PISMA O GOVNU

07.07.2015.

35. PISMA O GOVNU


Ma, ne okrićite glavu!
I ne začepljavajte nos!
Puni ste govana ka i ja.

I govno je jedna tako svakodnevna, normalna
i lipa rič.

Šta bi skrbne majke rekle na vaš fuj
koje godinan brišu guzice dici svojoj?
Šta bi rekle današnje prabake i bake,
ako ij ima još živi?
One su krpe i krpetine,
šta su ij pelenan zvale,
iskuvavale u lukšiji, prale i ispirale,
dokle se god ne bi raspale.

A šta bi vi rekli
kad bi van ja reka
kad san ja počeja sam kakit
i sam brisat guzicu,
i to ne papiron rozin ili bilin,
nego kamenon, najradije okruglin,
ako ga je bilo,
ili lišćon kadulje, vriska, koštele
i drugin materijalon u dometu ruke.

A to nije ništa.

Naj je gore bilo u zimi,
kad se tribalo usrid noći dignit iz kreveta,
a taman smo se brat i ja ugrijali pod sukancon,
i sist na ladnu vrčinu.
Još je gore bilo šta je imalo malo karte
blizu ruke,
a naj je gore bilo
šta bi se mala sobica ispunila vonjon,
a jopet srića u nesrići
da se sve u sobi za kratko vrime smrzlo,
pa se govno mumificiralo.
Bilo je tvrdo ka kamen,
jedva san ga ujutro odlipija od vrčine,
zato je naša vrčina
imala puno modrica od udaraca,
najdraži i najčuvaniji predmet u zimi.

Ja ne znan šta je danas tako u kući vridno
ka šta je naman dici i odraslin
bila vridna, draga i trpeća vrčina.

Liti je bilo skroz drukčije.
Moga si se posrat di god oćeš,
di ti je govno zapovidilo.
ponekad je ono znalo naglo navalit.

Srića naša šta nije tribalo svlačit gaće,
posebne gaće na jednu brazdu, zijalice.

Kako bi čučnija,
tako bi one zinile,
i sve bi se izlilo i istreslo
ka iz vriće ili mišine.

Bilo je tute još jedan veliki dija
bogastva,
gujine!

Svako natezanje izvlačilo ij je,
te duge klizavice,
slične špigetan.
Nike bi ispale s prvin natezanjen,
a nike oće – ne će vanka.
E, te bi ja poteza polako
da ne bi puknile,
a one bi za dišpet caknile,
jedan dija između palca i kažiprsta,
a drugi dija biž unutra.

Ništa!

Čekaj drugo izdanje.

A naj mi je bilo draže gledat kokoši
koje bi, čin bi se udaljija,
navalile na govno, vruće i pušeće,
od kojega ne bi ostala ni koščica,
ka da su pirane navalile na ranjenu životinju u rici.

Kad san iša u treći – četvrti razred osnovne,
na brigu iznad škole,
mi učenici, čin bi zazvonija odmor,
trčali bi ka da nas čeka čakulada,
i svak bi na svoje staro misto iskrenija materijal,
i niko ti nije smija zauzet tvoje misto.

Naj je gore bilo za kiše,
mora si se pokrit kaputinon,
i to bi sve stvaralo velike probleme,
i zagovna bi se i pokisnija bi,
a niko se od nas dice ne bi ljutija
ni čeka u red za pravi zahod od dasaka
kroz koje je puvalo skroz naskroz
ka kroz krošnju.

U to vrime bili smo mi dica dosta gladni,
još više željni i ovoga i onoga.

Ako ne bi dobro žvakali ranu,
a koja dica dobro žvaču,
recimo kuvani kukuruz, bob i druge stvari,
uvatija bi nas proliv,
a u razlivenu materijalu
žutija bi se kukuruz i crnija bob.

Bilo je još gori trenutaka,
i to unda kad bi proguca botun.
Sutradan bi ga tražija u vrpi,
a kad bi kokoši otribile sve,
uzeja bi ga i dobro obrisa i trlja
i vratija u škatulu da se mater ne naljuti.

Puno su nan zadavale briga špice od dinja i pipuna.
U cilon drobu mogli smo pratiti kako salaze
kroz criva, pa zastanu pa krenu,
ka da su nas namirno zezale.
Prava bi eksplozija bubnila na kraju.

Današnja dica uopće ne znaju šta je to govno.
I ne smiju tu lipu rič niti izgovorit,
a kamoli govno pogledat.
Oni se poseru, potegnu vodu,
i ode govno nizbrdo.

Ajde ga ti uvati više!

A s našin je, kako ste vidili,
bilo sasvin drukčije.
Ono je bilo vridno i korisno,
i moga si ga kaljat kliko si tija.

I gledat do mile volje!

A uvik smo pazili da ne ugazimo na govno,
da ga ne pričepimo cipeletinon ili gumašon.

Govorili nan naši stariji
da se od govna teško moreš oprat,
pa smo mi dica to dobro i zauvik upantili
i toga se držali ka zapovidi.

Ima bi ja puno toga lipoga pričat
o govnin,
ali dosta je za ovi put.

Pjesme II.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Dijeli pod istim uvjetima.