Kako je prerađeno Protoevanđelje

(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Pod pretpostavkom da je Gideonov hagiografski zapis 'Evanđelje Savršenog Života' istinit i da odgovara Istini, komparativnom filološkom analizom njegovog 'Protoevanđelja' i kanoniziranih evanđelja, dosta lako se da utvrditi gde su autori četiri evanđelja koristili 'Evanđelje Dvanaestorice' a gde elemente iz predaje i svoje književničke mašte, kao i, sa nešto manjom dozom očiglednosti, gde su redaktori četiri evanđelska teksta međusobno sebe prepisivali; po zajedničkim greškama to se preciznije da sondirati. Kao najstariji autorski tekst najasnije vidimo Primusa – 'Mateja', a kao najstariju redakciju Sekundusa – 'Marka', koji je koristio dosta verodostojnijih podataka iz predanja. Još znameniti bogoslov Klement Aleksandrijski svedoči o redaktorskim razlikama u evanđelskum tekstu koji danas imamo u 'Mateju', 5:10 i 'Luki', 6:22: »'Blaženi su', – govori On, – prognani radi pravednosti, jer će se oni sinovi Božiji nazvati', – ili, kako su neki skloni da čitaju ovo mesto: 'Blaženi su progonjeni radi pravednosti, jer će oni biti savršeni', a takođe: 'Blaženi su progonjeni radi Mene, jer je njima namenjeno mesto gde neće biti gonjeni'; i još: 'Blaženi ste kad vas ljudi omrznu, kad vas izdvoje, kada razglase vaše ime kao nečastivo, zbog Sina Čovečijeg.« ('Šarenica', IV, prg. 41)
I Klementov savremenik i kritičar hrišćanstva, filosof Kels, u svojoj 'Istinitoj reči', 'Istinskom razumevanju' (Alths logos, 178. g.) prenosi prigovor Judejaca Isusovim učenicima da su svoje izveštaje izmišljali: »/No/ ni lažima niste mogli svoje izmišljotine verodostojno zakriti.« (Contra Celsum, II, 26). I imperator Julijan smatra da su hrišćani činili tendeciozne popravke u Svetom Štivu: ».. 'Pisanije' se doista može shvatiti na dva načina kada kaže: '... Dokle ne dođe ono što mu pripada ...'. /'Postanak', 49:10/ A vi ste to preradili u: '... Dokle ne dođe onaj kome pripada ...'.« ('Protiv Galilejaca', 253 D) Eusebije citira III. knjigu darovitog Plotinovog učenika Porfirija, koji je napisao 15 knjiga protiv hrišćanstva, deo u kome se prevashodno okomljuje na alegorijski pristup tumačenju 'Biblije' negovan kod Origena i aleksandrijske škole: »Žarko nastojeći da sačuvaju nečista kazivanja judejskog Pisanija, oni /= hrišćani/ okrenuše se tumačenju koje se potpuno ne podudara sa sadržajem tih kazivanja. Tu je bilo ne toliko odbrane tih besmislica, koliko samodovoljnog uzdizanja sopstvenih pisanija. Jasne Mojsijeve reči oni su trijumfalno proglasili zagonetnim i kleli se Bogom, uveravajući da su oni, poput izreka iz orakula, puni tajnoga smisla; lišivši se u toj opijenosti zdravoga razuma, oni su uveli svoje tumačenje.« ('Historija Crkve', VI, 19, 4) I zaista, čudno je koliki broj bogoslova novozavetne epohe je se predao tumačenju starozavetnih spisa, ne pitajući se da li su oni uistinu od Mojsija, Prorokâ i Boga, ne pitajući se da li svojim tumačenjima prekrivaju i brane ljudske laži i izmišljotine. Jevrejski historik, svojim navodima, takođe potvrđuje da su Jevreji menjali sadržaje svojih sakralnih pisanija. Tako u 'Judejskom ratu' on iznosi: »... Judejci su posle razaranja Antonije napravili svoj hram četverougaonim, premda je u njihovim svetim knjigama bilo napisano da će Grad i Hram biti osvojeni onda kada hram postane četverouglast.« (VI, 5, 3) Naravno, u sadašnjim sakralnim knjigama judaizma takve naznake ne susrećemo. – Filolog Jeronim ukazuje da 'Druga' i 'Treća Jovanova poslanica' nose ukaze o Hiljadugodišnjem Kraljevstvu Mira na novoj Zemlji, a ti skriptuarni ukazi nisu sačuvani, ne susrećemo ih ni danas ni u davnini; znači da su vrlo brzo po zapisivanju eliminisani od protivnika hilijazma. »Dve poslednje 'Jovanove poslanice' nisu Apostolove, već Presbiterove. Jer u njima se govori da će se dogoditi judejsko ponavljanje hiljadu godina /Hic dicitur mille annorum Judaicam edidisse ´µĹÄ­ÁÉĂą˝/, /mišljenje/ koje sleduju Irinej, i Apolinarije, i neki drugi, koji govore da će posle vaskrsenja telâ Gospod kraljevati sa svetima.« (De viris illustribus, cap. 18) – Redaktor koji je nekada preradio obimna Lukina 'Dela apostolska', u svojoj dosta nakaradnoj redakciji izostavio je čak i opis stradanja Jakova Pravednika, prvog episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu. – Iz originalne 'Knjige Postanka' redaktor izbacuje opise postanka duhovnog Neba i anđelâ, i svoj opis geneze počinje sa stvaranjem Zemlje iz veštastvene pustoši. – Aleksandrijski episkop Aleksandar prebacuje 'otpadnicima' koje su u doktrinalnim raspravama ubeđivali i koji su nekad prihvatali izneseno: »... No oni, poput kameleona, opet se promeniše, i nastojaše Pisanija zadobiti za svoju stranu.« (Sokrat Sholastik, I, 6) Eusebija Kesarejski prenosi reči starijeg spisatelja o redakcijama Pisanija od strane monarhista artemonista: »Pošto nemaju straha, oni su svoje ruke položili na božansko Pisanije govoreći da ga oni ispravljaju. /.../ Koliko je drskosti u tome prestupu verovatno i oni sami shvataju. Ukoliko oni ne veruju da je božansko Pisanije izrečeno od Duha Svetoga, onda su oni nevernici, a ako sebe smatraju mudrijim od Njega, tada su oni obuzeti demonima. Oni se ne mogu odreći od toga prestupa, zato što su njihovi spisi načinjeni njihovim rukama. Na takvim Spisima podučavali su ih njihovi oglasitelji, i oni ne mogu pokazati predložak sa koga su prepisivali.« ('Historija Crkve', V, 28) – Najgora stvar kod falsifikovanih spisa je ta da ih ‘ispravljaju’ oni koji nisu instrument Duha Istine, već se povode samo za svojim ljudskim interesima i predstavama. Ono što je duboko pogrešno, to treba i u potpunosti odbaciti, bez da se ono krpi, i nakaradno zakrpljeno da se onda proglašava ‘svetim’ i ‘božanskim’ delom. Dionisije Korintski (oko 170. g. ne.), čija su pisma pretrpela izmene od nemarljivih prepisivača (‘đavoljih apostola’), iznosi: »Nije čudno što su se postarali falsifikovati i Pisanije Gospodnje, kad su se zauzeli i ne tako važnim.« (Ibid., IV, 23) - Za Markionovog sledbenika Apelesa (osamdesete godine II. stoleća), koji je smatrao da proroštva proishode od Đavola, koga je razotkrivao Tatijanov učenik Rodon, Eusebije tako izveštava: »... Apeles je hiljadama huliteljskih reči izgrdio Mojsijev 'Zakon'; u brojnim knjigama sa velikim usrdnošću hulio je na 'Pisanije', i kako se njemu činilo, izobličio ga i omalovažio.« ('Historija Crkve', V, 13) – Za Gaja Rimskog, koji je živeo u vreme rimskog episkopa Zeferina (199.—217. g. ne.) i sporio se sa montanistom Proklom, Eusebije izveštava da je u svom traktatu »obuzdavao drsku spremnost heretika da sastave novo Pisanije.« (VI, 20, 3)
Ljudi u Crkvi i oko nje, koji su svoje viđenje Boštva i Njegove Reči nadređivali samom Otkrivenju, dali su sebi pravo da, koliko god je to moguće, čine falsifikate i dometanja u svetim Pisanijama. Istinski Isusovi poklonici dakako ništa Božijoj i Hristovoj reči dodali i oduzeli, ali jesu oni mlaki sledbenici i oni kojima je ime Hrist bilo mamac za zavođenje nedovoljno upućenih duša, koji nisu razumeli i nisu prihvatili istinsku pouku.
