Kako je prerađeno Protoevanđelje

(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Pod pretpostavkom da je Gideonov hagiografski zapis 'Evanđelje Savršenog Života' istinit i da odgovara Istini, komparativnom filološkom analizom njegovog 'Protoevanđelja' i kanoniziranih evanđelja, dosta lako se da utvrditi gde su autori četiri evanđelja koristili 'Evanđelje Dvanaestorice' a gde elemente iz predaje i svoje književničke mašte, kao i, sa nešto manjom dozom očiglednosti, gde su redaktori četiri evanđelska teksta međusobno sebe prepisivali; po zajedničkim greškama to se preciznije da sondirati. Kao najstariji autorski tekst najasnije vidimo Primusa – 'Mateja', a kao najstariju redakciju Sekundusa – 'Marka', koji je koristio dosta verodostojnijih podataka iz predanja. Još znameniti bogoslov Klement Aleksandrijski svedoči o redaktorskim razlikama u evanđelskum tekstu koji danas imamo u 'Mateju', 5:10 i 'Luki', 6:22: »'Blaženi su', – govori On, – prognani radi pravednosti, jer će se oni sinovi Božiji nazvati', – ili, kako su neki skloni da čitaju ovo mesto: 'Blaženi su progonjeni radi pravednosti, jer će oni biti savršeni', a takođe: 'Blaženi su progonjeni radi Mene, jer je njima namenjeno mesto gde neće biti gonjeni'; i još: 'Blaženi ste kad vas ljudi omrznu, kad vas izdvoje, kada razglase vaše ime kao nečastivo, zbog Sina Čovečijeg.« ('Šarenica', IV, prg. 41)
I Klementov savremenik i kritičar hrišćanstva, filosof Kels, u svojoj 'Istinitoj reči', 'Istinskom razumevanju' (Alths logos, 178. g.) prenosi prigovor Judejaca Isusovim učenicima da su svoje izveštaje izmišljali: »/No/ ni lažima niste mogli svoje izmišljotine verodostojno zakriti.« (Contra Celsum, II, 26). I imperator Julijan smatra da su hrišćani činili tendeciozne popravke u Svetom Štivu: ».. 'Pisanije' se doista može shvatiti na dva načina kada kaže: '... Dokle ne dođe ono što mu pripada ...'. /'Postanak', 49:10/ A vi ste to preradili u: '... Dokle ne dođe onaj kome pripada ...'.« ('Protiv Galilejaca', 253 D) Eusebije citira III. knjigu darovitog Plotinovog učenika Porfirija, koji je napisao 15 knjiga protiv hrišćanstva, deo u kome se prevashodno okomljuje na alegorijski pristup tumačenju 'Biblije' negovan kod Origena i aleksandrijske škole: »Žarko nastojeći da sačuvaju nečista kazivanja judejskog Pisanija, oni /= hrišćani/ okrenuše se tumačenju koje se potpuno ne podudara sa sadržajem tih kazivanja. Tu je bilo ne toliko odbrane tih besmislica, koliko samodovoljnog uzdizanja sopstvenih pisanija. Jasne Mojsijeve reči oni su trijumfalno proglasili zagonetnim i kleli se Bogom, uveravajući da su oni, poput izreka iz orakula, puni tajnoga smisla; lišivši se u toj opijenosti zdravoga razuma, oni su uveli svoje tumačenje.« ('Historija Crkve', VI, 19, 4) I zaista, čudno je koliki broj bogoslova novozavetne epohe je se predao tumačenju starozavetnih spisa, ne pitajući se da li su oni uistinu od Mojsija, Prorokâ i Boga, ne pitajući se da li svojim tumačenjima prekrivaju i brane ljudske laži i izmišljotine. Jevrejski historik, svojim navodima, takođe potvrđuje da su Jevreji menjali sadržaje svojih sakralnih pisanija. Tako u 'Judejskom ratu' on iznosi: »... Judejci su posle razaranja Antonije napravili svoj hram četverougaonim, premda je u njihovim svetim knjigama bilo napisano da će Grad i Hram biti osvojeni onda kada hram postane četverouglast.