u tome što nisu proamerički diktatorčići. Gde onda leži nada? U »prolima« naravno, kao što je i Orvel primetio. I, pogodili ste, ne leži u oružanoj revoluciji.Mentalnoj i klasnoj, da. Jedina stvar koja može biti opasna kao oružana revolucija je mišljenje jednog američkog anarhiste po kojem je rad opasan, poziva na eksploataciju, treba ga izbegavati i voditi život koji nas pretvara u sakupljačka plemena. Ne možemo se vratiti nazad, ni među ljude kamenog doba ni među revolucionare sa crvenim zastavama. I današnji antiglobalisti sa svojim “letećim”mitinzima su yesterday's news. Potrebna je jedna, pažljivo planirana, »na duge staze« (iako se čini da nikad nemamo vremena a onda osvanemo u još jednoj Novoj godini što nas uvek iznova impresionira), nenasilna, mudra revolucija, sa osnovomu ličnoj incijativi. Ta revolucija bi, naravno, pomagala , spremajući se za glavnu borbu, ugroženima u svim krajevima sveta-svi koji su za nju pomagali bi , i to ili pojedince, sela, manje gradove ili proverene institucije koje su retke ali još postoje. Ne bi bilo dobrovoljnih koncerata, spotova-samo konkretna pomoć konkretnim ljudima, dobrovoljni prilozi, bez izmotavanja i jadikovki kao što su: »Ako danas dam pare za lek onom gologuzanu iz Bocvane neću imati dovoljno kečapa u mom hamburgeru!«. Pomozite nekom iz svoje zemlje ako ne verujete u pomoć Africi, pomozite sebi! A kako možete pomoći sebi? Plašim se da vam kažem jer, to je tako jednostavno tako da će slabo ko poverovati u to ali evo: gledajte manje televiziju a više čitajte knjige, pogledajte neki stari film, rizikujte, neki u kojem se ne govori engleski, prošetajte, razgledajte svoju ulicu, fasade, bacite više od jednog letimičnog pogleda na ljude koji prolaze pored vas, napišite dva retka, neku glupost, recite da ništa ne valja i obrišite, okrenite telefon starog prijatelja, dozvolite sebi da kažete »ne« na poslu, dozvolite sebi da date otkaz, promenite posao, tražite onaj posao koji je manje pare a više vi, pogledajte ponekad neku političku emisiju (povratite kad se završi), radite na sebi-setite se da hobi ne popunjava vreme već gradi karakter i volite! Neću ulaziti u to kada, koga, koliko dok god ste punoletni i ne radite ništa što bi ugrozilo drugu osobu. Nije bitno, čak, ni gde ćete upoznati tu osobu, da li je u pitanju susret na ulici (romantično i stoga jako retko) ili žurci ( isforsirano) ili, još gore, »četu« (maksimalno isforsirano). »Čet« sam po sebi nije loš ako ga iskoristite kao korisnog posrednika, dakle, ako ste sigurni da ćete, upoznavši tu osobu na netu, moći da je vidite, čujete, omirišete, i, daj Bože, kasnije i dodirnete. Zaobiđite sve priče koje insistiraju na tome da ljubav mora da bude više »eterična« nego zemaljska(srpski: telesna) i da intelekt (srpski:ćar) u ljubavi ide ispred razuma ( moram videti da li je obrazovan-a, bogat-a jer valja brinuti o budućnosti,ja sam sponzoraš-uša i na to sam ponosan-na, bla,bla,bla), »najvažnija osobina žene je da je lepa a muškarca da je bogat« je jedna od najodvratnijih podvodačkih uzrečica. Budite samostalna ličnost-ljubav ne plaća hleb-vi ga plaćate! Ako ste odrasla, samosvojna osoba, niste podignuti da budete parazit, zar ne? Dobro, možda su vas roditelji tako učili ali, kad su roditelji bili u pravu? Jesu li oni srećniji zbog svojih »mudrosti«?Život nas tretira kao majmune u kavezu koji pokušavaju da zgrabe bananu kroz rešetke, učimo na osnovu pokušaja i pogrešaka. Zavrnite život, ukradite bananu! Ne novac-ukradite dragoceno vreme u kojem ćete se, valjda, zaljubiti. Ako se oduprete i postanete ljudsko biće koje voli i radi onda imate snage za snove a »ko ima snage za snove ima snage i za život«. Ono što ostaje je-govoriti o ljudskom, o ljubavi. Uvlačiti ljude u umetnost, u ljubav. Pisati o njoj pesme, priče, snimati filmove, praviti predstave. Tek tada, kad se, prvo u umetnosti, ljubavi, istini, pravdi, veri i radu vrati pravo značenje, biće nade i za društvo.Ne potcenjujte ni mržnju, ne izbegavajte je kao temu baš zbog toga da