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' daje kratku i udarnu Isusovu rodoslovnu listu preko Njegovih roditelja: »A Josip beše sin Jakovljev i Eliševin, a Marija beše kći Elije (zvanog Joahim) i Ane, koji behu deca Davidova i Bat-Ševina, od Jude i Sele, od Jakova i Leje, od Isaaka i Rebeke, od Avrahama i Sare, od Seta i Maate, od Adama i Eve, koji behu deca Božija.« (8:9) – U redakciji Primusa Isusova genealogija daje se od patrijarha Avrahama, kroz tri puta četrnaest kolena ('Matej', 1:1-17) – Sekundus genealogiju proteže čak do Adama navodeći 'podrobno' svakog roditelja do Adama, ali umesto preko Davidovog sina Solomona računa rodoslov preko Natana ('Luka', 23-38). Da se jasno primetiti neusaglašenost nosioca ove liste, ponajprije na ranijim Isusovim precima. Kod Sekundusa Ilijin deda nosi ime Heli, a kod Primusa Jakov. Na osnovu 'Protoevanđelja' vidimo da je Heli(je) zapravo bio Marijin otac, a Josipov je bio Jakov. Rodoslovna konfuzija redaktora donela je crkvenim bogoslovima pozamašan problem da to objasne i usaglase (cp.: Eusebije: 'Evanđeljski problemi i rešenja'). Sačuvano je pismo letopisca Julija Afrikana upućeno Aristidu, u kome ovaj obrađuje razlike u rodoslovu Isusovom kod Primusa i Tercijara: »Imena pokolenja u Izraelu navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek. Zato među onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rođeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takođe pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Evanđelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i Natana prepleću se među sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja. Obe povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josipa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo. /.../ Matan, potomak Solomona, rodio je Jakova. Po smrti Matana, Melhije, potomak Natana, rodio je od te žene Heliju; znači, Helija i Jakov behu jednoutrobna braća. Helija je umro bez dece; Jakov je nastavio njegovu porodicu, i rodio je Josipa, koji je bio njegov sin po prirodi i sin Helije, po zakonu. Na taj način, Josip beše sin i jednoga i drugoga.« (2.6) – Sekundus oslonjen na Septuagintu Salina (Sala) predstavlja Arfaksadovim unukom ('Luka', 3:35-36), dok mu je on prema Masoretskom tekstu bio sin ('Postanak', 10:24). (U nekim novozavetnim grčkim kodeksima Salin je izostavljen.) Slična stvar je i sa stavkom 'Luka', 3:27: pominje se Risa kao Zerubabelov sin; no u ovom primeru, ni u Septuaginti ni u MT 'Druge knjige letopisa' ne pominje se nikakav Risa kao Zerubabelov sin (3:19). Osim toga, Zorobabel nije Salatielov sin, već Pedajin: »Pedajini su sinovi bili: Zerubabel i Šimej.« Salatiel, dalje, nije Nerijev sin ('Luka', 3:27), već Jehonijev ('Matej', 1:12; 'Letopisi', I, 3:17)
Pogledajmo kako dogmatičar Jovan Damaskin pokušava da usaglasi suprostavljene i korumpirane rodoslovne liste, gde Tercijar izvodi Isusovo poreklo preko Natana a Primus preko Solomona: »... Levije, koji beše iz roda Davidovog sina Natana, rodio je Melhija i Pantera. Panter je rodio Bar-Pantera /grč.: Barpanthra/, koji je tako nazvan /po očevom imenu/. Taj Bar-Panter rodio je Joahima; Joakim je rodio svetu Bogorodicu. A iz roda Solomona, sina Davinovog, Mattan /Matthan/ je uzeo ženu sa kojom je rodio Jakova. Po Mattanovoj smrti, Melhije iz roda Natanova, sin Levijev i brat Panterov, uzeo je udovu Mattanovu, majku Jakovljevu, i ona mu rodi Helija. I tako su se Jakov i Helije pokazali kao braća po materi: Jakov iz Solomonovog roda, Helije pak iz Natanovog roda. Helije, koji je proizišao iz Natanovog roda umro je bez dece; njegovu ženu uzeo je za sebe Jakov, brat njegov, koji je proizišao iz Solomonovog roda, i podigao je seme bratu svojemu, i rodio je Josipa. I tako, Josip je po prirodi sin Jakovljev, iz roda Solomonovog, a po zakonu – sin Helijev, iz roda Natanovog.« (Expositio fidei, IV, 14; cp.: Panarion, haer. 78, 7)
'Protoevanđelje' nam Donosi Dvanaest Isusove Zapovesti za Novi Izrael po Duhu (46:10-21), koje su u biti fokusirajuće zasnivaju na dve odredbe: »Ne činite drugima ono što ne želite da drugi vama čine«, i: »Činite drugima ono što hoćete da drugi vama čine«. Tih Dvanaest Zapovesti nemarni redaktori 'Protoevanđelja' potpuno odbacuju. Tek kod Sekundusa zadržan je deo uvoda u te Zapovesti: »Čuj, Izraelu, Gospod Bog naš – jedini je Gospod.« (12:29) – »Čuj, o Izraele! Jova, Bog tvoj, Jedan je!« (‘Dvanaestorica’, 46:9) – Redaktori smatraju, da je ‘dovoljno’ to što su iz Praevanđelja preneli i ukazali da sav Zakon ishodi iz Zapovesti da se voli Svevišnji i bližnji (‘Marko’, 12:30-34; ‘Matej’, 22:34-40; ‘Luka’ 10:25-28).
‘Q-evanđelje’ prikazuje svečani Isusov ulazak u Jerusalim, dok je jahao na magaretu (67:7) a razdragano građanstvo je bacalo pred Njim svoje ogrtače i izrezane grančice. Primus u ovo priču uvodi ne samo jedno magare, već i magaricu, usiljeno htevši da prikaže ‘obistinjenje’ jednog starozavetnog proročanstva: »I kada se približaše Jerusalimu i dođoše u Betfagu prema Maslinskoj gori, tada posla Isus dvojicu učenika govoreći im: ‘Idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odvežite i dovedite Mi. I ako vam ko kaže što, recite da su Gospodu potrebni; odmah će ih pustiti’. A ovo se dogodilo da se ispuni što je rekao prorok: ‘Kažite kćeri Sionovoj: evo kralj tvoj dolazi ti krotak i jašući na magarici i na magaretu, mladunčetu tegleće životinje’ /’Zaharija’, 9:9/. Učenici odoše i učiniše kako im je Isus naredio. Dovedoše magaricu i magare, staviše na njih haljine, i sede na njih.« (21:1-7) – Primus-redaktor, plasirajući tvrdnju da je Isus jahao na dve životinje, očigledno nije razumeo leksičko-vezničku strukturu ukaza kod ‘Zaharije’, koji ne govori o dve životinje, već o jednoj: »... Ponizan jaše na magarcu, na magaretu, mladetu magaričinu.« – Primus čak i pogrešno navodi svoje profetske izvore. Tako naprimer, prvosvešteničko kupovanje Krvne njive od srebrnika koje je Juda Iskariotski vratio, tumači kao obistinjenje Jeremijinih najava (27:9-10), dok se u ovoj epozodi potvrđuje ukaz iz ‘Knjige proroka Zaharije’ (11:3), kao što i stoji u ‘Protoevanđelju’ (80:5).
Na onovu onoga šta su prepisivali i šta su dometali izvorno tekstu, mogu se videti osnovne interpolacione tendencije redaktorâ i priređivačâ: da se isključi Bog i ko Majka (time i ravnopravnost Pozitivnog i Negativnog Načela u Bogu), da se pokrije značaj zakonite, vegetarijanske ishrane; da se sakrije značaj marljivog i saosećajnog ophođenja prema životinjskom svetu, našoj maloj braći i sestrama, ... Čak više, redaktori izbegavaju da Boga nazovu Sve-Svetim (Presvetim, Najsvetijim), što ukazuje na robovanje ljudskoj ograničenosti i častoljubivosti. Mnoge interpolacije i falsifikate redaktori nisu učinili u neznanju, već naprotiv hotimično. Oni mestimično pokazuju da su čitalački dosta povezani za evanđelskim pratekstom. Pogledajmo verze 'Matej', 11:11-14.18, u kojima se kaže: »Zaista vam kažem, među rođenima od žena nije se javio veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u Kraljevstvu Nebeskom veći je od njega. Od vremena Jovana Krstitelja do sada Kraljevstvo Nebesko trpi nasilje i siledžije ga grabe. Jer svi Proroci i Zakon prorokovaše do Jovana; i ako hoćete da usvojite, on je Ilija koji treba da dođe. /.../ ... Dođe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kažu? ‘Ima demona’.« – Ukazi koji se u 'Protoevanđelju' nalaze epizodno raštrkani, ovde su tekstualno-pripovedački skoncetrisani. Redaktor, dakle, sve zapamćene ukaze o Jovanu Krstitelju, povezuje narativno i sirovo ih objedinjuje.