« (VI, 5, 3) Naravno, u sadašnjim sakralnim knjigama judaizma takve naznake ne susrećemo. – Filolog Jeronim ukazuje da 'Druga' i 'Treća Jovanova poslanica' nose ukaze o Hiljadugodišnjem Kraljevstvu Mira na novoj Zemlji, a ti skriptuarni ukazi nisu sačuvani, ne susrećemo ih ni danas ni u davnini; znači da su vrlo brzo po zapisivanju eliminisani od protivnika hilijazma. »Dve poslednje 'Jovanove poslanice' nisu Apostolove, već Presbiterove. Jer u njima se govori da će se dogoditi judejsko ponavljanje hiljadu godina /Hic dicitur mille annorum Judaicam edidisse ´µĹÄ­ÁÉĂą˝/, /mišljenje/ koje sleduju Irinej, i Apolinarije, i neki drugi, koji govore da će posle vaskrsenja telâ Gospod kraljevati sa svetima.« (De viris illustribus, cap. 18) – Redaktor koji je nekada preradio obimna Lukina 'Dela apostolska', u svojoj dosta nakaradnoj redakciji izostavio je čak i opis stradanja Jakova Pravednika, prvog episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu. – Iz originalne 'Knjige Postanka' redaktor izbacuje opise postanka duhovnog Neba i anđelâ, i svoj opis geneze počinje sa stvaranjem Zemlje iz veštastvene pustoši. – Aleksandrijski episkop Aleksandar prebacuje 'otpadnicima' koje su u doktrinalnim raspravama ubeđivali i koji su nekad prihvatali izneseno: »... No oni, poput kameleona, opet se promeniše, i nastojaše Pisanija zadobiti za svoju stranu.« (Sokrat Sholastik, I, 6) Eusebija Kesarejski prenosi reči starijeg spisatelja o redakcijama Pisanija od strane monarhista artemonista: »Pošto nemaju straha, oni su svoje ruke položili na božansko Pisanije govoreći da ga oni ispravljaju. /.../ Koliko je drskosti u tome prestupu verovatno i oni sami shvataju. Ukoliko oni ne veruju da je božansko Pisanije izrečeno od Duha Svetoga, onda su oni nevernici, a ako sebe smatraju mudrijim od Njega, tada su oni obuzeti demonima. Oni se ne mogu odreći od toga prestupa, zato što su njihovi spisi načinjeni njihovim rukama. Na takvim Spisima podučavali su ih njihovi oglasitelji, i oni ne mogu pokazati predložak sa koga su prepisivali.« ('Historija Crkve', V, 28) – Najgora stvar kod falsifikovanih spisa je ta da ih ‘ispravljaju’ oni koji nisu instrument Duha Istine, već se povode samo za svojim ljudskim interesima i predstavama. Ono što je duboko pogrešno, to treba i u potpunosti odbaciti, bez da se ono krpi, i nakaradno zakrpljeno da se onda proglašava ‘svetim’ i ‘božanskim’ delom. Dionisije Korintski (oko 170. g. ne.), čija su pisma pretrpela izmene od nemarljivih prepisivača (‘đavoljih apostola’), iznosi: »Nije čudno što su se postarali falsifikovati i Pisanije Gospodnje, kad su se zauzeli i ne tako važnim.« (Ibid., IV, 23) - Za Markionovog sledbenika Apelesa (osamdesete godine II. stoleća), koji je smatrao da proroštva proishode od Đavola, koga je razotkrivao Tatijanov učenik Rodon, Eusebije tako izveštava: »... Apeles je hiljadama huliteljskih reči izgrdio Mojsijev 'Zakon'; u brojnim knjigama sa velikim usrdnošću hulio je na 'Pisanije', i kako se njemu činilo, izobličio ga i omalovažio.« ('Historija Crkve', V, 13) – Za Gaja Rimskog, koji je živeo u vreme rimskog episkopa Zeferina (199.—217. g. ne.) i sporio se sa montanistom Proklom, Eusebije izveštava da je u svom traktatu »obuzdavao drsku spremnost heretika da sastave novo Pisanije.« (VI, 20, 3)
Ljudi u Crkvi i oko nje, koji su svoje viđenje Boštva i Njegove Reči nadređivali samom Otkrivenju, dali su sebi pravo da, koliko god je to moguće, čine falsifikate i dometanja u svetim Pisanijama. Istinski Isusovi poklonici dakako ništa Božijoj i Hristovoj reči dodali i oduzeli, ali jesu oni mlaki sledbenici i oni kojima je ime Hrist bilo mamac za zavođenje nedovoljno upućenih duša, koji nisu razumeli i nisu prihvatili istinsku pouku.
