Bog koji pomaže

četvrtak , 28.10.2010.


Sa susjedom Zvonkom nikada nije dosadno. Te su se rujanske večeri on i moj tata baš nešto bili dokačili o vjeri. Moj brat Tomislav i ja smo u dnevnom boravku pored njih buljili u televizor i pratili neki film katastrofe. Nešto o poplavama…ono kad naiđe ogroman val i potopi cijeli grad, a ljudi u panici bježe gdje već mogu da se spase. Tomislav to voli, ja baš i ne. Zato sam više slušala tatu i stričeka Zvonkeca kako raspravljaju. Striček Zvonko je bio baš dobar susjed, isto kao i njegova žena, mislim- ova druga, mada ni prva nije bila loša, samo što je striček Zvonko bio malo čudan. Nikad ni u čemu nije popuštao.

- A kaj ti misliš, Dragec - obratio bi se našem tati, nakon gutljaja vina - da ste vi vjernici bolji ljudi od nas koji ne vjerujemo? Moj kolega Rudi je veliki vjernik tobože, ide na svaku misu, a šverca aute i ne plaća porez državi…? Kaj je to moralno i pošteno? Onaj Pavo, Jurin kum, je veliki Hrvat i katolik, a svima duguje novce, psuje kak kočijaš i tuče ženu, kaj je to v redu? A Bara Jolina na krunice ide svakog dana, a svi znaju da je svoju Lidiju nagovorila da pobaci jer ju je dečko ostavil…Kaj je to sve po Božjemu?
- Ne znam ja niš, moj Zvonkec, ne bum ja nikom sudil. Onaj gore sve vidi i sve zna. On bu sudil po pravici….
- Misliš da bu sudil, a kad to bu? Kaj on ne vidi kaj se kod nas u Hrvatskoj sve dela? Kaj ne vidi koliki su iz vlasti oplačkali svoj narod? Kaj ne vidi taj tvoj Bog kolki su denes bez posla zbog takvih? Ali, pazi, Dragec, kaj ti bum povedal, oni su oplačkali ne samo nas, već i našu decu i vnuke…oplačkali su našu budućnost! A tvoj Bog sam gledi i šuti…kaj je to pravica?
- Znam, Zvonkec, slažem se s tobom, ali oni će sami sebe kazniti. Znaš kak se veli "oteto-prokleto". Ne budu oni krali do veka. Bude i tome došel kraj. Eto, mnoge su već i uhitili….
- Da, da, mnoge su uhitili i kaj im bu? Budu se malo odmorili u zatvorskim apartmanima, budu onda dobili par leta robije u tim istim apartmanima, a onda budu, kad izajdu, otišli u Švicarsku banku po peneze kaj su "zašparali"…i to je tebi pošteno?
- Nije, Zvonkec, al veruj mi, neće to biti doveka. Zbog takvih pokvarenjaka imamo denes recesiju, imamo tu krizu morala kak je nazivlju. Zbog njih su i crne rupe u svemiru….
- Ma, pusti sad svemir, Dragec, ja ti velim kaj je kod nas…i kaj je najgorše, te stvari jednako delaju i oni kaj se prave svetima i daju priloge za gradnju crkve i oni kaj su protiv vere? Kaj san štel reći, pa to da vjernici niš nisu bolji od drugih…kaj ti to još ni jasno? Čast tebi, tebe znam…ti si navek bil kak treba, ali kad bi se i ti dokopal vlasti, tko zna kaj bi od tebe bilo, a?
- Ne znam kaj bi bilo, ali znam da sve zlo kaj ljudi čine sve im se vraća….kaj ne vidiš ove požare u Grčkoj, požare u Americi, otapanje glečera, potrese u Iranu, na Haitiju…poplave u Indiji?
- Kaj je to poštena kazna? Meni se čini da taj vaš Bog kažnjava samo sirotinju….navek su oni žrtve, oni bogati lakše umaknu svakoj nesreći…
- Možda to tak zgleda, ali ovo zemaljsko je ionak sve prolazno…oni koji budu pošteno živeli, budu imali vječnu nagradu na nebesima, ja u to vjerujem i ne bojim se nikakvih zala ni nesreća…
- A kaj bi ti, Dragec mislil o svom Bogu da se sutra Sava izli i poplavi naše lepo Ščitarjevo, tvoju lepu kuću, tvoj vrt, tvoje ovce, piceke, pajceke i kaj sve ne…kaj bi to bilo pošteno?



