Ivva

Jednog dana kad je sunce skupljalo svoje stvari i ustupalo mesto mesecu, letnje sandale su istrčale na ulicu. Pričajući sa pločnicima ritmičnim, veselim tonom išle su u susret muškim letnjim cipelama. Užasavale su se od pomisli da će cele večeri cupkati od dosadnih, već poznatih razgovora, koji znače upoznavanje. Previše pogrešnih susreta sve manje im je ulivalo nadu da postoje cipele s kojima bi zaplesale.
Nakon susreta, šetale su korak u korak sa muškim cipelama i stigle da se odmore u restoranu odakle se pogled prostirao preko pola grada. Umesto cupkanja zainteresovano su se podizale na pete i okretale ka njima kako bi bolje čule svaku reč.
Kasnije, te noći, dok su im se zvezde smejale, zbunjeno su prepričavale kako su srele divne muške cipele koje idu u istom pravcu kao i one, koje maštaju o istim cipelarnicima. Radoznale drske sandale sa štiklom su morale to da provere, pa su sledeće večeri i one otišle na sastanak. Na kraju su priznale da su skoro polomile petu kada su im prišle te muževne prefinjene cipele, imale su osećaj da su ceo svoj cipelarski vek plesale baš s njima. Kako je vreme prolazilo cipele su se smenjivale, neke bi igrale dok ih pete ne zabole, neke bi šetale po kiši, patike su veselo mahale pertlama ali sve su lebdele.
Jednog dana kada su otišle u posetu muškim cipelama, dobile su na poklon nove prijateljice, papuče. Kad god bi jedne otišle, druge bi ostajale ljubomorne. Odjednom su sve rešile da se spakuju u kartonske kutije i odsele kod muških cipela i papuča koje su ih čekale.
Svašta nešto su te cipele zajedno prošle. Ponekad bi prkosno okrenule pete jedne drugima, nekad bi namerno birale druge puteve ali bi se uvek vraćale na onaj isti, zajednički.
Sve su bile uzbuđene kada su u cipelarnik stigle bele elegantne u pratnji najfinijih muških cipela, shvatile su da je to trenutak kada će izgovoriti svoje sudbonosno "da". Zbrzale su formalnosti i žurka sa puno razigranih cipela je trajala do zore, dok prsti nisu poželeli da izadju iz njih.
Vreme im je menjalo ritam ali i sve više usklađivalo korake. Kada bi neki put ženske cipele bolje poznavale, muške bi ih slepo pratile. Onde gde bi muške sigurnije koračale, ženske bi samo išle njihovim tragom. Znale su one i da nagaze jedne druge na nekim skretanjima ali korak po korak, godinu po godinu njihovi koraci su postali sve skladniji.
Bele i crne cipele danas, nakon pet godina ponosno izdižu svoje vrhove jer znaju da mogu slobodno lebdeti kao i posrnuti, tu je drugi par koji čuva njihovo mesto u cipelarniku.
Znaju one da se moraju prilagoditi nekim koracima ali isto tako su znale da nema kompromisa kod izbora cipela, s kojima žele i mogu praviti staze kojima će srećno plesati.

(Posvećeno petogodišnjici braka sopstvenih cipela)