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' daje kratku i udarnu Isusovu rodoslovnu listu preko Njegovih roditelja: »A Josip beše sin Jakovljev i Eliševin, a Marija beše kći Elije (zvanog Joahim) i Ane, koji behu deca Davidova i Bat-Ševina, od Jude i Sele, od Jakova i Leje, od Isaaka i Rebeke, od Avrahama i Sare, od Seta i Maate, od Adama i Eve, koji behu deca Božija.« (8:9) – U redakciji Primusa Isusova genealogija daje se od patrijarha Avrahama, kroz tri puta četrnaest kolena ('Matej', 1:1-17) – Sekundus genealogiju proteže čak do Adama navodeći 'podrobno' svakog roditelja do Adama, ali umesto preko Davidovog sina Solomona računa rodoslov preko Natana ('Luka', 23-38). Da se jasno primetiti neusaglašenost nosioca ove liste, ponajprije na ranijim Isusovim precima. Kod Sekundusa Ilijin deda nosi ime Heli, a kod Primusa Jakov. Na osnovu 'Protoevanđelja' vidimo da je Heli(je) zapravo bio Marijin otac, a Josipov je bio Jakov. Rodoslovna konfuzija redaktora donela je crkvenim bogoslovima pozamašan problem da to objasne i usaglase (cp.: Eusebije: 'Evanđeljski problemi i rešenja'). Sačuvano je pismo letopisca Julija Afrikana upućeno Aristidu, u kome ovaj obrađuje razlike u rodoslovu Isusovom kod Primusa i Tercijara: »Imena pokolenja u Izraelu navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek. Zato među onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rođeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takođe pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Evanđelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i Natana prepleću se među sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja. Obe povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josipa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo. /.../ Matan, potomak Solomona, rodio je Jakova. Po smrti Matana, Melhije, potomak Natana, rodio je od te žene Heliju; znači, Helija i Jakov behu jednoutrobna braća. Helija je umro bez dece; Jakov je nastavio njegovu porodicu, i rodio je Josipa, koji je bio njegov sin po prirodi i sin Helije, po zakonu. Na taj način, Josip beše sin i jednoga i drugoga.« (2.6) – Sekundus oslonjen na Septuagintu Salina (Sala) predstavlja Arfaksadovim unukom ('Luka', 3:35-36), dok mu je on prema Masoretskom tekstu bio sin ('Postanak', 10:24). (U nekim novozavetnim grčkim kodeksima Salin je izostavljen.) Slična stvar je i sa stavkom 'Luka', 3:27: pominje se Risa kao Zerubabelov sin; no u ovom primeru, ni u Septuaginti ni u MT 'Druge knjige letopisa' ne pominje se nikakav Risa kao Zerubabelov sin (3:19). Osim toga, Zorobabel nije Salatielov sin, već Pedajin: »Pedajini su sinovi bili: Zerubabel i Šimej.« Salatiel, dalje, nije Nerijev sin ('Luka', 3:27), već Jehonijev ('Matej', 1:12; 'Letopisi', I, 3:17)
Pogledajmo kako dogmatičar Jovan Damaskin pokušava da usaglasi suprostavljene i korumpirane rodoslovne liste, gde Tercijar izvodi Isusovo poreklo preko Natana a Primus preko Solomona: »... Levije, koji beše iz roda Davidovog sina Natana, rodio je Melhija i Pantera. Panter je rodio Bar-Pantera /grč.: Barpanthra/, koji je tako nazvan /po očevom imenu/. Taj Bar-Panter rodio je Joahima; Joakim je rodio svetu Bogorodicu. A iz roda Solomona, sina Davinovog, Mattan /Matthan/ je uzeo ženu sa kojom je rodio Jakova. Po Mattanovoj smrti, Melhije iz roda Natanova, sin Levijev i brat Panterov, uzeo je udovu Mattanovu, majku Jakovljevu, i ona mu rodi Helija. I tako su se Jakov i Helije pokazali kao braća po materi: Jakov iz Solomonovog roda, Helije pak iz Natanovog roda. Helije, koji je proizišao iz Natanovog roda umro je bez dece; njegovu ženu uzeo je za sebe Jakov, brat njegov, koji je proizišao iz Solomonovog roda, i podigao je seme bratu svojemu, i rodio je Josipa. I tako, Josip je po prirodi sin Jakovljev, iz roda Solomonovog, a po zakonu – sin Helijev, iz roda Natanovog.« (Expositio fidei, IV, 14; cp.: Panarion, haer. 78, 7)
'Protoevanđelje' nam Donosi Dvanaest Isusove Zapovesti za Novi Izrael po Duhu (46:10-21), koje su u biti fokusirajuće zasnivaju na dve odredbe: »Ne činite drugima ono što ne želite da drugi vama čine«, i: »Činite drugima ono što hoćete da drugi vama čine«. Tih Dvanaest Zapovesti nemarni redaktori 'Protoevanđelja' potpuno odbacuju. Tek kod Sekundusa zadržan je deo uvoda u te Zapovesti: »Čuj, Izraelu, Gospod Bog naš – jedini je Gospod.« (12:29) – »Čuj, o Izraele! Jova, Bog tvoj, Jedan je!« (‘Dvanaestorica’, 46:9) – Redaktori smatraju, da je ‘dovoljno’ to što su iz Praevanđelja preneli i ukazali da sav Zakon ishodi iz Zapovesti da se voli Svevišnji i bližnji (‘Marko’, 12:30-34; ‘Matej’, 22:34-40; ‘Luka’ 10:25-28).