Pri oživljavanju kćeri starešine sinagoge, kaže se da je Isus dozvolio samo trojici učenika da Ga prate: »I ne dopusti nikome da Ga prati, osim Petru, i Jakovu, i Jovanu bratu Jakovljevom.« ('Dvanaestorica', 22:7) – Redaktori pod elitističkim predrasudama daju sebi literalnu slobodu da i u prenošenju i redakcijskoj obradi nekih drugih epizoda predstave kako je Isus redovno izdvajao neke svoje apostole. Pa se tako na primer, kaže da je Isus na goru, gde će se potom preobraziti i dati Dvanaest Zapovesti, izveo ne svu Dvanaestoricu, već samo trojicu učenika: Petra i braću Jakova i Jovana ('Matej', 17:1) – U Getsimaniji Isus tobože opet istu trojicu izdvaja: »I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, ...« (26:37)
Anahronost i istumbano prikazivanje događaja je izrazit problem u redigovanim tekstovima. I pre nego što će opisati kako je Isus sakupio i pozvao sve Svoje učenike, Tercijar iznosi: »A kad je došlo vreme da se vaznese na Nebo, odluči da ode u Jerusalim, ...« (9:51) – Na osnovu Sekundusovih prenošenja da se zaključiti da je Isus navodno odmah po Vasksenju uzneo u Nebo: »A Gospod Isus, pošto im ovo izgovori /za trpezom/, bi uzet na Nebo i sede s desne strane Boga.« (16:19) – Završne događaje iz Isusovog življenja na zemlji kopisti i redaktori u svojoj lenjosti i nepromišljenosti uveliko izostavljaju ili pripovedački sabijaju. Primus 'slikajući' Isusovo vaznesenje, koje pogrešno stavlja u Galileju, ne ume da predstavi pravu svrhu Isusovog slanja (uglavnom galilejskih) učenika u Galileju (28:10), po Svom Vaskrsnuću: »A jedanaestorica učenika odoše u Galileju na Goru, kuda im odredi Isus, i kad Ga videše, pokloniše se, a neki posumnjaše.« (28:17). Šta će se desiti sa Isusom na Gori to Primus ne iznosi. On govori o 'učeničkoj sumnji'. Kakvoj sumnji, ne naziremo. A neki su imali sumnju ne u Hrista Vaskrslog, već u Hrista koji se treba i vazneti. Neki vaznosećeg Hrista hoće zadržati hvatanjem za noge ('Dvanaestorica', 95:6), dok Primus taj detalj iskvareno postavlja u nekakvoj epizodi gde Isus žene koje su došle na Grob da Ga potraže šalje Učenicima da jave kako trebaju otići u Galileju, a potom im se opet ukazuje: »A one prišavši uhvatiše noge Njegove, i pokloniše Mu se.« (28:9)
Osvrćući se na epizodu gde Isus hoda po nemirnoj vodi Galilejskog mora (jezera) i dolazi uplašenim učenicima u lađi, grčki neoplatoničar Porfirije (druga polovina II stoleća) u svojoj polemici protiv hrišćanstva (III, 6) ismejava kao fantastičnu evanđeosku epizodu u kojoj učenici od večeri do četvrte straže (3 časa posle ponoći) nisu mogli preploviti polovinu malenog jezera i doći do Betsaide: »A kada nasta veče, lađa beše nasred mora a On sam na zemlji. I videvši ih kako se muče veslajući, jer im beše protivan vetar, oko četvrte noćne straže dođe k njima.« ('Marko', 6:47-48). Uistinu, bez obzira što je bio protivan vetar, Galilejsko jezero je se moglo za dosta kraće vreme lađom savladati. U Gideonovom zapisu nalazimo realniji podatak o vremenu kada Isus dolazi učenicima: »Treće noćne straže dođe k njima hodajući po moru.« (29:11)
Iz evanđelskih tekstova jasno je da Isus svoju Pashu nije obeležio kada su je sadukeji, koji su bili većina u Sanhedrinu, obeležavali. Na Pashu je se nadovezivao sedmodnevni Praznik beskvasnih hlebova. Primus i njegovi redaktori i kopisti već dan u kojem je Hrist jeo svoju beslkrvnu Pashu, hoće prikazati kao prvi praznični dan beskvasnih hlebova: »A prvoga dana beskvasnih hlebova pristupiše učenici Isusu govoreći: 'Gde hoćeš da ti spremimo da jedeš Pashu'?« ('Matej', 26:17) – Sekundus to 'pojašnjava': »A prvoga dana beskvasnih hlebova, kada su klali pashalno jagnje, rekoše Mu Njegovi učenici ...« ('Marko', 14:12; v.: 'Luka', 22:1.7) – Tek sutradan, kada su žitelji Jerusalima i hodočasnici klali za njihovu Pashu jagnjad, Hrist, Božije Jagnje, je žrtvovan na Golgoti. U 'Protoevanđelju' nalazimo jasno da Isus Pashu beskrvno obeležava, i to ne kod nekog 'zagonetnog' domaćina u Jerusalimu, već u Gornjoj Odaji Markove kuće. Učenici kupuju potrepštine za prazničnu večeru: »I videvši da je se približila pashalna noć, posla dvojicu Svojih učenika, da pripreme Gornju odaju gde želeše da obeduje sa Svojom Dvanaestoricom, i da kupe što je trebalo za praznik koji nameravaše potom svetkovati sa njima.« (71:12) – Kod Kvartusa susrećemo proizvoljnu pretpostavku da je izdajnik Juda napustio Večeru zato i da bi obavio prazničnu kupovinu: »Neki mišljahu, pošto je kod Jude bila blagajna, da mu Isus reče: 'Kupi šta nam treba za praznik'.« ('Jovan', 13:29) – Šta je Juda mogao kupiti usred noći, kada o praznik trgovine nisu mogle raditi? Svojim banalnim dometanjima interpolator sam sebe upliće i diskredituje, pokazuje se kao potpuno neautentičan i nepromišljen svedok.
Svi sinoptičari govore o Isusovom Preobraženju na Gori, i svi ispuštaju bitnu narativnu naznaku o Mojsijevom svedočenju za Isusa ('Dvanaestorica', 46:3; cp.: 'Dela', 3:22, 7:37), što ukazuje na nekritičko međusobno preuzimanje redakcija.
Hronološka neslaganja takođe markantno stoje, i njih ne mogu izgladiti nikakvi akrobatski eksegetski zahvati. Po Primusu Isus je razapet u treći čas dana ('Marko', 15:25), dok Kvartus taj termin pomera za još tri sata (kada je u stvari na svet pala čudnovata tama): »A beše dan uoči Pashe, oko šestoga časa.« ('Jovan', 19:14). Moguće je da je Kvartus u tako kasnom postavljanju Raspeća bio pod presijom brojnih dramatičnih epizoda koje su se prethodno odvijale, i smatrao je da od jutra do termina raspinjanja treba navesti veću vremensku komociju kako bi bilo uverljivije da je se sve to, što je prethodno naveo, dogodilo uistinu sa Isusom. No kada se zna da je Isusovo hapšenje i suđenje počelo još u toku same noći, ništa nije čudno što su se svi istražno-sudski postupci mogli odviti do 9 h, odnosno do trećeg časa dana.
Po Sekundusu Isus Dvanaestorici, šaljući ih u Izrael da propovedaju reč o dolazećem Kraljevstvu Mira, dozvoljava da sa sobom ponesu i štapove ('Marko', 6:8); kod Primusa nošenje štapa je 'zabranjeno' ('Matej', 10:10).
Zapažamo da kod Tercijara Isus na poslednjoj večeri razdeljuje najpre vino pa potom hleb ('Luka', 22:17), dok kod Primusa stoji obrnuti red blagosiljanja svetih prinosa ('Matej', 26:26-27), što i apostol Pavle, na osnovu predanja, potvrđuje ('Korinćanima', I, 11:23-27).
Kod Primusa pri Isusovom vaskrsnuću pojavljuje se samo jedan anđeo ('Matej', 28:2); kod Tercijara ('Luka', 24:4) i Kvartusa ('Jovan', 20:12) u grobnici vaskrslog Isusa pojavljuju se dva svetlonosna anđela, što ukazu daje snagu svedočanstva.