se ne bi ponovila jer oni koji se zgražavaju nad komadima u kojima su akteri iskasapljeni često glasaju za one koji kasape u njihovo ime. Ovo o čemu pišem je teško zamisliti da će se dogoditi za naših života ali, s druge strane, nije ni nemoguće zamisliti.Setite se zbunjujućih mitinga, organizovanih preko Interneta, 30 ljudi čitaju Džojsovog »Uliksa« ispred biblioteke. Ko ih je pozvao, kako su se okupili, poznaju li se međusobno? Ne znamo. Bili su tu deset minuta, čitali se, zbunili nas, zastrašili, i otišli. Kako bi bilo kad bi se organizovalo nešto masovnije i smislenije? Jednog dana, bi baš preko ozloglašenog Interneta (istorija voli paradokse), bila proglašena revolucija, simultana revolucija koja bi prvo zahvatila sledeće epicentre: Vašington, Moskvu, Peking, Tokio, Rijad, Delhi, Pjongjang, Tel Aviv odakle bi se, dalje, proširila na ceo svet. Revolucija bi uspela samo zato što bi ljudi već bili,u svim tim gradovima i u svim tim zemljama, na višem spoznajnom nivou, bili bi emotivno oslobođeni a za tim oslobođenjem bi sledilo i oslobađanje kreativnosti jer, kad je srce slobodno, mozak ide za njim. Govorim o ljudima koji su svesni šta žele a šta ne žele u životu, o onima koji razlikuju dobro i zlo, o onima koji veruju da nešto mogu da promene, ne zato što su svi rođeni dobri već zbog toga što većina želi da živi, voli, radi i bude srećna. Ni patrijarhat ni matrijarhat-agaparhat! Puca na n’ Tsaoirse (Duh slobode) |
- 16:08 - Komentari (0) - Isprintaj - #
06.08.2006., nedjelja
100 stepeni Celzijusovih
|
Prethodnih dana Sunce je pržilo kao ludo. Kao da smo u pustinji. Temperature između 30 i 40 stepeni C. stvarno nehumani uslovi. A onda na TV-u čujem neku voditeljku glupaču kako nam prosipa mudrosti. Počinje priču o tome kako radnici rade na gradilištu na visokim temperaturama, čak i do 50 stepeni, kako je zbog toga povećan broj povreda, da bi na kraju završila sa : ,,Plata mora da se zaradi!''. O ljudi moji, o nebesa! Kakav kretenizam! Kako to da drugi ne moraju? Kako to da rade u rashlađenim, klimatizovanim kancelarijama? To tako ne može. Ako je društvo normiralo određene veštine i sposobnosti, za njih propisalo privilegije takvo društvo je (skoro) fašističko. Fašisti su istrebljivali ljude sa osobinama koje su smatrali nedostojnim ,,više rase'' (Zar je Hitler bio viša rasa? He-he smešno), a ovi su praktičniji pa ih koriste kao robove. Nepravda koja pogađa takve ljude koji su prinuđeni raditi u ekstremnim uslovima potiče iz nehumanog karaktera naše ,,civilizacije''. Njih i sve one koji su prinuđeni raditi slabo plaćene, dosadne, fizički i psihički iscrpljujuće poslove jer po društvenim merilima nisu imali dovoljno ne znam ni ja čega. Ne može neko da pati na poslu, a neko da uživa. Taj jadnik ne bi imao kancelariju u kojoj će sedeti da je ovaj jadnik koji se prži na suncu nije sagradio. Svaki rad treba podjednako da bude vrednovan jer jedan čovek sam ništa ne može uraditi. Za ovako kratko vreme nakaradnog shvatanja rada, zajednice, civilizacije uradili smo puno toga. Zagadili planetu, zagrejali je, uništili ozonski omotač. Vrti se ovih dana reklama za neki časopis gde se u jednom tekstu pitaju da li će nam uskoro biti dovoljan zaštitni faktor 150. Mislim da neće. Retki su oni koji te kreme koriste, a pitanje je koliko su one i efikasne. Ukoliko jesu ipak je njihovo dejstvo ograničeno na nekih 15-30 minuta. Znači posle pola sata kao da je niste ni nanosili na kožu. A skupe su što je jedan od razloga za slabo korišćenje. Samo oni sa debelom novčarkom mogu je kupiti u dovoljnim količinama. Dok se jedni bogate i zagađuju planetu drugi se bogate od zagađenja. Na zajedničkom su zadatku, zapravo više u simbiozi. Tako nam svi prodaju fore o zdravom životu. Baš mi je to zdrav život kad se nagutate dima, isprže vas UV zraci, pojedete hranu punu pesticida i aditiva. |
- 16:32 - Komentari (0) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Kritički pogled na svet, politiku, društvo... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