‘Q-evanđelje’ prikazuje svečani Isusov ulazak u Jerusalim, dok je jahao na magaretu (67:7) a razdragano građanstvo je bacalo pred Njim svoje ogrtače i izrezane grančice. Primus u ovo priču uvodi ne samo jedno magare, već i magaricu, usiljeno htevši da prikaže ‘obistinjenje’ jednog starozavetnog proročanstva: »I kada se približaše Jerusalimu i dođoše u Betfagu prema Maslinskoj gori, tada posla Isus dvojicu učenika govoreći im: ‘Idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odvežite i dovedite Mi. I ako vam ko kaže što, recite da su Gospodu potrebni; odmah će ih pustiti’. A ovo se dogodilo da se ispuni što je rekao prorok: ‘Kažite kćeri Sionovoj: evo kralj tvoj dolazi ti krotak i jašući na magarici i na magaretu, mladunčetu tegleće životinje’ /’Zaharija’, 9:9/. Učenici odoše i učiniše kako im je Isus naredio. Dovedoše magaricu i magare, staviše na njih haljine, i sede na njih.« (21:1-7) – Primus-redaktor, plasirajući tvrdnju da je Isus jahao na dve životinje, očigledno nije razumeo leksičko-vezničku strukturu ukaza kod ‘Zaharije’, koji ne govori o dve životinje, već o jednoj: »... Ponizan jaše na magarcu, na magaretu, mladetu magaričinu.« – Primus čak i pogrešno navodi svoje profetske izvore. Tako naprimer, prvosvešteničko kupovanje Krvne njive od srebrnika koje je Juda Iskariotski vratio, tumači kao obistinjenje Jeremijinih najava (27:9-10), dok se u ovoj epozodi potvrđuje ukaz iz ‘Knjige proroka Zaharije’ (11:3), kao što i stoji u ‘Protoevanđelju’ (80:5).
Na onovu onoga šta su prepisivali i šta su dometali izvorno tekstu, mogu se videti osnovne interpolacione tendencije redaktorâ i priređivačâ: da se isključi Bog i ko Majka (time i ravnopravnost Pozitivnog i Negativnog Načela u Bogu), da se pokrije značaj zakonite, vegetarijanske ishrane; da se sakrije značaj marljivog i saosećajnog ophođenja prema životinjskom svetu, našoj maloj braći i sestrama, ... Čak više, redaktori izbegavaju da Boga nazovu Sve-Svetim (Presvetim, Najsvetijim), što ukazuje na robovanje ljudskoj ograničenosti i častoljubivosti. Mnoge interpolacije i falsifikate redaktori nisu učinili u neznanju, već naprotiv hotimično. Oni mestimično pokazuju da su čitalački dosta povezani za evanđelskim pratekstom. Pogledajmo verze 'Matej', 11:11-14.18, u kojima se kaže: »Zaista vam kažem, među rođenima od žena nije se javio veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u Kraljevstvu Nebeskom veći je od njega. Od vremena Jovana Krstitelja do sada Kraljevstvo Nebesko trpi nasilje i siledžije ga grabe. Jer svi Proroci i Zakon prorokovaše do Jovana; i ako hoćete da usvojite, on je Ilija koji treba da dođe. /.../ ... Dođe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kažu? ‘Ima demona’.« – Ukazi koji se u 'Protoevanđelju' nalaze epizodno raštrkani, ovde su tekstualno-pripovedački skoncetrisani. Redaktor, dakle, sve zapamćene ukaze o Jovanu Krstitelju, povezuje narativno i sirovo ih objedinjuje.