U svojoj Besedi na Gori blaženstva Isus naglašava značaj Zakona, i kaže da od njega neće nestati ni jedna tačka a da se ne ispuni od onih koji će ući u Nebo ('Matej', 5:18). 'Protoevanđelje' u Gideonovom zapisu ukazuje da je Isus izučavao istinski Zakon koji je Mojsije zapisao (6:14). S druge strane Kvartus predstavlja Isusa kao nekog ko nije izučavao Sveti Zakon a poznaje ga: »Kako Ovaj zna Pisanija – kad nije izučio?« (7:15) Da li preko spisa ili preko unutarnje reči, Isus čovek je dakako upoznao i izučio i ispunio Očev Zakon. I ne samo to, no i celokupnu proročku reč. Da nije tako, ne bi se ni u sinagogi Nazareta snaći da nađe i pročita odeljak iz 'Isaije' kojim je hteo ilustrovati Svoje poslaničko osvedočenje ('Luka', 4:16-20).
Najvažniju Hristovu besedu – Besedu na Gori blaženstva, Primus dosta kompletno daje, Tercijar restriktivno, Sekundus raštrkano preuzima tek nešto neznatno, koristeći i Primusove konjekture ('Marko', 9:43-50).
Imamo i primere da redaktori iz Protoevanđelja narativno povezuju sekvence koje nisu prirodno hronografski povezane, samo ako je u njima propovedanje fokusirano oko istih termina: »Bdite dakle, jer ne znate u koji dan će doći Gospod vaš. – A ovo znajte: kada bi domaćin znao u koju noćnu stražu će lopov doći, bdio bi ...« ('Matej', 24:42-43)
Primus, prenoseći Hristove reči o kažnjavanju bezakonika, navodi i besmislene vidove ispaštanja. Ispravno citira Isusov ukaz da će među bačenima u krajnju tamu »biti plač i škrgut zuba« (8:12), ali iznosi da će to biti i među onima bačenim u ognjeni pakao (13:41-42). Škrgut zuba imamo u hladnoći, ne u vrelini. Naravno, grehovima svezani bezakonici u bolnom eonskom ispaštanju imaće i ledene Noći i pakleno vrele Dane, ...
Pred Isusovo hvatanje nalazimo Učenike koje je pospanost obuzela; redakcija govori o tri izdvojena uspavana učenika ('Matej', 26:37); Tercijar pak nalazi za shodno da i pri Preobraženju trojicu učenika proglasi 'uspavanima' (9:32).
U priči o talantima Primus navodi tri sluge, dok Tercijar uključuje čak deset njih (19:13), da bi ih na kraju, pri polaganju računa pred uglednikom, opet sveo na tri (19:20).
Iskasapljeno preuzimanje izveštaja iz Protoevanđelja, često unosi u narativno-pripovedački ton napravljenih redakcija veliku zbrku. Tercijar tako pripoveda: »I gle, dvojica od njih su išli u selo koje se zove Emaus, ...« (24:13). Na koji skupinu ljudi se ovde ukazuje, iz izlaganja pre ovog retka ne može se nazreti precizno i valjano. Iz Gideonovog zapisa vidi se na koga se tačno misli: na učenike kojima su se obratile žene i izvestile ih o Hristovom Podizanju (84:14).
Kanonizirana evanđelja pokazuju veliku redaktorsko-kopističku lenjost. Dok Tercijar epizodu sa Isusovim javljanjem dvojici učenika na putu za Emaus dosta podrobno izlaže i prenosi (24:13-35), dotle Sekundus ta dešavanja opisno komprimira u vrlo kratke naznake (16:12-13)
Po Sekundusu navodno i sam Hrist iznosi i naglašava da nezna dan Svoga Dolaska u Slavi: »A o onom danu ili času niko ne zna, ni anđeli na Nebu, ni Sin, nego samo Otac.« (13:32). Da li je to Sin Božiji možda manji i od anđela kad nezna čas Svoga Dolaska čije znake opisuje? Pogledamo li isti ukaz kod Primusa vidimo da je on bolje, ubedljivije postavljen i prenesen (24:36) i ne negira Hristovu sveznajuću Božanstvenost i Umnost. – Takođe, i u okviru iste redakcije daju se i pripisuju se Isusu uzajamno suprostavljeni ukazi (cp.: 'Jovan', 5:31 – 8:14).
Nemarljivi prepisi (kodeksi i brojni manuskripti) ranih evanđelskih redakcija unose dodatnu faktografsku smutnju u njima. Pa tako se prave previdi oko naziva imena i naseobina; negde je Simon Petar Jonin sin, drugde Jovanov; jedan od Isusove braće je negde Josija, drugde Josip. Negde Jovan najpre krštava kod Betabare, drugde kod Betanije, a negde i kod nepostojoće Betarabe. Ukoliko bi Gideonov zapis bio tačan, to bi nas navelo na zaključak da je od svih evanđelskih redakcija i prepisa najpouzdaniji grčko-latinski Codex D (Cantabrigiensis) – Codex Bezae, koji je pohranjen u Univerzitetskoj Biblioteci Kembridža (Cambridge), i koji potiče iz linije zapadne, rimsko-afričke recenzije novozavetnog teksta. Tekst ove rezenzije, ovog teksta (nazvanog delta tekst) susrećemo u delima Klementa Aleksandrijskog, Justina Filosofa, Irineja, Kiprijana, Tertulijana, Markiona i Tatijana
Ništa nije čudno što je Hristovo Evanđelje izmenjeno, jer je to isto učinjeno i sa starozavetnim zakonodavnim i profetskim pisanijama. Još se Kels pitao kako je Bog kroz Mojsija 'tražio' ubijanje čak i žena i dece izraelskih neprijatelja, a kroz Isusa da se ljube i blagosiljaju neprijatelji i gonitelji: »Ko je lagao: Mojsije ili Isus? Ili je Otac, poslavši Poslednjega, zaboravio što je propisao Mojsiju? Ili, osudivši Svoje vlastite zakone, On je se predomislio i poslao je vesnika da /propoveda/ suprostavljene /zapovesti/?« (Origen: 'Protiv Kelsa', VII, 18) Strašno i čudesno je što su u falsifikovanju Evanđelja učestvovali i oni koji su stajali pod Hristovo Ime, i koji su znali zapovest da se objavi iz Istine i crpenju iz Istine ništa ljudsko ne sme dometati niti oduzimati. Hrist-Božija reč je često menjana i falsifikovana ne samo iz doktrinalno-teoloških razloga i pobuda, već i zbog nepažljivog prepisivanja. Često je se na očigledno pogrešan prepis nadovezivao i pogrešan pokušaj novog prepisivača da nekako 'ispravi' grešku svoga prethodnika. – Koliko su crkveni pisci proizvoljno i nepažljivo prepisivali sakralne spise najbolje se vidi po njihovom tretmanu apokrifnog i deuterokanskog štiva, koje su koristili kao korisno za pouku. – Buntovni Kels s pravom prigovara i zapaža da je evanđelski tekst redakcijski doterivan i menjan 3-4, pa i više puta (II, 27). Zaneseni crkveni mislioci ni delom opravdane kritike Kelsa i Porfirija, u svome poklonstvu biblijskom slovu, nisu mogli da shvate i prihvate, da preispitaju svoja verovanja.
Treba znati da istinsko i izvorno Evanđelje nije bilo produkt samo apostolsko-učeničkog svedočenja, već ono predstavlja i objavu Duha; na to ukazuju na primer sekvence gde Apostoli opisuju i ono što nisu videli: na primer Isusovo moljenje u osami pre hapšenja, koje je pratilo slivanje krvavih znojnih kapi ('Luka', 22:44).
Naravno, pored Protoevanđelja i njegove prve redakcije u kasnijim stolećima trpele su dometanja i interpolacije. Na primer, sadašnji završetak 'Evanđelja po Marku' (16:19-20) nije sadržan u Codex Vaticanus i Codex Sinaiticus, koji potiču iz IV stoleća. Dakle tekst posle 'Marko', 16:18 je kasniji dodatak.
Studija redakcionih zahvata nam dosta dobro pokazuju i ukazuje da je takozvano aramejsko 'Evanđelje po Mateju' (nastalo kao izvod iz 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'), najstariji sinoptički i uopšte evanđelski tekst. Još je Amonije (AmmMnios) iz Aleksandrije (III stoleće) sastavio svoju 'harmoniju' četiti evanđelska teksta, gde je kao referentnu i komparativnu osnovu uzeo Primusov sastav. Inspirisan ovim Amonijevim pristupom, u svome dodatku na 'Pismo episkopu Karpijanu' Eusebije Kesarejski sastavlja 'Deset pravila' (Kanónes déka), u kojima pokušava da kroz četiri stupca prevashodno ukaže na sve tekstualne kombinacije kojima se beleže istovetne ili slične naracije u četiri kanonska Evanđelja.

