Ivva

"Miriše evo opet zima, snjegovi i kod nas već se peku mladi kesteni.
Na hladnoj postelji, Bože, koferi, pahulje u prozoru, to su zadnje slike koje pamtim i koje se ne brišu. U moj je san ko u svoj ušla dom. Zbog nje se dan pretvorio u noć. Idemo svud' samo tišina..Oko nas je mirno more u boji vina, samo tišina. Pogledom me miluješ, k'o da me dodiruješ, i svaki put kao da je prvi. Drhtao sam od blizine ispod oka naslućivao otići ćeš iz moje sobe brže nego svjetlost što kroz prozor ulazi zrak po zrak... Juče još... Ne znam kad je pošlo na zlo. Sitne laži, sumnje i strah. A kad zvijezda padne na tlo više nije zvijezda neg' prah.
Znam ja ko si ti i znam odakle si, a nema gdje te nisam tražio. Kako bi da te lažem mala, da noćas nema ništa izmedju srca moga i tvoga. O lag'o bi', al' mi ne ide. Kada spavaš, ne mogu da ne mislim šta sanjaš, ne mogu da ne mislim šta misliš, znam ti ukus karmina, bez tebe ne umijem više jutrom da se budim. Zbog tebe sanjam Cigane i smišljam slatke prevare, al' djavo se ne predaje, ti si mi u krvi.
A sada laku noć prazna je tabakera..."

Koncert

Prošle noći, u skoro izgradjenoj Beogradskoj Areni (sada već poznatoj po Evropskom prvenstvu u košarci) je održan i prvi koncert.
Zdravku Čoliću nije trebalo duže od pet minuta da podigne publiku na noge i izazove pravu euforiju. Fenomenalno je što mnogi (pa i ja medju njima) tvrde da inače retko slušaju njegovu muziku ali redovno posećujemo koncerte i uvek padamo u trans, uz svaku pesmu.
Neverovatno koliko pozitivne energije je bilo na jednom mestu, koliko puta je srce brže zakucalo zbog stihova kojima nas je protresao do srži. Samo ravnodušnost nije našla svoje mesto u Areni.
Puna tri sata je pevao i uspevao da nas održi na nogama. Ono što je mene fasciniralo (a i ostatak ženske populacije) je što se on tako dobro drži. Moja komšinica, Zdravkova školska prijateljica iz Sarajeva je već baka i nikako ne izgleda kao da bi tri sata mogla da peva sedeći a ne još i da vrcka kao on... Kažu da svakog jutra trči i radi sklekove u parku u Košutnjaku (Zdravko, ne komšinica). Znači, to je jedna od cena takve kondicije.
Gosti su mu bili Bajaga, Kemal Monteno i Kornelije Kovač koji su izazvali još suza i smeha u prepunoj sali...

"A sada laku noć,
prazna je tabakera,
pomalo vara me
ova atmosfera..."

I ovog puta je dočekala zoru na njegovoj terasi. Kao ritual, svake noći bi se iskrala iz kreveta osluškujući mu dah, pažljivo da ga ne probudi. S pogledom koji se prosipao po moru prisećala bi se svake reči i dodira prethodne noći, ne želeći da ih zaboravi. Zore su bivale sve hladnije, obavila bi oko sebe njegovu košulju i upijala mirise plašeći se da ih svežina jutra ne izbriše. Prstom je ispisala po zraku "poslednje jutro". Nije volela reč "poslednje", povukla je dlanom preko nje. Još čvršće je stegla košulju želeći da zaustavi vreme, želeći da otisne njen miris na sebi zauvek.
....
"Glojia koga ti čekaš?"
"Baku a ti?"
"Tatu a gde je tvoj tata? Jadi?"
"Mama radi a tata je daleko"
"Gde daleko?"
"Moj tata je princ ima more i puno konja."
"Ti si pjinceza?"
"Jesam, jednog dana će on doći po mene"
"Zašto ne dodje sad?"
"Ne može da ostavi konje same, oni su još mali i ne mogu bez njega. Ja sam velika. Nisam ja beba."
"Nisam ni ja beba! Kada bebe konji pojastu tvoj tata pjinc će doći?"
"Hoće a mama će me odvesti na more, obećala je."
"Ja sam videla moje"
"Gloria, Gloria...!"
"Idem bako!"
...
Voleo je posao konjušara. Konji ga nikada nisu pitali zašto je pospan kada bi se vraćao iz ludog noćnog provoda. Tog jutra nije bilo puno turista na jahanju, samo jedan simpatični bračni par koji ga je pozvao da im se pridruži u ispijanju kafe. Tog jutra mu se nije žurilo, prijao mu je razgovor.
"Deca? Ostala su kod kuće?"
"Ne još nemamo decu".
Odgovorila je žena, trudeći se da sakrije tugu u glasu.
Izgledali su mu prestaro za nekoga ko nema decu, nasmejao se samom sebi i kao iz topa izgovorio:
"Ja već imam ćerku."
"Koliko imaš godina?"
"Dvadeset a moja ćerka tri."
Uživao je u njihovoj iznenadjenosti.
"Pa to znači da si baš mlad tata. Kako se snalaziš?" Muškarac više nije skrivao zbunjenost.
"Nije tako jednostavno, moja devojka u stvari moja bivša devojka i ja smo bili svega dve nedelje zajedno. Ona nije odavde, daleko je u drugoj zemlji. Kako sam čuo, napustila je fakultet, našla posao, kažu dobro je."
"Koliko ona ima godina? Jeste li u kontaktu?" sada ga je žena ispitivala.
"Dvadeset i tri. Poslala mi je sliku moje ćerke, zove se Gloria."
Zastao je kao da hvata dah za nastavak "Moja bivša devojka je ljuta na mene jer sam je lagao, pričao sam joj da imam dvadeset godina. Znam nije u redu tako lagati..."
Gledao je oko sebe želeći da završi razgovor.
"Moram da idem izvinite, jedno ždrebe je bolesno samo ja znam šta treba raditi..." Brzo se pozdravio i otrčao.
"Hoćeš li ikada posetiti ćerku?" vikao je za njim, sada pomalo ljut muškarac.
"Gloriu? Ne, ne verujem, kako?"
Nastalu tišinu je razbilo rzanje konja beba koji su dozivali u pomoć mladog konjušara.