Pri oživljavanju kćeri starešine sinagoge, kaže se da je Isus dozvolio samo trojici učenika da Ga prate: »I ne dopusti nikome da Ga prati, osim Petru, i Jakovu, i Jovanu bratu Jakovljevom.« ('Dvanaestorica', 22:7) – Redaktori pod elitističkim predrasudama daju sebi literalnu slobodu da i u prenošenju i redakcijskoj obradi nekih drugih epizoda predstave kako je Isus redovno izdvajao neke svoje apostole. Pa se tako na primer, kaže da je Isus na goru, gde će se potom preobraziti i dati Dvanaest Zapovesti, izveo ne svu Dvanaestoricu, već samo trojicu učenika: Petra i braću Jakova i Jovana ('Matej', 17:1) – U Getsimaniji Isus tobože opet istu trojicu izdvaja: »I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, ...« (26:37)
Anahronost i istumbano prikazivanje događaja je izrazit problem u redigovanim tekstovima. I pre nego što će opisati kako je Isus sakupio i pozvao sve Svoje učenike, Tercijar iznosi: »A kad je došlo vreme da se vaznese na Nebo, odluči da ode u Jerusalim, ...« (9:51) – Na osnovu Sekundusovih prenošenja da se zaključiti da je Isus navodno odmah po Vasksenju uzneo u Nebo: »A Gospod Isus, pošto im ovo izgovori /za trpezom/, bi uzet na Nebo i sede s desne strane Boga.« (16:19) – Završne događaje iz Isusovog življenja na zemlji kopisti i redaktori u svojoj lenjosti i nepromišljenosti uveliko izostavljaju ili pripovedački sabijaju. Primus 'slikajući' Isusovo vaznesenje, koje pogrešno stavlja u Galileju, ne ume da predstavi pravu svrhu Isusovog slanja (uglavnom galilejskih) učenika u Galileju (28:10), po Svom Vaskrsnuću: »A jedanaestorica učenika odoše u Galileju na Goru, kuda im odredi Isus, i kad Ga videše, pokloniše se, a neki posumnjaše.« (28:17). Šta će se desiti sa Isusom na Gori to Primus ne iznosi. On govori o 'učeničkoj sumnji'. Kakvoj sumnji, ne naziremo. A neki su imali sumnju ne u Hrista Vaskrslog, već u Hrista koji se treba i vazneti. Neki vaznosećeg Hrista hoće zadržati hvatanjem za noge ('Dvanaestorica', 95:6), dok Primus taj detalj iskvareno postavlja u nekakvoj epizodi gde Isus žene koje su došle na Grob da Ga potraže šalje Učenicima da jave kako trebaju otići u Galileju, a potom im se opet ukazuje: »A one prišavši uhvatiše noge Njegove, i pokloniše Mu se.« (28:9)
Osvrćući se na epizodu gde Isus hoda po nemirnoj vodi Galilejskog mora (jezera) i dolazi uplašenim učenicima u lađi, grčki neoplatoničar Porfirije (druga polovina II stoleća) u svojoj polemici protiv hrišćanstva (III, 6) ismejava kao fantastičnu evanđeosku epizodu u kojoj učenici od večeri do četvrte straže (3 časa posle ponoći) nisu mogli preploviti polovinu malenog jezera i doći do Betsaide: »A kada nasta veče, lađa beše nasred mora a On sam na zemlji. I videvši ih kako se muče veslajući, jer im beše protivan vetar, oko četvrte noćne straže dođe k njima.« ('Marko', 6:47-48). Uistinu, bez obzira što je bio protivan vetar, Galilejsko jezero je se moglo za dosta kraće vreme lađom savladati. U Gideonovom zapisu nalazimo realniji podatak o vremenu kada Isus dolazi učenicima: »Treće noćne straže dođe k njima hodajući po moru.« (29:11)
