Wanda Car
27.02.2015., petak
Sinhronicitet u vremenskoj točki jednog događaja (2.)
|
Motorist je crne kose. Leži u krevetu u dječjoj sobi jer mu je bliže wc. Kuća mu je mirisna i lijepa, ja živim ko stoka. Prišla sam mu i izgrlila, poljubila sam ga u jedan, pružio mi je i drugi obraz. Poljubac mu je bio sočan i topao. Teško je pomicao vrat zbog ovratnika. Pa dok smo rihtali puse škakljala sam ga sa kosom. Odnjela sam mu kremu i tinkturu gaveza. -Jebi ga- -Jebi ga- -Pokazujem mu slike sa mjesta nesreće. Njegov pas liže mi ruku. -Što ti treba? -Ništa. -Ako ti nešto zatreba nemoj se ustručavati. Para nemam. Ali mogu odraditi stvari po gradu, odvest - dovest nešto ili nešto drugo, ne znam. Znala sam da neće ali ipak sam procjedila: Svi me plaše sa tužbama. -Neću te tužiti. -Možeš ali ne znam kada ćeš se naplatiti. -Neću. Kasnije mi šalje poruku da sam zgodna i da kad ću opet doć. Odlazim u kvartovsku birtiju u dva popodne i naručujem crni tomislav dok mi se i dupla rakija mota po glavi. Pijem brufen jer me od tomislava boli glava ali to je jedina piva koja mi se trenutno pije zbog količine alkohola a da je imaju u bircu. Svi okolo piju kavu. Dolazi frendica i ona pije kavu. Za trenutak osjećam njihove čudne poglede i mislim si ko' vas jebe. Kasnije doma ipak pijem rakiju. Ne osjećam krivnju, ali osjećam odgovornost za taj događaj jer sam ga kreirala. Čujem ptice kako pjevaju, za trenutak se i sunce kroz oblake uspjelo probiti. |
