ja3

srijeda, 28.02.2007.

Slažem se s tobom.Stvarno je glupo kaj ljudi naprave blog i onda ga ne koriste..... (JFHG 07.01.2007. 16:54)

Hahahaha! Gud, point, stvarno gud point.

Toliko dobar da ne znam kaj da napišem na njega uopće. Ali eto, nije baš tako strašno, nije prošlo ni godinu dana od zadnjeg posta, a meni se činilo da je. Zanimljivo koliko se stvari promijenilo u tako malo vremena, a koliko ih je ostalo isto. Iako nikada nisam baš ozbiljno pisao blog, cijelo sam vrijeme čitao, s kraćim pauzama, tuđe blogove. Kako sam radio pauze mogao sam primjetiti da su se promijenili, prorijedili su se postovi (na onima koje sam čitao), neki su nestali, a neki se pojavili. Neki su postali poznati i slavni. A opet su svi ostali nekako isti. I dalje čitam iste blogove, a kada naletim na neke nove ispada da ih čita isti krug ljudi koje i ja čitam. I ti isti ljudi onda recimo objavljuju fotografije na ptičici i opet mi se svidjaju. Mali začarni ljudski krug.

Za sebe sam primjetio da pišem samo kada sam jako depresivan i tužan. Ne mislim sad na blog, da je tako onda bi zančilo da sa bio jako sretan u zadnjih 9 mjeseci. A nisam. Pišem svoj dnevnik. Pišem nevezane tokove misli. Pišem besmisleno fragmentirane postove po forumima. Pišem fotografije na ptičici. Pišem sve to kada sam bezvoljan i tužan i nastojim pobjeći od sebe samoga i svijeta koji me okružuje. A nisam više buntovni tinejdžer kojeg nitko na svijetu ne razumije. Sada sam uplašena odrasla osoba. Pobjegao sam iz svga grada i iz svoje zemlje, ali o tuđem trošku i u tuđi svijet. I opet sam nesretan, a sam sam kriv za to.

Eto, još jedan fragment piskaranja u depresiji, prilog forumima i ptičici. Prilog osobnom besmislu.

- 14:56 - Komentari (0) - Isprintaj - #

utorak, 06.06.2006.

(ne)pisanje

nekada sam znao baš lijepo pisati. znao sam složiti rečenicu tako da meni bude lijepa, a onda se sviđala i drugima. znao sam i o čemu pisati, znao sam maštati i znao sam ispričati ono što mi moja mašta govori. međutim, moj ego se urotio s mojim kukavičlukom i bilo me je strah rekacije drugih na ono što sam napisao pa sam izbrao linija manjeg otpora: jednostavno nisam pisao nego sam uživao u tome što navodno znam pisati. malo bolesno hranjenje ega, lažno hranjenje ega zasnovano na prošlosti, bez hrabrosti da se napravi nešto novo. istovremeno, sve sam manje čitao knjige, pa sam na faksu počeo čitati loše stručne prijevode, često na (lošoj) ekavici i tu se negdje pomalo izgubio moj osjećaj za pisanu riječ.

danas ne znam pisati ili barem nisam sretan s time kako pišem. kada želim izraziti neku misao, pogotovo ako je kompleksnija, to mi ne ide glatko. zna me mučiti i pravopis na mjestima na kojima me nikada prije nije mučio, a najgore je što mi ništa što napišem ne zvuči dobro. već nekoliko godina piskaram za jedne novine o stvarima za koje zapravo nisam kompetentan pa sam upao u zamku engleskih fraza i ponavljanja ustaljenih shema koje automatski padaju na papir, a svaki put sve ispraznije i gluplje zvuče. što je najgore, umjesto da učinim nešto i potrudim se promijeniti nešto u mom pisanju, ja tonem sve dublje i sve mi je teže nešto pametno napisati onda kada bih morao. linija manjeg otpora se pokazala teškom i mučnom

zato mi blog dobro dođe. iako je u neku ruku gubljenje vremena i bijeg od svakodnevnih odgvornosti, s druge mi strane može omogućiti raspisivanje u nekoj poluanonimnosti. skriven iza ekrana mogu pisati i biti anoniman, a opet poznat nekome. izložen, a zaštićen u nekom virtualnom mjehuriću. istovremeno prividno javan i prividno anoniman, a zapravo niti jedno od toga. naravno, osnovni preduvjet je da nastavim pisati, a ne da opet stanem zastrašen reakcijom, besmislom te vlastitom mlitavošću i lijenošću.