Iz evanđelskih tekstova jasno je da Isus svoju Pashu nije obeležio kada su je sadukeji, koji su bili većina u Sanhedrinu, obeležavali. Na Pashu je se nadovezivao sedmodnevni Praznik beskvasnih hlebova. Primus i njegovi redaktori i kopisti već dan u kojem je Hrist jeo svoju beslkrvnu Pashu, hoće prikazati kao prvi praznični dan beskvasnih hlebova: »A prvoga dana beskvasnih hlebova pristupiše učenici Isusu govoreći: 'Gde hoćeš da ti spremimo da jedeš Pashu'?« ('Matej', 26:17) – Sekundus to 'pojašnjava': »A prvoga dana beskvasnih hlebova, kada su klali pashalno jagnje, rekoše Mu Njegovi učenici ...« ('Marko', 14:12; v.: 'Luka', 22:1.7) – Tek sutradan, kada su žitelji Jerusalima i hodočasnici klali za njihovu Pashu jagnjad, Hrist, Božije Jagnje, je žrtvovan na Golgoti. U 'Protoevanđelju' nalazimo jasno da Isus Pashu beskrvno obeležava, i to ne kod nekog 'zagonetnog' domaćina u Jerusalimu, već u Gornjoj Odaji Markove kuće. Učenici kupuju potrepštine za prazničnu večeru: »I videvši da je se približila pashalna noć, posla dvojicu Svojih učenika, da pripreme Gornju odaju gde želeše da obeduje sa Svojom Dvanaestoricom, i da kupe što je trebalo za praznik koji nameravaše potom svetkovati sa njima.« (71:12) – Kod Kvartusa susrećemo proizvoljnu pretpostavku da je izdajnik Juda napustio Večeru zato i da bi obavio prazničnu kupovinu: »Neki mišljahu, pošto je kod Jude bila blagajna, da mu Isus reče: 'Kupi šta nam treba za praznik'.« ('Jovan', 13:29) – Šta je Juda mogao kupiti usred noći, kada o praznik trgovine nisu mogle raditi? Svojim banalnim dometanjima interpolator sam sebe upliće i diskredituje, pokazuje se kao potpuno neautentičan i nepromišljen svedok.
Svi sinoptičari govore o Isusovom Preobraženju na Gori, i svi ispuštaju bitnu narativnu naznaku o Mojsijevom svedočenju za Isusa ('Dvanaestorica', 46:3; cp.: 'Dela', 3:22, 7:37), što ukazuje na nekritičko međusobno preuzimanje redakcija.
Hronološka neslaganja takođe markantno stoje, i njih ne mogu izgladiti nikakvi akrobatski eksegetski zahvati. Po Primusu Isus je razapet u treći čas dana ('Marko', 15:25), dok Kvartus taj termin pomera za još tri sata (kada je u stvari na svet pala čudnovata tama): »A beše dan uoči Pashe, oko šestoga časa.« ('Jovan', 19:14). Moguće je da je Kvartus u tako kasnom postavljanju Raspeća bio pod presijom brojnih dramatičnih epizoda koje su se prethodno odvijale, i smatrao je da od jutra do termina raspinjanja treba navesti veću vremensku komociju kako bi bilo uverljivije da je se sve to, što je prethodno naveo, dogodilo uistinu sa Isusom. No kada se zna da je Isusovo hapšenje i suđenje počelo još u toku same noći, ništa nije čudno što su se svi istražno-sudski postupci mogli odviti do 9 h, odnosno do trećeg časa dana.
Po Sekundusu Isus Dvanaestorici, šaljući ih u Izrael da propovedaju reč o dolazećem Kraljevstvu Mira, dozvoljava da sa sobom ponesu i štapove ('Marko', 6:8); kod Primusa nošenje štapa je 'zabranjeno' ('Matej', 10:10).
Zapažamo da kod Tercijara Isus na poslednjoj večeri razdeljuje najpre vino pa potom hleb ('Luka', 22:17), dok kod Primusa stoji obrnuti red blagosiljanja svetih prinosa ('Matej', 26:26-27), što i apostol Pavle, na osnovu predanja, potvrđuje ('Korinćanima', I, 11:23-27).
Kod Primusa pri Isusovom vaskrsnuću pojavljuje se samo jedan anđeo ('Matej', 28:2); kod Tercijara ('Luka', 24:4) i Kvartusa ('Jovan', 20:12) u grobnici vaskrslog Isusa pojavljuju se dva svetlonosna anđela, što ukazu daje snagu svedočanstva.
