Ivva

Jednog dana, niko ne zna kako se to dogodilo, ljudi su prestali da gledaju u sunce. Nebo je pokrilo lice oblacima da ne bi videlo zemlju na kojoj su se svi gurali i spoticali jedni o druge. Lepe reči su se iskrivile jer su žureći, ni sami ne znajući gde, zaboravili na njih. Samo je u dečjem delu planete vladala čarolija.
Deca su imala svoju tajnu. Kada bi ponestalo magije, dovoljno jako bi je poželela i stvorile bi se boje kojima bi i duga pozavidela.
Pričalo se po obdaništima i školama da je donosio jedan leptir. Niko ga nije video, samo bi osetili nemir koji ih je podsećao na leptirova krila. Pričalo se da leptir koga su prozvali Nemir zna sva slova i da leti svetom skupljajući najlepše reči.

Odrasli su se sve više gurali i žurili a mirisi i boje su nestajali. U dušama bi se nataložila siva da deca nisu poželela da im vrate osmehe.
Leptir zvani Nemir je imao čistu dušu koja je umela da čita želje deteta i otvorio je svoju riznicu. Oni najhrabriji, bez straha da će zakasniti, zastali bi i u njoj potražili reči za sebe.
Ponekad bi čitajući najtoplije stihove sveta, pustili suzu a ponekad poklonili osmeh, prisećajući se svojih slatkih nemira. Tada bi i nebo sklonilo oblake i ogrejalo im srca makar na tren.
Što su više otvarali riznicu, to je ona postajala bogatija.
…
Nebo je prestalo da pokriva lice oblacima. Ljudi su i dalje žurili ali ponekad bi zastali pored riznice nemira i pogledali bi u sunce.
Deca su i dalje verovala da je lepe reči skupljao leptir. Oni najhrabriji su saznali da se iza njih krije žena s rečima nežnim poput krila leptira, očima boje zelenih daljina i s mislima punim nemira. Zato su je prozvali Nemirna i poželeli joj najlepše želje sveta u kojima njene najdraže bajke postaju stvarnost.
Srećan ti rodjendan Nemirna!