- Možda ne bu pošteno, po ljudski gledajući, ali sve je moguće…i ovo kaj deca glediju na teveju…ovo kaj voda nosi Los Angeles i to je lako moguće, ja sam spreman na sve…Bog mi je sve dal i može mi zeti kad hoče. Kaj ja to morem, to je njegovo pravo. On je stvoril i zemlju i nas, volja mu je delati z nami kaj hoče. Njegova volja bude i moja volja, znaš, Zvonkec, kak ti bum to objasnil…?

Na ove riječi moga tate striček Zvonko se malo zamislio. Po njegovom pogledu činilo se kako ne vjeruje da je dobro čuo. Djelovao je kao da promatra vanzemaljca, a ne prijatelja i susjeda. Ovo što je moj otac izgovorio za njega je bilo nepojmljivo i neshvatljivo. Mislim da je donekle žalio mog oca i da ga je smatrao malčice primitivnim, da ne kažem bedastim.
Meni je bilo malo krivo zbog toga, ali sam se pravila da ne slušam prepirku. Tobože sam s bratom gledala film o katastrofalnim poplavama kao što sam tou uvodu već bila napisala. Scene masovnih umiranja i panike nisu mi bile nimalo privlačne, ali sam izdržavala taj televizijski teror radi brata koji je želio da mu pravim društvo.
Ipak, od filma mi je zanimljiviji bio razgovor tate i stričeka Zvonkeca.
- Znaš, Dragec, lepo je čuti kaj ti imaš tolko vere u svog Boga. Ja u njega ne verujem, jer mi i bez njega bude dobro ak se sam za sebe pobrinem. Ne mislim onak kaj naš sused Boro Trumbetaš, veliki katolik, kaj se nakral i za svoje vnuke i za pravnuke, već onak pošteno, svojim rukam.
- Rekel sam ti, ne bum ja sudil Bori Trumbetašu ni tebi ni nikom, ja sem čist zadovoljen z onim kaj imam i niš mi ne fali. Fali mi samo moja Dora da se čim pre vrne iz bolnice doma. Bebica je, kažu doktori, sada dobro pa bi obje mogle brzo doma…
U tom je trenutku i mene obuzela neka tiha sreća i ponos što se moji roditelji vole i što će nam uskoro doći peti član obitelji, naša mala Anica. Pokojna baka Ana bi također bila sretna da je vidi. Nažalost, nedavno se preselila "u dvore Gospodnje" kako je znala u šali govoriti o raju nebeskom. Rekla je da se svakako molimo za nju "ak bu kojim slučajem zapela u čistilištu" a ona će se odonud svakako sjetiti nas dolje. Deda Martin je već jako nestrpljiv bio da dođe gore k njemu jer ne bu s nekom drugom kolo igrao dok mu njegova dušica ne dođe.
U ovim razmišljanjima prekine me moj brat Tomislav gurajući me daljinskim u mišicu:
- Kaj veliš, Maja, je l ti žal kaj si gledala film s menom? Bil je strašan…eeee, koja poplava. Sva sreća da kod nas u Ščitarjevu nema takvih poplava…
- Dobar mi je film- malo sam slagala- ali da je kod nas poplava, onda ti ne bi morao ići u školu - podsjetila sam ga.
- Da, fakat..! - nasmiješio se.
- A meni bi škola falila…- iskreno sam rekla.
- Normalno, kad si štreberica…uh, kako mrzim štrebere! Tebe ne, ti si mi sestra…mislim one druge, iz mog razreda- pokušao se izvući nakon što se izbrbljao.
- Idem ja, Dragec, ne buš mi niš zameril…- ustane tada striček Zvonko. Moram zjutra rano na posel, a ne volim baš vozit u Zagreb po kiši. Kak pada, bu nas stvarno poplavilo…
- I mene sutra nema celi dan. Znaš kak je, posel zjutra, popodne bum videl Doru i malu Anicu, a zatim u Klinča Selo idem pogledat onog bolesnog rođaka kaj je šlagiran. Jel te mogu zamoliti da mi opet nahraniš živine dok dojdem, znaš kak je, Tomek i Maja ne budu mogli sve sami…
- Niš se ne brini, Dragec, samo ti odi i pozdravi mi puno Doru, baš mi je drago kaj vam sve dobro ide…
-Hvala ti, Zvonkec!
Tata je zatim ispratio stričeka Zvonka do izlaznih vrata, ali dalje nije mogao jer je napolju jako pljuštalo.
- Uh- reče tata s vrata- vani je pravi potop. Danas su na vijestima rekli da sutra bude vodeni val iz Slovenije stigel kod nas, al da nema razloga za paniku. Nama Sava ne bu naškodila. Ak oni tak veliju, kaj da se mi brinemo.
- Ali, tata - uključi se tada Tomislav- ali kaj ak nas Sava potopi? Kaj ak potopi celu Goricu i Zagreb?
- Niš - mirno će njemu tata- onda nigdo sutra ne bu imal nastave, bit će kak da je štrajk vučitelja!
- Jupiiii! - veselo će Tomek - nek se onda izlije Sava, bar malo, tu kod nas…..
- Sram te bilo! - prekori ga tata- S tim stvarima se ni lepo šaliti!