U svojoj Besedi na Gori blaženstva Isus naglašava značaj Zakona, i kaže da od njega neće nestati ni jedna tačka a da se ne ispuni od onih koji će ući u Nebo ('Matej', 5:18). 'Protoevanđelje' u Gideonovom zapisu ukazuje da je Isus izučavao istinski Zakon koji je Mojsije zapisao (6:14). S druge strane Kvartus predstavlja Isusa kao nekog ko nije izučavao Sveti Zakon a poznaje ga: »Kako Ovaj zna Pisanija – kad nije izučio?« (7:15) Da li preko spisa ili preko unutarnje reči, Isus čovek je dakako upoznao i izučio i ispunio Očev Zakon. I ne samo to, no i celokupnu proročku reč. Da nije tako, ne bi se ni u sinagogi Nazareta snaći da nađe i pročita odeljak iz 'Isaije' kojim je hteo ilustrovati Svoje poslaničko osvedočenje ('Luka', 4:16-20).
Najvažniju Hristovu besedu – Besedu na Gori blaženstva, Primus dosta kompletno daje, Tercijar restriktivno, Sekundus raštrkano preuzima tek nešto neznatno, koristeći i Primusove konjekture ('Marko', 9:43-50).
Imamo i primere da redaktori iz Protoevanđelja narativno povezuju sekvence koje nisu prirodno hronografski povezane, samo ako je u njima propovedanje fokusirano oko istih termina: »Bdite dakle, jer ne znate u koji dan će doći Gospod vaš. – A ovo znajte: kada bi domaćin znao u koju noćnu stražu će lopov doći, bdio bi ...« ('Matej', 24:42-43)
Primus, prenoseći Hristove reči o kažnjavanju bezakonika, navodi i besmislene vidove ispaštanja. Ispravno citira Isusov ukaz da će među bačenima u krajnju tamu »biti plač i škrgut zuba« (8:12), ali iznosi da će to biti i među onima bačenim u ognjeni pakao (13:41-42). Škrgut zuba imamo u hladnoći, ne u vrelini. Naravno, grehovima svezani bezakonici u bolnom eonskom ispaštanju imaće i ledene Noći i pakleno vrele Dane, ...
Pred Isusovo hvatanje nalazimo Učenike koje je pospanost obuzela; redakcija govori o tri izdvojena uspavana učenika ('Matej', 26:37); Tercijar pak nalazi za shodno da i pri Preobraženju trojicu učenika proglasi 'uspavanima' (9:32).
U priči o talantima Primus navodi tri sluge, dok Tercijar uključuje čak deset njih (19:13), da bi ih na kraju, pri polaganju računa pred uglednikom, opet sveo na tri (19:20).
Iskasapljeno preuzimanje izveštaja iz Protoevanđelja, često unosi u narativno-pripovedački ton napravljenih redakcija veliku zbrku. Tercijar tako pripoveda: »I gle, dvojica od njih su išli u selo koje se zove Emaus, ...« (24:13). Na koji skupinu ljudi se ovde ukazuje, iz izlaganja pre ovog retka ne može se nazreti precizno i valjano. Iz Gideonovog zapisa vidi se na koga se tačno misli: na učenike kojima su se obratile žene i izvestile ih o Hristovom Podizanju (84:14).
Kanonizirana evanđelja pokazuju veliku redaktorsko-kopističku lenjost. Dok Tercijar epizodu sa Isusovim javljanjem dvojici učenika na putu za Emaus dosta podrobno izlaže i prenosi (24:13-35), dotle Sekundus ta dešavanja opisno komprimira u vrlo kratke naznake (16:12-13)
Po Sekundusu navodno i sam Hrist iznosi i naglašava da nezna dan Svoga Dolaska u Slavi: »A o onom danu ili času niko ne zna, ni anđeli na Nebu, ni Sin, nego samo Otac.« (13:32). Da li je to Sin Božiji možda manji i od anđela kad nezna čas Svoga Dolaska čije znake opisuje? Pogledamo li isti ukaz kod Primusa vidimo da je on bolje, ubedljivije postavljen i prenesen (24:36) i ne negira Hristovu sveznajuću Božanstvenost i Umnost. – Takođe, i u okviru iste redakcije daju se i pripisuju se Isusu uzajamno suprostavljeni ukazi (cp.: 'Jovan', 5:31 – 8:14).