Koliko su autentične neke evanđelske izreke i sekvence?

U novozavetnim tekstovima Bogočoveku Isusu Hristu pripisuju se brojne sentence, moralne pouke i parabole. Opisuju se takođe mnoge njegove životno-predikcione sekvence. Kvartus, odnosno sastavljač četvrtog evanđelskog teksta čak hiperbolično kaže da kad bi se sastavile sve knjige o tome one ne bi mogle stati ni u sami svet (21:25).

Očigledno je da mnoge reči koje se pripisuju Isusu i u kanoniziranom tekstu i u brojnim apokrifima, često ne odgovaraju izvornim ukazima, odnosno međusobno logički i idejno nisu kompatibilne. Radi kultno-teoloških i supremacionih ciljeva Isusova pouka je manje-više falsifikovana. Pa i onde gde su nedorasli redaktori, koji su se hteli pokazati umniji i od Hrista, Duha Mudrosti, tobože hteli da ‘proslave’ Isusa pripisujući mu reči koje su u njima imale ‘uzvišen’ odjek, pokazalo je se da su time mnoge uviđavne opservatore odbili od Hristovog puta.
No, protiv Istine se ništa istinsko ne može postići; i sve svetle reči koje su sakrivene biće jednom otkrivene, i one koje su iskrivljene biće ispravljene, i one koje su podmetnute biće jasno odbačene.

Zapitajmo se da li je Isus uistinu ovo rekao i mogao reći: »A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi.« (‘Matej’, 5:39). – Nije li ovaj verz asocijativno izvedenih iz Isusove pouke o nesebičnom darivanju: »... Kada činiš milostinju, neka ne zna leva ruka tvoja šta čini desna, da bude tvoja milostinja u tajnosti.« (‘Matej’, 6:3) – Kada neko drugome udara šamar on to ponajprije ne čini levicom, već desnicom, i to ne po levom obrazu, već po desnom. – I drugo, čovek itekako treba da se odupire i protivi Zlu, i Zlo treba da pobedi Dobrom. Protiviti se Zlu ne znači protiviti se njegovim merilima već božanskm pristupom (‘Rimljanima’, 12:17.21, cp.: 3:8). Ovaj svet je, osim toga, strašna pozornica borbe Dobra i Zla, Svetla i Tame.
Da li je Isus svaku hranu proglasio čistom rekavši: »Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti; nego što izlazi iz čoveka – to čini čoveka nečistim!« (‘Marko’, 7:15) – Da li čoveka ne onečistuje i ljudsko meso?! Čoveka itekako prlja kako ono što izlazi iz njegovog srca, zle misli želje, tako i ono što ulazi u njega: nečista hrana koja ga duhovno otupljuje. U ‘Q-Evanđelju’ ovaj ukaz je bitno kompletnije dat: »Ne samo ono nečisto što dospeva u telo čoveka, da pogani čoveka, već mnogo više rđave i prljave misli, koje dotiču iz čovekovog srca pogane unutarnjeg čoveka, a uz to i druge. Zbog toga pazite na svoje misli i čistite svoja srca, i neka vaša hrana bude čista.« (43:14)

Da li je Isus Svojim Učenicima, šaljući ih da propovedaju u Izraelu, dozvolio da jedu sve što se iznese pred njih, kao što stoji u 'Evanđelju po Luki': »... Jedite i pijte što imaju; radnik je naime dostojan svoje plate. /.../ I ako uđete u koji grad – pa vas prime – jedite /sve/ što je izneseno pred vas.« (10:7-8) – Da li bi Apostoli i Učenici jeli i nečistu hranu koju reguliše takozvani Mojsijev Zakon, i stvarali tako sablazan? Ne kaže li mnogo kasnije i sam apostol Petar: »... Nikad nisam jeo što je pogano i nečisto.« ('Dela', 10:14)