Idućeg dana, Tomekove lude želje su se skoro ostvarile. Sava je na iznenađenje mnogih toliko narasla da je trebalo graditi nasipe u okolnim selima koja su bliže rijeci. Mnogi ljudi su danonoćno punili vreće pijeskom i spašavali svoje kuće i imovinu. Sve mi se činilo nestvarnim. Moje školske prijateljice iz tih sela su mi slale poruke mobitelom "užas, voda nam je ušla u kuću", "selimo stvari na kat", "ovo nije moguće, prava katastrofa", "ovo je smak svijeta" i slično.
Naš tata nije išao k rođaku u Klinča Selo niti mami u rodilište. Vratio se doma jer je čuo da je i naše Ščitarjevo u opasnosti. Najprije je išao u susjedna mjesta sa stričekom Zvonkecom popravljati nasipe, ali su se pred ponoć vratili doma jer je Sava i ovdje počela nadirati. Nastala je panika u mjestu. Stigli su i mnogi vatrogasci i vojska. Svi su pokušavali spriječiti poplavu. Mene je bilo jako strah. Tomeka nije bilo strah. U očima sam mu vidjela riječi "super, kakva avantura!" Bili smo na katu i čekali razvoj situacije. Ja sam molila krunicu…
Molila sam da sve dobro prođe i da se tata ne ozlijedi. Nažalost, te večeri jedan je stariji čovjek poginuo. Čula sam hitnu pomoć. Kroz prozor sam vidjela vodu. Tata je uskoro došao sa stričekom Zvonkom. Vikao je odozdo je li sve u redu. Tomek je veselo odgovorio da je "naravno, sve u redu". Htjela sam ga ošamariti. Tata je sa Zvonkecom pokušao odvezati živine. Sutra smo saznali da ih se pola utopilo ili nestalo. Tata je bio jako tužan. Cijelo prizemlje i tatin auto u garaži je bilo pod vodom. I kuća susjeda Zvonka je bila potopljena. Zvonko je nešto psovao dok je vani s tatom spašavao neke stvari. Uspjela sam razumjeti da je njegova nova žena otišla nekuda s njegovim starim autom i da se više neće vratiti.



Ubrzo je mama nazvala tatu na mobitel i rekla da sutra ona i seka mogu doma. Tata je odmah postao sretan i rekao da smo svi dobro i da jedva čekamo njihov dolazak. Susjed Zvonko je pitao kako može biti sretan kod toliko krepane živinčadi, kod potopljene kuće i cijelog imanja, auta….

Kad je tata završio razgovor s mamom, rekao je vedra lica: " Bogu hvala, moji sutra stižeju! Bum ih pripeljal čamcem!"
Nasreću, tata nije bio toliko lud da mamu i bebu čamcem doveze u kuću već su privremeno bili otišli u Klinču kod rođaka. Susjed Zvonko je rekao tati sutra kad se voda stabilizirala: "Zavidim ti, Dragec, kaj si pored svih nedaća ostal tak miran i vedar. Taj tvoj Bog tebi zbilja pomaže…Naš sused Boro Trumbetaš niš ni štel spašavati iz svoje kuće. On je kuću osigural na milijunsku svotu pa sad u Zagrebu, u svom stanu, trlja ruke od zadovoljstva…, al velim ti, Dragec, ti si moj junak, tebi se divim……i tvom Bogu koji ti je dal tolku veru!"
-Ja se divim tebi, moj prijatelju! - reče moj tata i potapša ga po ramenu. Znao je koliko mu je sada teško.
Sve sam ovo čula, vidjela i zapamtila, a potom i zapisala. Kroz prozor na katu sam promatrala ljude u čamcima gdje raznose pitku vodu i hranu poplavljenim obiteljima. I mi smo dobili piće i okrjepu. Naš Bog je i sada uz nas.


KRAJ









<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se