- 12:04 - Komentari (0) - Isprintaj - #

subota, 03.06.2006.

ne treba se ljutiti

krenuo sam na lijevu nogu s ovim blogom, grintavo i bockavo. pa onda nakon prvog posta ništa pisanja, jer teško se ufurati u grintanje kad ti se baš ne grinta. tak da neću više grintati. ili barem ne tek grintanja radi. imam ja tu neku čudnu stranu koja voli sve kritizirati i pronalaziti stvari koje znam da će nekoga dirnuti, pecnuti. mislio sam da će biti dobro to tu istresti, al ne ide to baš tak. uglavnom, eto, ne znam zašto sad tu pišem sve ovo što u prvom postu niti nema, niti ne znam jel itko to čitao (osim saddaka, očigledno), al eto mičem neka ograničenja koja sam sam sebi postavio pa da ih ipak ovako (tinejdžerski) izdeklamiram.

a ovo da ima "tajnih" blogova, to nisam znao. nekak mi se činilo da je poanta bloga da bude javan, ali zbilja ne mora biti kad bolje razmislim. zaživjeli blogovi kao neka nova vrst izražavanja, možeš relativno jednostavo kreirati stranicu i tako nešto izraziti, ali ne moraš to objaviti. ili ga možeš obznaniti samo za neki uski ljudi itd. al ne mislim da su zbog toga nešto više "pravi dnevnici" nego ostali blogovi. kad čovjek piše dnevnik uvijek ga piše za nekoga drugoga (nije moja misao). pogledaj malo formu dnevnika: uvijek se nekom obraćaš makar samome sebi (i tada je riječ o nekom novom subjektu, a ne o realnom "ja" koji lupa po tastaturi). zanimljiva stvar ti blogovi uopće, ja sam malo novi u tome i ne shvaćam cijeli taj fenomen baš najbolje i ne znam ni sam jel mi simpatičan ili nije, al snaći ću se valjda.

- 11:47 - Komentari (0) - Isprintaj - #

nedjelja, 28.05.2006.

zašto?

skužio sam da hrpa ljudi otvara blogove zadnje vrijeme, a zapravo nitko ne piše ništa. valjda je kul otvoriti bolg ili samo probati, da se vidi u čemu je fora s tim blogovima. a onda im se ne da, ipak pisati nije jednostavno, pogotovo ako imaš dovoljno soli u glavi da vidiš kako pišeš kretenarije pa se osjećaš glupo zbog toga. a većina osjeća potrebu da izbaci nešto iz sebe, bilo iz nekih terapijskih razloga, bilo jer žele biti malo kreativni.
zanimljivo je to kak se to pretvorilo u dva trenda danas. prvo to s terapeutskim pisanjem. jebote svi nešto pišu i liječe se tako! nije da imam nešto protiv toga da ljudi izbace svoje frustracije na papir/ekran, ali ovo je već kontraproduktivno. na svim jebenim forumima ima tema za otvarnje duše, a i blogovi su puni takvih sranja. opet, nije to loše, ali je prepatetično više. ljudi seruckaju po tastaturi, a zapravo ne liječe svoje probleme neg se samo utapaju u njima. i najčešće nisu iskreni niti prema drugima koji ih čitaju, niti prema sebi. i tu se onda gubi sav terapeutski učinak ispovijedanja. al nek se piše sam, vi dajte, budem i ja. sam se nemojte ljutiti ak budem grublji neg kaj jesam i kažem ono što ne mislim kad fino racionlano sam sebi sve razložim.

drugo, ta brija "ajmo biti malo kreativni". opet jedan jebote! svi moraju biti kreativni! opustite se, dopustite si da vaša kreativnost probuja iz vas, pišite, fotografirajte ili bilo što drugo što, hvala bogu, ne možete podijeliti sa svima nama na interentu. jebena demokratizacija svega pa čak i kreativnosti. a internet nam da da uzmemo svojih 5 minuta slave i svoju kreativnost pokažemo cijelom svijetu. ja-sam-potrebita-osoba-! sindrom, rekao bih. ali jebiga, nismo svi kreativni, mada se možda znamo poigravati s fotošopom, napisati dvije suvisle rečenice i stisnuti okidač na kameri.

još nešto, ZAŠTO ljudi otvore blog jednog imena, a onda mu domenu drugačije nazovu? sad ja zbog takvih debila imam ja3 blog na ja5 (ili4?) domeni.uf

- 13:35 - Komentari (2) - Isprintaj - #