Da li je moguće da je Isus u kasapljenju tela video izlaz pred pogubnim poročnim žudnjama: »Ako te tvoje desno oko sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i ne bude celo tvoje telo bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i da celo tvoje telo ne ode u pakao.« ('Matej', 5:29-30) – Te: »Ako te tvoja ruka ili tvoja noga sablažnjava, odseci je i baci od sebe; bolje ti je da uđeš u život kljast i hrom, nego sa dve ruke ili dve noge da te bace u oganj večni. A ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je da s jednim okom uđeš u život, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni.« (‘Matej’, 18:8-9) – Ako zlo izvire iz srce, iz nutrine, koje 'istinsko i trajno rešenje' je odstraniti oko ili ruku koja je u službi zla?! Da li treba da odsečemo svoje negativne žudnje ili ruke da bi izmakli Paklu? – Iz 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' vidimo da Isus od Svojih sledbenika nije tražio sakaćenje tela da bi izbegli Paklu, već odsecanje sablažnjivih i opsesivno-masivnih želja koje upropašćuju dušu: »Ako tvoja požuda ili tvoj užitak vređaju druge, odseci ih i baci od sebe; to je bolje za tebe: da uđeš u Život bez njih, pre nego što ćeš biti pohotan bačen u večiti oganj.« (57:3; v.: 25:16-17) – Pustinjski podvižnik Antonije Veliki u svojim 'Poukama' slično ukazuje: »Kada se um snabde sa takvim blagodatima da može odlučno stupiti u borbu protiv strasti, tada on ima u sebi potkrepljenje, uputstva i prirodno nadahnuće Svetog Duha, pomoću kojih uspešno odseca od duše sve nečiste priraštaje i izdanke, koji proizilaze iz požuda u srcu.«

Da li je Isus učio o potpunoj nebrižnosti nebrižnosti koja je i nemarnost: »Ne brinite se za život – šta ćete jesti, niti za telo – u šta ćete se obući; jer je život pretežniji od jela i telo od odela.« (‘Luka’, 12:22-23) – Oni koji se o ničemu ne brinu i ne staraju vidimo ih kao zapuštene beskućnike i sramne prosjake. Onaj ko nema ništa da li svoje misli može zahvalno da usmeri na Boga? Da li se ne trebamo uopšte brinuti o stanu, odevanju i ishrani, ili da se ne brinemo odviše o tome?! Nisu li potpuna brižnost i potpuna nebrižnost samo dve krajnosti istog sebičnog stava? ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ ovaj ukaz verodostojnije i ubedljivije prenosi: »Ne budite o d v i š e zabrinuti za svoj život: šta ćete jesti ili šta ćete piti; niti uz to za svoje telo: šta ćete obući. Nije li život više od hrane a telo od odežde? I šta će koristiti čoveku ako zadobije čitav svet a izgubi svoj život?« (26:15)

Da li je Isus baš ovako poučavao Svoje učenike i ljude iz sveta: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (Luka, 18:22) – »Prodajte svoje imanje i dajte ga kao milostinju.« ('Luka', 12:33) – Da li prema svakom siromahu treba biti darujuće milosrdan, pa i prema onom koji je to iz svoje ljubavi prema satanskim ugođajima? Ako danas sve naprasno razdamo kako sutra možemo pomoći onima koji dođu u nevolju? Da li sve što imamo trebamo razdati, ili ono što nam je višak, što nam nije neophodno? Pogledajmo kako se po ‘Q-Evanđelju’ Isus odnosi prema pitanju preraspodele dobara: »I gle, jedan mu pristupi, i reče: "Blagi Učitelju, kakvu dobru stvar trebam učiniti da steknem život večni?" – A On mu reče: "Zašto Me nazivaš blagim? Niko nije Blag izuzev Jednog, Onog koji je Bog. Ali ako hoćeš da uđeš u Život, pridržavaj se Zapovesti." – Ovaj Mu reče: "Kojih od njih?" – Isus reče: "Šta uči Mojsije? Ne trebaš ubiti! – Ne trebaš učiniti preljubu! – Ne trebaš ukrasti! – Ne trebaš lažno posvedočiti! – Poštuj svoga oca i svoju majku! – i: Trebaš voleti svoga bližnjega kao samoga sebe!" – Onaj mladić Mu reče: "Svega toga sam se pridržavao od malena. Šta mi još nedostaje?" – Isus mu reče: "Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj ono čega imaš u izobilju, pa podaj onima koji nemaju; i ti ćeš imati Blago u Nebu; onda dođi i sledi Me." – Ali kad ču mladić ove reči, ode ožalošćen; naime imaše veliki posed, itekako, više nego što mu trebaše.« (43:1-4) – Upravo tako intoniranu pouku nalazimo i u ‘Tobiji’: »Deli svoj hleb sa gladnima, a svojom odeždom odeni gologa. Sve što ti je s u v i š n o daj drugima, a kad deliš milostinju, nek ti oko ne bude stisnuto. Metni svoj hleb na grob pravednih i ne daj ga grešnicima.« (4:16-17) – Pravedni jerihonski carinik Zakej svedoči o svojoj spremnosti za dobročinstvo: »... Vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja siromasima, i ako sam od koga što iznudio, vraćam četverostruko.« (‘Luka’, 19:8)

Da je tobožnja Isusova zapovest: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (‘Luka’, 18:22) neodrživa u potpunosti, pokazuje i poziv Jovana Krstitelja, koji je učio: »Ko ima dve haljine neka da onome koji nema, i ko ima hrane neka čini isto tako.« ('Luka', 3:11) – Dakle, Preteča nije učio: razdaj sve svoje haljine pa idi go, već daj od viška onome koji nema ništa i koji to zaslužuje, koji će na tome biti zahvalan Bogu. U jednom fragmentu Julijana Autokrate sačuvana je i njegova opaska na tobožnji Hristov poziv da se sve proda i razda: »... Ako bi te svi poslušali, ko bi kupovao? /.../ A to da se, kada bi se svi u gradu odjednom počelo prodavati, ne bi mogli naći kupci, jasno je i bez kazivanja o tome.« (Frg. 5) On iznosi i svoje viđenje milodarne službe: »Treba, dakle, deliti svoja dobra svim ljudima, ali izdašnije onim čestitima, a bespomoćnima i siromašnima treba deliti onoliko koliko će zadovoljiti njihove potrebe.« ('Pismo Temistiju', 290 D – prevod: Aleksandar Popović) – I od materijalnih milodara često je važnije ugroženome dati pravi duhovni savet i pouku koja ukazuje na razloge zašto je u dolini ispaštanja i način kako može izaći iz svoje bede. Naravno, za život van sveta, u zajednici i bratstvu kakvo je bilo prahrišćansko, nazarensko ili esensko, trebalo je se odreći svih svojih dobara, odnosno sve uneti u zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima.