Nemarljivi prepisi (kodeksi i brojni manuskripti) ranih evanđelskih redakcija unose dodatnu faktografsku smutnju u njima. Pa tako se prave previdi oko naziva imena i naseobina; negde je Simon Petar Jonin sin, drugde Jovanov; jedan od Isusove braće je negde Josija, drugde Josip. Negde Jovan najpre krštava kod Betabare, drugde kod Betanije, a negde i kod nepostojoće Betarabe. Ukoliko bi Gideonov zapis bio tačan, to bi nas navelo na zaključak da je od svih evanđelskih redakcija i prepisa najpouzdaniji grčko-latinski Codex D (Cantabrigiensis) – Codex Bezae, koji je pohranjen u Univerzitetskoj Biblioteci Kembridža (Cambridge), i koji potiče iz linije zapadne, rimsko-afričke recenzije novozavetnog teksta. Tekst ove rezenzije, ovog teksta (nazvanog delta tekst) susrećemo u delima Klementa Aleksandrijskog, Justina Filosofa, Irineja, Kiprijana, Tertulijana, Markiona i Tatijana
Ništa nije čudno što je Hristovo Evanđelje izmenjeno, jer je to isto učinjeno i sa starozavetnim zakonodavnim i profetskim pisanijama. Još se Kels pitao kako je Bog kroz Mojsija 'tražio' ubijanje čak i žena i dece izraelskih neprijatelja, a kroz Isusa da se ljube i blagosiljaju neprijatelji i gonitelji: »Ko je lagao: Mojsije ili Isus? Ili je Otac, poslavši Poslednjega, zaboravio što je propisao Mojsiju? Ili, osudivši Svoje vlastite zakone, On je se predomislio i poslao je vesnika da /propoveda/ suprostavljene /zapovesti/?« (Origen: 'Protiv Kelsa', VII, 18) Strašno i čudesno je što su u falsifikovanju Evanđelja učestvovali i oni koji su stajali pod Hristovo Ime, i koji su znali zapovest da se objavi iz Istine i crpenju iz Istine ništa ljudsko ne sme dometati niti oduzimati. Hrist-Božija reč je često menjana i falsifikovana ne samo iz doktrinalno-teoloških razloga i pobuda, već i zbog nepažljivog prepisivanja. Često je se na očigledno pogrešan prepis nadovezivao i pogrešan pokušaj novog prepisivača da nekako 'ispravi' grešku svoga prethodnika. – Koliko su crkveni pisci proizvoljno i nepažljivo prepisivali sakralne spise najbolje se vidi po njihovom tretmanu apokrifnog i deuterokanskog štiva, koje su koristili kao korisno za pouku. – Buntovni Kels s pravom prigovara i zapaža da je evanđelski tekst redakcijski doterivan i menjan 3-4, pa i više puta (II, 27). Zaneseni crkveni mislioci ni delom opravdane kritike Kelsa i Porfirija, u svome poklonstvu biblijskom slovu, nisu mogli da shvate i prihvate, da preispitaju svoja verovanja.
Treba znati da istinsko i izvorno Evanđelje nije bilo produkt samo apostolsko-učeničkog svedočenja, već ono predstavlja i objavu Duha; na to ukazuju na primer sekvence gde Apostoli opisuju i ono što nisu videli: na primer Isusovo moljenje u osami pre hapšenja, koje je pratilo slivanje krvavih znojnih kapi ('Luka', 22:44).
Naravno, pored Protoevanđelja i njegove prve redakcije u kasnijim stolećima trpele su dometanja i interpolacije. Na primer, sadašnji završetak 'Evanđelja po Marku' (16:19-20) nije sadržan u Codex Vaticanus i Codex Sinaiticus, koji potiču iz IV stoleća. Dakle tekst posle 'Marko', 16:18 je kasniji dodatak.
Studija redakcionih zahvata nam dosta dobro pokazuju i ukazuje da je takozvano aramejsko 'Evanđelje po Mateju' (nastalo kao izvod iz 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'), najstariji sinoptički i uopšte evanđelski tekst. Još je Amonije (AmmMnios) iz Aleksandrije (III stoleće) sastavio svoju 'harmoniju' četiti evanđelska teksta, gde je kao referentnu i komparativnu osnovu uzeo Primusov sastav. Inspirisan ovim Amonijevim pristupom, u svome dodatku na 'Pismo episkopu Karpijanu' Eusebije Kesarejski sastavlja 'Deset pravila' (Kanónes déka), u kojima pokušava da kroz četiri stupca prevashodno ukaže na sve tekstualne kombinacije kojima se beleže istovetne ili slične naracije u četiri kanonska Evanđelja.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se