Ima li trunke moralne senzibilnosti u ovim rečima koje redaktor Tercijar stavlja Isusu u usta: »... Načinite sebi prijatelje pomoću nepravednog bogatstva, da bi vas primili u večne stanove – kad ono nestane.« (‘Luka’, 16:9) – Nije li Isus zapravo nešto sasvim suprotno rekao: »Ne činite sami sebe prijateljima mamona nepravednosti, da vas on čim padnete ne preuzme u svoja zemaljska staništa; već radije /budite prijatelji/ istinskog Bogastva, same Mudrosti Božije, da tako možete biti primljeni na drugoj strani u večite dvorove koji ne iščezavaju.« – (‘Dvanaestorica’, 43:7)

Po Primusu Isus blaženima proglašava siromašne Duhom: »Makárioi hoi ptMchoí tM pneýmati, ...« (5:3). U svojoj Poslanici 43 imperator Julijan cinički iznosi, imajući pred sobom jedan primer konfiskacije hrišćanskih dobara: »Njihov hvale dostojan Zakon za sirotinju je obećao Nebesko Kraljevstvo, i stoga oni, olakšani bremena zemaljskih dobara, mogu sa većom lakoćom hodati na putu vrline i spasenja, zahvaljujući mojoj pomoći.« Blaženi su bogati Duhom, blaženi su zemaljski siromasi koji se ne grabe za zemaljska dobra, koji se u nutrini bogate: »Blagosloveni u Duhu su siromašni, jer njihovo je Kraljevstvo Nebesko!« ('Dvanaestorica', 25:2)
Koliko ima istine u izveštaju da je Isus, Gospod Blagodati i Blagoslova prokleo smokvu (koja tu nije samo radi hrane) i ona se osušila: »A kada se ujutro vraćao u grad, ogladne. I videvši jednu smokvu kraj puta dođe do nje, i ne nađe na njoj ništa do samo lišća, i reče joj: ‘Ne bilo od tebe nikad više ploda doveka’. I odmah se osuši smokva. I učenici videše pa se začudiše govoreći: kako se odmah smokva osušila? A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, učinićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kažete: digni se i baci se u more, biće; i sve što zatražite u molitvi verujući, primićete.« (‘Matej’, 21:18-22) – Zar je Isus bio toliko naivan da nije znao kada je vreme smokvama, nego ih pre vremena traži, a sam poslednje vreme ovoga sveta upoređuje sa godišnjim vremenom listanja smokve (‘Matej’, 24:32; ‘Marko’, 13:28)? Zar Isus, koji je čitao ljudske misli i video iznad vremena i prostora, i bez prilaženja smokvi nije mogao da vidi da li na njoj ima plodova ili ne? Da li redaktor i kopista koji je hteo ‘proslaviti’ Isusa kao čudotvorca, u stvari Ga prikazao kao ‘naprasitu budalu’? Zašto se slava Božija nije pokazala tako što bi suva smokva procvetala, a ne tako što bi se zdrava i zelena smokva proklinjanjem 'osušila'? – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ nalazimo sekvencu gde Isus blagosilja smokvu koja Mu je pružila utočište, hladovinu i hranu (34:1-6), kao i sekvencu gde zapravo ogladneli Petar proklinje smokvu (70:1-5), a redaktor to fantastično hiperbolično ‘doteruje’.

Da li je Isus zapovedio Učenicima da krštavaju u ime Svetog Trojedinstva: »... Idite i načinite sve narode Mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio!« (‘Matej’, 28:19-20) – Trinitarni obrazac krštenja je kasniji dodatak u ‘Mateju’. Rani hrišćani su se krštavali samo u Hristovo Ime (u Ime Hrista koji je se utelovio i žrtveno umro, u Ime Raspetog, Pogrebenog i Vaskrslog Hrista), kao što su i sve drugo preduzimali i radili u Hristovo Ime: okupljanje, verovanje, moljenje, isceljivanja, blagodarenje, dobročinstva, ... U ‘Delima apostolskim’ to se bar jasno ukazuje: »... Neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista ... « (2:38) – »... Bili su samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. « (8:16) – »I zapovedi da ih krste u Ime Isusa Hrista.« (10:48) – »Kad to čuše, krstiše se u Ime Gospoda Isusa.« (19:5)


Da li je moguće da je Isus Hrist, Gospod Mira, mogao da kaže: »Mislite li da sam došao da donesem mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor.« (‘Luka’, 12:51) – Hrist je Duh Mira, i On je itekako došao da donese istinski Mir, da pomiri u Sebi čoveka i Boga. On nije došao da proklinje, već da blagosilja; ne da upropašćuje, već da spašava: »Sin Čovečiji nije došao da uništi ljudske živote, nego da ih spase.« (‘Luka’, 9:55) – Gospod svedoči o Sebi kao o Poslaniku Mira: »Uistinu, Ja sam došao da donesem Mir na zemlju. Ali kad govorim, gle: sledi Mač. Ja dođoh da sjedinim, ali gle: čovek će biti protiv oca svojega, i kći protiv majke svoje, i snaha protiv svekrve. I čovekovi neprijatelji biće njegovi ukućani. Jer nepravedni se ne mogu spajati sa onima koji su pravedni.« (‘Dvanaestorica’, 17:14) – Tercijar na trenutak Isusa hoće prikazati i kao zelotskog vođu, koji svoje učenike poziva da se naoružaju: »... Ko ima novčanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi mač.« (22:36) – Članovi Bratstva nisu mogli na vlastiti izdatak da kupuju mačeve, jer nisu imali ni svoju kesu, pošto je blagajna bila zajednička, u Judinim rukama poverena: »... Kod njega je bila blagajna, te je uzimao što se u nju stavljalo.« ('Jovan', 6:12)

Koliko verovatno doima da je Isus, koji je Spasitelj svih ljudi, Koji je tražio da se Radosna Vest objavi svim narodima, Koji nije gledao na ljude po ugledu i imetku (‘Matej’, 22:16), zabranio učenicima da propovedaju među Samarjanima stanišno lociranim između Galilejaca i Judejaca: »Ne idite mnogobošcima, i u grad samarjanski ne ulazite.« (‘Matej’, 10:5) – Zašto bi Isus zabranjivao učenicima da idu i Samarjanima kad im je i sam odlazio i ulazio u njihove gradove, čak više Samarjani su se u ono vreme pokazali kao bolji mojsijevci nego Judejci, bolje su prihvatali Isusovu reč i imali su bogougodnija dela (‘Luka’, 10:25-37): »A mnogi Samarjani iz onoga grada poverovaše u Njega zbog reči ove žene, koja je svedočila da joj je Isus rekao sve što je učinila. A kad dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod njih; i osta onde /u Siharu/ dva dana.« (‘Jovan’, 4:39-40) – Zar Mesija nije trebao da bude Spasitelj i Gospodar svih naroda: ‘Daniel’, 7:14? Pseudo-Matej pak tvrdi da je Isus tobože rekao: »Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama Doma Izraelova.« (15:24) – Kako su to Isusa mogli da slušaju već i Feničani (‘Luka’, 6:17), a ne i Samarjani?! Kada je Savle počeo da goni Crkvu verni su se raspršili i po samarijskim krajevima (‘Dela’, 8:2) – Đakon Filip propoveda po Kajsareji samarijskoj (8:5). »Kad su apostoli u Jerusalimu čuli da je Samarija prigrlila reč Božiju, poslaše k njima Petra i Jovana.« (8:14; v.: 8:25, 1:8, 9:30, 15:3)
Ako su Isus i učenici često putovali na relaciji Galileja – Judeja, koliko je verovatno da su se mnogo puta susretali sa Samarjanima, jer Samarija se upravo nalazi između njih: »I kada je išao u Jerusalim, prolazio je između Samarije i Galileje. I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse učitelju, smiluj se na nas. I kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behu očišćeni dok su još išli. A jedan od njih videvši da je izlečen, vrati se slaveći Boga iz glasa, te pade ničice kod njegovih nogu odavajući mu zahvalnost; a taj je bio Samarjanin. Tada Isus odgovori i reče: zar nisu desetorica očišćeni? Pa gde su devetorica? Zar se ne nađoše da se vrate i zahvale Bogu, nego samo ovaj tuđin? I reče mu: ustani i idi; spasla te je tvoja vera.« (‘Luka’, 17:11-19) – Odbacivanje Samarjanaca je upravo pokazatelj da su evanđelski redaktori bili Judejci koji su imali dozu mržnje i netrpeljivost prema njima, netrpeljivost iz davnine ukorenjenu (cp.: ‘Luka’, 9.52-54).

Da li je moguće da je Isus Hrist, koji je izaslao Svoje apostole svim narodima, da ih isceljuju i uče, u krajeve Tira i Sidona, ženi iz mnogoboštva, Hananejski, koja je tražila da joj isceli opsednutu kći, šovinistički uvredljivo obrusio: »Nije lepo uzeti dečiji hleb i baciti ga psima.« ('Matej', 15:26) – Da li je Isus samo Izraelce uzimao za Božiju decu, a ostale tretirao kao 'pse'?! Da li su i Grci, kojima su Apostoli izdašno propovedali, bili 'psi'?! Ako bi se ova iskaz gledao kao ‘iskušenje’, onda se nameće pitanje zašto bi ovu ženu Gospod iskušavao za zlo? Na takav način da joj ostavi neprijatne duhovne tragove i da potvrdi šovinističko mišljenje judejskih nacionalista i henoteista o drugorazrednosti 'neizabranih' naroda? Nije li data žena već i suviše vere pokazala kad je krenula Isusu da Ga zamoli za iscelenje? Zar Isus i bez iskušenja nije znao da je njena vera velika?
Da li je moguće, kao što tvrdi Sekundus, da su Isusovi roditelji i braća za Isusa tvrdili da nije pri pameti, da je skrenuo: »I dođe kući; i opet se okupi narod, tako da nisu mogli ni hleb da pojedu. A kad njegovi čuše, iziđoše da ga uhvate; jer govorahu da nije pri sebi.« (Marko, 3:20-21) – Da li je istina što piše Pseudo-Jovan za Isusovu braću: »... Ni braća Njegova nisu verovala u Njega.« (‘Jovan’, 7:5) – Da je Isusova porodica smatrala Isusa ‘bezumnikom’, a ne prorokom, zar bi Ga ona svo vreme Njegovog delovanja u Palestini, od Kane Galilejske (‘Jovan’, 2:1.12) do Golgote verno pratila? Da nisu verovali u Njega zar bi se zajedno molili za silazak Duha Sile s Bratstvom u Gornjoj Odaji Markove kuće nakon Njegovog Vaznesenja (‘Dela’, 1:14)? Da Njegov brat Jakov nije verovao u Isusa kao u Spasitelja i Mesiju, zar bi nakon Njegovog Vaznesenja postavljen za prvog episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu?

Da li je Isus uistinu ubio krdo svinja tako što je uterao demone u njih: »A kada dođe na drugu stranu u zemlju gadarinsku, sretoše ga dva besomučna izlazeći iz grobova, opasna vrlo, tako da niko nije mogao proći onim putem. I gle, povikaše govoreći: šta imamo mi s tobom, Sine Božiji? Jesi li došao ovamo da nas pre vremena mučiš? A daleko od njih beše veliko krdo svinja na paši. A demoni ga moljahu govoreći: ako nas izgoniš, pošalji nas u krdo svinja. I reče im: idite. A oni izišavši odoše u svinje; i gle, navali sve krdo sa strmeni u more, i pogibe u vodi. A pastiri pobegoše, pa otišavši u grad javiše sve – i šta se dogodilo besomučnima. I gle, sav grad iziđe u susret Isusu, i videvši ga zamoliše ga da ode iz njihovih krajeva.« (‘Matej’, 8:28-34) – Da li je Isus isterivao demone ili ih uterivao u Božija stvorenja? Zašto zloduhe nije oterao u Bezdan, gde im je mesto, nego u životinje?! Koja bi svrha bila da demoni nakratko budu u svinje? Samo da ih nateraju na beg i ubiju ...? Jer posle njihove smrti oni jasno nisu bili u telu svinja. Zašto bi Hrist Božiji, koji je živeo po Božijoj volji, uvažio volju demona gde da ih istera? Nije li i ova epizoda jedan potpuno nakaradni redaktorski umetak?

Da li je moguće da je Isus slagao učenike kada je najavio svoj najskoriji duhovni Dolazak (čak i pre nego što će se ovi uputiti i izvan Izraela u širenju Radosne Vesti), šaljući ih u misiju propovedanja: »Uistinu vam kažem: nećete svršiti sa gradovima Izraelovim dok ne dođe Sin Čovečiji.« (‘Matej’, 10:23; v.: 16:28; ‘Marko’, 9:1) – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Svoj Slavni Dolazak sa svetima Životom, kroz usta nekog jerusalimskog proroka, Gospod prenosi za daljnja vremena, za početak Novog Doba, za početak ere Vodolije: »... Preko Hrista Bog treba spasiti čovečanstvo, koje je danas uistinu kao gorko more; međutim, ono će se ipak preokrenuti u slatkoću. Ali ovome naraštaju Nevesta neće doći na videlo, šta više niti u nastupajućem Dobu.« (6:5)
Crkva, koja je u razdobljima mira dolazila u podanički položaj prema Kruni, Isusu je pripisala sledeće reči, predstavljajući ih potom kao neku veliku mudrost: »... Dajte caru carevo a Bogu Božije.« ('Matej', 22:21) Hrišćanin, koji je Božiji sveštenik i kralj, koji sebe predaje Hristu Kralju, nema nikakve obaveze prema svetovnoj vlasti. Hrišćanin koji živi van sveta i ne traži ništa od sveta, nije dužan ništa da daje svetu i svetovnoj vlasti, jer takvim davanjem on će se duševno samo opteretiti. Kada svetska vlast koristi dadžbine svojih podanika da bi finansirala neki ratno-osvajački projekat, onda deo greha nastalog u tom osvajanju pada i na hrišćanske podanike koji preuzimaju 'carevo' i 'daju caru carevo'.

Čudesnu i visokopoučnu Hristovu Besedu na Gori blaženstva redaktori su mestimično unakazili svojim proizvoljnim dometanjima koja reflektuju njihove skučene duhovne poglede. Tako se Isusu u usta stavlja i ukaz: »Ako li ko kaže svome bratu raká /= 'praznoglavac', 'glupak' na aramejskom/, biće kriv Sinedrionu.« ('Matej', 5:22) Zašto bi se Isus priznavao i pozivao se kao na relevantne judejske sudske instance i tela, na Sinedrion koji je i Njega samog nepravedno, čak i po zemaljskom pravu neregularno uhapsio i nepravično sudio? Ukoliko bi se pod 'Sinedrionom' pak videla skupština hrišćanskih starešina, dati ukaz bi već imao prihvatljiviji naboj.
Na kraju Sekundusovog Evanđelja za one koji veruju u Hristovo Ime iznosi se: »... Zmije će podizati /u ruke/, ako i popiju što smrtonosno – neće im naškoditi« (16:18) - Da li je to saglasno sa rečju Isusa Hrista, koji izmučen nije mogao da do kraja iznese krst do Stratišta: »Duh je srčan, ali je telo slabo.« ('Matej', 26:41) – Slabome telu, Duh ne može pomoći da ono pokaže neku čudesnu jakost i otpornost. Ponajprije radi duše u telu Gospod traži da svoje telo održavamo čistim, da ne sužavamo svoju svest upotrebom opojnih pića i uzimanjem mesne hrane.
Da li je isus mogao da iznese parabolu u kojoj gorušičino seme predstavlja najmanjim semenom, a ukazuje i da izrasta u veliko drvo: »Kraljevstvo Nebesko je slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama.« ('Matej', 13:31-32; ‘Marko’, 4:31, ‘Luka’, 13:19, cp..: 17.6). U Gideonom evanđelskom zapisu, u sličnom narativnom konteksu, govori se samo o malenom semenu (39:2). Za gorušičino seme, koje daje mahunasto žbunasto rastinje (koje se da susresti u Egiptu i Palestini), teško se može reći da je najmanje, i da izrasta u veliko drvo.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se